Dobar dan. Kako ste?

"Hmmm, gde sam ja to?", pomislio je čovek. "A?". "Kafa dragi", donela mu je žena kafu do stočića pored kreveta. Voleo je taj miris. "Razbudi", pomisli čovek. "Hajde, dušo, nemoj se izležavati. Zakasnićeš na posao.". Pogledao je na sat, bilo je 7.15h. "Da, moram da se obučem i krenem, ali prvo moram da kenjam. Nikako ne smem bez da se iskenjam da krenem bilo gde u životu", reče mu podsvest. Uze onu šolju sa kafom, stavi cigaru u usta, zapali je i sede na onu drugu šolju. Mir. "Sreća, sreća, radost", obrati se još jednom to jutro, podsvest čoveku. "Israh se kao čovek". Uđe u drugu sobu, stvari su ga čekale složene šta bi trebalo da obuče za taj dan. Deca su još spavala. Obuče se čovek, poljubi ženu i ode na posao. "Srećan sam što je imam", pomisli čovek "Ali joj to ne govorim često. Stvarno sam skot. A jebi ga sad."

Kola se, naravno, nisu iz prve upalila jer je bilo hladno jutro."Opet mi je neki ludak ukrao zadnji brisač. Sranje, sad sam i šoferku izgrebao zbog toga!". Zapali još jednu cigaretu, isparkira iz kola i krenu. U saobraćaju, naravno, gužva. A šta bi drugo moglo biti."Mestimično oblačno sa mogućnošću kiše u popodnevnim časovima..." reče neki hrapavo seksi glas na radiju. "Dobro je da sam se dobro obukao. Koje sivilo".

"Evo me ispred kanca. Zar je moguće da sam ja pristao na ovaj život. Gladan sam. Idem da uzmem neke kifle i jogurt". Šeta prema pekari, svuda sivi ljudi koji idu na posao. Ali baš sivi ljudi, sive boje. "Jel' to ono što sam želeo? Jel' ovaj čovek pored mene to isto hteo?", upita se za čoveka u nekim srednjim četrdesetim. Sivilo. "Dobro jutro, komšija. Dve kifle i jogurt?". Čovek uze i plati da reč nije rekao, osim osmeha koji joj je pružio dok je uzimao kesu.

"Ipak moram da uđem u kancelariju". Gledao je kolege, oni su gledali njega. "Jutro svima", reče on "Jutro", rekoše neki od njih, a neki su već kuckali po svojim kompjuterčićima i nisu ga ni primetili. Ušao je u svoju kancelariju. "Bar imam svoju kancelariju". Kako je seo i stavio kiflu u usta, tako je krenuo da zvoni jedan telefon, pa drugi, treći. "Koliko samo telefona imam, evo i Skype počinje da mi iskače, ovi mali čudni šareni prozorčići", nasmeja se sam sa sobom. Nastavio je da jede i ostavio telefone da zvone. "Šefe, zovu vas i Pera i Mika i Laza, kažu da se ne javljate", ulete neka žena da ga obavesti kojoj ni ime nije znao. Pogleda je sa sve kiflom koja mu je virila iz usta i pomisli "Ovo mora da je neka nova". "Hvava, sad ću va", reče on punih usta.

Već je 14h. Napisao je gomilu mejlova, razgovarao sa 20 do 30 ljudi samo preko telefona. Čak je bio i na par sastanaka koji su se srećom odigrali na njegovom terenu, pa nije morao nigde da ide. Ali sad mora. Neki bitni baja ga čeka. Ustao, okrenuo taxi i sišao dole. Zapalio je cigaru. Taxi je stigao. Zabranjeno pušenje. Taxista mu je pričao o njegovim problemima, o kreditu i zajmovima. Čovek mu je dao par saveta i izašao iz kola. Ušao je u neku ogromnu zgradetinu, srdačno su ga dočekali. Seo je pred ceo upravni odbor neke firme kojoj nije ni ime znao. Tu je bio i taj baja kome su se svi šlihtali i klimali glavom. Rekao je "Da" na sve čovekove predloge. "Lepo, opet sam pobedio" sam se sebi nasprda čovek. Baja mu je posle rekao da ostane da pojedu nešto. Morao je. Sedeli su tako, baja je pričao o svojim uspesima i slavi, a čovek je razmišljao o kući, ženi i detetu i krevetu. Sve mu je baja ispričao. Od toga da je uspešan do toga da mu je ćerka narkomanka. "Zašto to meni svi pričaju?" zapitao se čovek, ali je čak i pričao, dao savet i onda se srdačno pozdravio i otišao. Snaga, nula. Životna energija, nula. Velikih pitanja, nula. Praznina, podosta.

Šetao je gradom, jer nije hteo odmah u kancelariju. Okrenuo je par drugara da se nađe sa njima, ali svi su bili zauzeti. Nastavio je da šeta. Dan uopšte nije bio kako su najavili na vestima. "Vruće mi je ovako obučenom." Šetao je do kancelarije. "Ovo ne valja... nisu nam dostavili... ne radi ovo..." počelo je čim je ušao u kancelariju. "Rešićemo" reče smirenim glasom, a u sebi je hteo da pukne. "Kako to da su najjednostavnije stvari toliko komplikovane? I kako to da najveći neradnici uvek imaju najviše posla i stalno pričaju o tome koliko posla imaju?". Rešio je sve probleme koje su mu prineli, spakovao se i rekao da ide. Svi su i dalje ćutali ili se nešto smeškali. "Ufff..." Zapali cigaretu. "Popušio sam paklu od jutros. Ima da dobijem rak pluća". Uvukao je dim.

Seo je u kola i krenuo kući. Već je bila noć. Polako se dovezao. Par puta su ga isekli, neko se drao na njega, neke žene su sporo vozile. Gužva. Došao je ispred kuće, parking mesto mu je bilo zauzeto. Neki klinac mu stalno staje na njegovo mesto. "Veliki "debeli" đžipovi" pomisli. Nije imao snage da se svađa i prepire sa decom. Parkirao je tako da niko ne može da izađe sa mesta gde je parkirao, zaključao vrata od kola, nasmejao se sebi u brk i popeo do stana. Žena ga je sa osmehom dočekala, on je, naravno, bio umoran. Deca su i dalje spavala. Nije se ni skinuo, banuo mu je kum koji mu uopšte nije trebao u tom momentu. Pričalo se, malo se popilo i jelo. Čovek nije razmišljao, samo je pričao. Kum je otišao. "Nisam se ni istuširao. Ujutru ću". Obrijao se, oprao zube. Žena je već spavala. Polako je legao pored nje i gledao televizor. "Boje su jake, to je dobro", pomisli. Usta da piša, malo ga je stomak mučio. Gastritis. Vratio se u krevet. Pokrio ženu, poljubio je. "Opet joj nisam rekao koliko je volim. Koji sam ja kreten!" Legao je. Deda ga je naučio da čovek može uvek da zaspi samo ako se smiri i ćuti i čeka. To je radio kao i svaku noć pre toga. Zadnja misao dok je padao u san je bila "Ovo je bio dobar dan". U tom momentu, taman kad ga je san hvatao, čula se zvonjava na njegovim vratima u tako kasne sate. "Alo, matori kretenu, parkirao si tako da ne mogu da izađem. Jesi li ti lud!!! " čulo se iz zatvorenih vrata. Deca su se probudila, žena se uzbudila. "Ništa, ništa. To je komšija odozdo. Oko parkinga. Moja greška" reče ženi. Zatvorio je jako tiho sva vrata do ulaznih "Da se deca ne bude". I dalje se čula lupnjava i galama. Čovek zatvori zadnja vrata "Da se i žena ne uzbudi", a onda se na njegovom licu stvori veliki osmeh i otvori vrata. "Dećko" je urlao na njega, a čovek se samo blago smešio. "Evo komšija, samo da uzmem ključ od kola". Uze ključ, pokaza mladom čoveku da krene ispred njega niz stepenice. "Evo, evo. Nema potrebe da se nervirate" reče čovek. Pogledao je kroz prozor dok je silazio niz stepenice. "Pun mesec". Nasmeši se, čovek, nekako drugačije nego pre. Kao da sa mesecom ima neku iskrenu i dobronamernu vezu. Mesec ga je činio srećnim. "Ovo je stvarno sad i divna noć".