Ti si za bunar!

Mrak. Potpuni mrak u prostoru. Velikom prostoru kome mrak nije trebao. A ni samom mraku nije trebao toliki prostor. Komešanje unutar mraka u tom velikom prostoru je bilo primetno. Komešanje tela ljudi sa kojih se slivao znoj. To je bio taj vid komešanja. Dodirivali su se svi, jer je ljudi u tom mraku u velikom prostoru bilo mnogo. Zamora nije bilo. Tišina je bila gospodar tog prostora, a ne sam mrak koji se toliko isticao. Potpuna tišina. Jedino što je moglo da "iseče" tu tišinu je bilo iščekivanje. A samo iščekivanje je bilo vidno. Kako to vidno usred tog mraka, zapitao bi se neko? Iščekivanje je nešto što se može videti. Videti, osetiti, pružiti, dati, šta više i poljubiti. To je i radilo dvoje ljudi u tom istom mraku u velikom prostoru, koji su bili znojavi i koji su isto tako iščekivali da počne da bi prestali da se ljube. Dvoje ljudi u toj gomili ljudskih znojavih tela. Poljupci su se ređali i budila se napetost. Ne samo napetost uda jednog od učesnika tog ljubljenja, već i napetost ljudi koji su toliko iščekivali, ali i dalje je vladalo iščekivanje uz svu podršku mraka.

"Drum!" začuo se bubanj. "Drum, drum!!!" začuo se još jednom. Kao da je to trebalo da najavi nešto. "Njaooo!" kratak trzaj gitare uz distorziju. "Drum, njaoooo, drum, njao, njaoooo, njaoooo!!!!" je kidalo mrak, a ubijalo iščekivanje koje je polako prerastalo u želju. Prestali su i ono dvoje, već sad pohotnih pošto je ud postao tvrd, da se ljube. "Drum, njaoooo!!!!" sad je već najavljivalo nešto, ali to nešto nikako nije stizalo. Tu je iščekivanje počelo da prerasta u uzbuđenje. Počela je da se lomi tišina uz polako buđenje ljudi iz onog mraka i kao da se pojavljivala svetlost baš od istih tih ljudi koji su bili tu, tako znojavi. Sad već i napeti i znojavi. Želja se pojavila uz zvuk basa koji je pevao "bau, bau, bau... ba, ba, ba, bau, bau, bau....". Osmesi si su bili tu na ljudskim licima, ali se nisu mogli videti već samo osetiti, jer mrak je i dalje bio vidan i upečatljiv. Dominantan.

"Drum, bau, bau, bau,ba,ba drum ba, njaoooo!" se čulo i masa se budila. "Šta je maso! Želite me! Želi te me ili se i dalje oralno međusobno nadražujete?!" pričao je glas preko svih tih instrumenata. "Hajde masoooo, idemoooo!!! Dajte mi ga, daaaajteeee!" sad je već glas tražio, a masa mu je davala. Davala mu je potpunu slobodu. Svu slobodu koju je masa imala počela je da prepušta jednom glasu. Vriska, cika, odgovori su se čuli u mraku koji su isto tako i poslati u taj mrak, jer svetlosti nigde nije bilo. Nije bila ni potrebna. To je bilo to. To je bilo ono što je masi trebalo. To je bio taj glas koji je davao bez uzimanja. To je bio taj glas koji je vodio negde gde se nije moglo otići. To je bio glas.

Muzika je krenula polako da nadjačava glas. Muzika za igru. Muzika za trans. Muzika koja i daje i uzima. Daje sve, uzima slobodu izbora, jer jednostavno telo je moralo da prati ritam koji je vodio. Taj ritam je vodio u zemlju zaborava. Taj ritam je vodio gde god da je trebalo ići. Ta melodija je, bukvalno, vodila u zemlju nedođiju, u zemlju koju je svako želeo da vidi, oseti, ostane tu zauvek. Ne zaborava koji je zao i ne da ti nazad, već zaborav koji je svima trebao s vremena na vreme. Melodija je vodila, ritam je nosio, glas se ponovo pojavio. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igraaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigra... kao čigra!!!". Masa pade u potpuni trans. "Sad drugi čovek nastupaaaa, sad drugi čovek igraaaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigraaaa... kao čigraaaa!!!". Masa poče da vrišti, prepuštajući se glasu u potpunosti, a glas je sada imao kontrolu. Glas je bio sad taj koji je vodio sve i koji je radio šta god je hteo sa telima u umovima ljudi koji su bili u mraku u velikoj prostoriji, znojavi ljudi i bespotrebni dodiri. Dvoje ljudi je ponovo počelo da se ljubi, samo je sad to imalo primesu požude, hvatanja na javnom mestu sa željom za penetraciju. Masa, masa je sad počela da talasa i željno je išekivala taj isti glas, da nadjača muziku. Trebao im je. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igra i vrti se, vrti se, vrti seee... kao čigraaaa!" povisi se intonacija, svetla se upališe naglo. Zastrašujuća svetla, da se tek sad nije više moglo ništa videti. Samo siluete na bini. Silueta koja je bila najbliža publici se zatrča prema istoj i reče još jednom u skoku "... vrti se kao čigraaaa!!!" i baci se na ljude. Hteo je da budu jedno. Da ga dočekaju na ruke. Da dele.

"Napokon, trebam im. Vole me! Imam ih!" pomisli glas. Zatrča se i baci se prema ljudima. Ruke su bile ispružene, ali niko nije hteo još jedno znojavo telo tu pored sebe. Pomeriše se ruke, glas tresnu od zemlju. Muzika stade, jer je udarac bio glasniji od iste. Okolna masa je gledala čoveka sa glasom. Bolelo ga je. Telo mu se trzalo od nemoći. Kontrole više nije bilo ni nad sopstvenim telom tog istog glasa. Ispod njega se videla tečnost kako polako curi. Ali ne krv, već urin koji je ispustio, kad su mu se mišići opustili. Glas je bio zapišan i ležao je u sopstveom urinu. Guza mu je bila braon. Čak se i usrao, a bala mu je visila, i spajala se sa podom, iz usta. Opet tišina. Napetost. Iščekivanje. A onda drugi glas reče "Ma majci se ti vrti kao čigra!". Tišina. I onda smeh. Smeh koji je razbijao i mrak i svu mistiku mesta koja je bila do tad stvorena. Radost je pobedila. "Skači u bunar, majmune!". Raja se smejala, čovek se trzao...

A što ne bi...

Nešto sedim i razmišljam i sa ženom se popričavam. I skontam, ili mogu reći skontamo zajedno, da smo mi dva u potpunosti, "baksuza ursuza" koji vide čašu stalno "polupraznom", što bi Ameri rekli. I stvarno, stalno nešto kukamo, kenjamo, "svima je bolje nego nama" i tako to. Plus da ne dodajem onu varijantu gde su svi "u krivu, a mi smo veliki carevi koji su u potpunosti u pravu". E, sad, kontali smo mi to s vremena na vreme da nešto nije u redu sa nama, ali večeras se baš lepo ismejasmo sami sebi i sopstvenom debiluku. Imamo sve što nam treba! Može još po nešto, ali doći će već.

Onda smo se, naravno, bacili i na globalnu sliku, što mi na ovim prostorima uvek volimo da radimo, i dođemo do zaključka da je većima ljudi ovde baš takva. Mi kao da smo programirani da razmišljamo "sad će nešto loše da nam se desi", "pazi da ne urekneš", onda to da je ta "čaša" stalno "poluprazna, a ne polupuna. Bukvalno na nacionalnom nivou se tako razmišlja. Da ne pričam o onome da "komšiji crkne krava" što i potpunosti ide uz ovu priču. Nije to ni zavist, to je... beda, bre! I naravno, "niko od nas tako ne razmišlja, tako ustvari razmišlja baš taj komšija" koji hoće da nam zabije "nož u leđa". Mi imamo više tih izraza nego izraza za sreću! Da prosto ne poveruješ. Možemo mi da ulazimo sad zašto i kako je došlo do svega toga, ali to je opet okretanje na tu stranu "jadni mi". Zašto? Hajde da ne budemo "Jadni mi". Hajdemo malo samo da obrnemo priču, ali ne one nacionalne "napade histerične sreće niodkuda" koje sam manje više video kod svih, nego da okrenemo priču i da krenemo da razmišljamo za promenu pozitivno.

Znam da sad ovde zvučim kao neki "poludeli" hipik, ali kad čovek pogleda, dobro bi došlo nama malo toga. Da budemo "poludeli" hipici. Ali ne ovo naše foliranje ekipe iz osamdesetih "znate kako je to bilo u naše vreme...", a oni sad negativniji od svih nas ili ove varijante koje se i dalje furaju studentskih protesta. Bilo ljudi, pa prošlo. Hajde malo samo da se razmišlja o budućnosti koja može biti sjajna ako se i mi tako postavimo. Tu možemo doći do toga da su stvari takve kako ih sam postaviš. Postoje životne okolnosti, ali primera radi, ljudi koji su doživeli neke od najvećih ličnih nedaća, su obično i ljudi koji su najpozitivniji u društvu. Obično baš onaj koji je izgubio oba roditelja kad je imao 9 godina je onaj lik koji te nikada neće zamarati sa debilnostima. Jeste tim ljudima teško i to se vidi, ali te ne zamaraju.

Tu možemo doći i do razmaženosti. Mi smo nacionalno razmažena nacija. Vrlo lako se može zaključiti zašto i kako. Dede i babe su bile u ratovima pa imaš onu opciju da su svoju decu tetošili sa dodacima potpune paranoje da je "neprijatelj sa svih strana", a da unuci "samo ne budu gladni". Onda su malo nešto emocija imali u sebi, pa su to čuvali za sebe, pa su onda stigli naši roditelji, deca socijal-realizma. Oni su kao pali sa Marsa u ovom modernom svetu, ali su na nas preneli to nešto što su videli od baba i deda i taj način na koji su živeli, a to je "završi ti samo faks, radi u nekoj firmi dok ne umreš, sigurica..." i da opet dodam "unutrašnji i spoljašnji neprijatelj napada". Njima su proturili priču "imaš kuću vrati stan" i "zajam za Srbiju", a da ne pričam o bratstvu i jedinstvu i jebeni Trst i kafa u istom. A ti dobio devedesete i odlepio tako odgojen, pošto su te obavezno odgojili i babe i dede i roditelji u istom stanu. Ovi paranoični od ratova, a ovi neki polu-hipici, pa da ne znaš ni sam kuda ćeš ti. Dal' da paranoišeš i prijaviš se u vojsku ili da ideš da bereš cveće a na sebi da imaš belu togu sa sve "krunom" od maslačka. Ali kažem, daj da batalimo to više i biće nam bolje, i ništa, ali stvarno ništa nam se neće loše desiti. Jeste bitno biti "živ i zdrav", ali ni to nije celo životno razmišljanje. I neće nas napasti, a i ako napadnu, pa toliko smo spremni da stvarno nema više potrebe da se spremamo. "Ko na nas krene iz mesta je najebao!"

Samo evo sad putem ovih nam modernih tehnologija možemo da vidimo koliko se mi razlikujemo od likova koji žive preko. Ne pričam o gastosisma koji su veći Srbi i Hrvati od nas na ovim prostorima, u nekom Čikagu, i kolju se oko toga ko će da bude veći nacionalista. Zajebite me tih idiota. Ako toliko voliš svoju zemlju, dođi malo vamo, pa živi sa nama. A ustvari i nemoj, molim te. Ne trebaš nam! Nego govorim baš o ljudima koji su stranci. Mi smo njima stvarno super, koliko sam skontao. Čista egzotika! Pa i jebene žirafe u zološkom su egzotika! Ali oni kad odu odavde ili kad odeš kod njih, vidiš neki totalno drugi život. Žive ljudi za sebe i baš ih briga za komšiju i njegovu kravu. I nije istina da su oni baš toliko otuđeni. Evo, ko god ima preko 30 godina može da vam kaže sa koliko se ljudi druži, ako naravno, ima normalan život a nije blejač iz kraja. Malo, ljudi, jako malo. I nije to ništa loše. To je život. E, tako žive i ti stranci. Kao klinci su se zezali i nemaju tamo svi keša i nisu tamo svi putovali na sve strane. Jesu jeftinije karte za avion, ali ljakse je ljakse gde god se rodio. Nego se ljudi bave sobom i to je sve. Sobom, ubace još nekog bliskog i to je sve. To je taj naš mali mikrosvet, a ovde megalomanija. Oči velike, prohtevi još veći, a nema se ništa. I sad, ne kudim ja. Isti sam takav. Sve vreme i meni podsvest traži "Zečicu" i glamur, ali kakve to ima veze sa mozgom? Svako na ovom svetu to želi i lepo je želeti, ali hajde malo samo jednom da kažemo sami sebi "čaša je do pola puna" i da se nasmejemo. Može?

Svi su ćutali

"Gotovo! Stvarno više ne mogu!" razmišljao je Gavrilo dok je išao ulicom. "Znači, mozak mi se raspada. Više ne znam gde teram. Ko su ovi ljudi i zašto ja uopšte hodam ovom ulicom. Zašto hodam ovom ulicom? Koja je to sad glupa misao? Zato što idem do pekare. To je sve. Kad ja ne bih nešto komplikovao" - sam se sebi začudi i mislima i toku u kom su išle. Bolje su bile i ove, nego one panične da će da se onesvesti, da će biti nemoćan da uradi bilo šta da sam sebi pomogne. Ali mu je već i ovih, tog tipa misli koje nisu imale nikakvog smisla, bilo dosta.

Nastavio je da hoda iako se klatio. Sad je počeo i da se klati, jer je pomislio da treba tako. Bar je on tako mislio da se klati, a znao je da je sve to u njegovoj glavi. Svi ti demoni koji su ga izjedali. Sivo. To je bila opet ta upadljiva boja koja ga je okruživala. "Sivilo ovo prokleto. Da se rokne čovek. A i mogao bih da se ubijem, majke mi. I ovako mi je pun kurac svega. U suštini mi je najviše pun kurac samog sebe i ovih moji misli i osećanja. E, moj Gavrilo, a nekada si bio gotivac" nasmeja se sam sebi. "Koliko je sve nekada davno bilo sve tako nevino i besmisleno, a opet smisleno. A sad kad je sve smisleno, sve je besmisleno? Ništa meni ovo nije jasno, osim da imam osećaj da bi napravio neki haos, ali ne mogu da ugrožavam druge zbog sopstvenog haosa u glavi. Šta su mi neki tamo drugi ljudi krivi? Ništa!"

"Četiri bavarske kifle i jogurt" tražio je od pekarke koja je usput bila vidno homoseksualno orijentisana, a tako i raspoložena. Ni njoj nije bilo dobro u glavi. Mala, kratko ošišana, pritom pekarka i nedojebana. "Kako li je tek ovoj u glavi? Ma ko će tek o tome da razmišlja. Mora da je pakao". Davala mu je one kifle ne gledajući ga u oči, već joj je pogled lutao negde daleko. "Hvala" reče Gavrilo i izađe iz te "divne" atmosfere. Vraćao se nazad u kancelariju. "A sad nazad među one bele zidove i onaj odvratno glupi posao. Ali koji je to dobar? Za ono što sam pre radio ovo je sad i hit. Nigde nije dobro koliko ja znam. A i mrzim one firme gde su svi nešto čudno veseli. Tek mi je to sumanuto. Ma sve je to do mene i ovog nemira koji nosim, a ne znam zašto sam takav. Stvarno bih mogao da krenem da bijem ljude ili da odradim tu neku "kombinaciju" što bi rekla moja žena, ali šta ona zna, koja nije nikada imala kontakta sa tim svetom i kako ja njoj da objasnim da "kombinacija" odavno više nema. "Take money and run" je samo fora koja postoji u filmovima. Svi mi ostali smrtnici moramo da crknemo i da čekamo da se možda nešto desi. Možda to jeste predaja, ali sam bio u više od hiljadu tih "kombinacija" i nikada to nije na dobro izašlo ili se ništa nije ni desilo. Mislim da čak zbog njih sad i imam ovaj pakao u glavi. Ali smisliće Gavrilo već nešto."

Penjao se uz stepenice prema kancelariji. "Mislim da bih mogao da uđem unutra i da pobijem sve kolege. Da, znam da bih mogao, ali šta su mi i oni ljudi krivi. Možda je bolje da ja ubijem samog sebe i da zaustavim ovaj neobjašnjivi pakao u glavi. Ma jok, nisam ja taj tip." Nasmeši se kolegama i brzo krenu prema svom kancu da što pre sedne, jer je već imao onaj osećaj slabosti. Trebala mu je samoća.

"Jadni moj Gavrilo, najbolji među palima. Ni ne zna šta mu se dešava. Ne zna zašto oseća toliku tugu, odbačenost, zbunjenost sopstvenim životom. Nije on pravljen, tako nežan, za ovo što ga okružuje. Jednostavno ne shvata on te stvari. Plašim se da bi mogao da okonča svoje postojanje na zemlji sad od kad ima slobodnu volju i ja mu to ne mogu zabraniti. Čak ne mogu ni da znam šta će da uradi."

"Ubiše me više ovi beli zidovi. Daj da popijem one lekove koje mi dade onaj prokleti psihijatar". Izvadi iz džepa neku tabletu, pregrize je i ponada se da će mu biti bolje. Za to vreme u susednoj kancelariji sedelo je troje ljudi. Jedna plava žena koja je razmišljala o tome kako bi bilo dobro da se uda i da pobegne od svega ovoga što je okružuje. Ni njoj sve ovo nije trebalo. Ni sama nije znala zašto radi kad je imala sve, osim baš tog nekog momka koji bi je dobro karao i on radio umesto nje, a ona sedela kod kuće i rađala decu. Čak joj misli odlutaše i na ovo novo putovanje na koje će da ode sa svojom drugaricom i kako će da šeta po Milanu. Ali se onda opet smori što nema onog "lika" da je kara i da ide sa njim. Pored nje je sedela raščupana žena, pijana od sinoć. Ona je imala prostu misao u glavi. Da odradi taj posao koji treba i da zapali kući da spava. To je sve. Pun joj je kurac bio svega i ovako i onako. I same sebe i svog života, ali se nikada bar nije žalila drugima i to joj je služilo na ponos, a nije da nije htela. Navika je čudo. Sa njima je sedeo i mladi momak. Umoram od svog života već u svojim ranim dvadesetim jer ga život nije štedeo. I on nije imao neku veliku misao u glavi, već samo da se završi radno vreme i da se pali gajbi. Ali normalno je proživljavao on sve to, bar je on tako mislio i bio zadovoljan. Sa ostatkom života ne. "Puče bojler!" uzviknu momak. Devojke su već sagle glavu instiktno čuvši taj razarajući zvuk za uši. Momak potrča u toalet, ali sve je bilo u redu. Uđe u Gavrilovu kancelariju i zaneme. Samo zatvori vrata za sobom. "Nemojte ići tamo. Gavrilo se ubio! Zovite policiju!". Svi su ćutali.

Kukavica u belom

Jel' ste imali nekada snove gde znate da vam je sam Đavo ušao u njih? Gde sanjate i Šeron Stoun u belome, ali da znate da je ona ta zla i da je ona ta koja vas plaši, iako je na javi tako plava i bezbrižna? I nikako da stanete da sanjate. Šta više - znate da sanjate, ali ti isti snovi su obično toliko opijajući da ni ne želiš da izađeš iz istih. A opijajući su zato što obično kao da žele da ti daju neki odgovor. Kao da žele da te upozore na nešto što radiš. Kao da žele da te suoče sa samim sobom i sopstvenim paklom. Žena u belom te plaši i govori "No, no..." Duša.

Da, ta ista duša, koja kao da neće da vas sluša, i kao da sama radi sebi na zlo, da bi ostala u istom začaranom krugu na koji je navikla. Kao da neće iz tog pakla koji je sama sebi nametnula i gori. Gori toliko da ceo svet vidi. Plamti, da nestane. Ne stavljam pod znake navodnika ovo gori, zato što stvarno gori. Stvarno se može videti ona vrelina i usijanje oko samog sebe, ako se dobro pogleda ili ako se probudiš u pravo vreme da vidiš, ako si sanjao. I u krug i u krug i u krug. Nije ni čudo što to u krug uvek i uzimamo za neki simbol tog istog pakla koji sami sebi stvaramo, pa kad te neko pita "Kako si?", a ti mu odgovoriš "Ma, evo, vrtim se u krug".

E sad dolazi pitanje koje je neizbežno. Da li nam je taj sav očaj i bespotreban možda? Da li bez takvih osećanja ne bi, primera radi, bilo baš ovog teksta koji sad upravo pišem? Mislim da da, to jest ne, to jest želim da kažem da je potrebno. Kako se samo lako zbuniti u ovom krugu. Nekim ljudima je potreban baš taj pakao duše, da bi uopšte mogli da žive, a sa druge strane traže smirenje. Stalno traženje smirenje te iste te duše. Jel' vam poznato sve to? Meni jeste. To sam ja. Baš to. Samog sebe povredi, samim i tim i sve oko sebe, da bi došao do nadahnuća. "Pati, umetnosti radi". Možemo tu reći, ne samo umetnost kao "ja sam slikar", nego umetnost, kao umetnost življenja. Ali to je glupost. Umetnost mučenja samog sebe i drugih? Čemu to?

Dante je sam sebi stvorio krugove, nivoe, pakao uopšte. Samo zarad višeg, a ustvari nižeg poriva. Ovu rečenicu ne moram ni da objašnjavam, jednostavno lepo zvuči. I tako u krug i u krug i u krug. Evo, za sebe mogu da vam kažem, sam sam sebi stvorio pakao u kom se nalazim i nikako da izađem iz istoga. Zašto? Pa pod jedan, jer ne želim. Umislio sam da mi je ovako jako dobro i da sam ovako jako jak i veliki, a znam da sam slab i mali. Opet krug, vidite. Znaš, a sebi daješ privid i opsesiju samoga sebe. Pod dva, koje samo sledi, sve je prosto, kao što rekoh u prethodnim tekstovima, ali to ni ja sam ne želim da prihvatim, pa onda sam sebi i kad sam najopušteniji namećem nešto što će da ugrozi to isto moje smirenje i vrati me u krug. A pod tri, zato što sam navikao na sve to i tako je lakše. Koliko je to grozno, koliko čovek samo sam sebi nanosi bola. Sav bol koji sam osetio, kakav god on bio, mogu reći da sam sam sebi naneo i da mi niko nije bio kriv. I evo, sad kad pišem ovo, mogu da kažem, da se stvarno kajem i plašim, što sam sebi nanosim bol jer stvarno osećam da to nije poenta. To jest znam da nije. A još više, izvinjavam se drugima što njima nanosim bol, nanoseći ga sebi samom. Ne izvinjavam se, kajem se.

Hmmm, i tu opet vidimo krug i u krug i u krug, kao da nema kraja. Ima! Odgovor je jako prost i tu dolazi ta Šeron Stoun u belom kao upozorenje. Pa zašto bi ti se pojavio, kako sam rekao na početku, Đavo u snu. Možda i on želi da ti pomogne? Ne mora to da bude on. Hajde da kažemo da si to ti, koji sam sebi govori "Dostaaa!!! Ne mogu više da povređujem samog sebeee!!!" i odgovor je jako prost. Nemoj. Radi ono što ti se radi, idi tamo gde ti se ide, ali prihvati ono što jesi i prihvati ono što imaš, a onda to isto menjaj, ako ti se ne sviđa ili skontaj da si to baš ti, i budi ono što jesi. Shvatio Ferguso? Mislim da napokon jesi, ali da ćeš ipak nastaviti da se vrtiš u krug, jer to je tvoja priroda. Voliš da mučiš sebe, a samim tim i ljude koji te vole. Govno odvratno, Ferguso! Ali ni to nije istina, koliko god sebe kudio. Samo si navikao i tako ti je lakše. Lepše je biti nesrećan u svojoj nesreći, nego i za momenat pokušati promeniti nešto. Zar ne?

"Prekrsti noge tako da se vidi da ne nosi gaćice. Muškarci su zbunjeno gledali da bi makar na kratko videli njen polni organ. Znojilil su se kao da ima hiljadu stepeni unutar sobe. Izvadila je cigaru iz torbice, i pitala da neko ima vatre. Svi su povadili upaljače da joj upale cigaru, ali samo je jedan stigao na vreme. Plamen je planuo, dim je bio uvučen i progutan. Samo je jedan čovek sedeo i posmatrao sve to." Poznato? A još poznatije je da se kajemo samo zato što se plašimo i ne prihvatamo ono što jesmo. Bog ne voli kukavice, a ja sam upravo to. Jedna obična, mala, kukavica, uplašena za svoju dušu, a neće ništa da preduzme da je spasi od pakla sopstvenih misli. Mešam ovde i razum i dušu, ali za svakog ponešto na pijaci se nađe.

"Dajte mi kilogram očaja... Kakav vam je bes danas? Dobar. Vidim, vidim. Dajte mi pet kila. A jel' zrela ova mržnja? Dajte mi i nje, jedno kilo dve. Strah? Kupio sam ga već kod drugoga. Nego mi recite, gde ima svežeg nerazumevanja. On je uvek dobar začin..."

A opet gledam oko sebe i vidim ljude koji su srećni. Znate one likove, koji kao da se ništa u životu ne zapitaju i kao da nikakvu muku ne muče? Svi ih imate oko sebe. Oni bezbrižni muškarci i žene, koji eto tako, tumaraju okolo sa pola grama mozga, niušta se ne razumeju. Sve nešto polovično, kako god okreneš, kod njih, a njima dobro. Bar tako meni izgleda. Možda se varam, ali oni su ti koji kad ih pitaš nešto što je malo van obične konverzacije vidiš da te i ne razumeju. A onda odu, na primer u Španiju na par dana, i ti gledaš one njihove budalaste slike. Slika dijapazon uvek veliki. Pa imaš od onih koji kao da su bili u najprovodu sa sve trandžama i najboljim ribama i frajerima na svetu, do onih što se slikaju ispred nacionalinih spomenika i to je sve što su slikali. I naravno, jedan koktel a dve drugarice. Ista je to ekipa. I ovi i oni, ne pitaju se. Sad ovde samog sebe sažaljevam, ali čekaj, stani. Što bi ja imao celu ovu prethodnu priču u glavi, a oni, i da im daš da pročitaju istu, ne bi ih bilo briga. Ne bi imali predstavu da se to može "... povezati sa Tomom Akvinskim i pitanjima... pitanjima koja je nabacio Šopenhauer... pitanjima koja su mučila..." i tako dalje i tako dalje. Predstavu ne bi imali o čemu pričam i šta se to ja pitam i gde to mene boli. Nego bi mi prosto rekli "Opusti se čoveče!" sa sve facom "Šta priča ova budala? I koga to zanima?".

"A vi prodajete zavist? Jedva vas nađoh. Što ste se ovako zavukli? Dajte mi pola kile".