Igra

U svetu postoji mnogo igara, a i jedno carstvo. Jedna od njih je i igra moćnika koju igraju međusobno i sa svima nama. Kad shvatiš da je život igra koju si odabrao, shvatićeš da i oni koji utiču na tvoj život, se samo igraju. Moćnik zna da je život igra koju želiš da igraš. Delimično postavljena sa tvoje strane, a delimično od drugih igrača. Delom su to igrači koji igraju tvoju igru, ima igrača iz drugih igara, a većina je samo zalutala tu gde je, jer ni ne zna da igra postoji. Drugarstvo. Ti si tu da zadovoljiš moćnika i njegovu igru. Tako on to vidi.

Način borbe protiv zadovoljavanja potreba je da ih ignorišeš, ne da bijes bitku sa istima. Problematika kod bijenja bitke je u tome što su ti se ljudi priključili u bici i kad se bitka završi, ti isti ljudi će traziti od tebe novu, jer njihova je igra bitka, tako da se vrlo brzo mogu okrenuti protiv tebe da bi krenuli u novi krug.Ovo je istorijski poznato i nežno. Oni koji su ti se priključili u ignorisanju, pretpostavka bi bila da će na kraju igorisati i tebe i ostale igrače, tako da bi situacija mogla da krene u sasvim jednom novom pravcu koji nismo još videli u dosadašnjoj istoriji. Ako uspeš dovoljno dugo da ignorišeš igru moćnika i ako ti se priključi veliki broj ljudi koji isto to radi, u toj sad tvojoj igri, izgledi su veliki da ćes da pobediš i da ćeš se radovati.

Šta ce biti posle, kao što rekoh, niko ne zna, ali mogu da predpostavim da ako pogledaš život kao igru sve odmah postaje jasnije i smislenije. Igraj te se deco, reče neko, pa se opeče, a dete zaplače.

Ukratko, Srbija

Stanje u kom nam se zemlja nalazi govori o nama kao narodu i to je ono što je tužno. Fukara je zasela još pre 20 godina i nikako da ode sa vlasti. Ne govorim ja samo  o Slobodanu Miloševiću, govorim i o tadašnjoj vlasti, ali i opoziciji. Šta se dogodilo kad je opozicija došla na vlast? Ništa, samo su nastavili da kradu i da srpski narod vode u sve veću i veću bedu. Prosto da čovek ne poveruje da svako ko se u ovoj zemlji dohvati politike postane lopov. Ali bukvalno svaki čovek koji je preuzeo vlast u ovoj zemlji je krao, zapošljavao svoje rođake, uzimao mito, proviziju u privatizaciji kao da je Srbija njihova privatna firma. Kako je to moguće? Jel’ to odlika naših ljudi? Gledano kroz istoriju, tužno je reći, ali jeste. Ovde nikada na vlasti nije bio čovek, partija koja je želela da uradi nešto dobro za svoj narod. Uvek su interesi pojedinca stavljani ispred interesa naroda. A narod je trpeo i čekao bolja vremena. Zvuči kao početak neke bajke koja bi trebalo da ima srećan kraj. Da li će biti srećan, to ćemo tek videti. Stvarno verujem da se nešto mora promeniti i da će se tako nešto i dogoditi, ali onda dolazimo do toga ko će to da čeka više. Ko može da podnese da mu ceo život prođe u čekanju? Pa izgleda mi, građani Srbije.

Ovo je jedna od retkih zemalja gde imamo na vlasti uvek iste ljude. Oni se možda ne zovu isto, nisu iz istih partija, ali rade iste stvari. Gde u svetu postoji partija penzionera? Ja iskreno nisam čuo, možda grešim. Partija ljudi koji bi trebalo da se odmaraju, igraju šah? Kod njih oca nasleđuje sin, kao da su monarhija. Tu je socijalistička partija koja se predstavlja kao demokratska, a demokrtska koja teži socijalizmu?  Tako nešto jednostavno nema smisla. Tu su ministri koji javno pokazuju svoje ljubavnice, ljudi koji su bili do skora u zatvoru, bez fakulteta ili stručnog znanja. Gde to još može osim u Srbiji. Hajde, bile su u Italijanskom parlamentu i porno glumice, ali nije Srbija zemlja koja to sebi može da dopusti, pa da primi članicu grupe Models u svoje okrilje zato što je njen muž  finansijer nekog Velje Ilića, za koga ni sami ne znamo ko glasa i održava ga na vlasti. Tu je neki Čeda, dečko koji obećava. Ne znam šta više da kažem o njemu. Predsednik nam se bruka po televiziji u priči da li ima diplomu ili nema. Pa bolje da se nije ni bavio time, nego što je na kraju  prikazao diplomu nekog  tamo fakulteta, koju pritom vidno nije  ni zaslužio ne znajući temu mastera nasred nacionalne televizije. Kako možeš da napišeš neki rad a da ne znaš temu o kojoj pišeš? Ne znam ni da li vredi govoriti o bivšem predsedniku? Ja nazivam sindrom po njemu, sindrom Bokidaki. To je sindrom kada u potpunosti izgubiš vezu sa stvarnošću. Čovek je običnom narodu pričao o investitorima i ne znam čemu, a narod u tom momentu nema šta da jede. Ja sam ga razumeo, ali ne znam da li je on sam sebe.Tu je Ivica koji se ponaša kao da je on taj naš spasilac. Ne ide druže Ivice to tako, ne ide. Ne možeš se ponašati kao „priplodni krmak“ a biti premijer i spasitelj jedne zemlje. Đilas, kralj marketinga, nam priča kako on to nije, a evo, pokušajte da otvorite svoju firmu za zakup vremena na TV-u pa će te videti šta će vam se dogoditi. Ne znam da li o Dinkiću uopšte vredi govoriti. Čovek je lopov, koji direktno već godinam krade od države na očigled svih nas. To svi znamo, to svi pričamo, ali on je i dalje ministar finansija. On nas vodi u bolju ekonomsku budućnost. Da pomenem i Vučića. Čovek u ovom momentu stvarno radi dobru stvar i svaka mu čast. Ali sve vreme imam neki osećaj da sve to može da se pretvori u Remov SA. Voleo bih da nisam upravu. A naravno, da ne zaboravim i našu nam dragu crkvu. To mogu definisati jednom rečenicom koju sam davno čuo od čoveka koji hoće da se „zapopi“, kada sam ga pitao zašto. „Pa da bih vozio džip“ – odgovori mi čovek. 

I to su bili šefovi tih partja ko je nam stalno nešto obećavaju sa te televizije, a kvaliteti ostalih likova su prosto za ne poverovati. Šapić je predsednik opštine Novi Beograd. Vaterpolista? Svaka njemu čast, ali druže idi igraj vaterpolo. Neki zapošljavaju bivše Grand balerine, menadžere pevaljki. Maja Nikolić  hoće da kupi Kosovo, a mukica se samo našla u poslu gde neko našim železnicama hoće da zavalja par vagona, gde ona može da zabode proviziju, a ona je istripovala da pomaže Srbiji i da to tako ide. Ona je dobar primer neuke budale koja je nešto načula, pa sad pokušava to da iskoristi i proda kao patriotizam. Ali ona nije problem, jer se njoj svi smeju, ali šta ćemo sa istim takvima za koje nikada nismo čuli, a džudže po javnim preduzećima, ministarstvima, opštinama? Mnogo ih je. Čovek koji želi dobro Srbiji će prvo da otpusti 300 hiljada ljudi iz svih tih preduzeća i javnih ustanova. Kako to ide. Ti radiš nešto privatno, onda plaćaš porez, taj porez ide državi u budžet, a  odatle se isplaćuje plata onoj nadrkanoj šalterskoj radnici što jede burek. Nije  fer? Mislim da nije. Taj čovek koji pokrene  takve mere neće biti popularan, ali će pomoći svojoj zemlji. Ali to tako ne ide, jer si zaposlio ljude  iz svoje stranke da bi sprečio štrajkove. Ko štrajkuje sam protiv sebe? Znači odgovor zašto mi ćutimo je zato što te je neko preko veze zaposlio u državne jasle, veoma prosto. Koliko vidim sad Boža Đelić opet piše plan za spas Srbije. Nije znao da to odradi poslednjih 10 godina, ali ovog puta mora da mu upali „tetke mu“ , da mu ne diram majku kao Dinkić.

Evo malog  eksperimenta koji sam napravio.

„Poštovani,

U prilogu vam dostavljam moj CV. Namera mi nije da tražim od ... stranke posao, već da vidim ako ja mogu nekako da pomognem Republici Srbiji.

Znam da ova rečenica gore može u našoj zemlji da bude protumačena kao provokacija, ali verujte mi da mi to nije namera.

Nisam ni u jednoj političkoj partiji niti sam ikada bio politički angažovan. Želeo bih da dam svoj skromni doprinos boljitku naše zemlje.

Ako ste mišljenja da ja mogu da doprinesem, shodno mom znanju i iskustvu, budite slobodni kontaktirati me.

Nadam se da ću i u direktnom kontaktu imati priliku da detaljnije predstavim sebe i svoje radno iskustvo.

Srdačan pozdrav“

Ovo pismo sam poslao na emailove svih većih partija u Srbiji. Mislite da mi je neko odgovorio?  Sledeći put ću da napišem „Radim za džabe za svoju zemlju“. Sve dok mi ne shvatimo da oni nisu „mali carevi“ nego javni službenici koji rade za platu, ništa se dobro neće dogoditi.

Možemo da obratimo pažnju i na običnog građanina koji više ne daje migavac, koji parkira gde stigne, koji ne čisti sneg ispred svog ulaza, koji krade komšijine brisače itd. To smo mi, to je ono što smo postali i kako  mislimo  da nas neko drugi drugačije vidi? Pa ko će da pomogne nama kad mi sami sebi ne želimo? Ovde se zna ko je u kojoj partiji tako što ima bolje mesto da prodaje  hamburgere. Onaj koji vozi džip se poštuje, bedu biju komunalci.  Zar vam to nije tužno? Ne poznajem više  normalne građane, mi smo svi poludeli i prihvatili onu „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži  im se“. Ko zna, možda je tako i bolje kad na TV-u imaš gomilu serija iz istočnih zemalja koje zaludeše narod. To je  glavna tema devojčica koje ispijaju kafu po kafićima. Pokušaj da nađeš radio koji pušta dobru muziku. Nema. Jednostavno nema.“Sojka i sisa Srbina Spašava“ to su nova četri S. Nije ni čudo što ponovo ljudi beže iz ove zemlje da se ne vrate. U 2012. je otišlo 45000 ljudi. Neuke budale ne idu nigde, ovo su učeni ljudi koji su otišli. Njihova parola je „ako ne možeš da ih pobediš, a ti beži“. To vam je to, rođaci, Srbija i niko ne želi da kaže da je „car go“ sad već dugo vremena.