Dok sam išao jutros na posao u kolima je radio radio. Muzike nema, jer u našoj zemlji na radiju nema muzike. Ima, ali to je toliko loša muzika da ne znam dal je tako možemo i nazvati. Arlaukanje i tuc tuc tuc. Potpuni užas. Ni jedna radio stanica ne pošta nešto da se slučajno ne setimo nekog lepog vremena i neke lepe muzike. Za razliku od televizije, moram priznati da su vesti i emisije mnogo realnije na radiju. Samo pljuvanje po svemu,neki put je veoma neukusno,ali kakva zemlja takav i radio. Pljuju ljudi i "jebu mater" baš svima i na većini radio stanica. Da ne poveruješ. A što ne bi verovao. Govore ljudi svoje viđenje stvari. Tu možemo sad ući u priču da li to tako treba ili ne, ali i to smo dobili od ovih "zlikovaca" od preko da se stalno nešto pitamo, da li smo dobro rekli ili nismo, da li smo nekog povredili itd. Sve je to lepo, ali nije lepo da te neko potkrada 20 godina, pa šta nas onda briga kako se mi izražavamo. Trebalo bi da nas bude, ali i ja se slažem da od sad više stvarno nije bitno. Na televiziji, naravno, toga svega nema. Tamo nam "cvetaju" ruže i idemo u Evropu, obećali su nam bolju klopu.
Za ovo vreme između dva teksta nam se stvarno svašta izdešavalo i moram priznati da sam izgubio volju za pisanjem. Kosovo, kriza, globalna kriza, potpuni krah vlasti, nemaština itd. Šta je tu ustvari novo? Ništa, sve je to stara proverena priča u kojoj mi živimo i ovo kao da nema kraja. Tako se bar ja osećam. Koliko vidim tako se većina nas oseća. Apatija je toliko prisutna da više i nema neke određene teme. Teme su različite, a aptaije je sve prisutna. Ljudi su sve ružniji i tužniji od tuđih mužnji. Iscrpljenost je nešto što je toliko vidno da nemam ništa da kažem na sve to. Jednostavno je prisutno. Biti bolje neće još dugo vremena. Plašim se da će i desnica da ojača. Pre nije ni postojala, ali sad će dobro da ojača. To je normalan proces u državi u kojoj se ništa nije promenilo na bolje mnogo dugo godina. Plaši me to što je ova vlast toliko slaba da neće moći da obuzda tu istu desnicu i da sve to može da izmakne kontroli. Sloba je imao Radikale, ali ih je on i osnovao da bi držao nacionalizam pod kontrolom.
Ali možemo svi ovako da kukamo. Šta bi trebalo uraditi? Ne postoji neki lak odgovor na to, pošto smo se već navikli na to da nam nije dobro, da kukamo i ne izbežna apatija. Trebalo bi da se promeni vlast, za početak. Same partije bi trebalo da promene ljude, pošto sumljam da možemo da promeni baš cele partije. Treba da se pojavio neka nova politička struja. Nešto novo. E sad ja , kao večiti pesimista, moram priznati da ne verujem u ovo što sam napisao, jer mislim da se sve ovo finansira od preko i da njima nije u interesu da se bilo šta menja. I to je to. Tu je kraj svake priče da se nešto može promeniti. Bitno je, koliko mogu primetiti, da se mi ovako zamajavamo oko naših problema, posao ovih na vlasti je da nas zamajavaju i šta čovek može da kaže na sve to. Da bi mogli da nešto promenimo morali bi da krenemo sve iz početka, ali ja ne vidim kako je to moguće u današnje vreme.
Ne moj te misliti da će to stvarati probleme u budućnosti. Pa o tome se i radi ovde. Vi razmišljate kao i vaš dotični i vidite sve ovo, ali naša dece neće tako razmišljati. Naši unuci još manje i tako dok se sve ne promeni i bude kako, pa valjda, treba da bude. I onda dolazimo do toga da smo mi napravili robove svetskog poretka, a ne decu. Najbitnije je ko ima bolji, lakši i manji telefon ili šta već. I bolje je da ta deca i ne vide šta se dešava oko njih. Jednostavno da ih zadovoljavaju te neke proste stvari, a ne da se bave idejama ruskih pisaca i mukom nemačkih egzistencijalista. Šta će im to. Muka je muka, koliko god čovek video to.
Problem sa ovom mukom je što svi mislimo da je ne možemo rešiti. A realno, kako sam već rekao, ja isto tako mislim da ne možemo. Lagao bih ako bih rekao da imam ideju kako drugačije. Mogu uvek da kažem, kako nam govore i ove pametne vladajuće glave, da treba da radimo sami na sebi. I treba, to je istina, ali to ne treba nama da kaže neko ko je na vlasti. Taj na vlasti bi trebalo da se bavi realnim rešenjima, a ne da mene savetuje da ja radim na sebi. Reći tako nešto je, prosto, bezobrazluk sa njihove strane. Tako da mislim da smo kao država u jednom začaranom krugu lopova i to mogu da kažem otvoreno, jer ovo su stvarno lopovi na sve strane. Nemaju ni šmeka pa bar malo to da prikriju. Čist lopovluk. To se nekada tuklo govnavom motkom. I u tom začaranom krugu smo i mi, prost puk, koji radi, ako ima sreće da ima posao, da proživi.
I to je manje više život u našoj lepoj zemlji. Da ne pričam o tome kako nas bombarduju sa svih strana neki suludim informacijama, koje više nemaju smisla i svim ostalim problemi koje nisam pomenuo, ali mislim da ih možete nazreti kroz tekst. Čovek gleda i ne veruje prosto šta mu se govori. Zar misle da smo baš toliko glupavi? Odgovor na to je, da misle! Kao što je i naslov ovog bloga. Radio ne radio svirao ti radio.
Od svih stvari koje su ljudima strašne, mislim da je jedna potpuno užasavajuća. To je shvatanje da smo mi bića koja žive na kamenu, za poimanja svemira veličine klikera, a oblika krompira, koji se nalazi u nekom delu beskonačnosti, i koji se vrti u krug. Hajde da ponovim. Znači, ljudi moji, mi smo bića koja žive na krompiru koji se vrti u krug i to je to. Pa šta onda mi to haluciniramo, to mi nije jasno? Ako možete da se udaljite u svojoj mašti u prazan prostor i pogledate nas na taj način, biće vam sve jasno. Zastrašujuće! Na taj način možete da spoznate apsurd svega što se dešava u ovom svetu, ali i sam apsurd vašeg življenja. Nisam rekao života, već onog što mi iz dana u dan tripujemo. Sama bitnost, koju mi sebi dajemo, koliko mogu da zaključim, je tu da svi mi ne bi shvatili koliko smo ustvari nebitni, sitni i mali u odosu na kosmos.
Posts
