Tuga je moja muza

Sve bih hteo da napišem nešto ovih dana. Baš ono, gomile tema u glavi. Od toga da krenem kako "... su se samo njeni kukovi... i onda je izašla iz vode... kosa... dud... ud..."... hehe.... do toga "... da muški rod treba da nestane, zato što jedni drugima, sa oca na sina, prenosimo samo loš gen... loš fenotip... muku...". Ovo zadnje mi i najviše nešto bila tema u glavi, ali kad sam shvatio da su i svi moji preci sa muške strane bili žrtva sopstvene zatvorenosti i neispunjenih želja, jednostavno sam prestao da se gušim, i više mi se nije pisalo na tu temu. Mogao bih i da udarim po dnevnim geo-političkim događajima, socijalnim temama, nemaštini i samoj "maštini", ali ni to mi nekako ne ide. Toliko tih nekih misli koje bi mogle da stanu na ovaj virtuelni papir. Toliko tema. Ali ništa.

Evo i sad pišem samo zato da bih napisao nešto. Ustvari, pišem da bih razbio blokadu koja mi se stvorila, da svaki put kad sednem ispred kompa, kažem samom sebi "ma daaaaj, jebeš tu temu!". Ali ne ono kao "ništa nema smisla" i "ne treba pisati, jer time ništa ne postižem", jer i ovako pišem zbog sebe , a ne zbog drugih, ali se opet javi ta misao, moram priznati. Svi mi, takozvani, umetnici, ako smem sebe uopšte tako da nazovem, a mislim da čak i ne smem. Nek budem ja... hmmm... hajde, budala koja nešto zapisuje. To je stvarno neko moje mišljenje o samom sebi, bez lažne skromnosti. To da sam ja ubeđeni genijalac... ha... pa to naravno, i da mi je "ego" koliki i moj ud, i to stoji...A? A? Kako sam naglasio da mi je ud veliki.... hahahhaha... Ček, moram sad malo da odmorim sa pisanjem, pošto mi stvarno ne ide.

Puš pauza prođe, pisanije ponovo dođe. Baš sam sad nešto razmišljao na prozoru. Nemam šta da napišem. Iskreno nemam. I mogu to ukratko da objasnim, a ne sa onim mojim uvrtanjem i zavrtanjem, pa na kraju "naglaskom" na nešto. Jednostavno sam radostan! I to je problem! Kako to sad, pitam se pitam se... pa lepo "... tuga je moja muza, muza je moja tuga...", da citiram samog sebe, ne radost - i sad jednostavno imam problem. Nisam više tužan! Radostan sam i sad moram da prilagodim pisanije u potpunosti nekom novom stilu. Lako je dok si besan i tužan da pišeš, na to sam navikao, kao i većina ljudi koji se ovde bavi bilo kakvim vidom umetnosti. To se dobro da videti, na primer, iz naših filmova. Čak su nam i komedije tužne, ustvari. Retko ko ovde bilo šta radi iz lepote i radosti! Može iz onih napada sreće koje svi proživljavamo, ali ne i čiste radosti. A to je neko moje stanje sada. I u potpunosti sam zbunjen. Šta više, moram da se smirim, moram da prebacim tu radost u bilo koje drugo osećanje, da bih uopšte mogao da dišem kad me preplave emocije. Koliko je to čudno.

Jel' sva kreativnost kod mene proizilazi iz tuge? Jel' tako i kod drugih? Prosto ne verujem u to. Mora da mnogo ljudi piše iz same radosti. Ipak sam to samo ja. Sve u svemu, da završavam ovu zbunjenu priču, radost me je obuzela. Dobio sam ćerku, i toliko je prosto. Dosta više kukanja. Ili sam se samo zbunio, uplašio i ne želim više da mislim loše? Ko će ga znati...