Osmeh na licu

"Sedi, žele bih da te pitam nešto", rekao je čovek detetu. "Nije ništa strašno, Jel' želiš to?". "Naravno", odgovori dečak od nekih svoji dvanaest, trinaest godina. "Hoćeš li neki sok?" upita čovek. "Može" odgovori dečak i sede u fotelju tako da mu noge nisu mogle dodirivati pod koliko je bila velika. Čovek je već ustao i krenuo prema frižideru koji se nalazio u kuhinji. Otvorio ga je, izvadio sok, sipao u čašu i krenuo nazad. "Izvoli" reče i stavi sok pred dečaka. "Hvala" odgovori dečak i uze sok. "Nema na čemu. Pa da počnem?"odgovori čovek. "Naravno. Uvek voli da pričam sa tobom."

"Vidiš, znam da se osećaš mnogo drugačije od druge dece. Da vidiš stvari koje se ne vide, kako bi rekli. Da osećaš ljude i događaje. To si mi i sam rekao mnogo puta, kad si dolazio kod mene da pričamo. Da, kao... da postoji neka linija koju bi trebao da pređeš, a ni sam ne znaš, da li da je pređeš, da li hoćeš da je pređeš i ono najvažnije da li smeš da je pređeš. To si mi mnogo puta rekao i ja sam slušao. Moram priznati da me je to fasciniralo, svaki put kad si mi ispričao, ali da sam uvek uzimao u obzir i to da nisam baš siguran u tu tvoju priču, da li je to deo dečačke mašte ili tvoja stvarnost. Ali posle ovih dugih razgovora sa tobom, shvatio sam da je taj deo tvoje priče u potpunosti istinit za tebe samog i zato i pričam sa tobom kao sa odraslom osobom, jer koliko uviđam, a i tako mi se dojmi, ti kao da jesi odrasla osoba. Možda više i od mene samog, koji sam stariji od tebe, pa, skoro trideset godina. Mnogo puta si me fascinirao svojim razmišljanjima i shvatanjima svog okruženja. Okruženja bliskih osoba, ali i samog globalnog viđenja sveta. Čak si me naveo na neka razmišljanja, i dao upute svojim pogledima na ista, kako da se ja postavim u nekim situacijama. Prosto nisam mogao da verujem da se rukovodim razmišljanjima trinaestogodišnjeg dečaka. I pomoglo mi je da razumem mnogo stvari. Sam si mi rekao, mnogo puta, da ti jednostavno ni ne znaš kako ustvari znaš neke stvari ili kako prepoznaješ određene događaje i tu sam se zapitao. Šta više, mnogo puta si me zaprepastio svojim znanjem, koje nekako nije ni prikladno za dete tvojih godina. I tu sam se zapitao, da li si ti uopšte dete?"

Dečak je sedeo u fotelji, noge su mu se njihale i pio je sok. Slušao je šta mu čovek govori. "Kao... pa kako da kažem... da već unapred znaš šta će se zbivati i događati..." nastavi čovek, već pomalo zbunjen što uopšte tako priča sa dečakom, jer dečak je odavao samo dečačke reakcije na ovu njegovu priču. "Jel' mi možeš možda pojasniti, malo bolje, pored onoga što sam čuo već od tebe, da ti samo to dolazi... kako ti to stvarno dolazi? Kako znaš unapred te neke stvari koje su za tebe normalne, jer iskreno mislim, da će ti kasnije to stvarati mnogo problema da se uklopiš u svet oko sebe? Mislim... već ti stvara. Već se nekako osamljuješ i kao da nisi prisutan u ovome svetu. Takav ti je i pogled. Luta, gleda... a osmeh... uvek na licu."

Dečak prestade da pije sok i odloži čašu na sto, jako mirno i polako. "Hajde to ovako da kažem, ali sam sam ti rekao mnogo puta da ne znam odgovor na ta pitanja koja mi postavljaš. Ali mogu nekako da postavim celu tu priču u pravu priču. Kao neka priča za decu, kao bajka. Može tako?" upita dečak. "Naravno da može" odgovori čovek. "Možda će ti tako biti lakše da shvatiš. Ne znam dal' veruješ u reinkarnaciju, ili Boga, ili dušu, ili šta god. Nikada nismo pričali o tome, ali vidiš, ja verujem. A verujem zato što znam da je sve to istina. Sad ti samo pričam priču, da se razumemo, tako da i shvati ovo kao početak iste?"reče dečak upitnim tonom. "Naravno, naravno" odgovori čovek. "I kad su teška vremena ta neka viša sila, ti je nazovi kako god želiš, a ja ću je zvati Otac, radi lakšeg razumevanja, ima svoj naum. On voli svoju decu, i kao i svaki dobar roditelj pazi na istu. Ali pošto on ne može direktno da se uplete u događaje koja deca stvaraju, jer bi to stvorilo odbijanje, kao i svakog tinejdžera i deca bi se pobunila, on radi neke druge stvari. Moraš da shvatiš da smo mi svi braća i sestre, jer smo stvoreni od jednog tvorca, ali moraš da shvatiš da postoje i starija braća i sestre od nas. Nazvaću ih "stare duše". To su duše koje su proživele ovaj ciklus življenja mnogo, mnogo puta i jednostavno, posle tolikih proživljenih života zaslužila su svoje mesto, da to mesto nazovemo "Raj", da bi i to lakše razumeo. Ali to označava da su blizu Boga, svog Oca i da su napokon, kako to da kažem... hmmm... Naučila svoju lekciju... Eto može tako. I jednostavno se sad igraju sa svojim ocem, međusobno i uživaju u njegovom prisustvu i prisustvu svoje braće i sestara. Ali kad dođe neko pogano vreme, u svetu koji mi nazivamo stvarnim, Otac ih šalje dole da pomognu svojoj braći i sestrama. Gore, oni znaju šta su, ali kad siđu dole, to moraju da otkriju, jer ne bi bilo fer prema "mladim dušama", da tako nazovem tu "novorođenčad", da se "stare duše", iskusne duše pojave sa svim svojim znanjem i krenu da pametuju. Zašto? Pa onda "mlade duše" ne bi imale šta da nauče u životnom iskustvu koje proživljavaju u tom momentu. I tako da "stare duše" ponovo moraju da proživljavaju sve iz početka, ali u njima ipak ostaje taj deo proživljenog. To jest, one moraju da se sete zašto su tu. Da su tu da pomognu i da je život jedno veliko igralište"

Čovek je dečaka gledao zapanjeno. Priča mu je bila toliko "jaka" za njegove godine, da jednostavno nije mogao da veruje. Dečak je nastavio "E, zato je njima jako teško da se naviknu na ovaj svet, jer su dugo bili sa Ocem, u njegovom naručju, sigurni, i sad su od jednom ponovo u ovom "nesigurnom" svetu. Treba im vremena da se sete. Mnogi od njih se odaju raznim porocima, pokušavaju da se ubiju i uspeju u tome, postanu zli, jer ne mogu da izdrže neprisustvo tog nečega što im nedostaje, a to je zato što su dugo već sa Ocem, ali oni koji uspeju da se sete ko su i zašto su tu... eeee... to je već druga priča. Oni postaju "posebni" kako ih društvo naziva. Oni znaju ne da veruju da Bog postoji. Oni znaju da postoji samo dobro i loše, i da nema sive zone između. Oni znaju zašto lišće cveta, ako me shvataš, i onda kreću, da kažem, u svoju misiju, bez ikakvog straha i bojazni, jer znaju gde se vraćaju kad napuste ovaj svet, za razliku od "mladih duša", koje su tu i lutaju i treba još mnogo, mnogo toga da nauče i još mnog života da prožive. Tu im se, naravno, vraća i sve to iskustvo koje su stekli za sve te prethodne živote koje su proživeli i tako znaju šta će se dešavati ili kakvi su ljudi preko puta njih. To ti je odgovor na tvoje pitanje, kako ja znam. Šta se dalje dešava, to je već njihova slobodna volja, a "misiju" imaju. Dal' će je obaviti, dal' će promeniti i naučiti "mlade duše" nešto, je samo na njima. Lepa priča?"

Dečko je uzeo ponovo sok i krenuo da ga pije. Odrastao čovek je gledao dečaka zbunjeno. Popio je sok, ustao iz fotelje i otišao u sobu da se igra. Čovek je sedeo, zbunjen dečakovom pričom. Sedeo je tako neko vreme. Onda se popeo na sprat do dečakove sobe, otvorio vrata. Dečak se igrao sa nekim svojim avionom i pravio se da je pilot koji vozi taj avion. Čovek ga je gledao. Dečak je "doleteo" do čoveka i rekao "Ne brini oče, sve je u redu, život je lep" i nasmejao se.

Lud jebe zbunjenog, ipak!

Danas, onako, idem ulicom i pomislim "Koliko siv dan!". Jeste li primetili ovo sivilo koje nas okružuje i koje počinje polako da nas opkoljava, da se grupiše i pretvara u mrak koji će da nas proguta? Koliko vidim, niste, pošto i dalje hodate pognute glave i kao da čekate nesreću da nas strefi. Da, baš tebi se obraćam čoveče koji čitaš ovu priču! Svi vidimo kuda ovo vodi i šta će ponovo da nam se desi. Rekao sam ponovo, pošto smo za razliku od ostatka sveta, da izuzmemo par država, mi to sa ekonomskom krizom, već preživeli.

E sad, kapiram da neće to baš biti kao devedesetih, da nema šta da se kupi po rafovima, već baš obrunuto. Biće šta da se kupi, ali nećemo imati para da kupimo. To mi je još moj otac rekao neke devedesete da će doći vreme kada ćeš imati sve da kupiš, ali da nećeš moći. I eto, stiže i to polako. Inflacija nam se približava, opet neki ljudi, kojima u očima vidiš da nemaju pojma šta više da slažu, nam pričaju i objašnjavaju šta nam se zbiva, kao da mi to ne znamo i što je najgore, vidi se da ti naši "stručnjaci" nemaju nikakvo rešenje. Da ne pričam da nam se deca ponovo tuku i ubijaju po ulici. Čak sam čuo da su ponovo počeli da skidaju patike! Pa zar opet?! Pa zar smo mi toliko glupav narod, da ćemo da dopustimo da nam se ponovo desi ono što nam se desilo pre jedne decenije?! Izgleda da jesmo.

A mi ništa. Ali ništa da preduzmemo! Već sam pominjao Grke i njihove izlaske na ulice, ali mi ni to više ne možemo jer to sad neće niko da finansira, kao što su finansirali Čedu, Otpor i razna udruženja "zviždača u pištaljke" i "lupača u lonce". Zaboravili na njih,a?! Nema to kod nas da nas možda okupe sindikati i da malo pokažemo da nismo zadovoljni. Pa kad su šefovi sindikata isto partijski uvalili svoja dupeta i samo se trguje sa ovim i onim,. "Održavaj socijalni mir, održavaj socijalni mir!" to im je svima pesma koju pevaju zajedno, a onda kad sve pukne ima da pale kao Dafina i Jezda. Evo, iskreno, ja se već razmišljam da povučem onu moju malu bednu ušteđevinu iz banke da ne bi završio kao oni naši blesavi roditelji, sa rečenicom "Ma neće to kod nas" bez devizne štednje. Ma zajebi. Pa gde je tu logika? Štedimo po bankama država koje propadaju? Čisto da vam saopštim da samo Societe General garantuje za vaš novac, ovi ostali, ako ste bar malo bacili pogled na ugovor koji ste sklapali sa njima, ne garantuju ništa. Garantuje Narodna Banka. A šta nam se tu desilo? Dao čovek ostavku koji vodi tu ustanovu. Ode nam Jelašić, a u novinama naslov "Šta će dinar bez Jelašića"!?!? Zamislite vi taj naslov! Postojao je dinar i bez Jelašića, ali kod njega u Ugovoru u radu piše da "... mora da održava inflaciju ispod 10%...." inače ide otkaz. Ali kontam da nije to, nego da se malo posvađao na Kopaoniku na "skijanju" sa ostalim nam "velikanima". Nije mi se sviđao lik nikada, mislim na Jelašića, ali izgleda da je i njemu dokurčilo sve ovo. I da se vratim, ko će sad da garantuje za naše štedne uloge, ako NBS samo kaže jedan dan da ne garantuje, i onda ćao zdravo, ode mast u propast. I sad će neko da kaže da je to nemoguće? Pa videli smo to već.

A isti dan, skočila i cena benzina. Kao slučajno. Kao neka razlika u dolar-evro odnosu "...trebalo to sve da se desi još prošle godine, ali nije..." i kao ajde sad Srbina po ušima da rebnemo i za zimbe! Pa jebem mu miša. Da mi imamo najskuplji benzin u regionu? Evo nek mi neko to objasni, ali da ja to razumem. Ili ti čitaoče ove priče. Možeš ti to da mi objasniš, ali iskreno, ako mi povežeš plate i poskupljenje, ti si veliki car, a i šta god mi rekao oterao bih te u tri lepe, jer neću više da slušam pravdanje, već da neko reši ovo stanje, od svih tih "stručnjaka"!

Pritom gomila ljudi ostaje bez posla, ako niste primetili. Jednostavno onaj zapadni sistem. Kao, "Ostao si bez posla posle 40 dina rada... prijatno, doviđenja"! Država ne može da te zaštiti, ali nikako, šta više, i neće da te zaštiti, da bi dovukla sve te koji kao mogu da te zaposle. Da ne govorim više ko radi po tim svim bankama, "velikim" firmama, korporacijama. To kao da biraju retarde. Kontam da i rade to. Pa lakše je njima vladati. Ali to onda prebacimo samo na naš državni, narodni nivo, i svede se na isto. I mi smo postali retardi sa kojima je lako vladati, jer više reč ne progovaramo, već sedimo kao onaj prosjak na Zelenjaku, spuštene glave s ispruženom rukom i očekujemo da nam neko nešto da. A ništa, ljudi moji, nije za džabe. Svaki dinar koji uzmemo od MMF-a ima troduplo da vratimo. Prodajemo i zadnji resurs koji imamo, a to je zemlja po kojoj hodamo. Evo, čisto da pridodam u vestima danas, da ide i prodaja Telekoma. Šta će biti sa tim parama? Prosto je. To su popunili budžet za 3 meseca, ako i toliko, gurnuće svu tu lovu u penzije, i onda? Ništaaa...

Vesti za danas su da je guverner Narodne Banke dao ostavku, da je poskupeo benzin i da ćemo da prodamo jedno od naših najveći javnih preduzeća. Sve to u istom danu! Fantastično!!! To je samo za danas!? Šta će biti sutra onda? A da, dan mi je počeo sa B92 i proročanstvom baba Vange da treći svetski rat počinje u novembru. To je bilo u B92 jutarnjem programu. Šalili se ili ne, ne moraju baš od rane zore... Znate koje su udarne vesti bile na Novom Zelandu? "Posvađala se dva čoveka na benziskoj pumpi"

Radost?

Već par dana pokušavam da napišem nešto na temu koju sam izabrao danas, ali mi nikako nije išlo. Nekako, nikako da sednem, sklopim misli i uradim to. Nije mi se to ni danas desilo, ali moram nešto da kažem. Znate i sami kad ti se to nešto vrzma po glavi, a nikako da ga pokreneš. A i toliko tih nekih informacija je dolazilo do mene preko javnih medija, da se samo gomilalo i gomilalo. A sama tema, ovako izgleda jako prosto, ali ovih par dana mi je pokazalo da nije. Tema je lična sreća. Gde je, šta je i kako do nje? To su ta neka pitanja koja su mi se vrzmala po glavi.

Ovde možemo reći da je za svakog sreća nešto drugačije, ali ovde bih rekao samo nešto uopšteno. Evo jedno pitanje za vas. Kada ste poslednji put bili srećni? Ali onako, baš srećni da vas je to osećanje ispunilo toliko da niste mogli da podnesete toliki "napad" sreće? Za samog sebe mogu da kažem da nikada to nisam osetio. Ali pustite mene. Nisam baš neki čovek koji se može uzeti za primer, jer sam ja od onih likova koji je strašno zatvoren u nekom svom "bunkeru". Od onih sam ljudi koji život posmatraju, a ne žive ga. Ne da se meni stvari ne dešavaju, da me pogrešno ne bi razumeli, šta više. Toliko mi se stvari desilo u životu, da mislim da sam se zbog toga tako i zatvorio. Ovde, naravno, mislim na osećanja. Ne na sreću kad se napiješ, pa počneš da voliš sve oko sebe. Mislim, da nema potrebe da u ovu priču ubacujem svoju porodicu, svoju ženu i ćerku, jer je meni prirodno da sam srećan sa njima, pa to ni ne računam. Mislim, na onu radost, koju čovek oseti, jer je zadovoljan sam sobom. Radost, jer je nešto uradio, nešto mu se lepo dogodilo. Otputovao negde, pa se osetio bolje. Baš te male proste radosti koje čine život.

Nekako bih u to mogao da upletem i da su nam snovi nestali, zar ne? Jel' mislite vi da će se neke stvari koje ste zamišljali da će vam se desiti, uistinu i desiti? Ne mislim samo na maštu kao maštu, već baš na neke opet obične stvari i želje? Retko ko više veruje u sve to, a to povlači pitanje da li verujemo u sami sebe. Da li se osećamo sigurno da nešto preduzmemo da ostvarimo nešto što želimo? Više takve ljude ne poznajem, a kao da ih nikada nisam ni znao. Ko nam je to uzeo? Jel' to sve nestalo samo ili se neko dobro potrudio, a može se reći i na globalnom nivou, da izgubimo sve to? Ili je to sve laž, pa to nikada nije ni postojalo, nego nam je dato otkad je nastala ova mas-medijska kultura, pa nam je to, da smo uopšte i u mogućnosti da ostvarimo radost, želje, isto tako samo podmetnuto na neko vreme, da bi nam baš to sad nedostajalo, i da bi se sad baš ovako i osećali? Al' sam ga sad ovde zakukuljio, što bi rekla moja baba. Dal' je moj pradeda uopšte i razmišljao na ovaj način? Zašto sad njega ubacujem u ovu priču? Pa zato što je on za svog života bio u četri rata. Dva Balkanska i dva svetska, i par omanjih sukoba. Jel' se on pitao ovako nešto, kao što se ja pitam? Nekako mi se čini da nije. Ali mislim da u tom grmu i "leži" zec. Nekako transgeneracijski smo naučeni da ni ne tražimo radost, niti da znamo šta je.

Koliko sam skontao, kad ti uzmu tu varijantu da ne znaš više šta te čini srećnim, kao da se gubi nada. Eto, otvara se još jedno pitanje. "Nada umire zadnje". Da li? Idem ulicom i gledam neke sive ljude, koji tumaraju u mraku i pričaju sami sa sobom, po ovom gradu. Šta nam sve rade ovi "vlastodršci", a mi ništa da preduzmemo. Pogledajte samo to, primera radi. Svi znamo da nas lažu, petljaju i mažu, ali više niko ni ne obraća pažnju na to. Ali ne onako "imam ja šta pametnije da radim", nego "bolje mi je da ćutim i smrdim", koje prikrivamo sa "use i u svoje kljuse". Pad nacije, ali koliko vidim i pad na mnogo globalnijem nivou. Deca opet imaju moralne kriterijume devedesetih godina? Kako se to dogodilo? Ma to je i veća tema od teme "Ide li više neko kod nekoga na kafu?". Ni toga nema, a time smo se dičili i to su nam "gastosi" govorili da ne valja u zapadnom svetu. Ni toga više nema.

Iskreno, ovde sam postavio više pitanja, nego što sam dao neki odgovor, ali gde je ta životna radost? Kako je to nestalo i dal' je ikada postojalo? Neko nam je dao ovaj život, a mi smo se dobro "potrudili" da od njega napravimo jedno tumaranje i traženje samih sebe i svojih duša, a opet imam utisak da je sve baš na dohvat ruke. Ne znam, nisam pametan, ovo mi na srcu bilo, pa rekoh da podelim sa vama. Poštovanje dobri ljudi.