Čoveče, smej se!

Koliko samo idemo kroz ovaj život bez osmeha. Jeste li primetili to? Sumorna lica koja prolaze i idu nekuda, a da ni sami više ne znaju kuda. Juri se i žuri za nekim stvarima za koje se čovek na kraju i zapita da li su mu bile potrebne. Da ne poveruješ čoveče kako se živi? A imamo samo ovaj jedan život. Samo jedan. I to je prelepa stvar, na život mislim. Dat nam, a mi ga trošimo tako što radimo sve ono što ni sami ne znamo dal' želimo da radimo ili ne. I stalno neka muka. Evo, pitaj, čoveče, prijatelja kako je i on će ti ispričati samo neku muku. Što, bre? Život je lep.

Život je lep, a mi se sve vreme ponašamo kao da smo besmrtni. Sve nešto za sutra i sve nešto se odlaže, a to sutra retko kad dođe i većina je nas svesna toga. Mašta je super, maštaj čoveče, ali i izađi i malo iz njenih okvira i živeti probaj. Jebeš sve to sivilo, čoveče, i kreni da živiš onako kako želiš. Ako nešto nećeš, nađi način, potrudi se i živi kako ti se živi. I stvarno to može. Rekoh i u prošloj priči da zajebeš više pitanja na koje je toliko teško dati odgovor i da kreneš da živiš. Stvarno, evo molim te, čoveče, kreni, sad , odmah!

To, ta tuga, seta, sećanja, melanholija i gomila tih izraza koja odražavaju samo jedno stanje i jedno osećanje, zajebi! Izađi napolje, udahni duboko, skupi hrabrost i reci sebi "Od sad živim onako kako želim da živim" i to je to. "Odsada ću da se osećam, onako, da mi bude lepo". To su te rečenice koje pokreću ako stvarno to samog sebe ubediš. Ne kažem ja da je to lako, a opet prosto. Ako kreneš, stičićeš tamo, jer od sedenja i samo pustih želja nema ništa. Stvarno ništa. Siva lica, sive ulice, sive duše. E to smo postali, čoveče. Sive duše. Praznina, koliko god pokušavali da to napunimo nečim što to, pa izgleda, ne može napuniti.

Sive duše, kako se toga pre nisam setio? To smo mi, čoveče, trenutno. Punimo se smradom koji sija i privlači nas, ono što bi nas stvarno osvetlilo, ni ne gledamo, već mislimo da će samo od sebe doći. Neće, već ćeš, čoveče, toliko napuniti svoju dušu sivilom, da ćeš postati senka čoveka koji si bio ili mogao da budeš. Jedna obična senka koja se tetura ulicama i traži nešto, a više ne zna šta. Ne dopusti to sebi,čoveče, već zajebi sve i kreni da se puniš stvarima koje te čine srećnim.

Jel' znaš ti, čoveče, da to može da bude jedan osmeh? Jedan osmeh koji dođe niotkuda i reši sve. Jedna mala srećica samo da ti se ušunja u dušu i reši sve. Smej se, čoveče, smej se svetu, smej se sebi, smej se meni, smej se i sve će bit uredu. Poželi sebi da počneš da se smeješ i videćeš, čoveče, da ćeš se smejati. I to od srca i grohotom. Ako ne veruješ meni, probaj sam. Veruj sebi.

Koliko je jebeno prosto...

Ovo je trebalo da bude sigurno bolji tekst nego što će sad da ispadne, jer sam još sinoć, u mislima imao završenu celu priču, ali sad kako ispadne neka ispadne. Ako me razumete šta želim da kažem, ako ne, ne morate, toliko nije bitno. Isto tako, odmah da naglasim da ista ova priča nije za ljude sa slabijim zdravljem. Posebno za ljude koji se nešto pitaju, mentalno labilne i adoloscente. Sama tema ove priče nije uopšte bitna, bitno je ono što ćete vi da zaključite iz par prostih rečenica i ništa više. Manje više to i jeste bitno, ono što vi kao ljudi zaključujete. To je jedino bitno i, mogu reći, to je jedina istina. Kako to? Prosto. Vi ste nešto, kao pojedinka, zaključili, onda pustite da to bude vaša istina, makar se ceo svet ne slagao sa vama. Ako vam se promeni mišljenje, nek se promeni, pa šta. I na to imate pravo. Potpuno pravo promene mišljenja, makar iza toga stajali kao blesavi pre te "izmene" u glavi. Šta vas briga?

Znate li vi koliko ste uopšte slobodni kao ljudi? Jel' ste svesni toga? Jel' ste svesni koju moć imate? Shvatate li suštinu svega toga? Jel' ste svesni toga da možete da budete i nesvesni svega? Koji je to dar koji čovek ima. Što ga onda ubiti moralnim normama, običajima, mišljenjima mnjenja, mišljenjima drugih ljudi i tako u beskonačnost? Toliko je prosto. Šta više, čak i po religijskim spisima, najveći Boži dar čoveku je slobodna volja. Kad pročitate sve te knjižurine, shvatićete da je to jedino i bitno i da se svi oni gresi, koji se pominju, kazne i razne ostale dogme, ne mogu uporediti, a šta više imaju i posrednu vezu, sa slobodnom voljom. To je ono što nas "razlikuje od anđela" u celoj toj priči.

Da ne pričamo o svim onim filozofima i likovima koji su ga nešto zakomplikovali oko pitanja postanka, života, smrti. Ta večna pitanja. O, nabijem ih na kurac ja baš. To je sve glupost. Jel' vidite vi to? Koga briga uopšte za sve to kad imaš ovo sad, ovaj momenat u kom sad čitaš ovu priču i ništa više. Ali baš ništa više. Imaš i prošlost, ali da citiram jedan od mojih omiljenih citata "last year is a history, tomorow is a mistery". Tako da koga briga i za tu prošlost. Prošla je, neće da se vrati. Može da te progoni, ali samo ako ti to dozvoliš. Ako sebi kažeš da imaš samo sad, taj momenat, onda ti ni prošlost ne može ništa. Tako da zajebite sve te naučnike i ne pitaj te se šta je smisao života. Odgovor je jako prost. Da živiš život kako znaš i umeš. To je sve. Živi život, čoveče, zato ti je dat.

Jel' ste li svesni vi ovoga o čemu ja pričam? Da ste slobodni i da je sve toliko prosto, a da je sve ostalo obična komercijalizacija života. Da je sve ostalo zasnovano samo na ekonomskoj strukturi, da bi vam se nešto prodalo. Bila to priča ili sladoled na štapiću, ista stvar. Trebati voda, vazduh i hrana kao osnovno, a sklonište i vatra, kao sekundarna stvar i to je to. To je sve, toliko je prosto. Ovo ostalo nam je u potpunosti nametnuto, rekoh malopre zašto. Pa evo, uzmimo moć kao primer. Moć, kao moć nad ljudima. Šta će ti, ako i svi ostali misle da su slobodni i u potpunosti svesni svojih osnovnih potreba? Ako tako čovek pogleda, morate priznati da ti ta ista moće netreba i da je ni nemaš onda. Upotpunosti bespotrebna, a još je u tom slučaju ne bi ni imao, a samim tim ne bi imao ni potrebu da je imaš. Evo nam zakomplikacije, ali neće ova priča da ode u tu stranu. Da ne pričam onda o nekim drugim stvarima. Slobodan si čoveče, tako da onda oslobodi samog sebe od potreba koje ti nisu potrebne, jer se nećeš time zaštititi, samo ćeš se zarobiti. Zarobićeš samog sebe.

Naravno da ova moja priča zvuči suludo i ne moguće u današnjem svetu. Nisam ja neki poludeli čudak, koji pokušava beznoge da nauči da hoda, ali vi ovo imate u sebi. Da, baš ovu spoznaju. To je u suštini onaj mali glas, ali baš mali, ako ne najmanji, koji vam stalno govori da nešto nije u redu. Zato ste se osetli svi da vam je priča iz filma Matriks poznata, čak i realna, jer jeste. Ne u tom Holivudskom zalud tripu, nego životno. Provaljujete koliko smo sami sebi izgradili zatvor? A tu onda leži i još jedan odgovor na još jedno pitanje. Znate ono kad se kaže, primera radi"Oni koji su...", pa onda neko pita "A ko su to oni?", a onda niko ne zna odgovor. Pa ti oni smo mi sami. Mi smo ti koji vladaju svetom. Ko može da vlada slobodnim ljudima? Ko može da vlada ljujdima kojima ništa netreba osim osnovnog, što im je već dato? "Sami sebi zaplićemo, sami sebi otplićemo...". To je stvarno sve. To je život i toliko je prosto. Morao sam ovo jednom da kažem. I naravno, da vi svi ovo znate, ali da li osećate i ako osećate zašto onda živite tako i zašto su vam misli takve kakve su? Probajte da stvarno ovo uzmete i prihvatite i eto rešenja i odgovora na sve probleme i pitanja koja imate. Koliko je jebeno prosto... Znam da je utopija, ali je suštinski tako i prosto je da boli koliko komplikujemo bez razloga. Ladno sam postao šareni, poludeli hipik... haha

" Silovanje, silovanjeeee...!!!"

Čisto da se oglasim malo. Mnogo stvari je ponovo počelo da se dešava, što na globalnom planu, što kod nas u zemlji i naravno, nešto i kod mene lično. Stvarno, nešto mi se čini da svet ide k vragu. Ide on oduvek, ali ovo nas sad baš nešto stiže. Od globalnog zagrevanja, u koje ja, naravno, ne verujem, preko virusa H1N1, u koji takođe ne verujem, preko izjave Hamasa da će podržati Iran ako ih Izrael napadne!? Ta vest ide, onako, u kajronu "Izrael će da napadne Iran"??? To baš i nije vest tek tako. Manje-više kontam da tako neka stvar može da izazove globalni sukob, ali šta sad i koga briga za sve to. Neka se rokaju oni svojim atomskim naoružanjem. Imamo mi većih problema od toga.

Pa stvarno, ovaj novi zakon o saobraćaju, navijači hoće da roknu neku novinarku jer ih je nešto uvredila, taksisti štrajkuju zbog fiskalnih kasa i tako neka gomila gluposti. Setiću se još nečega usput dok budem pisao ovaj blog, ali sve u svemu mi se čini da nam se pokušava nešto nametnuti što nam jednostavno ne ide. To je priča o" Carevom novom odelu ". Hteli smo najbolje, ostaćemo goli. Toliko je to jasno. Baš pokušavaju da nas uguraju u te neke nove zakone koji nam ne pristaju da će to stvarno samo da stvori ne volje. Evo vam osnove prava. "Pravo potiče od običaja i morala naroda u kom se primenjuje". To vam je osnovna odlika i definicija prava, vezana za sprovođenje istog. Zato mislim da se malo greši sa naturanjem nam evropskih, isto tako, novokomponovanih zakona. Ipak oni stižu od naroda kojima je mozak odavno "ispran", pa se ti zakoni vrlo lako mogu primenjivati, a kod nas će isti samo doneti nove nevolje ili će se prestati sprovoditi posle nekog vremena. Ovo je samo moje skromno mišljenje. Ali da smo se ubrzali do maksimuma, jesmo.

Meni žena stalno govori istu stvar dok gledamo TV. "Osećam se silovanom od strane reklama, vesti... programa uopšte". I stvarno istina. Jel' se unervozite malo dok gledate televiziju? Što se tiče moje porodice, mi se baš sjebemo, tako da smo odlučili da polako izbacimo TV sa gajbe. Ali polako, ipak su nas navlačili trideset godina na istu gudru. "Silovanje, silovanje...", ali naših sivih ćelija. Ubijaju me, a žale mi se i drugi ljudi. Osećam se kao da su me crnci karali svaki dan. Samo da se dovučem do kuće i da legnem da spavam. To mi je ceo idejni projekat na životnom nivou. Jel' to depresija? Nije. To je samo totalni premor od svih uticaja koje čovek proživi u toku jednog dana. Mada moram priznati da sam jezivo prazan.

Izgleda da sam počeo o ovom dešavanju na ličnom planu. Ma šta da vam kažem, puk'o sam skroz, a sve je uredu. To je najgori osećaj, bar za mene. Ono kad nemaš nikakav razlog da se osećaš loše, a tebi je gore nego i kad bi trebalo da ti bude loše. Ko će ovo da razume, ali onaj ko razume, naćiće se već u ovome. Manje-više je ipak sve u redu, guram. Vidim da se tako i moji prijatelji osećaju isto. Svi su kao "bambi u šumi". Uplašeni da im nije dobro. A od čega? Pa od samih sebe, ali ko će to sad da objašnjava. Postali smo nacija koja se plaši sopstvene senke. Mislim da sve to ima veze sa transgeneracijskim "ludilom" koje napokon izlazi na videlo, ali i to, onako, samo rečeno. Mrzi me da živim a ne da objašnjavam gluposti kao što je transgeneracijsko "ludilo". Ima moja žena pravo "Silovanje, silovanjeeee...!!! ". Jebe nas jednostavno ko stigne, a ponajviše mi sami sebe.

p.s. da ne zaboravim, usput sam saznao da je Amerika samo jedna malo korporacija u vlasništvu Velike Britanije. Da je kraljevina finansirala i pobunjenike i svoju vojsku. Da je posle osnovala korporaciju koja se zove Virginia Company, u čijem je vlasništvu svo zemljište u Americi. Malo sam i pročitao te neke zakonske odluke na koje sam naleteo iz tog doba i koje se i dan danas primenjuju. Po tim neki stvarima, svaki Amerikanac koji se rodi je u vlasništvu same korporacije USA. Da ne poverujete! Sve je u vlasništvu kraljevske porodice, a socijalna služba USA direktno uplaćuje novac u budžet Velike Britanije, tako da su građani Amerike ustvari kao "krave muzare". Naravno da za sve ovo nemam čvrste dokaze, kao i svaki ljubitelj dobre svetske zavere, ali morate priznati da je dosta zanimljivo. Šta se mi onda tu trtimo, to mi samo nije jasno?

Ode lovac u propast

Nešto mi se mota po glavi. Znate kome je najbolje, po mišljenju drugih, a najgore po njegovom mišljenju. Možemo reći da su mišljenja podeljena.... hahaha... Straight muškarcu. I to ne govorim zato što sam jedan od njih ili ti jesam li... hahahaha... Nažalost, jesam. Baš ona prava gluperda koja vam bleji na gajbi, a vi ste mu žena, a on češe dupe i istom rukom jede. Baš taj lik. Nemojte biti zgroženi ovom scenom. Sve vi koje ste živele sa muškarcem manje od 5 godina ne znate za to, ali čim ste mu žena, saznate. E taj lik sam i ja. I ne, ne radimo mi to namerno, nego nas jednostavno ne zanima. A ako si još bio i u vojsci, tek te onda ne zanima dal' je "bilo na podu ili ne". Poješćeš ga. Naravno, ima i onih finih, ali ti loše jebu. To možemo o'ma da se složimo, jel' tako drage moje žene? Sve vi na kraju želite ovog u pocepanoj majici koju ima od srednje škole, i koju bi ste najradije spalile, ali nekako ne ide da se spali. E, taj je lik ugrožen. Totalno.

Zašto je ugrožen? Pa baš zato što je takav kakav je. Gde će on? U Pariz? Ali najluđe je što za račun firme on i ide u taj Pariz i onda ne potroši dnevnicu na sebe, nego baš na ženu i decu, a tamo se slika pored tornja i kao bio je negde i pojeo sendvič u kiosku. Da, to je taj lik. Moraš puškom da ga teraš u kupovinu, da sam sebi nešto kupi. Štedi koliko god može, ali "nikada nismo gladni".... hahahaha... Svi su , bre, uznapredovali osim njega. Evolucija, što bi rekao čika Gaga, najjači čovek na svetu. Straight muškarac nije evoluirao i to će ga odvesti u propast. Zašto? Jako prosto. Ništa mu više nije jasno. Jel' on to treba da lovi, pravi decu i umre za ženu koju voli? Po njemu treba, drugo mu nije ni jasno. Nije on ni tup ni glup. Šta više, jako je obrazovan, to ga i jebe u zdrav mozak.

Imao sam prilike da neko vreme provedem u homoseksualnom okruženju. Neverovatno. Stvarno srećni ljudi. "Sve vreme sreća, sreća, radost". U redu, ima dosta tu i cinizma i nekih intelektualnih doskočica, ali radost. Kao da nema nikakve muke na ovom svetu. Neverovatno. Manje više iste priče koje pričaju i žene, pomešane sa nekim muškim pričama, ali koje se više baziraju na intelektualštini i to je to. I naravno, garderoba. Prosto sam bio oduševljen. Prosto mi bilo mi žao što ne mogu da zamislim sebe da se poljubim sa muškarcem pa da im se priključim. Sigurno i oni imaju tu neku svoju muku, ali i oni su neki vid evolucije muškarca. Homoseksualizam nije ništa novo, postoji oduvek, ali taj se tip ljudi jednostavno uklopio u ono što mi danas nazivamo svetom.

I tu su im drugarice usput. Te iste žene. Za žene sam ustanovio jednu stvar. Žene kao žene su uplašeno manipulativna stvorenja. Stvarno! Nemojte, drage moje da se ljutite. Nije to ništa loše. Manipulacija i taj strah su normalni. Čista podsvest koja radi u odbranu vaših interesa. Fizički slabije ste razvile taj strah, a manipulaciju kao odbranu. Meni je tek to sad postalo jasno. Ali to je istina. I znate li vi u kojoj ste prednosti nad muškarcima, baš zbog tih osobina? Čak i homoseksualce držite pod svojom nogom. U današnje vreme, vi ste u potpunosti evoluirale. Toliko ste naprednije i bolje od nas da je to genijalno! Moje potpuno iskreno i duboko poštovanje!!! Nemojte misliti da mi to ne kontamo, ali jednostavno "To su žene".

Tako da smatram da će doći do potpunog nestanka straight muškaraca. Mi moramo da izumremo. Znam da će sad većina žena da skoči u odbranu da im trebamo, ali verujte mi, ne trebamo vam. Šta će vam još jedna fotelja pored one na kojoj sedite. Šta će vam onaj seljak koji samo prdi i podriguje. Sad sve imate. Napokon prave muške drugove koji neće da vas karaju. Znači prava prijateljstva. Imate pozicije na poslovima, uspešne ste. Možete da budete mlade u beskonačnost, sa svim ovim novim tehnologijama. Koji ćemo vam mi? Da vas podsećamo na očeve? Da pravimo decu? Pa uskoro će i to bit rešeno da vam nećemo trebati. Ma sve su to gluposti. Da vas dobro izjebemo? Može to sad i neki sega mega vibrator, pošto mi to i ovako ne radimo više dobro od silnog stresa. Ne trebamo vam više, i verovale mi to znamo. Muškarac kao muškarac je u potpunosti bespotreban ovom svetu. Sigurnost? Pa kad nas ne bude bilo, neće ni biti potrebe za sigurnošću, jer smo mi ti koji ugrožavaju.

Ali šta god ja rekao, mi polako nestajemo. Ovo nije nikakva tužna priča u smislu "Jao, jadni mi muškarci!" iako jesmo veliki hipohondri. Malo nas nešto zaboli i tražimo "mamu" da pomogne. I to je dosta poznato. Nismo evoluirali i nećemo. Stvarno nećemo! Ne da ne želimo, ali ima i malo toga, nego ni ne znamo kako. A ne možeš pokazati put lovcu ka lovini. Sramota je to, pre će da skapa od gladi nego to sebi da dopusti, jer onda nije lovac.

Dobar dan. Kako ste?

"Hmmm, gde sam ja to?", pomislio je čovek. "A?". "Kafa dragi", donela mu je žena kafu do stočića pored kreveta. Voleo je taj miris. "Razbudi", pomisli čovek. "Hajde, dušo, nemoj se izležavati. Zakasnićeš na posao.". Pogledao je na sat, bilo je 7.15h. "Da, moram da se obučem i krenem, ali prvo moram da kenjam. Nikako ne smem bez da se iskenjam da krenem bilo gde u životu", reče mu podsvest. Uze onu šolju sa kafom, stavi cigaru u usta, zapali je i sede na onu drugu šolju. Mir. "Sreća, sreća, radost", obrati se još jednom to jutro, podsvest čoveku. "Israh se kao čovek". Uđe u drugu sobu, stvari su ga čekale složene šta bi trebalo da obuče za taj dan. Deca su još spavala. Obuče se čovek, poljubi ženu i ode na posao. "Srećan sam što je imam", pomisli čovek "Ali joj to ne govorim često. Stvarno sam skot. A jebi ga sad."

Kola se, naravno, nisu iz prve upalila jer je bilo hladno jutro."Opet mi je neki ludak ukrao zadnji brisač. Sranje, sad sam i šoferku izgrebao zbog toga!". Zapali još jednu cigaretu, isparkira iz kola i krenu. U saobraćaju, naravno, gužva. A šta bi drugo moglo biti."Mestimično oblačno sa mogućnošću kiše u popodnevnim časovima..." reče neki hrapavo seksi glas na radiju. "Dobro je da sam se dobro obukao. Koje sivilo".

"Evo me ispred kanca. Zar je moguće da sam ja pristao na ovaj život. Gladan sam. Idem da uzmem neke kifle i jogurt". Šeta prema pekari, svuda sivi ljudi koji idu na posao. Ali baš sivi ljudi, sive boje. "Jel' to ono što sam želeo? Jel' ovaj čovek pored mene to isto hteo?", upita se za čoveka u nekim srednjim četrdesetim. Sivilo. "Dobro jutro, komšija. Dve kifle i jogurt?". Čovek uze i plati da reč nije rekao, osim osmeha koji joj je pružio dok je uzimao kesu.

"Ipak moram da uđem u kancelariju". Gledao je kolege, oni su gledali njega. "Jutro svima", reče on "Jutro", rekoše neki od njih, a neki su već kuckali po svojim kompjuterčićima i nisu ga ni primetili. Ušao je u svoju kancelariju. "Bar imam svoju kancelariju". Kako je seo i stavio kiflu u usta, tako je krenuo da zvoni jedan telefon, pa drugi, treći. "Koliko samo telefona imam, evo i Skype počinje da mi iskače, ovi mali čudni šareni prozorčići", nasmeja se sam sa sobom. Nastavio je da jede i ostavio telefone da zvone. "Šefe, zovu vas i Pera i Mika i Laza, kažu da se ne javljate", ulete neka žena da ga obavesti kojoj ni ime nije znao. Pogleda je sa sve kiflom koja mu je virila iz usta i pomisli "Ovo mora da je neka nova". "Hvava, sad ću va", reče on punih usta.

Već je 14h. Napisao je gomilu mejlova, razgovarao sa 20 do 30 ljudi samo preko telefona. Čak je bio i na par sastanaka koji su se srećom odigrali na njegovom terenu, pa nije morao nigde da ide. Ali sad mora. Neki bitni baja ga čeka. Ustao, okrenuo taxi i sišao dole. Zapalio je cigaru. Taxi je stigao. Zabranjeno pušenje. Taxista mu je pričao o njegovim problemima, o kreditu i zajmovima. Čovek mu je dao par saveta i izašao iz kola. Ušao je u neku ogromnu zgradetinu, srdačno su ga dočekali. Seo je pred ceo upravni odbor neke firme kojoj nije ni ime znao. Tu je bio i taj baja kome su se svi šlihtali i klimali glavom. Rekao je "Da" na sve čovekove predloge. "Lepo, opet sam pobedio" sam se sebi nasprda čovek. Baja mu je posle rekao da ostane da pojedu nešto. Morao je. Sedeli su tako, baja je pričao o svojim uspesima i slavi, a čovek je razmišljao o kući, ženi i detetu i krevetu. Sve mu je baja ispričao. Od toga da je uspešan do toga da mu je ćerka narkomanka. "Zašto to meni svi pričaju?" zapitao se čovek, ali je čak i pričao, dao savet i onda se srdačno pozdravio i otišao. Snaga, nula. Životna energija, nula. Velikih pitanja, nula. Praznina, podosta.

Šetao je gradom, jer nije hteo odmah u kancelariju. Okrenuo je par drugara da se nađe sa njima, ali svi su bili zauzeti. Nastavio je da šeta. Dan uopšte nije bio kako su najavili na vestima. "Vruće mi je ovako obučenom." Šetao je do kancelarije. "Ovo ne valja... nisu nam dostavili... ne radi ovo..." počelo je čim je ušao u kancelariju. "Rešićemo" reče smirenim glasom, a u sebi je hteo da pukne. "Kako to da su najjednostavnije stvari toliko komplikovane? I kako to da najveći neradnici uvek imaju najviše posla i stalno pričaju o tome koliko posla imaju?". Rešio je sve probleme koje su mu prineli, spakovao se i rekao da ide. Svi su i dalje ćutali ili se nešto smeškali. "Ufff..." Zapali cigaretu. "Popušio sam paklu od jutros. Ima da dobijem rak pluća". Uvukao je dim.

Seo je u kola i krenuo kući. Već je bila noć. Polako se dovezao. Par puta su ga isekli, neko se drao na njega, neke žene su sporo vozile. Gužva. Došao je ispred kuće, parking mesto mu je bilo zauzeto. Neki klinac mu stalno staje na njegovo mesto. "Veliki "debeli" đžipovi" pomisli. Nije imao snage da se svađa i prepire sa decom. Parkirao je tako da niko ne može da izađe sa mesta gde je parkirao, zaključao vrata od kola, nasmejao se sebi u brk i popeo do stana. Žena ga je sa osmehom dočekala, on je, naravno, bio umoran. Deca su i dalje spavala. Nije se ni skinuo, banuo mu je kum koji mu uopšte nije trebao u tom momentu. Pričalo se, malo se popilo i jelo. Čovek nije razmišljao, samo je pričao. Kum je otišao. "Nisam se ni istuširao. Ujutru ću". Obrijao se, oprao zube. Žena je već spavala. Polako je legao pored nje i gledao televizor. "Boje su jake, to je dobro", pomisli. Usta da piša, malo ga je stomak mučio. Gastritis. Vratio se u krevet. Pokrio ženu, poljubio je. "Opet joj nisam rekao koliko je volim. Koji sam ja kreten!" Legao je. Deda ga je naučio da čovek može uvek da zaspi samo ako se smiri i ćuti i čeka. To je radio kao i svaku noć pre toga. Zadnja misao dok je padao u san je bila "Ovo je bio dobar dan". U tom momentu, taman kad ga je san hvatao, čula se zvonjava na njegovim vratima u tako kasne sate. "Alo, matori kretenu, parkirao si tako da ne mogu da izađem. Jesi li ti lud!!! " čulo se iz zatvorenih vrata. Deca su se probudila, žena se uzbudila. "Ništa, ništa. To je komšija odozdo. Oko parkinga. Moja greška" reče ženi. Zatvorio je jako tiho sva vrata do ulaznih "Da se deca ne bude". I dalje se čula lupnjava i galama. Čovek zatvori zadnja vrata "Da se i žena ne uzbudi", a onda se na njegovom licu stvori veliki osmeh i otvori vrata. "Dećko" je urlao na njega, a čovek se samo blago smešio. "Evo komšija, samo da uzmem ključ od kola". Uze ključ, pokaza mladom čoveku da krene ispred njega niz stepenice. "Evo, evo. Nema potrebe da se nervirate" reče čovek. Pogledao je kroz prozor dok je silazio niz stepenice. "Pun mesec". Nasmeši se, čovek, nekako drugačije nego pre. Kao da sa mesecom ima neku iskrenu i dobronamernu vezu. Mesec ga je činio srećnim. "Ovo je stvarno sad i divna noć".

"Malo sam se zbunila!"

Jeste li se ikada zapitali kakav je život bio pre Hrišćanstva? U potpunosti legitimno pitanje, pošto i vreme delimo, a to smo mi koji pripadamo Hrišćanskom svetu nametnuli i ostalima, pre i posle Hrista. Zar ne? Niko nije pitao onog čoveka u Kini kako će da deli vreme ili onog u Arapskim zemljama. Ako želiš da budeš moderan i da živiš u "demokratskom" društvu, moraš da prihvatiš "naše" računanje vremena. Proslave oni svoju Novu godinu ili neki svoj praznik, ali to ono, za sebe, jer kad ustane ujutro i krene na posao, opet je postao Evropejac kome traže da zna engleski jezik da bi radio u svojoj zemlji. Jer to se mora, kako drugačije?

Ali to je sad to. Pod potpunim uticajem Hrišćanske dogme i živimo, manje više. Primera radi, monogamne veze? Jer su one u prirodi čoveka. Stari Rimljani i svi pre njih kažu da nisu. Svi znamo za njihove čuvene orgije, topljeni sir i vino u potocima. Jedino je žena morala da traži odobrenje od svog muža da ima seksualne odnose sa nekim drugim i nije smela da pije vino. Za to joj je pretila smrtna kazna. Ni dan danas se ne zna zašto ovo za vino. Daleko da žene nisu imale uticaja u starom svetu. Imale su ga uvek i vladale njime. Tek je ova emancipacija dovela žene u problem, ali to je već neka druga tema. Znate li čak da su žene u Sparti imale ista prava kao i sami Spartanci, čak i veća? Retko se to pominje. U redu, Atina je bila malo drugačija, ali kad su pokušali da im uvedu zakon da ne smeju da se "kite" toliko, one jednostavno nisu dale više pičke, i zakon propao u roku od pet dana. Tek sa dolaskom Hrišćanstva, počinjemo da dobijamo ovu verziju sveta koju sada poznajemo.

Stvarno je tako. Ništa od ovoga što mi danas nazivamo "modernim "svetom, nije postojalo za vreme pre dolaska hrišćanstva. Manje više se uvek svodilo na iste prirodne zakone koji su oduvek postojali. Ne ubi, nije došlo sa krstom, postojalo je od uvek, jer sam razum kaže da ne uradiš to. Ne toliko zbog drugih koliko zbog samog sebe. Poješće te savest. Čovek ima savest. Ne moj da varaš ženu koju voliš. Zašto? Savest, isto tako. To znači da većina nas, osim onih psihotičnih likova, imaju savest koja nas sprečava da radimo ono što je loše. Čemu onda ta neka naturena moralna načela, koja su u potpunosti u skladu sa savešću, ali su opet naturena. Zašto naturiti ono što već imamo? To mi u potpunosti nije jasno. Zakoni su mi jasni, postojali su i za vreme Rima, šta više i dan danas korisitmo Rimsko pravo, ali čemu nametanje Hrišćanske dogme i mešanje u privatan život ljudi? Svi znamo da ako nam neko "odozgo" kaže da to ne radimo, da ćemo se onda i više plašiti i pitati se, nego i samih zakona. Ali čemu to?

Čemu tolike zabrane? Iskreno, ne mogu da kažem da meni današnji svet ne liči na Sodomu i Gomoru, kako se opisuje u Bibliji, šta više, još je gore. Jeste li primetili da se vraćamo starom Rimu i svim njegovim porocima. Jel' ste primetili da nam je potreban junak i "Gilgameš"? Da ga tražimo. Da nas izvuče iz čega? Da nam pomogne da se rešimo sopstvene prirode? Da nije to? Opet jedna zbunjenost kuda krenuti, "koji je ispravan put". S' jedne strane ćemo da gledamo po internetu neku najluđu stvar koja nas pali, šta god to bilo, a sutra ćemo da se kajemo zbog toga ili da to isto krijemo i da nastavimo da živimo po nekim puritanskim načelima. Da nam onda ta dogma nije naturila neki lažni osećaj moralnosti, iako želimo da pojebemo najboljem prijatelju ženu ili da ispušimo kurac dečku najbolje drugarice u kolima?

Jel' to opet natureno nešto što nije prirodno nama samima i natura nam se već vekovima? Jel' nas to opet baca u neke imaginarne okove, koje sami sebi stavljamo? Kažu "nije teško biti fin", a ja na to kažem, "Ti ćeš da mi kažeš i učiš dal' ću i kako ću da budem fin!!!". Kad malo bolje pogleda čovek tu reklamu, primera radi, šta to uopšte znači? Da smo mi neki nekulturan narod, pa treba neko da nas uči da budemo fini? Ništa ja to ne kontam. Koliko ja poznajem isti taj zapadni narod koji plaća te reklame da se emituju kod nas, oni nisu ni najmanje fini. Pijani Švaba je fin čovek? Onda ga niste videli pijanog. Ili Englez pušten s lanca na moru? To su ti fini... Hmmm... Ali to je vezano samo za nas, ta neka paralela koju sam ovde povukao. Tako je svuda u svetu.

Treba nekako svetski da se odlučimo gde smo mi to krenuli. Ka starom svetu, i njegovim moralnim vrednostima ili ka novom i Hrišćansko-hebrejskim-muslimanskim-hindu vrednostima. Odakle tolika potreba za svevišnjim i da će on da reši sve te banalnosti? Znači, šta više, po katoličanstvu, ja ne bi smeo ni da drkam? Ne znam šta da kažem, ali koliko vidim, ljudi i nove generacije bacaju te stege i kreću ka Starom Rimu i njegovim vrednostima. Ne znam ni dal' je to dobro... Nisam pametan, ali znam da sam se "zbunila malo"... ahha... Ili da onda krene svako na svoju stranu, pa šta se desi. Ali vreme je ljudi sa se odlučimo, jer ovako se samo vrtimo u krug i nabacujemo sebi "krivicu" koja ne bi trebalo ni da postoji... Zbunjena gomila. E da, sve je ovo napisao vernik, tek je to čudno.

Hedonizam je laž

Pošto sam počeo sa tematikom elitizma i lažnog elitizma, nekako sam našao za shodno da nastavim sa istom tom pričom. Na našim prostorima je prosto nemoguće naći isti taj elitizam koji nalazimo u delima iz Viktorijanskom doba, zadnjeg doba gde je i postojao, dok nisu stigli ekipa Romantičari, i sjebali stvar svojom "željom za životom i slobodom". To je bar, po meni, bio čist izgovor, da se ne radi ama baš ništa i da se narodne mase privole da isto to rade, to jest da krenu da ne rade. Naravno da je za tako nešto bilo potrebno vremena, ali ti Romantičari, a kasnije ih možete videti kao Bitiste, Hipike, da ne pominjem ove malo poznate, pre ovih koje sam napomenuo. Ali sve je to manje više ista kerefeka. To je potpuni hedonizam, koji sa elitizmom nema "ni prostor ni vreme". Elitizam je ustrojstvo, šta god drugi želeli reći, dok je sam hedonizam... Hmmm, pa iskreno ne znam šta. Znam šta to znači u Vujakliji, ali ovako, nikada ga nisam video, niti doživeo. Upoznao sam ljude koji tripuju da su hedonisti, ali su na kraju ispali toliko nehedonisti, šta više, isfrustrirani neki ljudi, da se čovek zapita dal' ih je taj isti pokušaj hedonizma i doveo do toga. Da budu u potpunosti nezadovoljni samim sobom.

Sasvim moguće. Većina njih je lepo krenula. Sve sa romantizmom i hedonizmom zajedno. Išlo sve kako treba, uživanja na svim stranama, a onda potpuno skretanje uma i nastupi depresije. Zašto to? Kako to? Kako se to desilo ljudima koji su svoj život posvetili baš suprotnoj strani, da budu srećni, zadovoljni, da uživaju u životu? Da onda hedonizam i propaganda romantičara nisu loš put? Da svi ti ljudi nisu navedeni da urade baš to što će od njih kasnije napraviti robove sopstvene iracionalnosti ili racionalnosti, zar je bitno? Ili možda samo nisu bili pravi hedonisti, ali kao što rekoh, iskreno, ja ne znam šta je to i šta to podrazumeva, tako da.... Ali vidim u današnjem vremenu da bi isti ti prodali "zemlju za skuter". Kako sam došao do toga? Pa većina ljudi koji su meni "prodavali" hedonizam dolaze iz nekih nevladinih organiozacija ili ti vladinih. Ne neke vođe ili tako nešto, već kao neko ustrojstvo sekte. Vođe, koje iskreno ne znam, pošto ovi "papeti" koji se predstavljaju kao vođe očigledno to nisu, možda i jesu hedonisti, ali onda bi ih pre nazvao sado-mazo likovima, kad su u stanju da rade takve stvari svom članstvu. Ljudima koji im se klanjaju i žele da budu kao oni, to jest kao oni "papeti". Možda tu onda i leži zabuna. Možda pravi hedonizam nije nikada ni viđen, pa zato i ja ne znam šta je, a ni mnogi drugi. Ali možemo reći da ljudi svoju dušu prodaju za jako male stvari. I to već dosta vremena.

Ovo sa dušom sam namerno iskoristio, jer možemo reći da i psihu, stanje uma, šta više i svoje vreme, možemo prodati, ali ovo sa dušom mi nekako leglo, pa hajde da koristim taj izraz. Znači, prodaje se ta "duša za jako male pare", što bi rekao naš narod. Za neko putovanje u Skandinavsku nam zemlju ili za neku jako dobru stipendiju, ali koliko vidim tek tad ti isti postaju nesrećni. Što? Nemam odgovor, stvarno se pitam što? Hajde da ostanemo onda na pitanju, da ne bih sad ja počeo da lupetam i da dajem neke sumanute odgovore ili predpostavke. Mada je moja omiljena predpostavka da ista ta sloboda koja nam je data posle silnih revolucija uopšte nije ništa dobro donela, već samo neki privid slobode. Jebo me Žan Žak Ruso i "Teorija društvenog ugovora" koja nam je i donela sve ovo. Sve ovo, što mi nazivamo društvo zasnovano je, manje više, na toj ideji. Ideja je ukratko to da smo vladajućoj klasi dali pravo da vlada sa nama. Malo dublje od toga, ali na to se svodi. Kako sva ta kapitalna dela, kad čovek hoće, možemo svesti na tri reči. Začuđujuće!? Sve u svemu, mi smo postali samo moderni kmeti vladajućih klasa, pod potpunim prividom slobode. Dobili smo mas medije, koje nam taj privid još više podstiču, zajedno sa ovim internetom i samnom koji tripujem da nešto jako bitno pišem u ovom momentu. Stvarno! Tako ja to doživljavam.

Onda smo dobili likove koji bi u "šumu" ili "neku prirodu" da pobegnu od svega. Tek mi je to nekako poraz. Bolji su mi i "ljudi veverice" od ovih što se bore protiv sistema tako što spašavaju kitove na primer. Malo ljudi zna da je isti taj Green peace jedna od najvećih mašinerija za pranje novca na svetu. Stvarno, samo malo se raspitajte, vrlo lako ćete to saznati. Nikakva teorija zavere. Sve u svemu, našli smo se stvarno u simulaciji, kako bi to drug Bodrijar rekao ili matriksu, modernije rečeno. Jedno je rađeno po drugom, a vi pogađajte šta je šta. Totalni privid slobode, koji je veći jaram nego onaj u srednjem veku. Tad si bar znao šta si, a sad... Hmmm, sad si i dušu i razum izgubio, i još ne možeš ni da se buniš, jer "imaš sve slobode, šta ćeš više". Lepo smišljeno, stvarno genijalno. Ubacimo još tu i teoriju o imaginarnom novcu i dobili smo potpuni zatvor. Ali znam da vi ovde već znate i osećate, a sad možete i da vidite, pošto su ti "ljudi u senci" postali toliko očigledni, da je to prosto neverovatno, a mi im ne možemo ništa. Udaraju na sva čula. Hedonizam je laž, isto kao i onaj elitizam o kom sam pisao u prethodnom tekstu. Sve je to laž. Sam sam se sebi posr'o po glavi sad... hahaha... Ćuti stoko i puši, izlaza nema! Ustvari, ima, ali što bi vam ga ja rekao, nađite ga sami i ovako je u vama.

"Vi ćete meni život da zagorčavate, je li?!"

"Tehno je pank 21.veka!" to je naslov koji sam pročitao i dobio napad da napišem ovo što ću sad iskreno po prvi put da uradim, a to je da se kurčim do beskonačnosti. Zašto smo dozvolili da u potpunosti prosečni ljudi, totalni šarlatani i neki likovi koji se šunjaju po našem gradu, državi, planeti, nam govore da su "elita", da glume tu "elitu" i da mi ostali počinjemo, tojest, već dugo smo zbunjeni zašto je to tako? Iskreno postoji jako lako objašnjenje za to. Socijalno strukturološko izjednačavanje ljudi za vreme komunizma, kod nas, a u svetu mas mediji i uticaj na široke narodne mase i rečenice tipa "Svako će imati svojih 15 minuta slave" koje su se obistinile da bi se došlo do još više novca. To je sve. Mene su naučili da je loše biti elita iako si pripadnik iste. To je ono što je dovelo u zabunu mene, a i dosta ljudi koje poznajem.

To je odrđena grupacija jako brzo shvatila, ali su to više bile stare građanske porodice koje nisu bile baš pod tolikim uticajem i gde se našao neki stari član iste te porodice da ih povuče prema Londonu i pokaže im da taj isti elitizam nije loš. Za nas koji smo ostali ovde, tojest pod uticajem naših "posramljenih" roditelja, koje je bila sramota što su završilli po dva-tri fakulteta, što govore 5-6 jezika, što su vremenom postali veliki stručnjaci, a to nisu isticali, direktori firmi sa mogućnošću putovanja po svetu i sa kontaktima po istom, počela je muka sa samima sobom. Odgojeni smo tako da smo isti kao i drugi. To nije istina!

U našem narodu imate to da je loše biti elitista, a onda gledate neke "ljude" koji imaju samo novca i oni počinju da glume "elitu", zajdeno sa onima koji pokušavaju da im se uvuku u dupe, pa ti još više i glume tu istu "elitu". To mogu biti i političari i narodni pevači, nije bitno, svede vam se na isto. A vi stojite, i gledate to, zbunjeni, i mislite u sebi "Ali oni ne znaju osnovno?", a glas ti kaže "Neka , sine, dobro je to da ti znaš, ali drži to za sebe". Kolika je to glupost!!! Razumem motiv mojih roditelja. Ustvari ne razumem kako to nisu skontali. Valjda ta idealogija koja ih je ponela. Neko "bratstvo jedinstvo" na svim poljima, ali to nema veze s mozgom. U Londonu kad pored vas prođe aristokrata, onaj "posh" lik je srećan što ga je ovaj uopšte i udostoji pogleda. Imali su taj mali pad za vreme industralizacije i pada elite, koja se morala novčano vezivati za "brze" bogataše, ali i dan danas se sa prezirom gleda na sve to i pokušava se sakriti. Mnogi su opstali, ali nikada nećete čuti da im je deda bio "brzi", već Lord.

Ovde ne možemo ni govoriti o tom vidu elitizma, ali možemo govoriti o vidu intelektualnog elitizma koji su nam ostavili naši roditelji u amanet. Posle toga onim što sam ja sam spoznao, naučio i saznao o životu. To meni sve govori da sam bolji od vas! Da, baš ću tako reći. Bolji sam od vas koji se bavite pitanjem "Da li je tehno pank 21. veka?", jer to nije pitanje, to je zalud kojim sami prikrivate svoje osnovno neviđenje stvarnosti. Potpuni uticaj javnog mnjenja na vas same i onda to i jeste vaša stvarnost. "Prvi preduslov za postizanje nečeg velikog jeste potpuna nezaviosnost od javnog mnjenja" reče jedan čika Hegel. Jeste, da, bio je Nemački filozof i sigurno ste ga obrađivali na nekom od vaših fakulteta za komunikaciju na tri napisane strane. M'rš stoko, i ovo iskreno kažem. Ali vam dajem jednu stvar, uspeli ste da me zbunite i vi i moji roditelji da na kraju u mojoj glavi se ja zapitam, kao i mnogi drugi "Dal' sam ja lud ili nešto ne valja?". Ne, indusi mali gmizavi, vi ste problem ovog društva, odvratna parazitska stvorenja učlanjena u svaku partiju moguću i time stekli određene privilegije, za koje ne znate da vam mogu biti oduzete kad bilo kome od ovih koji vam ih je dao, dune. Mislim da je u potpunosti vreme da se polako isključite iz društva i one uloge koju ste sebi dali, pošto jednostavno ne možete da nosite tu ulogu. Zašto? Zato što jednostavno ne znate razliku izmeću Ubermana Ničeovog i Svečoveka Vladike Nikolaja. Eto zato primera radi! "Aristokratija je jedini vid vladavine koji može doneti napredak" reče još jeda čika, koji osmisli ovu prokletu demokratiju i pokaja se. Kad mu se učenik vratio iz osvajanja sveta i upita ga šta može da učini za njega sad kad je on vladar celog sveta, ovaj mu odgovori "Ako možeš samo malo da se pomeriš, bacaš mi senku, a sunčam se. To je sve što želim od tebe".

Ali to nije samo kod nas. Gledam kako elitizam propada širom sveta i opet dolazi do mešanja onoga što ne bi trebalo da se meša. Vilijam Blejk bi se roknuo kad bi video da se dešava isto ono što se dešavalao i pre sto pedeset godina. Šta pričate više vi pripadnici neke MTV pop tehno post Endi Vorholske kulture??? Koja su to bulažnjenja više!?!? Čemu se vi to divite i koje to idolopoklonstvo nosite u sebi i prema čemu?! O, rugobe jedne, rugobne!!! "Vi ćete meni život da zagorčavate, je li?!". Neću tekst završiti neko pošalicom ili prevratom. Žao mi je što sam uopšte i odabrao kratku formu, jer ovde i ne mogu da napišem sve kako treba. A znate zašto sam to uradio? Da bi se baš vama pridružio i približio!!! Moja greška. "Skromnost je vrlina budala" reče mi jedan prijatelj pre neki dan.

Pišanje po slikama nije umetnost, bavljenje dnevno političkim događajima je za prostake, političko mišljenje je za budale, vera je ono samo u šta ti sam veruješ, prirodno je samo ono što jeste prirodno i nema nikakve dubine u tome, poserem se na glavu Kastanedi i njegovom viđenju etnologije i sveta, to što imaš para označava samo jednu stvar a to je da imaš para i ništa više i ovako je to "Đavolji dar čoveku"... Zapamti to, prostaku odvratni, jedini sukob koji možeš imati u životu je sukob sa samim sobom. Patriotizam je dobar, ali budi svetski čovek, zajebi hipi sranja jer ih je i ovako nametnula CIA i tako do "kraja sveta i nazad" može se nabrajati, ali ovo je kratka forma pisanja pa se nema mesta, jer da napišem nešto duže, ne bi ti ovo ni čitao. I zapamti jednu stvar, ti prosta gluperdo, bolji sam u svemu od tebe, ali to mi ne znači ništa, to je moje saznanje i spoznaja, moja muka, ali to uopšte nije loše kao što su me učili. Kad su pitali majku Rodšilda da li će biti revolucije u Francuskoj, ona je žena izjavila "Mislim da još neće, moji sinovi nisu još dali novac za taj događaj". Gušim se više u vašem proseravanju i koliko vas ima. Ma, kome ja ovo sve pričam. Tišina. Petao koji prvi zakukuriče obično završi u supi...

Znate li ko je jedini ubio Chuck Norrisa?

Zamisli sunce, bazen, piči zika a ti imaš, pa... jedno dvadesettri godine... hehehe... I ne kukaš! Zašto ovo "ne kukaš"? Pa zato što kad sam ja imao dvadesettri godine dešavala su se samo sranja. I ne samo tad, već i kad sam imao četrnaest, i šesnaest i osamnaest i dvadesetjednu... I tako u beskonačnost. Samo sranja! Živiš u državi koja je jedan veliki kavez i ne možeš nigde, osim ako nemaš "šemu" za šengen, koji je koštao minimum dva soma maraka ili ako nisi hteo da prelećeš granicu Grčka-Makedonija, kao u Američkim filmovima oni Meksikanci, zajedno sa Albancima, Bugarima, Rumunima i ko zna kim, a vodi vas neki lik u tom mraku. I onda stignete! Lepi izbori! Baš lepi!

Pored toga što nisi mogao nigde zbog "kafeza"... "... za kafez si ti Pantiću...", filmovi moje mladosti. Ubaciš još Sutjesku i Tihog i Prleta, i dobiješ totalno fatalnu kombinaciju. Da nastavim, pored toga što nisi mogao nigde, jer ti fizički nisu dali, nisi mogao nigde ni zato što nisi imao prebijenog cvonjka u džepu. Kod nas je bila izreka "... e, da mi je samo da imam, ono, za Coca-Cola-u kad mi se pije... ono kupim neke slatkiše i odvedem ribu na gajbu...". Ne verujete mi i mislite da preterujem?! Pitajete bilo kog ko vam neće ispričati neku fantastičnu priču kako su "... '90 bile do jaja...", i videćete da je to istina. To sa tom Coca-Colom je označavalo neku normalnost koliko sad kontam, a i tad sam tako kontao. To su bile želje.

Kad su to bile želje, možete zamislite koliko je jednoj generaciji ubijena mašta?! Totalno, i svedena na takav materijalizam da je to strašno. To se sad pokazuje kao dobro što se tiče posla, ali ubilo je jedno detinstvo. Baš, ono, ubilo! Da deca maštaju o parama i kombinacijama? I to jako mala? Ne ide to tako. Prosto da se naljutiš na nekoga, a ne znaš na koga pre. Na državu, na porodicu, na svet?! Nisam pametan. Ali znam da postoji čitava jedna generacija koju svi žele da zaborave. Ovde mislim na vlast i svet. Baš nekako da zaborave te likove kao što su pokušavali, primera radi, da zaborave, vojnike koji su se vratili iz Vijetnama. Znate zašto? Ladno bolujemo od iste bolesti u glavu. Da ne verujete. Cele generacije imaju mentalnu bolest koju imaju i vojnici sa ratišta. Da ne dodajem da je pola te generacije i bilo na istom tom ratištu. Ajooooj, pa šta ćemo državo da radimo sa tim? A?

Da nam damo sad neki "beli šengen" i da se radujemo. Da izjavljujemo na TV-u da će "... sad opet neke generacije, kao pre, moći u Trst na kafu...". Kakve su to idiotarije, bre? Kakav "beli šengen"?! Vi mlađi ljudi, evo moram nešto da vam kažem kao stariji, i izvinjavam se zbog toga. Imali vi taj "beli šengen"ili ne, opet će putovati deca moćnika, gotivci i ostala ekipa. Vi nećete, odmah da vam kažem. Vi ćete i dalje da se borite za onu Coca-Colu i da maštate o malo opuštenijem životu, a to je da vas niko ne smara sa budalaštinama.

A jel' znate li vi koji je jedan od razloga da ne idete tamo, u tu EU. Da je ne upoznate! Stvarno! Vi ne smete da je vidite. To jest smete, ali samo na kratko. Da vas onako zaslepe svetla na nekoj eskurziji ili nekom zimovanju, letovanju. Ali da vi sad vidite kako ti ljudi žive, a ne daj Bože da upoznate nekog odatle, pa da vam kaže da mu nije dobro u EU, nema šanse. Jel' nas neko pitao dal' mi hoćemo u tu EU? Evo ja na primer, neću. Neću, majke mi moje! Znam koliko im nije dobro, znam od prilike čemu služi ta ista EU i neću da živim u nečemu što je bivša SFRJ, to jest "strpaj ljude koji se ne podnose na jedno mesto pa da vidimo šta će da se desi"! Neću!!!

Jeste li videli koliko im je trebalo da ubace Irce ili Holanđane u tu EU? Mnogo referenduma. Da li će nama dati taj referendum? Nemaju nameru. To ti je isto kao sa Crnom Gorom. Jer neko nas pitao dal' mi želimo da živimo sa njima? Nije! Nego se ta "velika nacija Crnogoraca" od šesto hiljada ljudi pitala dal' će da se otcepi od nas osam miliona. Da ne poveruje čovek kakve mi greške pravimo, to jest, šta pravimo sami od sebe!!! Potpuni žasuuu, ticebraaa!!! Kažu lepo ljudi " Najboljeg je šita bilo za vreme druga Tita!"... hahahhaha... E da, i čista da ubacim, znate li kad smo mi još trebali da budemo u EU? Sredinom prošlog veka su nas zvali, ali mi smo ladno odbili. To jest drug Tile. Ko će ga znati zašto, ali njega je u Sutjesci glumio lik koji je karao Elizabet Tejlor kad je bila mlada i jedra...

Ali ne mogu da kažem da nisam malo ljubomoran na sve te koji su mogli da upišu neki Megatrend, BK i da posle to isto vredi kao i moj Pravni Fakultet. Isti ti klinci koji nekako drugačije razmišljaju i koji imeju da se isključe od svog ovog stresa koji donosi moderni svet. A sad su još i taj beli šengen dobili. Jesam, ljubomoran sam. Priznajem. A valjda je to neka žal za mladošću i ništa više ili samo neka obična patetika. Ali ja znam jednu stvar, jedino je Bruce Lee ubio Chuck Norrisa... O tome niko neće da priča?

"Budimo ljudi, Bog nas gleda"

"Poštovani sugrađani, danas u 10.45h se upokoji Patrijarh Pavle...". Tako su počinjale sve vesti juče u zemlji nam Srbiji. Gomila snimaka naših političara kako mu ljube ruke, i krste se kako znaju i umeju. Svi su jako uzbuđeni i u zemlji i u inostranstvu... i tako i to i tako to... i naravno pijani Bećković daje izjavu... Da se o'ma zaustavim. Mogu biti sarkastičan u ovoj priči i duhovit... kakav god. Ali iskreno sam tužan. Tužan sam zbog tog čoveka Gojka, koji je umro.

Iskreno, on me je i privoleo veri. Njegova ličnost i neka blagost, koju čovek može retko da oseti u današnje vreme. Mudre reči, tiho izgovorene. Tako sam, bar ja, doživljavao tog čoveka. Ništa on nije rekao, niti tvrdio da govori što već nije rečeno ili što mi ne bi trebali da znamo. Nije pozivao ni na bunu ni na letargiju prema aktuelnim događajima. Jednostavno je bio tu, i opet mogu da kažem, bar meni, ulivao neku snagu samim svojim bivstvovanjem među nama.

Juče slušam i ljude koje intervjuišu na ulici. Tužni su. Ali stvarno tužni. Retko se to viđa da ljudi baš toliko iskreno oplakuju nekog religijskog velikodostojnika. "Živi svetac... živi svetac..." izlazilo je ljudima iz usta. Evo, iskreno, istina. Tako sam ga i ja doživljavao. Doći će do promene u srcima ljudi u ovoj zemlji posle njegove smrti. Stvarno to mislim. Tuga je jako osećanje, a ovog tipa tuga može biti i opasna po "gnjide" i "ološe". Ali ne pozivam ja sad na zlo ili tako nešto. Samo kažem, da može doći do promene, a da li će? Mislim da neće. Ne tako javne, već neke unutrašnje. A ko će ga znati, možda ga zaboravimo već za par meseci.

Ko će da ga zameni na prestolu, iskreno me ni ne zanima, jer nisam video čoveka njegovog kalibra da vodi ovog tipa pastvu. Kratko će ovo pisanije biti, jer ne znam ni šta reći. Zapala mi jedna njegova rečenica za uvo. "Budimo ljudi, Bog nas gleda". Eto, nek nam to bude vodilja za nas i buduće naraštaje. A ti Pajo, kako te je narod zvao, reci neku dobru za nas koji dolazimo kod onog gore. Tebe će on i da sasluša...

Tuga je moja muza

Sve bih hteo da napišem nešto ovih dana. Baš ono, gomile tema u glavi. Od toga da krenem kako "... su se samo njeni kukovi... i onda je izašla iz vode... kosa... dud... ud..."... hehe.... do toga "... da muški rod treba da nestane, zato što jedni drugima, sa oca na sina, prenosimo samo loš gen... loš fenotip... muku...". Ovo zadnje mi i najviše nešto bila tema u glavi, ali kad sam shvatio da su i svi moji preci sa muške strane bili žrtva sopstvene zatvorenosti i neispunjenih želja, jednostavno sam prestao da se gušim, i više mi se nije pisalo na tu temu. Mogao bih i da udarim po dnevnim geo-političkim događajima, socijalnim temama, nemaštini i samoj "maštini", ali ni to mi nekako ne ide. Toliko tih nekih misli koje bi mogle da stanu na ovaj virtuelni papir. Toliko tema. Ali ništa.

Evo i sad pišem samo zato da bih napisao nešto. Ustvari, pišem da bih razbio blokadu koja mi se stvorila, da svaki put kad sednem ispred kompa, kažem samom sebi "ma daaaaj, jebeš tu temu!". Ali ne ono kao "ništa nema smisla" i "ne treba pisati, jer time ništa ne postižem", jer i ovako pišem zbog sebe , a ne zbog drugih, ali se opet javi ta misao, moram priznati. Svi mi, takozvani, umetnici, ako smem sebe uopšte tako da nazovem, a mislim da čak i ne smem. Nek budem ja... hmmm... hajde, budala koja nešto zapisuje. To je stvarno neko moje mišljenje o samom sebi, bez lažne skromnosti. To da sam ja ubeđeni genijalac... ha... pa to naravno, i da mi je "ego" koliki i moj ud, i to stoji...A? A? Kako sam naglasio da mi je ud veliki.... hahahhaha... Ček, moram sad malo da odmorim sa pisanjem, pošto mi stvarno ne ide.

Puš pauza prođe, pisanije ponovo dođe. Baš sam sad nešto razmišljao na prozoru. Nemam šta da napišem. Iskreno nemam. I mogu to ukratko da objasnim, a ne sa onim mojim uvrtanjem i zavrtanjem, pa na kraju "naglaskom" na nešto. Jednostavno sam radostan! I to je problem! Kako to sad, pitam se pitam se... pa lepo "... tuga je moja muza, muza je moja tuga...", da citiram samog sebe, ne radost - i sad jednostavno imam problem. Nisam više tužan! Radostan sam i sad moram da prilagodim pisanije u potpunosti nekom novom stilu. Lako je dok si besan i tužan da pišeš, na to sam navikao, kao i većina ljudi koji se ovde bavi bilo kakvim vidom umetnosti. To se dobro da videti, na primer, iz naših filmova. Čak su nam i komedije tužne, ustvari. Retko ko ovde bilo šta radi iz lepote i radosti! Može iz onih napada sreće koje svi proživljavamo, ali ne i čiste radosti. A to je neko moje stanje sada. I u potpunosti sam zbunjen. Šta više, moram da se smirim, moram da prebacim tu radost u bilo koje drugo osećanje, da bih uopšte mogao da dišem kad me preplave emocije. Koliko je to čudno.

Jel' sva kreativnost kod mene proizilazi iz tuge? Jel' tako i kod drugih? Prosto ne verujem u to. Mora da mnogo ljudi piše iz same radosti. Ipak sam to samo ja. Sve u svemu, da završavam ovu zbunjenu priču, radost me je obuzela. Dobio sam ćerku, i toliko je prosto. Dosta više kukanja. Ili sam se samo zbunio, uplašio i ne želim više da mislim loše? Ko će ga znati...

Ujaku Đoletu

Pre par dana sam izgubio svog omiljenog rođaka. Mog ujaka Đoleta. I ovu priču posvećujem njemu, ali i da hoću, ne mogu da kažem to što mi je sad u glavi. Nije to neki haos i neka prevelika tuga. Neću da budem tužan, jer taj čovek je živeo svoj život onako kako je želeo i, mislim, ne mogu da kažem da sam u pravu, da je bio srećan koliko se to može biti u ovom bivstvovanju.

To je čovek koji me je naučio da volim naučno fantastične i avanturističke filmove. Znate one ljude koji vam ispričaju film da posle kad odgledate isti se razočarate, pošto je njegova priča bila bolja nego i sam film? E takav je bio moj ujak Đole. To je čovek koji me je na najlepši mogući način naučio da sklapam makete i da zavolim avijaciju, one male vojničiće da farbam i da igram igrice na Spektrumu. To je možda jedini čovek koji mi je "dao detinjstvo". Nisam ja imao loše roditelje, nego nisu znali kao ujak Đole. Kasnije sam konkurisao i na Akademiji za vojne pilote, prošao, ali jebi ga, celo '77 godište je najebalo. Prebacivanje škole iz Mostara u Podgoricu, i tako neke gluposti. Sve u svemu rat. Nije to priča, već da je to čovek koji mi je "dao maštu". Bar njen pojam...

Samo pogledajte kako pišem ovo. Kao neko dete. A koliko je tek bio duhovit...hehehe... pa to je neopisivo. Ma čovek koji je živeo svoj život, bar u mojim očima, i bio moj heroj za mnoge stvari!!! Neću da pišem više, nego ću da stavim pesmu jednog mnogo boljeg pisca od mene, koji sve to rekao u par stihova:

Ako možeš

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako možeš da veruješ sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama;
Ako možeš da čekaš a da ti ne dosadi čekanje,
ili, ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili, ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi, kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život
i da, pogrbljen, s dotrajalim alatom opet novo stvaraš.

Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive
da te služe dugo iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš i kad nema više ničega u tebi
sem volje koja ti dovikuje "Istraj!"

Ako možeš da razgovaraš sa nižim od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu s višim od sebe -
sačuvaš svoje dostojanstvo.

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i, iznad svega, bićeš čovek, sine moj!

Radjard Kipling

Mom ujaku Đoletu... Maštaru... Čoveku koji je u meni probudio, bar jednim delom, da pokušam da budem čovek, kako ga opisuje Kipling.

OHOHO

Nešto se dotakoh "misli" u prošloj priči. Misao kao misao... Baš uzeh temu kojom bi trebalo da se bave neki genijalci. Ustvari i bave se i bavili su se. Svi ovi živi i mrtvi što nam pridodaše neki predmet Filozofija u srednjoj školi. Sve one ideje "Mislim, dakle postojim." i tako ti radovi. To je čovek da bude "Lupus in fabula" po svim pitanjima... hahahhaha... Al' se, ono, izražavam. Malo citiram, malo latinski, još i staroslovenskog da ubacim i ono... Kao car sam! Kao ja znam, ja se razumem. Ali nije to priča. Mogu samo još da pridodam, da sam napokon shvatio kako ništa ne znam, ali i tu rečenicu moram da stavim pod znake navoda, pošto je i to neko već izjavio. Ma mogu i da podržim, tako neomiljenog u našem društvu u sadašnjem momentu, Marksa sa njegovih pet teza protiv sad nam modernog Šopenhauera, ali kuda "... idu ljudi kao jaaaa...", da citiram nam velikog pesnika... hahaha... To je samo učenjačka verzija stava "... ja njih ne znam a oni mene znaju... miševi... " Koliko se ja, bre , kurobecam sa davanjem svog mišljenja o nekim stvarima. To jest o svemu i svačemu. Odakle mi, bre, pravo da ja bilo kome namećem bilo šta i govorim?! Stvarno si Ferguso veliki serator, kad moram samog sebe tako da nazovem. Eto, rekoh ga samom sebi. Majku mu njegovu milu...

I neka sam rekao, ali ću da nastavim da serem, jer iskreno, nekako volim ovo da radim. Da se tripujem kako sam ja "do jaja" i kako je ovo što ja pišem dobro. "Čoveče, rek'o mi komšija Miki, koji ovo čita, da mu je baš ... ono... matori... al' ga ceniš kad pišeš one stvari..." I tako ja nastavljam, što zbog svog komšije Mikija, što zbog samog sebe, da pišem ovaj blog. I sad više ne znam šta sam hteo da kažem. Al' sam se rasplinuo, samo tako! Hmmmm... šta sam ja ono hteo da kažem? A da krenuo sam nešto, ponovo, o "misli", kao misli. Mogao bih da ubacim i ono kao "Bog je mrtav" rečeno 1896 by Niche... hahahaha... Možda sam malo pogrešio datum, a možda i nisam, ko će ga znati. Čoveče, kao da pijanac piše ovaj tekst, tako se nekako osećam. Znate ono kad se napijete i kad krenete da lupetate i da zauzimate stavove po raznim pitanjima? Kad tačno ti "... misliš da u toj oblasti i tog momenta nije trebalao... nije trebalooo...!!!!", pa se nešto nastavi "da nije trebalo". I onda krene rasprava, obično sa nekim totalno nepoznatim i nebitnim o nečemu "jako bitnom" u tom momentu, u vremenu, prostoru, na žurci, gde gruva muzika. Onda još uzmeš da se dereš, kao magarac, da bi te čuli, pošto naravno, tripuješ da te ne čuje ovaj preko puta tebe kome to nešto objašnjavaš. Krajnja instanca, ako si agresivac u tom momentu, je da odeš da smanjiš muziku jer te "...baš zanima šta čovek ima da kaže, ali ne možeš zbog glasne muzike....!!!" i sve smoriš na istom događaju bar na tih minut dok je ponovo ne puste, mislim na muziku, a ti, naravno to ni ne izvališ, nego nastavljaš sa "stavom" i glasnim izražavanjem istoga. Znate taj osećaj ili sam to samo ja?

A kako je došlo do svega toga? To, da mi imamo tu osobinu da "znamo" tuđe probleme i da imamo rešenje, ali ono , nemamo za sebe. Ili da se razumemo u sve i da imamo to "mišljenje", mada sad ovde već, možemo reći da prelazim na sam "stav", a ne toliko "mišljenje" iz predhodno rečenog. Nemam pojma. Majke mi. Ali mogu samo da sagledam da se to "mišljenje" gradilo godinama. Da jednostavno gradiš to što imaš u svojoj glavi toliko dugo. Evo uzmimo čoveka za primer koji ima 30 godina. Ala on ima "mišljenje"! Gradio ga čovek. Znači od onog sa 16 godina "uvali ga gde stigneš" do ovo sad sa 30 godina "uzmi neke pare i uvali ga gde stigneš" je toliki razvitak mišljenja, da vi žene, primera radi, ne možete ni da razumete. Znate li vi koliko je muškarcu trebalo da dođe do toga, a vi ni razliku ne vidite. Koja muka, patnja, bol je tu bila da bi se napravila ta razlika. Pojma nemateeee!!! Ali isto tako i kad uzmemo 30-ogodišnju ženu, i tu možemo videti taj napredak. Treba ipak samo upotrebiti malo više rečenica. I ovde ide višak rečenica, kao i u životu, kod žena. Da ne poveruješ. Evo upravo sam nešto novo shvatio, to jest staro, to jest... nemam pojma. Znači od njenog "treba da se udam za princa na belom konju" sa, pa mislim da to počinje rođenjem, do 30-ogodišnjeg, paničnoooog "moram da se udam za bilo kogaaaa", to su tokovi koje mogu samo da zamislim. E sad, pošto ja nisam žena, i naravno, ovo mišljenje mogu samo da predpostavim, moram da se odbranim jednom pričom. Moram priznati da mi je ta priča mnogo pomogla da shvatim i žene i muškarce. Odnosi i razmišljanja, a priča ide ovako:

"Krenuo ja sa nekim drugaricama, sad se više i ne sećam gde, ali kao hajde da se prvo svrati do neke bake. Jedna od njih ima neku baku koja je tu u centru, pa će tu, valjda, da se presvuku ili šta već. Ja učestvujem u događaju, ali možete zamisliti kako mi je u celoj toj priči. Mislim, ja znam da sam tu samo klasični vozač, ali ajde, šta sad. Ko zna koju sam hteo da pojebem od tih riba, pa sam vozio. Eto, potvrda muškog razvoja misli. I sad da ne dužim, odemo mi tamo, naravno, stavi se kafa na brzaka. Sedne se. Baka, naravno, sve oko mene. Muško sam tu jedino. To ti dođe kao "... jadan... glupav među ženama..." To, naravno, odgovara Balkanskom tipu muškarca. Navikao. Dal' ću da jedem, dal' ću ovo, ono. Naše bake, bre. I sad krenule ove da pričaju kao "... muškarci su ovo, ono... ovakvi, onak'i..." i znate i sami već koja priča ide, tipa "Sex i grad". Ja slušam, šta ću. I ovako bi već gajbi, kad u jednom momentu, onako donoseći kafu, kaže njima baka "...e moje cure, nemate vi pojma..." i stavi kafu. "Šta baba ti sad...", ma kaže baba"... nemate vi pojma..." "Kako nemamo pojma...?... o čemu to...?". "Ma o muškarcima nemate pojma. Ako se i jedna od vas uda...". "Kako to misliš, bako?", sad već panično postavljeno pitanje od jedne od ispijačica kafe. Ja gledam, atmosfera je napeta. Znate ono, to muškarci obično znaju, kad se neka energija digne oko žena... baba, keva, strina tetka... neka slava, i samo ona ženska energija, kad se vidi da je neka frka... znate to? Tad muškarci ćute i jedu supu, i jedino deda sme da prekine taj energetski tok time što kaže "Snajka, dodaj malo te rakijice!". Tu staje sve, i nastavlja se po planu i programu. Deda sme to da uradi, on ima babu, on je zaslužio, ali je i dobro zaštićen od strane iste te babe.... hahahaha..... E ta energija se stvorila, taj vid napetosti. Tek kaže njima baba :" Cela teorija oko muškarca vam je da kad se skine, a ti kažeš OHOHO!" Muk! Ja ustajem, krećem da plješćem rukama i klanjam se baki.

Koliko je to bila iskusna "misao", da je sažela ceo jedan odnos u jedno "OHOHO". Jače mi to nego sva ova moja proseravanja i svi oni neradnici iz Grčke zajedno... "OHOHO"... zamislite sad vi, koliko se mi svi pitamo nešto, razbijamo glavu, mučimo se... Eto nek bude primer muško ženski odnosi, a jedna starija gospođa rešila celu tu priču sa jednim OHOHO... Koliko je ona razvijala svoju "misao". Iskustvo bato, iskustvo... Ta baka može ti kaže " Ti mene znaš, ja tebe ne znam... alooo... miševiii!!!... Sedi dole, jedan!". A Madonna i dalje peva "Come join the party, it's a celebration!"

A gde sam to ja?

Evo baš nešto razmišljam. Zamislite, razmišljam? I to su kao neke moje misli. Sve te ideje koje ti prolaze kroz glavu svaki dan. Samo tvoje, niko ih ne zna, i čuvaš ih samo za sebe. Koliko si ti zajeban, bre? Imaš svoje ideje, svoja razmišljanja, svoja načela, moral... Ma šta hoćeš! Čak unutar tih razmišljanja, sigurno, bar malo, ali onako, malo samo, ubaciš po koju maštariju i postaješ veliki car! Zar ne? Možeš i da letiš, ako ti je do toga! Prelepo. Ima i onih tužnih misli. Jesu to sve osećanja i sve je to pomešano i tralalala... Ali da ne komplikujem sad toliko. Mislim da svi znamo o čemu pričam. Svakodnevni tok misli. Sa sve nekom maštarijom, ubaciš po koje osećanje i to si ono, manje više, ti. Zar ne? To si ti ustvari, ono što je u tvojoj glavi. Misao, kakva god da je. Možeš čak da se zapitaš i dal' si upravu, ali to si opet ti. Jednostavno, čovek i da hoće ne može da pobegne od svojih misli, iz tog "kafića" u kom se stalno čuje neki žamor. Misli... hmmmm... I kao što rekoh, to tebe čini kao osobu. Kao, to je Ferguso i za sebe i za druge.

Obično "nisi ti baš takav kao što svi drugi misle", jel' pomisliš to nekada? "Nisam ja kakvim me ljudi smatraju... alć sam ih zajebao... zašto mene niko ne voli... zašto sam ja taj sa odlukom... zašto mene žene ne vole... zašto on meni kaže da mu nisam lepa ovako zamućeno... zašto ja stalno teba da budem zabavan... čemu sve ovo..." i najčuvenije "... šta je smisao svega ovoga?..." To si manje više ti, zar ne? Naravno da tu ima hrpa stvari koja se miksuje sa nekom osnovom koja ti stalno prolazi kroz glavu. To već dosta zavisi i od trenutne situacije. Dalć ćeš misli da baciš malo više na posao ili sex ili bilo šta drugo zanimljivo u tom momentu, ali osnova je tu. Šta više, ovo ostalo i ide iz te osnove. Auuu, čoveče, koliko si ti komplikovan!!! Koji je to kompjuter za obradu raznih tih... misli... I sve to radi taj mozak u glavi, tako bar kažu. Možda je to i duša. Nisi se još odlučio ili kažeš da je i jedno i drugo. Šta počinješ da bivaš, jel' si primetio? Kao neka "mešalica". Prepun si svega. I šta sad možeš da uradiš sa time? Ili ti prostije pitanje - šta ti to možeš da uradiš sa svojim životom? Možeš da ga "prigrliš", da "ne uradiš ama baš ništa", "uništiš" kako kažu drugi ljudi. I vidite, sad odmah tu problem, na primer kod tog "uništiti". Ti možeš da tripuješ da je sve u redu, dok drugi misle da ti "uništavaš" svoj život. Hajde , ne mora da bude tako jako. Hajde da bude samo da "nisi u pravu". Kako onda krećeš da reaguješ? Ajoooj, u kakvo sam se ja sad pitanje upleo. Tu sad već postoji toliko opcija, da je to neverovatno. Ali glavne su, da se prikloniš drugima, da radiš po svome ili da nešto skontaš iz oba, pa da sklopiš nešto pristojno... hmmm to je manje više to, bar po meni. Ček stani, pošto koliko sam primetio, većina nas koristi ovu "da sklopiš nešto", onda se mi po ceo dan "sklapamo nešto". Pa kad si ti, onda, TI, čoveče!? Ma ovo mora da je samo moj problem, vi ovo nikada niste doživeli. Sto posto. To se samo ja nešto po ceo dan "sklapam i rasklapam" da bi se uklopio. Vi ste svi svoji, znam to. Šta, niste? I ti se "sklapaš i rasklapaš"?! Nemoj pričaš?! Koje ludilo, nisam ja to znao. Znači sve one opcije koje su u pitanju "... šta da radim sa svojim životom..." imaju uticaj i drugih ljudi?

Znači sad opet i ono tvoje, mislim na misli, postaje deo nečega većeg što je neko društvo koje te okružuje, i onda ti tu nešto "sklapaš i rasklapaš" samog sebe, tako da se i ono iz unutra menja u skladu sa onim što se zbiva napolju, koliko god čvrst stav imao, pošto si skapirao da te taj stav neće "...odneti nikamo..."? Zajebano, čoveče. Pa onda se sve vreme pitam, koliko si ti svoj, ako to radiš, kao što rekoh malo pre? Koliko ti onda imaš to svoje mišljenje koje toliko čuvaš, miksuješ sa osećanjima i raznim drugim stvarima, usklađuješ sve to spoljašnjim svetom i "funkcionišeš"? Gde si tu onda ti, to uvek budalasto pitanje. Koliko tebe ima u sebi pored svih tih uticaja, od roditelja do Novog Svetskog Poretka, ako hoćeš tako daleko da idemo, koji imaju uticaj na tebe? Gde? Koliko je ovo budalasto što sad ja pišem i kao pravim se da sam nešto mnogo pametan, a i meni se dešava isto to, što sad opisujem. Koliko mene ustvari ima u ovome što sad pišem?

Prošli tekst, primera radi, napljuvah ja sve žive i još sam kao bio sarkastičan. I time sam ja nešto pametan ili vidim više od drugih? Ma jok. Mnogo je tu uticaja prošlosti i sadašnjosti, da bih to bio samo ja. Mnogo je to veliki "lonac u kom se meša supa" zvana Ferguso ili ti čoveče, da bi se našao i komadić mesa, koji si samo ti ili ja. Al onda ovo sa tom supom i loncem daje smisao. Ha, izvalio sam. Pa ceo taj lonac, prepun uticaja svega i svačega, šta god unutra bilo, sam ja?! A?! Jel ovo, što sam bar rekao na kraju, ima smisla? Jel to, bar, samo moja misao?

Hoću i jaaa!!!

Koliko vidim pred nama su dva puta što se tiče naše države, naroda i kulture. Tako su nam predočili, da trećeg i nema. Šta više, nema ni ovog drugog, već samo jedan koji nam se propagira po ceo dan i udara na sva čula koja imamo. Jednostavno je toliko glasan taj put da nisi ni sposoban da vidiš neki drugi. Zvekeće se na sva zvona i na sav glas. "Idemo, idemo, idemo... Tamo smo, to je bolja budućnost, to je rešenje, tu je srž tamo je bolje.... tim putem krenimo!!! Tamo negde nas čeka bolja budućnost!". I tako svaki dan. Samo jedan put, a to je put ka Evropskoj Uniji ili Evropskoj Zajednici, kako god! To je to! To je rešenje! Idemoooo... Ali nema kraja toj priči. Svako nam je priča, ko god da je kao nešto bitan u ovoj državi ili se samo pojavljuje na TV-u. I to nam baš prodaju priču kako znaju i umeju i ne biraju se sredstva. Od političara i toga da je to taj put, preko "medijskih" ličnosti koje nam pričaju kako je tamo, do onih koji su tamo i naši su i nešto su "uspeli" i koji tačno znaju kako je tamo i da je to put za sve nas.

Tamo nas čeka ovo i ono, lepote zapadne kulture, putovanja, nema viza, školstvo... tako da ću i ja, jebeno, uskoro moći kao da odem u Berlin, London, Pariz ili gde god, i da postanem doktor nauka, tek tako. Ono, kao, ludilo. Odem i oni samo mene čekaju. Takav sam utisak stekao dok gledam i slušam sve te slogane koje nam govore. Vrh! Vrh! Vrh!!!! Sve vreme je neko zezanje, narod se veseli, žene su lepe, muškarci su pametni i uspešni, tako kažu. Ludilooo! "Hajdemo svi u Barsu, a posle toga na Ibizu... ali treba da uđemo u Evropsku Unijuuuuu!" "Come join the party" peva iza toga vesela nam Madonna u svom najnovijem hitu koji ima isto sve kao i onaj pre toga, samo je malo drugačiji. Čak joj i "triler" u pesmi počinje stalno na istom mestu, ako malo bolje slušate. I mi svi za njom pevamo "We will join the party!!!". I skačemo i đuskamo, kao na onim njenim spotovima od kojih čovek može samo da bude "veseo" ili da dobije epileptični napad. Ali to nas čeka, to je to što se priča, to je to što "Svi mi želimo". "Yeeeeaaaah, dude! "MTV, Coca-Cola and Madonna are the weapons of the New World Order!!!" E, to ja kažem, i imamo potpuna autorska prava nad ovom rečenicom. Idemoooo!!!

"Ne treba ti keš, odrekni se svega svoga i pridruži nam se...", a mi odgovaramo i pitamo "Jel' ovo sve za nas? Jeste, jeste, to je sve za vas..." i klopamo to sranje. Sećate se onih ludačkih redova pred McDonald's-om kad je stigao u Srbiju? Kakvo ludilo. Gurali se i tukli da bi gurali hamburgere u sebe. Ali ima lep ukus, šta ćeš. Koji kurac Leskovac i njihovi ćevapi!!! A Cocu ne treba ni da pominjem! Samo ime kaže da je uz Coca-Colu sve bolje."To je piće koje osvežava i čini život boljim. Čim je popiješ ZABAVA POČINJEEEE!!!!". Tako bar kažu na reklami. Leti hladi, zimi ti smuva ribu ili tipa da te greje. Kažem, koliko je to lepo ludilo. Jedva čekam da uđemo u tu Evropsku Uniju i da počnemo da živimo taj više "normalni" život koji nam toliko obećavaju. Nisam samo skapirao da li ovi ljudi iz te Evrope uopšte žele da nas prime i podele to sa nama? Taj lep život. To nikako da skontam. Čas hoće, čas neće, bar to ovi naši kažu. Nikako da skontam, ali koliko sam ukapirao još par puta da odradimo neku šljaku za njih i eto nas, upali smo. Ma nije to ništa za nas, ima da odradimo to, šta god nam kažu, i onda počinje žurka zvana Evropska Unija. Samo mi nije jasno šta su oni sad počeli da se žale na istu i da sad jedu po McDonald's-u po mesec dana, da nam dokažu da možeš da rikneš ako to uradiš, kad su to nama oni prodali? To mi nikako nije jasno. Sad se oni nešto bune, a treba da im se pridružimo u tom sve opštem veselju i radosti. "Sreća, sreća radoooooost..."

A onda Ferguso kreće da jebeno živi. Tako sam ja to skontao. Primaju me u Evropsku Uniju, ja uzimam malo stvari, šta god mi pod rukom, i čisto onako, krećem na put oko sveta. Sedam u neke nenormalne vozove, a mogu i avionom za 2 evra ako treba. Pičim, izlazim iz voza usred Berlina, a tamo gej parada na kojoj je ludilooo! Svi se zezaju, karaju, skaču, veseli su... nema više mraka, nema više "proklete" Srbije, već svetla šljašte i gruva zika, i svi su mladi i lepi. Onda odem malo i završim neki doktorat koji mi oni plate da završim, kao što planirah, pošto kod njih niko neće u školu zbog silnog zezanja. Upadam u neku suludu firmu, gde su svi gotivni i meni "slični". Plata, koliko oš, šalimo se, zezamo, posao je zabavan. Što se kaže "Dobra je ekipa na šljaci. Opuštena." Putuje se za Hong Kong kad moraš, ali nije teško,nego sedneš, sve plaćeno, a tamo... Naravno, ludiloooo!!!! Vratim se gajbi u... šta god... Pariz, primera radi, jer mogu da živim i tu i tamo, nije bitno, nema viza, radnih dozvola. Nema!. Tamo imam gajbu koja je skroz... modernaaaa, kao u Cribs-ima. "This is my (Ferguso's) Crib. Welcome!" Čeka me opičena žena, sva vesela i nasmejana, jer frke nema, ima se, može se. Sve to za jedan tet i pirsing više.. A deca već imaju svoje tripove. Tipa da budu "skakači po zgradama" ili skydiver-i, šta god u tom momentu MTV propagirao i rekao da je "coooool". Čak im se i ja pridružim, jer sam i ja u modi, a žena mi hoće "štiklom kroz vrata" i to sva onako u crnom i koži. Naravno da se može tako, svi poštuju moju privatno i moje porodice. "I koga briga šta ja radim van posla!". Do jaja!

Tamo ne moraš da budeš ovo kao elektroinženjer, mašinac, pravnik, advokat... Ma jok, bre! Tamo se završi, ako želiš da budeš u biznisu, neka škola za Business Trlala, šta god, upadaš u firmu i ćao. To je ako želiš to, ali ne moraš uopšte ustvari ni da radiš, već stvarno možeš da živiš od svojih izložbi ili od tog svog benda koji svira dub. Stvarno je tako! On, imaš svirku jednom nedeljno i baš te briga. Ti voliš taj bas "you are addicted to bass". Šta više, i kredit otplaćuješ od toga, a posle možeš na snowboard preko zime. Jebe ti se! I ti i tvoja devojka koja se bavi instalacijama. Ali šta da se radi, spojla vas je ljubav prema planini, i možete to da povežete. Kako lepo. Prosto se topim pred tom slikom. Što to ja nisam imao kao mlad? "Zbog proklete bivše vlasti!". Tako bar kaže ova nova vlast.

A znate šta je najbitnije kod Evropske Zajednice? To što ćemo svi biti besmrtni, verovali vi ili ne? Kako, pitate se? Ne znam, ali tako sam ja ukapirao, preko medija koji nam preporučuju taj put! Svi smo besmrtni i baš nas briga za sve, nego udri brigu na veselje!!! Zauvek ćemo biti mladi, lepi i radosni!!!

A oni drugi putevi... hmmm... većam ih zaboravio pored ovog! Samo da dobijemo te vize i ne treba nam više ništa! Hoću u Evropsku Unijuuuuuuuuuuuuuuuu ili Zajednicu, kako god!!!

Tako sam ja skontao taj jedini pravi put put koji se nudi, a vi?

P.S. Jedan pametan čovek reče "Prvo moraš da vidiš ono što se već vidi, da bi mogao da vidiš ono što se ne vidi". Taj pametan čovek koji to reče sam ja. Sad sam besmrtan... hahahha

Od 9h do 17h

Poštovani članovi ludnice u kojoj živimo, poštovanje! Poštovanje na hrabrosti koju pokazujete svaki dan suočavajući se sa raznim u potpunosti nerazumnim problemima u toku dana. Poštovanje na smelosti da uopšte krenete u dan i kad vam se ne ide, kad vam se ne ustaje iz kreveta. Poštovanje na pokazivanju lažne snage da prebrodite taj isti dan. Poštovanje na lažnim osmesima koje upućujete drugim ljudima da ne bi dolazilo do, stvarno, raznih problema. Poštovanje što uopšte ustajete ujutru iz kreveta i krećete da se borite sa samim sobom i sa drugima. Stvarno, moje duboko poštovanje.

Ovde bih mogao bukvalno i da završim ovaj tekst sa iskazivanjem poštovanja, Stvarno bih mogao, ali bi to onda bio jako kratak tekst (rekoh u sebi HE). To "HE", kao jedan mali osmeh koji sam izbacio u sebi, a koji je ostao od one životne radosti koju sam nekada imao, ako sam je i imao. Ili je to bila dečija naivnost, više ne znam ni sam. Evo, kada ste poslednji put ustali onako orni i radosni i krenuli u dan? Napravio sam malu anketu i ljudi koje sam pitao, iskreno su mi rekli da im se to toliko retko dešava, da se više ni ne sećaju. A i kad im se desi, da ih to uplaši, a ne ohrabi, jer kao da je to neko novo osećanje koje nisu do sad doživeli. Kažem "Kao", ne da ga nisu doživeli. Manje više to "Kao" je postalo baš standardni deo našeg života, i to toliko da mi ustvari "Kao" i živimo. Odakle mi sad ovaj nihilizam? Nije nihilizam, nego jedna od životnih istina. Zvučaću ovde sad kao David Icke, sa sve nekom teorijom zavere, ali nama neko stvarno crpe tu radost, koju bi prirodno trebali da osetimo, bar na kratko, u toku jednog dana. Samo malo... samo na kratko... ali ni toga više nema. Opet, nije nihilizam, tuga je.

Što se mene tiče, pretvorio sam se u lažni osmeh, lažnu nadu koju dajem sebi a i drugima, čisto da bi bilo nade. Potreba. Gledate oko sebe i šta vidite? Sad kad je krenuo novi Veliki Brat, stvarno imamo kepece i bradate žene, kao što sam pisao u prošlom tekstu. Šta se samo desilo evo u poslednjih nedelju dana, da se ne vraćam , šta se samo desilo u poslednje dve decenije. Čovek odsekao sebi ponovo prst! Taj će stvarno na kraju da se zapali, a nema nikoga da mu pomogne. A moli za pomoć! Moli! Ispada da smo mi neki narod koji voli da bije strance po ulici. Francuze, Australijance i još se čovek zove Džejms Braun.... Mislim stvarno! Nije to istina. To se dešava svuda u svetu svaki dan! I u "demokratskim državama". Preselili cigane, pa je tu sad frka jer im je "daleko posao" i "hoće da budu u centru grada". Alooo, bre!!! Tu su neki gejevi, koji ponovo traže svoja prava! Brate mili, pustite ih da traže. Molim vas! Nek mašu zastavicama ili nek đuskaju goli. Nek se, bre, obese za jaja, ako žele! Šta to mene briga. Bole me k.... i za njih i za neke malinare koje spominju po studiju B. Da li su bitniji malinari ili gejevi?! Koja je, bre, to emisija?! Koja je to tema?! Koga to neko ovde zajebava?! "I braćo gejevi, molim vas, što vi morate da održite gej paradu baš u centru grada? Šta fali jebenom Ušću? Jel' to mom Novom Beogradu nešto fali?!" I eto upadosmo u pogrešnu diskusiju, o'ma! Instant! Sad se ja ljutim kao građanin Novog Beograda i smatram da su gejevi, time što neće da održe paradu kod nas, mene stavili da budem građanin drugog reda pošto živim na Novom Beogradu. Eto vam pogrešne premise i eto vam nereda. Kontate? Ne? Pa i to je ok, ako se ne kontamo. To su ljudska prava. Da možemo i da se ne kontamo. Što bi vas neko iz Obraza skontao? Nemaju pravo da vas biju, ali imaju pravo da vas ne kontaju. A imate i vi pravo da zagušite centar grada, da bar zajebete ove iz kruga dvojke, da nemaju gde da parkiraju. A da, vi ste iz kruga dvojke. Zaboravio sam. Izvinite. I eto, sad sam ja uvređen zbog Ušća i osećam se kao građanin drugog reda zbog toga. I to nije uredu. Niko o mojim osećanjima ovde nije razmišljao... hahaha... A koliko to tek suludo zvuči?! I ladno su me upleli u celu tu sad priču.... Nećuuuuu.... Koliko su to sve nebitne priče... Toliko nebitne! Evo, meni je žena trudna, niko je ne jebe 5% zbog toga i nema ama baš nikakva prava zbog toga. Može u Opštini preko reda, ali samo ako je puste drugi ljudi. To je sve. Hajde onda trudnice, dignite ustanak!!! Zakrčite grad!!! hahahha... "Mali naduvani baloni, zakrčili grad", u vestima u 20h.... hahaha... Šalim seee, dragaaaa... Najeb'o sam zbog ove šale...

Ali znate li šta mene zanima, a nisu rekli nigde. Jel to Telekom opet izbacio, baš u ovoj nedelji suludih vesti, preko prsta, Francuza i gejeva, novi tender za fiksnu telefoniju?! A?! O tome nema priče?! A para vrti, gde burgija neće. "E, Srbine, počeši me, svrbi me..."

Stvarno duboko poštovanje, što uopšte, vi ljudi koji radite svaki dan od 9h do 17h ustanete ujutru i odete da vas neko bukvalno jebe u zdrav mozak... Vama moje poštovanje...

Cirkus

Dobar dan i dobro mi došli u cirkus Ferguso!!! Ovo je prestava u kojoj možete videti kepece i bradate žene, najjačeg čoveka na svetu čika Gagu i najmanju kučkicu na svetu Lukeziju. Prestava u kojoj se ogledala krive, a šipke postaju žive. Putujući cirkus, sa sve prizvukom velike depresije sa početka prošlog nam veka i još jedna mala pustinja. Klovnovi i bradate žene se vrte u krug, a i Urke Plavi je stigao iz Španije, i fura isusovku. Ima li toj prestavi ikada kraja, da vam kažem - ne znam. Ali znam da je tu ringišpil, da je kruška za udaranje tu, koja čak i ime ima, Glavati je zovu, i svi je udarati vole. Pa gde još te kruške ima na svetu ovom, osim u izgubljenim otpadima koji čuvaju smeće putujućih cirkusa. Po koji se Ruski medo može naći, ali o njima kasnije... hahahaha... Otpad duša, tu sam ja veliki, i svako mora da me sluša!!!

Baš nešto sinoć razmišljam i kažem sebi, koje si ti, bre, ništa! Ali ono, baš, ništa! U svojoj glavi veliki, a tako mali. I bi sve u redu kad rekoh to sebi. Da ne poverujete! Kažeš sebi "Tako si bedan, i mali..." i onda, sve u redu?! Nikakav bedak ili tako nešto, šta više. Olakšanje! Koliko mi je trebalo do toga da dođem, ne mogu vam ni objasniti. Teško je, bre, sebi reći da si niko i ništa, i da je sva veličina samoga sebe, samo tvoj trip. Baš teško ili je možda meni bilo teško, ne znam. Mislim, od onih sam ljudi što je uvek želeo da bude super heroj, pa možda zbog toga. Ali sinoć... "Ferguso, shvati da si ti niko i ništa i budi i srećan i zadovoljan i sa ovim što imaš..." i ništa. Nije uopšte bilo tako strašno. Samo sam pridodao i "... potrudi se da ostvariš želje..." na sve to, i bi sve u redu.

Ne znam dal' me razumete, ali iskreno i baš me briga. Eto još jednog odgovora na neka moja pitanja. Baš me briga šta vi mislite o tome svemu! Zar je moguće da je super ego popustio, i da mogu ovo da kažem?! Da savest i te prejake kočnice odoše?! Ko će ga znati, možda je to samo trip. A znate li šta je lud trip?! Kad ste oženjeni. Majke mi! I još kad čekate dete. Evo, to se meni baš upravo dešava, tako da i cela moja prethodna priča možda ima veze baš sa time. Pitam se, pitam se... ??? Evo, ovo je moj opis braka i čekanja tog deteta da dođe na svet, za sve ljude koji su ikada probali halucinogene droge. Za ostale, izvinite, nemam tako dobar opis. Znači brak i čekanje deteta je kao da ste žena i ti zaboli po esid i onda ste neko vreme čekali da vas proradi. Krenuo je rad, ali nikako da se odluči kuda da krene. Niti bad trip niti good trip, nego nešto u potpunosti između. I sve vreme ludilo! Oboje bi iz svoje kože da iskočite, ali ne može, batko! A sa druge strane, to je to, i što bi iskakao iz kože?! Šašavo...

Hajde ljudi, upadajte u cirkus Ferguso... kažem vam, ko nije dobio pljugu od bradate žene, taj nije nikada ni dobio pljugu!!! hahahaa...

Opkoli, pa zakolji

Baš nešto stojim na terasi i pušim sa kolegama pljugu, i pričamo o tome kako su manje-više svi nešto depresivni ovde. Sad dal' je to depresija ili tuga, nije to više ni bitno, ali da su svi ili ti većina u tom nekom modu, jeste "istina". Nije bitno koliko godina imaš, niti kako si situiran, da li putuješ ili sediš ovde, kakav ti je posao. Jedina spojka među svima nama je da smo svi nešto na kraj srca, pa onda velika radost i onda "depresija". Znate ono kad vas uhvati onaj osećaj da vam nije nidočega. Da vam ništa nije jasno, da ni sa prijateljima nećete da odete na kafu, da ste pustili bradu i niste isekli nokte. Ženska varijanta je samo, koliko sam primetio, da se ne opere kosa i da su najbolje drugarice "kretenke". Sve u svemu, svi imamo neke baš zajedničke imenitelje kao nacija.

Možemo za to optužiti i sve ovo ratno vreme koje smo svi zajedno proživeli. Možemo! Kako i da ne optužimo. Ali time mi samo optužujemo neke ljude koje ne poznajemo, koji su nam "upropastili" život i protiv kojih smo se svi zajedno "borili" i mrzeli ih. Stavio sam ovo sve pod znake navoda, jer ja ne verujem da bi oni baš toliko mogli da nas bace u "depresiju" da mi nismo to tako hteli ili možda bili priučeni da tako treba. Ona polazi od nas samih. Od toga kako gledamo na ono što nam se dešava. Iz dana u dan. U redu, loši su i filmovi na televiziji, stvarno nisu duhoviti. Možemo i to da optužimo. Možemo da optužimo i Dinkića i njegovih 1000 evra koje nam je poklonio na onom parčetu papira... hahaha... Ali kažem, sve to, bre, polazi od nas samih.

Zatvorili smo se, bre. Kudimo i pljujemo ljude, prijatelje najbliže. Paranoični smo toliko, da to postaje nacionalni sport. Ljuti smo toliko da smo i zaboravili na koga. Evo, ja više ne znam ni zašto sam ljut. Kao da sam se takav rodio. Sumanuto! Znate ono kad dođe neki lik, koji je pobegao odavde još pre 20 godina, pa nas sve gleda čudno i kaže da nismo normalni i da treba da se opustimo. Svi imaju takvog prijatelja. Jel' on u pravu? Mislim da jeste. Pa ko je onda nas sve zajedno doveo u ovakvu situaciju? Možemo da krivimo odgoj, vreme u kom smo odrastali i svašta nešto, kao što već rekoh, ali niko ne krivi sebe. Ama baš nikog nisam čuo da je rekao "Ma, brate, depresivan sam zato što sam...". Nego "Nešto me ljudi smaraju pa sam depresivan...". I uvek tako.

Opkoljeni smo, a uvek tripujemo da ustvari opkoljavamo. Jeste li primetili to?! Stalno nešto mutiš i slutiš, i pokušavaš da "zajebeš" ili okriviš druge. To su ti sistemi ratovanja. Opkoli, pa zakolji... hahahha... To su nas još dede partizani, četnici ili ustaše, šta god bili, učili.... hahaha... Majku im njihovu! Ali ljudi bili u ratu, pa su morali. E, onda smo mi to sve primenili, to "znanje" iz osnovnih nam škola u život. Opkoli, pa zakolji! Samo kad si sam, moraš jebeno da opkoliš njih više. Zajebanooo!!! I onda šta se desi. Napraviš ne utvrdu oko njih, kao što su Rimljani radili, nego "obrnutu utvrdu". Opkoliš ih iznutra, da bi sebe zaštitio. To je to! Tu leži zec. I zato i "jesu oni krivi...." i njih treba "pokoriti". Nije to loša strategija, kad si napadnut, samo jednu stvar nam niko nije rekao. Tako se prave zatvori. Sistemom "inverzne utvrde"! Tako se čuvaju lopovi i ubice da ne pobegnu, a tako mi sebe čuvamo da nas napadnu. Da se čovek zamisli, stvarno.

:)

Što bi bilo sad gotivno, ono... na moru sam i to baš neko ludilo. Tipa Maldivi, neki Bali i tako nešto. Znači, beli pesak koji se spaja sa tirkiznim morem. Mali, ali jako mali i lagani talasi.Tišina, presijavanje svetla i ja u plićaku sedim, držim neko pivo u ruci, i gledam isto ono tirkizno more. Nikog nema oko mene. Tišina potpuna. Prelepo, ali stvarno prelepo. Evo, sedim, pišem i osećam te talase koji prelaze preko mojih stopala i nežno ih maze. Zapalio sam i buksnu dobrog tiša, i sad je sve ok. Napokon sam stigao. Posle koliko vremena, ali to me nije briga. Potpuni reset mozga istog momenta kad sam shvatio na kakvom sam mestu. Buksnata me radi, i sve prelazi na još luđi oblik lepote. Divljina mira koja me obuzima. "Neverovatno, stvarno, neverovatno!".

Izlazim ispred svog bungalova, koji se nalazi iznad mora, a spaja me sa obalom samo jedan prelepo napravljeni drveni mostić dugačak 150 metara. Ali nije ni potreban da nema ove posluge koja dolazi, jer bi tu daljinu i ovako mogao da prepešačim koliko je voda duboka, to jest plitka. Da ne veruje čovek. Mnogo, bre, ljubazni ovi lokalni ljudi. Stalno osmeh na licu i stalno tu. Ali ne ono kao Iznogud, da će da me zajebe, to mi je čudno, nego običan lepi osmeh. Mislim, juče me je lik pitao da li može da mi obriše cvikere za sunce. Ostadoh nem. Znači njemu je posao da toliko brine o meni?! Da ne veruje čovek. Evo sad kopaju bazen. Da, da kopaju bazen. Kako ih ne mrzi da mi svako jutro iskopaju bazen ispred bungalova u moru?! I ovako to rade svaka dva sata, pošto ovaj nestane posle toliko vremena. Ko ga baje, na ovo se čovek može navići. Hehe... Iskopali su ga, sad mogu da skočim u vodu sa stepeništa. Voda je predivna.

Pazi kad sam se totalno dobro setio da povedem ove tri devojke. Mislim stvarno su ok, i vrede para koje sam dao da povedem i njih na odmor. Ni jedna od njih nije glupa, jako su čak i obrazovane, sofisticirane, duhovite i krajnje lepe. Što da ih čovek ne povede, posebno kad ti sve tri svaki dan dudlaju karu. Hahaha... Genijalno. Mislim pogledaj Moniku. Crnka, kao živa vatra, jebem ti život. Kako volim tako male, što se kaže, nabijene žene, sa velikim sisama. Kako joj se samo koža presijava. A kakva je za guženje, jebem ti kevu. Mehiko girrrrl... hehehehe...A vidi , molim te, Perlica! Kako samo sedi, lepotica jedna plava. Kako je nežna ta koža. Kako ona samo to lakira nokte, bezobraznica jedna... hehehe... Ali ipak najviše cenim njenu osobinu da obožava analni sex i svaku BDMS perverziju svetu poznatu i nepoznatu. Poludela Nordijka. A poniznaaa! Željna da joj narediš, željna da te sluša. Stvarno, vrh!!! Razvaljivanje bulje. Divi je ova poludela zvončica, Limen. Pozitivno odlepljena Južna Afrikanka. Kog je, bre, ona porekla?! Ona mora da je neki sulud miks crnog i belog. Iskreno niko nikada mi nije tako pušio karu. Hahaha... Stvarno, do grkljana. Ali zato jaka. Baš odaje snagom, a što voli da smara Perlu... ludilo!! I beli pesak, tišina i more. Ni one ništa ne pričaju. Malo onako, ali se vidi da uživaju. Sve tri mogu da me kupe, a odlučile su da idu samnom, jebu me ili kao jebem ja njih, ali više one mene, moram priznati. Treba se dočepati kurca, na ovoj vrućini, kad vas je tri. Hehhehehe... I još kao plaćaju sve ovde, jer sam ja platio put. Ludilo!!! Ne, ne... ludilooooo!!!!! A kad bi samo nekom mogao da opišem ceo trip kad se karamo u moru svo četvoro... sad nekom o'ma da ispričam... Ma što bi nekom i opisivao. Uživaaaaaaaaaj Fergusoooooo!!!! Usralo teeeeeeee...

Zaboravih da sam u sobi i pišem sve ovo?! Ma ko ga jebe!!! Tamo sam.

FOX GET A LIFE

Jel' gledate sitkome? Znate, to su one kratke emisije, koje gledamo i posmatramo život nekih neverovatnih ljudi. Stalno neka pitanja, neki razgovori... "Da li sam trebala..."... "zeznuo sam ženu i sad sam ja gotivan sa decom..." i to je manje-više radnja svake od takvih emisija. Neverovatno gotivni razgovori, prepucavanja niokočega, lepi zapleti, i uvek odgovor na neku zadatu temu iste nam drage porodice, u roku od 25 minuta. Problem rešen za 25 minuta. Vrh! Žena je obično plava, i ako niste primetili, svaka američka domaćica nosi džemperćiće. Jeste li samo primetili kako je tako nežna, a opet jaka ta američka domaćica. Podržava svog muža i prestala je da radi zbog porodice. Uvek velika kuća, koju treba očistiti, deca o kojoj treba brinuti... ma ludilo. A kao muškarac.!? Pa ti samo radiš po ceo dan, ali si i sa decom, i sa ženom, imaš vremena za sve, čak i za odlazak sa drugarima svake nedelje na superball, ili ga gledate kod kuće i pravite roštilj, u nekim besmisleno velikim roštiljima. Okreće se burger, okreće se priča, polagano se živi život, i pivo se polako cuga, a ne iskapa. Priča je opušteno poslovna "Kako na poslu Bobe?", a Bob odgovara "Nije loše, baš sam sad", pa onda , šta god, i onda se svi smeju, dok jedan sa strane uzima cug piva, i kao " ha..." Iz krupnog kadra, na onaj kako god se zvao kadar, kad se kran diže i sad vidimo celu porodicu. Sve te divne američke poštene porodice. Kamera se udaljava, polako, kreće odjava, vidi se već i drveće, lišće, ograda se beli, kuća je velika, vidimo komšije, vidimo samo to malo mesto. To malo mesto Američkog sna i odjavna špica. Muzika već ide. Kraj. Imamo i vezije gde se svi razvode i bore i nalaze, ali to su već ozbiljne serije.

"Mož' tako, al mož' i i ovako". Vi ste neki gotivni stažisti ili ste studenti, ili neko malo radi , a ostali ga pomažu, ma bilo koja generacija. Sve je ok, završili ste srednju školi, pijete pivo. Neko malo mesto i ko je popularan, ko nije. Ona sa cvikama postaje najlepša, ali i zloća, koja joj je na fizičkom podmetnula nogu, i uništala debeloj kravi sa cvikerima da ostvari san, je ipak dobra i miri se sa cvidžom. Ili ste sestre, brat i sestra... ma koja god kombinacija. Možda neko živi sa roditeljima, a možda neko ne, ali na kraju se svi smuvate sa svima, i sve je ok. Može i mlađa verzija, kada ste svi u srednjoj školi, i imate probleme kao dete u Srbiji od 5 godina. Rešava se! Jedan je probao travu. Svi se bore za njega. Pomažu mu, ali on ima bogate roditelje, koji mu svaki mesec na račun stave 1000000000000 dolara, ali on je nesrećan, i zato je uzeo dim trave na žurci. I prijatelji, pop i pas, sveto trojstvo slova P u sitkomu, ga ližu i govore da će sve biti ok. Ili još neverovatnije, kad ste mlada veštica, ili mladi vampir koji se bori za prava demona, ili ubija iste, ali i porodični problemi su na prvom mestu, ima mesta i za drugare koji ne kontaju da ste polu čovek, polu jazavac... zar je bitno? Različitost! Naravno, sve ovo postoji i u crnačkim ili ti američko afričkim ljudima ili kako god, meksičkim, ali američke verzije koje su ti ljudi i smislili i naravno, nema još u kineskim, ali.. svuda ima i jedan mali azijatskog porekla. Taxi vozač je iz Pakistana... toliko o tome. Eh zaboravih, sad je totalno ok da budete gej, tako da ni te manjine nisu zapostavljene. Serije u potpunosti o tome kako je gotivno biti zgodan, mlad i perspektivan, i pušiti džordana ili žena ženu gleda kao meso. I taxista je i dalje Pakistanac...

Nema kraja ta priča, ali stvarno. Kako god obrnete dobijete jednu drugu priču. Fenomenalno! Od svih ovih verzija, evo je moja. Ja sam jedan glupi kreten, koji živi bogu iza nogu, koji će posle srednje da završi u istom tom gradu ili će u najboljem slučaju da postane malo bolji lik, ako završi community college, i ako se zaposli u banci i provede na šalteru ceo svoj život. Imam gajbi debelu ženu od 150, a ni ja nisam bolji, šta više i gori. Deca me mrze, i gledam TV i jedem neku zagrejanu porciju nečega iz mikrotalasne. Skupljam pare, da sa ovom ženom koja nije normalna, jer radi dve smene u nekoj kafani, odem u Evropu kad budemo imali 200 godina. Ako se razbolim i nemam socijalno mogu samo da umrem. Kuća je moja kad napinim 75 godina. Imam sestru, ona se razvela i živi u Njujorku. Ima 42 godine i još otplaćuje studentski kredit. Ona je prva od naših koja je otišla odavde i završila fax. Nema dece, i odlučila je da bude veganac, ne vegetarijanac, nego veganac. Znači živi na šargarepi. Radi jogu, i trči i druži se sa istim takvim drugaricama, osim moje žene, sa kojom priča preko telefona po ceo dan, a i moja žena sa svojom sestrom, koja je udata ali bi me najradije udavila na spavanju, mislim ovde na svoju ženu. Predugačka rečenica, da sam se i ja zbunio ko je tu ko?! Ima dete, ali muž se već oženio, pa je zgodnije da budu kod njega u kući, ali smo u super odnosima, nakon što mi je zajebao sestru za očevu i majčinu kuću, koju smo jedino imali u vlasništvu, pored, naravno tostera. On je profesor na Prinstonu. Htela je daleko, nije stigla nigde, ako mene pitate. Ali živi se...

Obožavam sitkome, stvarno, ne lažem, više mi se sviđa ova prva njihova priča, nego ova moja i gledam FOX GET A LIFE po ceo dan... znam čak i raspored emisija... kablovska je i meni omogućila, bar i ja da vidim taj san... američki san... Jedino, pored te situacije u kojoj sam se ja našao sa sitkomima mi je nejasnije "muškarci znaju zašto" za Jelen pivo. Zašto?!