Somića, brada...

Sećate se Mrkonjića i onih mostova koje je gradio? Ono "... Ajmo, idemo... most za dva meseca..." Kao potpuno ludilo! I svi su ga pljuvali tada. Kao "Ma koji lažov... Slobo Sadame..." i tako dalje. Sećate toga? Sećate zajma za Srbiju. Imali ste onaj povratni i nepovratni. Moj ćale im dao u nepovrat soma maraka. Dojče maraka u nepovrat. Eeeee, moj torima, pljuno somića. A posle mu maznuli i staru deviznu štednju. Stvarno taj Sloba, ovo ono... hahahahahahahaa... Jel' on beše govorio da treba da se ekonomski orijentišemo prema Indo-kineskom tržištu il' to ja nešto tripujem. Ma to ona baba Borka i deda Avram koji nisu imali pojma o ekonomiji ga savetovali... hahahaha... Majku im njihovu.... hahahaha... I onaj pokojni Marjanović. Njega su sigurno uhapsili posle petog nam oktobra? Nisu?! Ne rise... Samo ono umro par godina kasnije? Ufff...

Ček bre, ko sad gradi mostove? Mrkonjić, a?! Opet taj lik? Što, bre, kad nije imao pojma? Sa kim u talu? Sa Indijcima i Kinezima?! Znači, ček, da utvrdim. Onaj naš veliki ekspert, nisam mislio visoki, nego veliki ekspert Đelić sad kaže da je najbolje da most prema Borči sazida Mrkonjić sa sve Indo-kinezima?! Hmmmm... Ludilo! Majke mi! Znači kad bi ovde izvlačili premise i konkluzije, neke logičke kvadrate i tako to, ispalo bi da se sve okrenulo za 360 stepeni? To bi onda značilo da smo na istome. Ma ne verujem ja u to. Evo baš su nam sad podelili ove državne deonice. Svi smo stajali u pošti da dobijemo svoj deo od prodaje državnih preduzeća i posle toga da ućarimo soma evra. Hahahahahaha... somića ovo ono, a? Jako! Šta?! Sad nećemo da dobijemo ništa?! Ne kontam. Ali večiti ministar za pare Dinkić je to obećao. A on ne liči na malo prase koje bi nas zajebalo. Hmmmm... znači ništa od soma evra. Pa što sam čekao onaj red onda? Ne kontam ja to ništa...

Koliko vidim baš im ide dobro u ovoj krizi, a i pre toga rešenje iste. Baš se snalaze. Samo donose neke mere, pa onda "... puj pike ne važi..." ih vrate nazad na doradu. Ono, ja sam mislio da ti zakoni idu u fazonu "... taknuto maknuto..." , a ono ispada da bi i ja mogao da napišem neki zakon i ako imam dovoljno keša da ga proturim, eto ga. Fergusov zakon o javnim WC-ima, na primer. Naravno, morao bi neko da bude u Skupštini, ali ok. Mislim, stvarno fizički da bude u Skupštini, pošto ih sedi tamo po dvoje troje, i čeka pauzu za ručak. Kažu jeftino, razumem onda. I ja bi to radio. Čujem da i gospodin Jelašić neće da smanji svoju platu. Bole ga uši, on je veći genije od babe i dede, a i šta ga briga što to svi ostali rade koji su diše javnih firmi. On je proturio taj zakon, može mu se. Prejako, baš mi je drago što naši foteljaši znaju kuda nas vode i svetla budućnost nam se piše. Ovde ni deda Miloje ne važi, nego onaj tarot lik "... vi ste žensko, jel tako?", "jeste, jeste, kako ste pogodili gospodine tarot?". Ali ni jedan ni drugi ne mogu da nam pomognu da saznamo šta nas čeka u budućnosti. A jebiga, ko i želi da zna šta nas čeka...

Čovek

Ulica. Pusta ulica, čovek i pas. Pas laje, reži, sprema se na skok. Ne skoči. Stade pred čovekom. Čovek pruži ruku psu. Pas zastade, podvi rep i polako mu se približi. Omirisa ruku, i poče mahati istim onim repom. Čovek ga pomazi po glavi i nastavi da hoda. Pas ga pogleda u leđa, okrenu se za čovekom i nastavi cupkati za njim. Čovek se zvao Luka. Pas nije imao ime.

Luka polagano otvori dvorišna vrata. Pusti psa da uđe unutra, pa onda on. Otiđe do česme, napuni ćasu vodom i pruži je pred psa. Nasmeši se. Pogleda oko sebe. Kuća. Kuća k'o kuća, niti ružna niti lepa. Jednostavno, kuća. Dvorište niti malo niti veliko. Lepo. Istrčaše deca iz kuće i jedna žena stade na trem gledajući Luku. Deca se zaleteše prema Luki "Tataaaa...". Osmesi na licu. Luka se nasmeja, oboje ih zagrli i podiže. I Marka i Mariju. Dvoje male dece, rođene isti dan. Plave kosice, plave okice kao samo nebo. Luka ih poljubi. Žena im se polako približi, silazeći sa trema. Zagrli ih svo troje. Vera, tako se zvala. Crna gusta kosa. Crte lica grube, ne zato što su tako trebale da budu, ali za Luku najlepše. Svaka ta crta.

- Ručak? - upita Vera.
- Može, baš sam gladan. - reče Luka.

Sedoše da jedu. Deca nastaviše da se igraju u dvorištu. U tom momentu, otvoriše se vrata dvorišta. Uđe čovek. Visok, lep, zgodan po svim kriterijumima ovoga sveta. Lepo obučen. Aleksandar beše to, jedan od najcenjenih ljudi u selu. Kažu da bi taj svakome pomogao i svakome se našao.

- Zdravo Luka. - reče Aleksandar.
- Dobrodošao mi, moj dobri Aleksandre. Sedi. - Luka mu pokaza na stolicu.
- Kakvo te dobro u moj dom pozva?
- Znaš, kažu ljudi, da sam i dobar, da bih se svakome našao. Znaš i sam koliko sam dobrih dela učinio i da sam svakome dao. Pa traže ljudi od mene da se kandidujem, i da u grad odem kao odbornik našeg malog mesta. I hoću. Ali i sam znaš kako je tamo, pa sam mislio da nekoga za svog savetnika povedem.
- Lepo, lepo. Pa koga si mislio da povedeš sa sobom? - upita Luka.
- Tebe. Od tebe ne znam u selu mudrijeg i boljeg čoveka. Jes' da se držiš postrani, ali znam da bi mi ti uvek dobar savet dao i da bi iza njega stao. - reče Aleksandar.

U tom momentu Marija istrča iz dvorišta na trem i obrati se Luki.

- Tata, tata, daj mi malo vode.

Luka ustade, ode do česme, sipa joj čašu hladne vode i dade joj.

-Evo ti, dušo.
- Hvala, tata. - reče Marija, i otrča nazad.

Sede Luka.

- Hvala na poverenju, moj dragi Aleksandre, ali moram te odbiti.
- Što, Luka? - iznenađeno reče Aleksandar. - Pa to bi bilo dobro i za tebe i tvoju porodicu.
- Znam da tako misliš, ali ne mogu. Naš mir je ovde.
- Ali Luka, i tamo ima svega. - u čudu mu reče Aleksandar.
- Znam da ima, ali naš mir je ovde. - odgovori mu Luka.- I oprosti mi, moj dragi Aleksandre, što te moram odbiti.

Aleksandar ućuta. Čak se malo i razbesni, ali ne pokaza to.

- Pa ništa Luka, moram te onda sad napustiti, da idem dalje da tražim. Ostaj mi zdrav, ti i tvoja porodica. - reče i ustade.
- Hvala ti, i tebi isto.

Aleksandar ustade, i polako napusti dvorište, vidno zbunjen. Luka nastavi da jede.

- Šta je Aleksandar hteo? - upita Vera, koja je iznosila pitu od zelja.
- Da idemo u grad.
- Šta si mu rekao?
- Da neću.
- Dobro. - reče Vera, i uđe u kuću.

Sedi Luka ispod drveta u hladu krošnje. Pored njega pas, dahće. Luka gleda svoju njivu, i smeši se. Mazi psa. Pogleda i njega.

- Vruće? - reče psu.

Pas ga pogleda, kako te samo pas može pogledati. Luka se opet nasmeši. Iz daljine vide Luka da ide neka skupina ljudi prema njemu. Pričali su i hodali. Svi slušaše jednog čoveka, primeti on. Približiše mu se polako. Čovek duge kose, plavih očiju mu sa osmehom priđe, i upita ga dal' on i njegovi pratioci mogu sesti, da podele hlad sa njim. Luka reče da naravno da mogu da sednu i podele i zaklon i ručak sa njim. Sedeli su u tišini. Ljudi više nisu pričali. Luka pomisli "Ljudi kao ljudi.". Sedeli su tako dugo, i svi uživali u toplom danu. Oseti Luka neki čudni mir. Taj čovek ga je davao i šakom i kapom. To je smirivalo i njega i njegove ljude.

- Vidiš, ovi ljudi me prate, jer im dajem mir. - prekide čovek tišinu.
- Osećam, a i vidim. - reče mu Luka.
- Ali tebi kao da moj mir ne treba? Kao da znaš?
- Ne znam, ali osećam, kažem Vam moj gospodine. - reče Luka mirnim glasom.

Nastaviše da uživaju u toplom danu. Čovek polako ustade. Kaže da moraju krenuti. Reče Luki da i on može sa njim, ako želi. Luka mu reče da on ima kući ženu i decu, njivu i obor, i da neće.

- Prati me - reče čovek
- Već te pratim, ali ne moram da idem. - odgovori mu Luka.

Čovek se nasmeja milo, i pruži mu ruku. Rukovaše se, i polako ljudi nestadoše iz Lukinog vidokruga. On je i dalje imao blagi osmeh na licu i mazio je psa.

Pas kaska, i onako, kao i svaki pas, malo to ukrivo. Luku to nasmeja. Ulica pusta. Vruć dan. Otvoriše se vrata jedne kapije, i izađe čovek na štakama. Ilija beše to, stari Lukin prijatelj još iz detinjstva.

- Luka, možeš li ući da mi pomogneš. Treba da se nešto prenese, a ja ne mogu.
- Naravno, moj dobri Ilija. - reče Luka i uđe u dvorište. Pas uđe za njima.

Mrzim hipike

Dosta dugo nisam mogao da izvalim, zašto meni smetaju ovi likovi što su umetnici, blejači, "gradska ekipa", gotivci, modni dizajneri, pevači... I tako mogu u beskonačnost. Znate sve te likove, koji eto tako postoje svuda, ali su kod nas tolika farsa i toliko ih ima, na ovako mali broj stanovništva, da je to strašno. Ta neka ekipa ljudi, koja ili studira u Italiji ili nešto stalno putuje, a ne zna se kako, ili glume da su umetnici, šta god to više značilo. Likovi, na koje gledam kao da žive neke "bajka živote", ako me razumete. Iskreno, sve njih ja zovem "arheolozi", jer sam odrastao sa kevom, koja ima sličan pogled na svet kao i oni, tako da mogu sa punim pravom da pljunem na sve to.

To je sve ekipa "lako ćemo". I stvarno, oni su bili po B92, oni su po nekim grupama, oni ne rade ali ama baš ništa, osim nekih "projekata" koje plaća neka strana zemlja. Oni su svi za LDP, oni su za gej prava, i ako je bolje po gejeve da nisu. Oni su oni likovi koji su potpuni kvazi-inzelektualizam, jer uvek imaju "kritičan stav" prema svetu, koji je već odavno viđen i isproban. Oni su ti koji stoje po Dorćolskim kafićima napolju i piju pivo. To su oni likovi sa bradicama i bez kose, jer su loš gen. To su one mazne ribe, koje može da pojebe ama baš svako, a ološ do ološa, koliko su loše, a onda ti glume ribe??? Ta neka imaginarna družina, koja postoji totalno "pointless", kako bi oni ubacili Engleski jezik. Ma...

Mame i tate ih doniraju, a ove koje ne doniraju, oni se uvlače u bulju ovoj drugoj strani. Oni su oni likovi koji su na Studiju B, kod one Ivon manjine u emisiji, pa pričaju o novim "kulturološkim fenomenima". A svi toliko šuplji, sa titulom režisera, dramske umetnice ili šta god. To je ta ekipa, kojoj država daje pare, da snime... pa ne znam šta ili postave predstavu, ne znam kakvu. Oni su oni likovi što su bili u Otporu, Demokratskoj partiji i još su pritom za Vuka. To nema smisla, osim ovde, pošto bi sve to trebalo da se potire. Jednostavno se potire. Šerpe i lonci ne idu zajedno sa devetim martom. Jednostavno ne idu.

Njima i njihovima je bilo dobro i pod Titom koga pljuju, i pod Slobom protiv koga su se "borili", a sad i pod "demokratama", koji su veći komunisti od komunista u razmišljanju. Ma totalna zabuna. Potpuna. I gledaš ih, znaš ih i jednostavno ne veruješ da tako nešto može da postoji. Ali postoji, i još ljudi pokušavaju da budu takvi, ako nisu. Nemam pojma... Ali sam izvalio zašto mi smetaju. Osećam se kao onaj američki vijetnamski vojnik, koga svi mrze kad se vratio iz rata za koji ni ne zna zašto je bio. A hipici ga pljuju i pljuju. Ovi su moji hipici, nije bitno da li si bio u ratu ili ne, jednostavno vređaju samim svojim postojanjem. Ti "ratuješ" na poslu svaki dan, oni sede u kafiću. Ti "ratuješ" za svoju porodicu, oni snimaju filmove o stvarima koje si ti proživeo. Ti "ratuješ" i "ratuješ" i možda stvarno ratuješ, a oni idu civilno u vojsku?! "Guskom" na tenk, to je moto... hahahahaha... I mogu ovako u beskonačnost da nabrajam, ali nema potrebe, znam da znate o kome pričam. Dosta mi je više "filmskih kritičara, kamermana i glumaca". Uffff, mrzim hipike... hehe

Palac

Baš me nešto probolo u leđima. Ponovo! Mislim da ću da crknem. Sto posto srčani udar. Hehhehe... E, moji ljudi, to vam je moj život. Umiranje na dnevnom nivou. Pitate se zašto sad tu nešto patetišem i kukam? Pa ne kukam, samo govorim činjenicu. Ne znam koliko vas ima iste te sindrome. Znojenje dlanova, ubrzani rad srca, mozak koji ne može da prestane da razmišlja o jednoj stvari, a to je smrt. I strah! Sve prisutni strah, koji se ne da oterati. Možda imate, možda nemate, ali ste sigurno barem jednom u životu tako nešto doživeli. Ne bojte se, nećete umreti od srčke, pošto su sve to simptomi, narodski rečeno, napada panike.

Kako nastaju i kuda idu, to vam ne mogu otkriti. Ne zato što ne želim, nego zato što ne znam. Hajde malo tu i lagim. Znam, ali za sebe. Pomoć mog odgovora ne može da uradi ništa, pošto nije isti odgovor i za vas. Ali bar jednu stvar sad znate. Niste sami, neko zna da se bojite i on se boji sa vama na ovom putu. Verujte mi, nisam znao za to kad se meni prvi put desilo. Mislio sam da sam poludeo. Budio sam se u strahu i legao u istom. Kao neki veo koji nosite i ne možete da skinete. Znam, znam, nije to jedini strah koji poznajemo, ali ovaj se nekako najučestalije ispoljava u modernom nam društvu, jer nema više lava da nas juri, a mi da bežimo. Vidan je, i strašan za nas sa betona.

A kako se to mi bojimo smrti kad ne znamo šta je? Kako se bojiš nečega, što ti je potpuna nepoznanica? Možemo reći "... ljudi se boje nepoznatog...". Hmmm... Istina je to, ali to nije ovaj vid straha. I kad se bojiš nepoznatog, to je opet racionalan strah. Strah od smrti je u potpunosti iracionalan. Ovo nisam nigde pročitao, ovo je moje mišljenje i možda grešim, odmah da se ogradim. Kudite, ali... Tako da je onda neki moj zaključak, da se mi, ja, oni, vi bojimo života, ne smrti. Niko, naravno, ne želi da umre osim depresivaca i Emo likova... hahaha... Svi se grčevito držimo tog života. Zašto onda strah od istog? Da se ne nadamo da ćemo nešto propustiti ako umremo? Da nećemo dobiti neki odgovor ako ne poživimo dovoljno dugo? Možda, ne znam.

I opet sam ja tu nešto malo razmišljao, ovaj čovek sišao sa drveta i ruka koja ga baca na sve strane sveta. I dva palca. I tako razmišljaju ta dva palca, i jedan kaže drugome "Nešto sam razmišljao..." - "O čemu", upita ga drugi. "Pa o tome čemu toliki strah, a sa strahom i tolika nada". "I šta si zaključio?" - "Odvojeni smo od stvoritelja. Plašimo se da nas je napustio, a opet živimo i nadamo se da nije", reče prvi palac. "Ne lupaj", reče drugi, i nastaviše da kruže jedan oko drugoga.

Trikovi, tipovi, tripovi i tikovi

Gledam nešto, svi se trude oko pušenja. Dal' da stanu, dal' da počnu ponovo. Pitaju se da li sam ja pušač ili ne, i tako. Baš mi kum reče pre neki dan "... praviš mi zazubice sa tim cigaramaaaa...", a čovek nikada, ali nikada nije ni pušio. Dosta čudno. A to pušenje, stvarno je zlo. Nisam ja ovde otkrio Ameriku, piše na svakoj kutiji "Pušenje ubija", ali niko zbog toga nije stao. To su vam isto kao one emisije o drogama, gde se skupe oni što leče od iste, pa ti onda , ako si narkoman, samo bace rovca, i ništa ne pomognu, nego čak odmognu. Tripujem da te emisije baš namerno postoje da se ljudi još više drogiraju, prejedaju, puše, jebu... Šta hoćeš! Ovo zadnje i nije tako loše. Ali kad smo već kod otkrivanja Amerike i duvana, znate li koje otkrio Ameriku? Niko ne zna. Majke mi...

Evo sad kažu da više nije Kolumbo, nego bar jedno petsto godina pre njega, Vikinzi. Išli ljudi uz led, na malim brodićima, i stigli do današnje Kanade. Bole ih uši. Tako su i slovenski narodi u izdubljenim deblima pljačkali Grčka ostrva. Hahahaa... Koji smo mi Sloveni hit! Mi smo ti neki baš čudan narod. Evo ispričaću vam ja istoriju Slovena u par rečenica. Stvarno! Ovako: mi dolazimo iz neke "prapostojbine", za koju niko ne zna gde je. Znaju se geografske dužine i širine, uglavnom. Onda su odjednom naleteli Huni, i mi smo tu kao stajali i češkali jaja u toj našoj "prapostojbini", i neko nam javio da ovi dolaze. Oni proleteli, nisu nas ni primetili, i otišli na Rim. Onda su se još jednom zaleteli, ali su nas tad malo i dokačili. A mi smo narod koji je voleo da "peva i da se koti", tako nas bukvalno opisuju narodi iz tog doba koji su imali kontakt sa nama. Ludilo! I pošto smo se toliko kotili, tu više nije bilo mesta, mi smo se zapitali kuda bre idu oni Huni? Ali nismo nigde krenuli. E, onda se zaleteše Germani, i najverovatnije nas je obavestio neki komšija da se zaleću, ali nismo uspeli da se sklonimo. Pa su nas ovog puta podkačili malo više, pa nas još, onako sa prstom u nosu i rukama u gaćama, proterali kroz "Vrata naroda", i nađosmo se mi nasred Evrope, u današnjoj Nemačkoj. Nisu znači naši Gastosi za džabe palili u tu Nemačku. I onda smo stajali tu neko vreme, kontam posvađali se međusobno, i onda jedni otišli nazad u tu "prapostojbinu" koja je tamo negde prema Rusiji, ovi drugi gde i mi spadamo, prema Grčkoj, pa počeli da pljačkaju ta Grča ostrva u tim deblima. Zamislite vi to? Poznati smo bili po tim deblima i lirama koje smo svirali. Treći završili u severnim zemljama Evrope. Ma kao kuga smo se nakotili i proširili. Samo oni blesavi Francuzi nisu imali posla sa nama. I onda su došli Avari i njima smo služili u ratovima kao živi štit pošto smo bili veliki rastom??? Hahahahaha... Živi štit, zamislite vi to. I to je to, da ne širim dalje priču, istorija Slovena. Sve u svemu, ništa se ne zna. Vrh! Posle smo naučili dobro da baratamo nožem, ali to je već više-manje poznata nam istorija.

A kakve to veze ima sa otkrivanjem Amerike i pušenjem? Pa ovako. Nama, tamo, u toj prapostojbini su prve komšje bili, ni pet ni šest, Indijanci. Baš, baš ono, pravi pravcati Indijanci" ... Apači, brate, ovo ono..." Koji su, kontam da bi pobegli od nas da ih ne bi pojebali, prešli onaj led, koji je tada postojao između Amerike i Rusije, i otišli da nađu sreću. Tamo su živeli mirno dosta dugo, pušili lulu mira i živeli u svetu duhova, dok ih beli čovek nije "otkrio". Onda su Indijanci, dočekali one Puritance, dali im ćurku, ovi se najeli i odlučili da pokupe sav duvan i ćurke od Indijanaca, potrovali ih boginjama, ove koji su preživeli strpali u rezervate, i uzeli zemlju. Posle sebe odvojili od majke Engleske, i stvorili naciju koja je stara koliko i taraba u našem prosečnom selu. Ok, sad su dali Indijancima da otvore kockarnice, i da ne plaćaju porez. Jako.

Tako da iako smo Indijanci i mi dosta različiti, doživeli smo u modernom dobu istu sudbinu. Pogledajte šta je ova tranzicija. Pa to vam je isto što su Ameri uradili Indijancima. Dali su nam sjajna ogledala, neke đinđuve i zaraženu ćebad, i stavili nas u rezervat u sopstvenoj zemlji, a našu zemlju uzeli za iste te đinđuve. To se nama desilo. Čak su i Indijanci bolje prošli, oni bar imaju pravo da se kockaju. Dobro, oni ne mogu da piju. Mi možemo. Još da nam uzmu rakiju, i ćao. Valjda neće. Ali sve sami trikovi, tipovi, tripovi i tikovi. Ne trebaju nama četiri S, nama trebaju četiri T, jer to je naš život. Samo trikovi, tipovi, tripovi i tikovi Srbina spašavaju. A koliko vidim i zemlje nam u okolini se služe istim metodom. E da, i za kraj, znate li koliko Slovena ima? Nađite negde mapu pa vidite koliku teritoriju zauzimamo. Onako, čisto da vidite. Iznenadićete se.