Ujaku Đoletu

Pre par dana sam izgubio svog omiljenog rođaka. Mog ujaka Đoleta. I ovu priču posvećujem njemu, ali i da hoću, ne mogu da kažem to što mi je sad u glavi. Nije to neki haos i neka prevelika tuga. Neću da budem tužan, jer taj čovek je živeo svoj život onako kako je želeo i, mislim, ne mogu da kažem da sam u pravu, da je bio srećan koliko se to može biti u ovom bivstvovanju.

To je čovek koji me je naučio da volim naučno fantastične i avanturističke filmove. Znate one ljude koji vam ispričaju film da posle kad odgledate isti se razočarate, pošto je njegova priča bila bolja nego i sam film? E takav je bio moj ujak Đole. To je čovek koji me je na najlepši mogući način naučio da sklapam makete i da zavolim avijaciju, one male vojničiće da farbam i da igram igrice na Spektrumu. To je možda jedini čovek koji mi je "dao detinjstvo". Nisam ja imao loše roditelje, nego nisu znali kao ujak Đole. Kasnije sam konkurisao i na Akademiji za vojne pilote, prošao, ali jebi ga, celo '77 godište je najebalo. Prebacivanje škole iz Mostara u Podgoricu, i tako neke gluposti. Sve u svemu rat. Nije to priča, već da je to čovek koji mi je "dao maštu". Bar njen pojam...

Samo pogledajte kako pišem ovo. Kao neko dete. A koliko je tek bio duhovit...hehehe... pa to je neopisivo. Ma čovek koji je živeo svoj život, bar u mojim očima, i bio moj heroj za mnoge stvari!!! Neću da pišem više, nego ću da stavim pesmu jednog mnogo boljeg pisca od mene, koji sve to rekao u par stihova:

Ako možeš

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako možeš da veruješ sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama;
Ako možeš da čekaš a da ti ne dosadi čekanje,
ili, ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili, ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi, kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život
i da, pogrbljen, s dotrajalim alatom opet novo stvaraš.

Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive
da te služe dugo iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš i kad nema više ničega u tebi
sem volje koja ti dovikuje "Istraj!"

Ako možeš da razgovaraš sa nižim od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu s višim od sebe -
sačuvaš svoje dostojanstvo.

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i, iznad svega, bićeš čovek, sine moj!

Radjard Kipling

Mom ujaku Đoletu... Maštaru... Čoveku koji je u meni probudio, bar jednim delom, da pokušam da budem čovek, kako ga opisuje Kipling.

OHOHO

Nešto se dotakoh "misli" u prošloj priči. Misao kao misao... Baš uzeh temu kojom bi trebalo da se bave neki genijalci. Ustvari i bave se i bavili su se. Svi ovi živi i mrtvi što nam pridodaše neki predmet Filozofija u srednjoj školi. Sve one ideje "Mislim, dakle postojim." i tako ti radovi. To je čovek da bude "Lupus in fabula" po svim pitanjima... hahahhaha... Al' se, ono, izražavam. Malo citiram, malo latinski, još i staroslovenskog da ubacim i ono... Kao car sam! Kao ja znam, ja se razumem. Ali nije to priča. Mogu samo još da pridodam, da sam napokon shvatio kako ništa ne znam, ali i tu rečenicu moram da stavim pod znake navoda, pošto je i to neko već izjavio. Ma mogu i da podržim, tako neomiljenog u našem društvu u sadašnjem momentu, Marksa sa njegovih pet teza protiv sad nam modernog Šopenhauera, ali kuda "... idu ljudi kao jaaaa...", da citiram nam velikog pesnika... hahaha... To je samo učenjačka verzija stava "... ja njih ne znam a oni mene znaju... miševi... " Koliko se ja, bre , kurobecam sa davanjem svog mišljenja o nekim stvarima. To jest o svemu i svačemu. Odakle mi, bre, pravo da ja bilo kome namećem bilo šta i govorim?! Stvarno si Ferguso veliki serator, kad moram samog sebe tako da nazovem. Eto, rekoh ga samom sebi. Majku mu njegovu milu...

I neka sam rekao, ali ću da nastavim da serem, jer iskreno, nekako volim ovo da radim. Da se tripujem kako sam ja "do jaja" i kako je ovo što ja pišem dobro. "Čoveče, rek'o mi komšija Miki, koji ovo čita, da mu je baš ... ono... matori... al' ga ceniš kad pišeš one stvari..." I tako ja nastavljam, što zbog svog komšije Mikija, što zbog samog sebe, da pišem ovaj blog. I sad više ne znam šta sam hteo da kažem. Al' sam se rasplinuo, samo tako! Hmmmm... šta sam ja ono hteo da kažem? A da krenuo sam nešto, ponovo, o "misli", kao misli. Mogao bih da ubacim i ono kao "Bog je mrtav" rečeno 1896 by Niche... hahahaha... Možda sam malo pogrešio datum, a možda i nisam, ko će ga znati. Čoveče, kao da pijanac piše ovaj tekst, tako se nekako osećam. Znate ono kad se napijete i kad krenete da lupetate i da zauzimate stavove po raznim pitanjima? Kad tačno ti "... misliš da u toj oblasti i tog momenta nije trebalao... nije trebalooo...!!!!", pa se nešto nastavi "da nije trebalo". I onda krene rasprava, obično sa nekim totalno nepoznatim i nebitnim o nečemu "jako bitnom" u tom momentu, u vremenu, prostoru, na žurci, gde gruva muzika. Onda još uzmeš da se dereš, kao magarac, da bi te čuli, pošto naravno, tripuješ da te ne čuje ovaj preko puta tebe kome to nešto objašnjavaš. Krajnja instanca, ako si agresivac u tom momentu, je da odeš da smanjiš muziku jer te "...baš zanima šta čovek ima da kaže, ali ne možeš zbog glasne muzike....!!!" i sve smoriš na istom događaju bar na tih minut dok je ponovo ne puste, mislim na muziku, a ti, naravno to ni ne izvališ, nego nastavljaš sa "stavom" i glasnim izražavanjem istoga. Znate taj osećaj ili sam to samo ja?

A kako je došlo do svega toga? To, da mi imamo tu osobinu da "znamo" tuđe probleme i da imamo rešenje, ali ono , nemamo za sebe. Ili da se razumemo u sve i da imamo to "mišljenje", mada sad ovde već, možemo reći da prelazim na sam "stav", a ne toliko "mišljenje" iz predhodno rečenog. Nemam pojma. Majke mi. Ali mogu samo da sagledam da se to "mišljenje" gradilo godinama. Da jednostavno gradiš to što imaš u svojoj glavi toliko dugo. Evo uzmimo čoveka za primer koji ima 30 godina. Ala on ima "mišljenje"! Gradio ga čovek. Znači od onog sa 16 godina "uvali ga gde stigneš" do ovo sad sa 30 godina "uzmi neke pare i uvali ga gde stigneš" je toliki razvitak mišljenja, da vi žene, primera radi, ne možete ni da razumete. Znate li vi koliko je muškarcu trebalo da dođe do toga, a vi ni razliku ne vidite. Koja muka, patnja, bol je tu bila da bi se napravila ta razlika. Pojma nemateeee!!! Ali isto tako i kad uzmemo 30-ogodišnju ženu, i tu možemo videti taj napredak. Treba ipak samo upotrebiti malo više rečenica. I ovde ide višak rečenica, kao i u životu, kod žena. Da ne poveruješ. Evo upravo sam nešto novo shvatio, to jest staro, to jest... nemam pojma. Znači od njenog "treba da se udam za princa na belom konju" sa, pa mislim da to počinje rođenjem, do 30-ogodišnjeg, paničnoooog "moram da se udam za bilo kogaaaa", to su tokovi koje mogu samo da zamislim. E sad, pošto ja nisam žena, i naravno, ovo mišljenje mogu samo da predpostavim, moram da se odbranim jednom pričom. Moram priznati da mi je ta priča mnogo pomogla da shvatim i žene i muškarce. Odnosi i razmišljanja, a priča ide ovako:

"Krenuo ja sa nekim drugaricama, sad se više i ne sećam gde, ali kao hajde da se prvo svrati do neke bake. Jedna od njih ima neku baku koja je tu u centru, pa će tu, valjda, da se presvuku ili šta već. Ja učestvujem u događaju, ali možete zamisliti kako mi je u celoj toj priči. Mislim, ja znam da sam tu samo klasični vozač, ali ajde, šta sad. Ko zna koju sam hteo da pojebem od tih riba, pa sam vozio. Eto, potvrda muškog razvoja misli. I sad da ne dužim, odemo mi tamo, naravno, stavi se kafa na brzaka. Sedne se. Baka, naravno, sve oko mene. Muško sam tu jedino. To ti dođe kao "... jadan... glupav među ženama..." To, naravno, odgovara Balkanskom tipu muškarca. Navikao. Dal' ću da jedem, dal' ću ovo, ono. Naše bake, bre. I sad krenule ove da pričaju kao "... muškarci su ovo, ono... ovakvi, onak'i..." i znate i sami već koja priča ide, tipa "Sex i grad". Ja slušam, šta ću. I ovako bi već gajbi, kad u jednom momentu, onako donoseći kafu, kaže njima baka "...e moje cure, nemate vi pojma..." i stavi kafu. "Šta baba ti sad...", ma kaže baba"... nemate vi pojma..." "Kako nemamo pojma...?... o čemu to...?". "Ma o muškarcima nemate pojma. Ako se i jedna od vas uda...". "Kako to misliš, bako?", sad već panično postavljeno pitanje od jedne od ispijačica kafe. Ja gledam, atmosfera je napeta. Znate ono, to muškarci obično znaju, kad se neka energija digne oko žena... baba, keva, strina tetka... neka slava, i samo ona ženska energija, kad se vidi da je neka frka... znate to? Tad muškarci ćute i jedu supu, i jedino deda sme da prekine taj energetski tok time što kaže "Snajka, dodaj malo te rakijice!". Tu staje sve, i nastavlja se po planu i programu. Deda sme to da uradi, on ima babu, on je zaslužio, ali je i dobro zaštićen od strane iste te babe.... hahahaha..... E ta energija se stvorila, taj vid napetosti. Tek kaže njima baba :" Cela teorija oko muškarca vam je da kad se skine, a ti kažeš OHOHO!" Muk! Ja ustajem, krećem da plješćem rukama i klanjam se baki.

Koliko je to bila iskusna "misao", da je sažela ceo jedan odnos u jedno "OHOHO". Jače mi to nego sva ova moja proseravanja i svi oni neradnici iz Grčke zajedno... "OHOHO"... zamislite sad vi, koliko se mi svi pitamo nešto, razbijamo glavu, mučimo se... Eto nek bude primer muško ženski odnosi, a jedna starija gospođa rešila celu tu priču sa jednim OHOHO... Koliko je ona razvijala svoju "misao". Iskustvo bato, iskustvo... Ta baka može ti kaže " Ti mene znaš, ja tebe ne znam... alooo... miševiii!!!... Sedi dole, jedan!". A Madonna i dalje peva "Come join the party, it's a celebration!"

A gde sam to ja?

Evo baš nešto razmišljam. Zamislite, razmišljam? I to su kao neke moje misli. Sve te ideje koje ti prolaze kroz glavu svaki dan. Samo tvoje, niko ih ne zna, i čuvaš ih samo za sebe. Koliko si ti zajeban, bre? Imaš svoje ideje, svoja razmišljanja, svoja načela, moral... Ma šta hoćeš! Čak unutar tih razmišljanja, sigurno, bar malo, ali onako, malo samo, ubaciš po koju maštariju i postaješ veliki car! Zar ne? Možeš i da letiš, ako ti je do toga! Prelepo. Ima i onih tužnih misli. Jesu to sve osećanja i sve je to pomešano i tralalala... Ali da ne komplikujem sad toliko. Mislim da svi znamo o čemu pričam. Svakodnevni tok misli. Sa sve nekom maštarijom, ubaciš po koje osećanje i to si ono, manje više, ti. Zar ne? To si ti ustvari, ono što je u tvojoj glavi. Misao, kakva god da je. Možeš čak da se zapitaš i dal' si upravu, ali to si opet ti. Jednostavno, čovek i da hoće ne može da pobegne od svojih misli, iz tog "kafića" u kom se stalno čuje neki žamor. Misli... hmmmm... I kao što rekoh, to tebe čini kao osobu. Kao, to je Ferguso i za sebe i za druge.

Obično "nisi ti baš takav kao što svi drugi misle", jel' pomisliš to nekada? "Nisam ja kakvim me ljudi smatraju... alć sam ih zajebao... zašto mene niko ne voli... zašto sam ja taj sa odlukom... zašto mene žene ne vole... zašto on meni kaže da mu nisam lepa ovako zamućeno... zašto ja stalno teba da budem zabavan... čemu sve ovo..." i najčuvenije "... šta je smisao svega ovoga?..." To si manje više ti, zar ne? Naravno da tu ima hrpa stvari koja se miksuje sa nekom osnovom koja ti stalno prolazi kroz glavu. To već dosta zavisi i od trenutne situacije. Dalć ćeš misli da baciš malo više na posao ili sex ili bilo šta drugo zanimljivo u tom momentu, ali osnova je tu. Šta više, ovo ostalo i ide iz te osnove. Auuu, čoveče, koliko si ti komplikovan!!! Koji je to kompjuter za obradu raznih tih... misli... I sve to radi taj mozak u glavi, tako bar kažu. Možda je to i duša. Nisi se još odlučio ili kažeš da je i jedno i drugo. Šta počinješ da bivaš, jel' si primetio? Kao neka "mešalica". Prepun si svega. I šta sad možeš da uradiš sa time? Ili ti prostije pitanje - šta ti to možeš da uradiš sa svojim životom? Možeš da ga "prigrliš", da "ne uradiš ama baš ništa", "uništiš" kako kažu drugi ljudi. I vidite, sad odmah tu problem, na primer kod tog "uništiti". Ti možeš da tripuješ da je sve u redu, dok drugi misle da ti "uništavaš" svoj život. Hajde , ne mora da bude tako jako. Hajde da bude samo da "nisi u pravu". Kako onda krećeš da reaguješ? Ajoooj, u kakvo sam se ja sad pitanje upleo. Tu sad već postoji toliko opcija, da je to neverovatno. Ali glavne su, da se prikloniš drugima, da radiš po svome ili da nešto skontaš iz oba, pa da sklopiš nešto pristojno... hmmm to je manje više to, bar po meni. Ček stani, pošto koliko sam primetio, većina nas koristi ovu "da sklopiš nešto", onda se mi po ceo dan "sklapamo nešto". Pa kad si ti, onda, TI, čoveče!? Ma ovo mora da je samo moj problem, vi ovo nikada niste doživeli. Sto posto. To se samo ja nešto po ceo dan "sklapam i rasklapam" da bi se uklopio. Vi ste svi svoji, znam to. Šta, niste? I ti se "sklapaš i rasklapaš"?! Nemoj pričaš?! Koje ludilo, nisam ja to znao. Znači sve one opcije koje su u pitanju "... šta da radim sa svojim životom..." imaju uticaj i drugih ljudi?

Znači sad opet i ono tvoje, mislim na misli, postaje deo nečega većeg što je neko društvo koje te okružuje, i onda ti tu nešto "sklapaš i rasklapaš" samog sebe, tako da se i ono iz unutra menja u skladu sa onim što se zbiva napolju, koliko god čvrst stav imao, pošto si skapirao da te taj stav neće "...odneti nikamo..."? Zajebano, čoveče. Pa onda se sve vreme pitam, koliko si ti svoj, ako to radiš, kao što rekoh malo pre? Koliko ti onda imaš to svoje mišljenje koje toliko čuvaš, miksuješ sa osećanjima i raznim drugim stvarima, usklađuješ sve to spoljašnjim svetom i "funkcionišeš"? Gde si tu onda ti, to uvek budalasto pitanje. Koliko tebe ima u sebi pored svih tih uticaja, od roditelja do Novog Svetskog Poretka, ako hoćeš tako daleko da idemo, koji imaju uticaj na tebe? Gde? Koliko je ovo budalasto što sad ja pišem i kao pravim se da sam nešto mnogo pametan, a i meni se dešava isto to, što sad opisujem. Koliko mene ustvari ima u ovome što sad pišem?

Prošli tekst, primera radi, napljuvah ja sve žive i još sam kao bio sarkastičan. I time sam ja nešto pametan ili vidim više od drugih? Ma jok. Mnogo je tu uticaja prošlosti i sadašnjosti, da bih to bio samo ja. Mnogo je to veliki "lonac u kom se meša supa" zvana Ferguso ili ti čoveče, da bi se našao i komadić mesa, koji si samo ti ili ja. Al onda ovo sa tom supom i loncem daje smisao. Ha, izvalio sam. Pa ceo taj lonac, prepun uticaja svega i svačega, šta god unutra bilo, sam ja?! A?! Jel ovo, što sam bar rekao na kraju, ima smisla? Jel to, bar, samo moja misao?