Samo jedan čovek

Znate kako, dosta sam ja pričao o "voli bližnjeg svoga" iliti "ko tebe kamenom, a ti njega hlebom". Stvarno dosta! Mislio sam da se time, možda, stvarno može nešto postići, ali moj zaključak posle godina i godina postupanja tog tipa je da su ljudi jednostavno "govna" i da smo kao ljudski rod otišli skroz u pičku lepu materinu. Baš tako! Nema više ni najpristojnije ljudskosti, niti nekih minimalnih moralnih kriterijuma. Nema više ničega, a verujte mi, ako želite, ovo piše čovek kome je uzrečica "strpljen spašen". Trpiš i trpiš, praštaš, prelaziš preko raznih gluposti, kažeš sebi da će se stvari nekako srediti, da će neko ukapirati, da se "dobro dobrim vraća". Ma jok! Ne ide to tako, jednostavno ne ide. Ili si đubre ili ćeš da crkneš, to je to.

"Skidam rukavice" i više stvarno nemam milosti. Ako mi se isprečiš na putu, zgaziću te kao mrava. Ako mi preprečiš put, iskreno, jednom ću da te upozorim, a onda ako se ne skloniš spucaću ti metak u lobanju. Ne metaforički, stvarno ću da ti spucam metak u lobanju. A ako ugroziš mene ili meni bližnje, makar i zapretiš, ideš na Galovicu i karaću te u bulju, seći žiletima i sve što mi u tom momentu padne na pamet, a veruj mi da znam dosta o tome. Odrastao sam tako, devedesetih. Pala je odluka.

Vreme je, ljudi moji. Govnari nas ubiše. Pa ti više ne možeš ni kafu da popiješ, a da pored tebe ne sedi ona "lobanja" u nekoj imaginarnoj šarenoj majici i ne priča, nego njače, a pored njega je ona neka riba ili kako god da se to već zove. Ili još gore, onaj neki čudni "bankar" sa istom tom ribom. Upališ TV, pričaju ti tolike gluposti da je to više zastrašujuće. Koji političari? Pa ta govna treba pobiti! I ne šalim se. Ne treba ih "predavati Hagu", a ove iskreno i ne možeš jer ih ni oni neće. Ne treba se "mirno" buniti. Ne, treba ih pohvatati, ali sve, bukvalno sve, i besiti redom za jaja ili sise nasred Terazija ili već u kom ste gradu, i gledati kako umiru u najgorim mukama. Da se jaja otkinu kad više ne mogu da izdrže, onda da ljosne na pod i da krvavi iz dela gde mu je nekad bio polni organ, ili da dodam - sise, jer su žene koje su se dokopale vlasti postale i gore nego muškarci. Bez imalo milosti, jer ni oni nemaju milosti za nas.

Pa samo pogledajte svoje prijatelje. Zar nije tužan prizor ova borba za egzistenciju, a sve ste uradili da budete taj "dobar" građanin dok vam ga ovi još više uteruju. Pa dokle više?! Dokle ćeš ti batice, u tom ružnom odelu sa crvenom kravatom da jebeš baš mene i moje?! Ne razumem, zakon je na tvojoj strani? Sine, prirodni zakon, hidrocefalusu jedan, nije na tvojoj. Zato što ću da te ubijem kao kera. Koga si ti našao da jebeš? Mene, dok sam, ovo ono, zbunjen? E sad sam se, sine, probudio i završićeš na đubrištu. Znaš zašto? Jer ti nisi imao milosti za mene, sad ja nemam milosti za tebe.

Sve je to isti kurac. Strani ulagači, fondovi, partije, političari, mali i veliki privrednici, tajkuni. Svi ste vi zaradili direktno na mojoj grbači i još me jebete?! Pričate mi da mi je "dobro"? Da će biti bolje? Kad, bre?! Kad će da mi bude bolje?! Kad crknem kao pas?! Mladi ljudi umiru od srčanog i moždanog udara i to redovno danas, a ti ideš da letuješ, zimuješ, opuštaš se i pričaš mi laži. Sramota! Znaš kako, ja sam odlučio da se oružano pobunim i da javno pozovem na oružanu pobunu protiv svih vas kako god vas zvali više. Znači, svi vi ljudi koji imate sa tim stvarima iskustva, zamolio bih vas da kad vidite jednog od ovih, ubijete ga/nju kao "kera" što se kaže. Zašto? Jebe te u dupe taj isti/a, prosto. Znam da si se lomio godinama, ti čoveče, i da si nekako ubio tu "zver" u sebi, ali mislim da je red da se "zver" vrati.

Zamolio bih mlade ljude da se u ovo jednostavno ne mešaju. Nemojte, molim vas! Sve ovo što sam napisao je put do pakla i uništiće vam život. Obratio sam se ljudima koji mogu da se prepoznaju u ovom tekstu i koji su bili primorani da prelome neke stvari u život i budu u tom paklu koji vama ne želim. Zato vas, mladi moji ljudi, molim da nastavite da studirate, zezate se, idete na neko putovanje ako roditelji mogu da vam priušte, ali se nemojte nositi mojim rečima. Svi ovi moćnici i žele da manipulišu baš vama, jer sa nama ne znaju šta će, ako odlučimo da se pokrenemo u pravcu protiv njih. Ne kažem da vi niste ugroženi. Jeste, ali naš je red da uradimo nešto baš za vas, jer i da uradimo ovo o čemu pričam, mi smo gotovi i ovako i onako. Zato sedite, volite se, ljubite se, a nas pustite da ovo završimo. Mi i ovako nemamo nazad, šta god ko mislio.

U redu, otvorena je sezona lova na ratne profitere i ekipu svih vidova moćnika i ostalih drkoša!!!

Ima i drugi deo ove priče koja nije ovoliko pokazivanje besa, već same tuge i želje kroz istu. Ono što priželjujem je da se pojavi jedan čovek, samo jedan čovek, koji će postati dovoljno moćan čovek da se izdigne iz ovog rugla. Čovek koga bih pratio i u samu smrt, ako treba, a i u još težu stvar, sam život i borbu. Čovek kome bi se verovalo, čovek od reči i časti, čovek koji bi bar malo znao šta znače reči ponos, dobrota, praštanje, davanje, deljenje, znanje, ljubaznost. Samo taj jedan čovek, malo drugačiji, malo hrabriji koji bi nas poveo u život jer bi mu verovali i on nas ne bi izneverio. Znam da je ovo veća glupost koju sam izjavio, nego prethodni deo teksta, ali to je ono što priželjkujem skoro svaki dan.

A znate li šta je tužno u ovoj priči? Kome se ja obraćam više? Ko ovo može da čuje i razume kad sutra ustaje da zaradi za leba kako zna i ume? Crknimo onda kao kerovi, a nek nam oni pišaju po glavama. I nama i našoj deci.

Tužan sam, a ne besan posmatrajući nas.