Čoveče, smej se!

Koliko samo idemo kroz ovaj život bez osmeha. Jeste li primetili to? Sumorna lica koja prolaze i idu nekuda, a da ni sami više ne znaju kuda. Juri se i žuri za nekim stvarima za koje se čovek na kraju i zapita da li su mu bile potrebne. Da ne poveruješ čoveče kako se živi? A imamo samo ovaj jedan život. Samo jedan. I to je prelepa stvar, na život mislim. Dat nam, a mi ga trošimo tako što radimo sve ono što ni sami ne znamo dal' želimo da radimo ili ne. I stalno neka muka. Evo, pitaj, čoveče, prijatelja kako je i on će ti ispričati samo neku muku. Što, bre? Život je lep.

Život je lep, a mi se sve vreme ponašamo kao da smo besmrtni. Sve nešto za sutra i sve nešto se odlaže, a to sutra retko kad dođe i većina je nas svesna toga. Mašta je super, maštaj čoveče, ali i izađi i malo iz njenih okvira i živeti probaj. Jebeš sve to sivilo, čoveče, i kreni da živiš onako kako želiš. Ako nešto nećeš, nađi način, potrudi se i živi kako ti se živi. I stvarno to može. Rekoh i u prošloj priči da zajebeš više pitanja na koje je toliko teško dati odgovor i da kreneš da živiš. Stvarno, evo molim te, čoveče, kreni, sad , odmah!

To, ta tuga, seta, sećanja, melanholija i gomila tih izraza koja odražavaju samo jedno stanje i jedno osećanje, zajebi! Izađi napolje, udahni duboko, skupi hrabrost i reci sebi "Od sad živim onako kako želim da živim" i to je to. "Odsada ću da se osećam, onako, da mi bude lepo". To su te rečenice koje pokreću ako stvarno to samog sebe ubediš. Ne kažem ja da je to lako, a opet prosto. Ako kreneš, stičićeš tamo, jer od sedenja i samo pustih želja nema ništa. Stvarno ništa. Siva lica, sive ulice, sive duše. E to smo postali, čoveče. Sive duše. Praznina, koliko god pokušavali da to napunimo nečim što to, pa izgleda, ne može napuniti.

Sive duše, kako se toga pre nisam setio? To smo mi, čoveče, trenutno. Punimo se smradom koji sija i privlači nas, ono što bi nas stvarno osvetlilo, ni ne gledamo, već mislimo da će samo od sebe doći. Neće, već ćeš, čoveče, toliko napuniti svoju dušu sivilom, da ćeš postati senka čoveka koji si bio ili mogao da budeš. Jedna obična senka koja se tetura ulicama i traži nešto, a više ne zna šta. Ne dopusti to sebi,čoveče, već zajebi sve i kreni da se puniš stvarima koje te čine srećnim.

Jel' znaš ti, čoveče, da to može da bude jedan osmeh? Jedan osmeh koji dođe niotkuda i reši sve. Jedna mala srećica samo da ti se ušunja u dušu i reši sve. Smej se, čoveče, smej se svetu, smej se sebi, smej se meni, smej se i sve će bit uredu. Poželi sebi da počneš da se smeješ i videćeš, čoveče, da ćeš se smejati. I to od srca i grohotom. Ako ne veruješ meni, probaj sam. Veruj sebi.