Opkoli, pa zakolji

Baš nešto stojim na terasi i pušim sa kolegama pljugu, i pričamo o tome kako su manje-više svi nešto depresivni ovde. Sad dal' je to depresija ili tuga, nije to više ni bitno, ali da su svi ili ti većina u tom nekom modu, jeste "istina". Nije bitno koliko godina imaš, niti kako si situiran, da li putuješ ili sediš ovde, kakav ti je posao. Jedina spojka među svima nama je da smo svi nešto na kraj srca, pa onda velika radost i onda "depresija". Znate ono kad vas uhvati onaj osećaj da vam nije nidočega. Da vam ništa nije jasno, da ni sa prijateljima nećete da odete na kafu, da ste pustili bradu i niste isekli nokte. Ženska varijanta je samo, koliko sam primetio, da se ne opere kosa i da su najbolje drugarice "kretenke". Sve u svemu, svi imamo neke baš zajedničke imenitelje kao nacija.

Možemo za to optužiti i sve ovo ratno vreme koje smo svi zajedno proživeli. Možemo! Kako i da ne optužimo. Ali time mi samo optužujemo neke ljude koje ne poznajemo, koji su nam "upropastili" život i protiv kojih smo se svi zajedno "borili" i mrzeli ih. Stavio sam ovo sve pod znake navoda, jer ja ne verujem da bi oni baš toliko mogli da nas bace u "depresiju" da mi nismo to tako hteli ili možda bili priučeni da tako treba. Ona polazi od nas samih. Od toga kako gledamo na ono što nam se dešava. Iz dana u dan. U redu, loši su i filmovi na televiziji, stvarno nisu duhoviti. Možemo i to da optužimo. Možemo da optužimo i Dinkića i njegovih 1000 evra koje nam je poklonio na onom parčetu papira... hahaha... Ali kažem, sve to, bre, polazi od nas samih.

Zatvorili smo se, bre. Kudimo i pljujemo ljude, prijatelje najbliže. Paranoični smo toliko, da to postaje nacionalni sport. Ljuti smo toliko da smo i zaboravili na koga. Evo, ja više ne znam ni zašto sam ljut. Kao da sam se takav rodio. Sumanuto! Znate ono kad dođe neki lik, koji je pobegao odavde još pre 20 godina, pa nas sve gleda čudno i kaže da nismo normalni i da treba da se opustimo. Svi imaju takvog prijatelja. Jel' on u pravu? Mislim da jeste. Pa ko je onda nas sve zajedno doveo u ovakvu situaciju? Možemo da krivimo odgoj, vreme u kom smo odrastali i svašta nešto, kao što već rekoh, ali niko ne krivi sebe. Ama baš nikog nisam čuo da je rekao "Ma, brate, depresivan sam zato što sam...". Nego "Nešto me ljudi smaraju pa sam depresivan...". I uvek tako.

Opkoljeni smo, a uvek tripujemo da ustvari opkoljavamo. Jeste li primetili to?! Stalno nešto mutiš i slutiš, i pokušavaš da "zajebeš" ili okriviš druge. To su ti sistemi ratovanja. Opkoli, pa zakolji... hahahha... To su nas još dede partizani, četnici ili ustaše, šta god bili, učili.... hahaha... Majku im njihovu! Ali ljudi bili u ratu, pa su morali. E, onda smo mi to sve primenili, to "znanje" iz osnovnih nam škola u život. Opkoli, pa zakolji! Samo kad si sam, moraš jebeno da opkoliš njih više. Zajebanooo!!! I onda šta se desi. Napraviš ne utvrdu oko njih, kao što su Rimljani radili, nego "obrnutu utvrdu". Opkoliš ih iznutra, da bi sebe zaštitio. To je to! Tu leži zec. I zato i "jesu oni krivi...." i njih treba "pokoriti". Nije to loša strategija, kad si napadnut, samo jednu stvar nam niko nije rekao. Tako se prave zatvori. Sistemom "inverzne utvrde"! Tako se čuvaju lopovi i ubice da ne pobegnu, a tako mi sebe čuvamo da nas napadnu. Da se čovek zamisli, stvarno.