Zašto nam nije dobro u ovoj našoj predivnoj zemlji? Pa da bi dobili odgovor na to pitanje ne može se sedeti sa drugarima i filozofirati. Ne može se blejati ili pričati u beskonačnost. Mora se biti prisutan po raznim događajima koje organizuju ove naše organizacije koje nam žele dobro. Eto, vaš Ferguso je napokon dobio tu priliku pa ću vas direktno moći obaveštavati sa tih događaja. Prvo moram da kaže da je samo prisustvovanje užasan smor. Koje su to pojave moji ljudi, da ne poverujete. Jedno je kad ih gledate na televiziji, a drugo kad sa njima morate da bivstvujete makar i pola sata i pritom komunicirate sa istima. Potpuni užas! Ljudi koji ne znaju ni gde su ni šta bi želeli. Ljudi koji su stvarno višestruke ličnosti u negativnom smislu. Stvarno imate utisak da su oni u tu priču ušli iz nekih pozitivnih razloga, ali su toliko zastranili da je to zastrašujuće.
Poslednji skup na kom sam bio je na mene ostavio toliko loš utisak da sam pobegao iz sale. Radilo se o razvoju mali i srednjih preduzeća, budućnost istih i naravno uloga EU u svemu tome. Pa ne znam šta da vam kažem. Prvo što bi trebali da promenimo je da više naši političari, ljudi u javnim preduzećima i državnm ustanovama ne smeju da izgledaju kao da su bivši bokseri i siledzije. Potpuno zastrašujuće..Imate matore debele svinje, moram tako da kažem, i njihov podmladak mlade debele svinje. Katastrofa! Znači zaostali ljudi u razvoju vode i vodiće državne ustanove. Takvi likovi ne bi mogli nigde da rade osim tu. Valjda su ih zato roditelji tu i ubacili. I pre i posle druga Tite. Poražavajuće.
U gledalištu su ljudi koji treba da vode ta preduzeća u budućnost? Tek to ne možete da zamislite. To su fosili koji bi trebali da su u penziji već deset godina, a ne da sede i kunjaju u tim stolicama. Siva odela, proćelave face, žene u nekim kostimima iz osamdesetih godina. Ne, prosto ne objašnjivo. Pola njih je spavalo, a pola njih nije bilo u stanju da čuje šta se dešava, jer ih sluh ne služi ili ne razumeju engleski.
Onda je izašla na binu neka podprecednica vlade ili tako nešto koje je rekla i citiram "da je pre dva dana čula da je iz naše zemlje otišlo 40.000 mladih ljudi". Pazite, ona je na nekoj ludilo funkciji i ona je čula da se to desilo pre dva dana na televiziji??? Da ne poveruje čovek. Ona to treba da rešava, a ona izjavljuje da to je čula tako negde usput. Mislim, ono, ne znam šta reći. Onda je naravno trabunjala dvadeset minuta ko zna o čemu. Posle nje je izašao neki italijan koji je pričao više od pola sata. Takav odnos prema nama kao da smo priprosti ludaci sa planine ili infanti. Sramota! Čovek je objašnjavao na lošem engleskom stvari koje moja ćerkica od dve godine zna i razume. I pričao i pričao i pričao. Užas! Toliko palamuđenja ni oko čega.
Posle toga sam jednostavno napustio skup. Nisam više mogao, jer mi više nije smešno. I onda se pitamo zašto nam je loše? Odgovor je prost. Niko ne zna šta radi, već se samo bori za svoje mesto. to je sve. Bukvalno je to sve, nikakva šira priča, a trebalo bi da se bore za nas. Ne zanm šta da kažem više od ovoga.
Saturday, November 5, 2011
Tuesday, October 25, 2011
?
Od svih stvari koje su ljudima strašne, mislim da je jedna potpuno užasavajuća. To je shvatanje da smo mi bića koja žive na kamenu, za poimanja svemira veličine klikera, a oblika krompira, koji se nalazi u nekom delu beskonačnosti, i koji se vrti u krug. Hajde da ponovim. Znači, ljudi moji, mi smo bića koja žive na krompiru koji se vrti u krug i to je to. Pa šta onda mi to haluciniramo, to mi nije jasno? Ako možete da se udaljite u svojoj mašti u prazan prostor i pogledate nas na taj način, biće vam sve jasno. Zastrašujuće! Na taj način možete da spoznate apsurd svega što se dešava u ovom svetu, ali i sam apsurd vašeg življenja. Nisam rekao života, već onog što mi iz dana u dan tripujemo. Sama bitnost, koju mi sebi dajemo, koliko mogu da zaključim, je tu da svi mi ne bi shvatili koliko smo ustvari nebitni, sitni i mali u odosu na kosmos.Šta onda treba raditi? Odgovor je: Ništa! Treba jednostavno živeti i zezati se. Svaki dan jeste poslednji, ako pogledate život na ovaj način. Mi se ništa ne razlikujemo od obične bube koja je napala voćnjak i šeta se po jabuci. Kako je ovo teško spoznati i prihvatiti. Ovo je potpuno ubistvo "ja, pa ja, pa ja... ja". Samo bitnost, sa ovakvim pogledom na svet, ne postoji. Ego je u potpunosti skrhan posle ovako nečega, ali taj isti ego je jedina stvar koja me drži da ne otpadnem sa ove planete i odlebdim u svemir.
Ovo su veoma opasna razmišljanja za malog mrava kao što sam ja, a i vi, moram primetiti. Zar ova pomisao nije strašnija od Sudnjeg dana, raznih zavera i nemanja para? Ovako nešto, dovodi u pitanje sve postulate na kojima naš svet počiva. Užas! Zastrašujuće! A ti gubiš vreme radeći to što radiš, čoveče!? Jel to taj strašni bunar u koji niko ne sme da pogleda i odakle potiče sve!?
Ali, sa druge strane, ovako čovek ne bi ni trebao da vidi svet. Svet treba videti drugim očima. Svu njegovu lepotu, sve to što nas okružuje i čemu treba da se divimo. Živeti život, to je ono što je bitno. Živeti i uživati u istom. Toliko je malo vremena, a toliko strahova. Shvatiti da su i strahovi tu da bi život bio lepši i - samo uživati. Znam da je ovo otrcano što pišem, ali to je na kraju krajeva i jedina istina. Znak pitanja na znak pitanja i na kraju bez znaka. Sve ostalo su gluposti.
Thursday, October 20, 2011
Radio ne radio sviro ti radio
Dok sam išao jutros na posao u kolima je radio radio. Muzike nema, jer u našoj zemlji na radiju nema muzike. Ima, ali to je toliko loša muzika da ne znam dal je tako možemo i nazvati. Arlaukanje i tuc tuc tuc. Potpuni užas. Ni jedna radio stanica ne pošta nešto da se slučajno ne setimo nekog lepog vremena i neke lepe muzike. Za razliku od televizije, moram priznati da su vesti i emisije mnogo realnije na radiju. Samo pljuvanje po svemu,neki put je veoma neukusno,ali kakva zemlja takav i radio. Pljuju ljudi i "jebu mater" baš svima i na većini radio stanica. Da ne poveruješ. A što ne bi verovao. Govore ljudi svoje viđenje stvari. Tu možemo sad ući u priču da li to tako treba ili ne, ali i to smo dobili od ovih "zlikovaca" od preko da se stalno nešto pitamo, da li smo dobro rekli ili nismo, da li smo nekog povredili itd. Sve je to lepo, ali nije lepo da te neko potkrada 20 godina, pa šta nas onda briga kako se mi izražavamo. Trebalo bi da nas bude, ali i ja se slažem da od sad više stvarno nije bitno. Na televiziji, naravno, toga svega nema. Tamo nam "cvetaju" ruže i idemo u Evropu, obećali su nam bolju klopu.
Za ovo vreme između dva teksta nam se stvarno svašta izdešavalo i moram priznati da sam izgubio volju za pisanjem. Kosovo, kriza, globalna kriza, potpuni krah vlasti, nemaština itd. Šta je tu ustvari novo? Ništa, sve je to stara proverena priča u kojoj mi živimo i ovo kao da nema kraja. Tako se bar ja osećam. Koliko vidim tako se većina nas oseća. Apatija je toliko prisutna da više i nema neke određene teme. Teme su različite, a aptaije je sve prisutna. Ljudi su sve ružniji i tužniji od tuđih mužnji. Iscrpljenost je nešto što je toliko vidno da nemam ništa da kažem na sve to. Jednostavno je prisutno. Biti bolje neće još dugo vremena. Plašim se da će i desnica da ojača. Pre nije ni postojala, ali sad će dobro da ojača. To je normalan proces u državi u kojoj se ništa nije promenilo na bolje mnogo dugo godina. Plaši me to što je ova vlast toliko slaba da neće moći da obuzda tu istu desnicu i da sve to može da izmakne kontroli. Sloba je imao Radikale, ali ih je on i osnovao da bi držao nacionalizam pod kontrolom.
Ali možemo svi ovako da kukamo. Šta bi trebalo uraditi? Ne postoji neki lak odgovor na to, pošto smo se već navikli na to da nam nije dobro, da kukamo i ne izbežna apatija. Trebalo bi da se promeni vlast, za početak. Same partije bi trebalo da promene ljude, pošto sumljam da možemo da promeni baš cele partije. Treba da se pojavio neka nova politička struja. Nešto novo. E sad ja , kao večiti pesimista, moram priznati da ne verujem u ovo što sam napisao, jer mislim da se sve ovo finansira od preko i da njima nije u interesu da se bilo šta menja. I to je to. Tu je kraj svake priče da se nešto može promeniti. Bitno je, koliko mogu primetiti, da se mi ovako zamajavamo oko naših problema, posao ovih na vlasti je da nas zamajavaju i šta čovek može da kaže na sve to. Da bi mogli da nešto promenimo morali bi da krenemo sve iz početka, ali ja ne vidim kako je to moguće u današnje vreme.
Ne moj te misliti da će to stvarati probleme u budućnosti. Pa o tome se i radi ovde. Vi razmišljate kao i vaš dotični i vidite sve ovo, ali naša dece neće tako razmišljati. Naši unuci još manje i tako dok se sve ne promeni i bude kako, pa valjda, treba da bude. I onda dolazimo do toga da smo mi napravili robove svetskog poretka, a ne decu. Najbitnije je ko ima bolji, lakši i manji telefon ili šta već. I bolje je da ta deca i ne vide šta se dešava oko njih. Jednostavno da ih zadovoljavaju te neke proste stvari, a ne da se bave idejama ruskih pisaca i mukom nemačkih egzistencijalista. Šta će im to. Muka je muka, koliko god čovek video to.
Problem sa ovom mukom je što svi mislimo da je ne možemo rešiti. A realno, kako sam već rekao, ja isto tako mislim da ne možemo. Lagao bih ako bih rekao da imam ideju kako drugačije. Mogu uvek da kažem, kako nam govore i ove pametne vladajuće glave, da treba da radimo sami na sebi. I treba, to je istina, ali to ne treba nama da kaže neko ko je na vlasti. Taj na vlasti bi trebalo da se bavi realnim rešenjima, a ne da mene savetuje da ja radim na sebi. Reći tako nešto je, prosto, bezobrazluk sa njihove strane. Tako da mislim da smo kao država u jednom začaranom krugu lopova i to mogu da kažem otvoreno, jer ovo su stvarno lopovi na sve strane. Nemaju ni šmeka pa bar malo to da prikriju. Čist lopovluk. To se nekada tuklo govnavom motkom. I u tom začaranom krugu smo i mi, prost puk, koji radi, ako ima sreće da ima posao, da proživi.
I to je manje više život u našoj lepoj zemlji. Da ne pričam o tome kako nas bombarduju sa svih strana neki suludim informacijama, koje više nemaju smisla i svim ostalim problemi koje nisam pomenuo, ali mislim da ih možete nazreti kroz tekst. Čovek gleda i ne veruje prosto šta mu se govori. Zar misle da smo baš toliko glupavi? Odgovor na to je, da misle! Kao što je i naslov ovog bloga. Radio ne radio svirao ti radio.
Za ovo vreme između dva teksta nam se stvarno svašta izdešavalo i moram priznati da sam izgubio volju za pisanjem. Kosovo, kriza, globalna kriza, potpuni krah vlasti, nemaština itd. Šta je tu ustvari novo? Ništa, sve je to stara proverena priča u kojoj mi živimo i ovo kao da nema kraja. Tako se bar ja osećam. Koliko vidim tako se većina nas oseća. Apatija je toliko prisutna da više i nema neke određene teme. Teme su različite, a aptaije je sve prisutna. Ljudi su sve ružniji i tužniji od tuđih mužnji. Iscrpljenost je nešto što je toliko vidno da nemam ništa da kažem na sve to. Jednostavno je prisutno. Biti bolje neće još dugo vremena. Plašim se da će i desnica da ojača. Pre nije ni postojala, ali sad će dobro da ojača. To je normalan proces u državi u kojoj se ništa nije promenilo na bolje mnogo dugo godina. Plaši me to što je ova vlast toliko slaba da neće moći da obuzda tu istu desnicu i da sve to može da izmakne kontroli. Sloba je imao Radikale, ali ih je on i osnovao da bi držao nacionalizam pod kontrolom.
Ali možemo svi ovako da kukamo. Šta bi trebalo uraditi? Ne postoji neki lak odgovor na to, pošto smo se već navikli na to da nam nije dobro, da kukamo i ne izbežna apatija. Trebalo bi da se promeni vlast, za početak. Same partije bi trebalo da promene ljude, pošto sumljam da možemo da promeni baš cele partije. Treba da se pojavio neka nova politička struja. Nešto novo. E sad ja , kao večiti pesimista, moram priznati da ne verujem u ovo što sam napisao, jer mislim da se sve ovo finansira od preko i da njima nije u interesu da se bilo šta menja. I to je to. Tu je kraj svake priče da se nešto može promeniti. Bitno je, koliko mogu primetiti, da se mi ovako zamajavamo oko naših problema, posao ovih na vlasti je da nas zamajavaju i šta čovek može da kaže na sve to. Da bi mogli da nešto promenimo morali bi da krenemo sve iz početka, ali ja ne vidim kako je to moguće u današnje vreme.
Ne moj te misliti da će to stvarati probleme u budućnosti. Pa o tome se i radi ovde. Vi razmišljate kao i vaš dotični i vidite sve ovo, ali naša dece neće tako razmišljati. Naši unuci još manje i tako dok se sve ne promeni i bude kako, pa valjda, treba da bude. I onda dolazimo do toga da smo mi napravili robove svetskog poretka, a ne decu. Najbitnije je ko ima bolji, lakši i manji telefon ili šta već. I bolje je da ta deca i ne vide šta se dešava oko njih. Jednostavno da ih zadovoljavaju te neke proste stvari, a ne da se bave idejama ruskih pisaca i mukom nemačkih egzistencijalista. Šta će im to. Muka je muka, koliko god čovek video to.
Problem sa ovom mukom je što svi mislimo da je ne možemo rešiti. A realno, kako sam već rekao, ja isto tako mislim da ne možemo. Lagao bih ako bih rekao da imam ideju kako drugačije. Mogu uvek da kažem, kako nam govore i ove pametne vladajuće glave, da treba da radimo sami na sebi. I treba, to je istina, ali to ne treba nama da kaže neko ko je na vlasti. Taj na vlasti bi trebalo da se bavi realnim rešenjima, a ne da mene savetuje da ja radim na sebi. Reći tako nešto je, prosto, bezobrazluk sa njihove strane. Tako da mislim da smo kao država u jednom začaranom krugu lopova i to mogu da kažem otvoreno, jer ovo su stvarno lopovi na sve strane. Nemaju ni šmeka pa bar malo to da prikriju. Čist lopovluk. To se nekada tuklo govnavom motkom. I u tom začaranom krugu smo i mi, prost puk, koji radi, ako ima sreće da ima posao, da proživi.
I to je manje više život u našoj lepoj zemlji. Da ne pričam o tome kako nas bombarduju sa svih strana neki suludim informacijama, koje više nemaju smisla i svim ostalim problemi koje nisam pomenuo, ali mislim da ih možete nazreti kroz tekst. Čovek gleda i ne veruje prosto šta mu se govori. Zar misle da smo baš toliko glupavi? Odgovor na to je, da misle! Kao što je i naslov ovog bloga. Radio ne radio svirao ti radio.
Thursday, June 30, 2011
Tango i Keš
Čitao sam ostale blogere, jer mi ih šaljete "...pročitaj Ferguso ovaj blog... do jaja je..." i moram priznati da se, na moje veliko razočarenje, ljudi većinom interesuju za veoma prizemne stvari. Baš to "rekla kazala", ali samo napisano u prizmi kvazi-intelektualizma. Ne kažem, sve je to u redu, ali mene baca na pod i gubim želju za pisanjem. Ali, naravno, to je samo moj problem i ničiji više. Ovo i pišem sad samo zato što me je mnogo ljudi pitalo zašto ne pišem više. Eto, to je razlog. Teme su izlizane, a i ja sam željan malo slave i pažnje, već kad pišeš nešto, kao svaki pisac. Nemojte se ljutiti na mene, molim vas, ali samo govorim istinu i ono što mi je na duši. Puši! Morao sam ovo da dodam... hehe... Pa imam pravo i ja valjda na malo sujete?!Za mene nije poraz blog Jelene Karleuše. Stvarno nije. Veći mi je poraz taj kvazi-intelektualizam koji se provlači kao večni undergound koji više izjeda ovu trenutnu situaciju nego bilo šta u ovoj zemlji. Da, da, prebacio sam se na državu i da takve stvari stvarno treba prevazići. Sere mi se od njih! Kvazi-intelektualci u sprezi sa lošim ekonomistima stvaraju potpunu zabunu. Genijalno! Ljudi shvatite jednu stvar, nema više Slobe, nema više potrebe za takvom demagogijom koju koristite, sad imate izbor jer živite u demokratskoj, slobodnoj Srbiji. Sa zakonsko-političkog gledišta to je stvarno istina, verovali vi meni ili ne, ili kako god se osećali. To što nemate posao, novac, sve poskupljuje, umirete od gladi, nema nikakve veze sa tom nekom "Otporaškom retorikom" koju i dalje koriste razni likovi od vlasti do opozicije, od Karleuše do mog psihologa, već sa ljudima koji se bave ekonomijom, a u glavi i dalje kao da su u devedesetim, a ne u liberalnom kapitalizmu za koji smo se borili. Sad stvarno javno može da lupeta ko šta hoće i gde hoće. Od političara i vrhuške do vas samih. Po meni je mogao i za vreme Tita i tog Ćube, ali hajde, neka bude da je sad "najbolje na svetu". Sotona, sotonaaaa!!! Evo, ja sam u poslednjem blogu pozvao na oružanu pobunu i za vreme Slobe bi mi bubrege izbili, ali sad nisu. Ne znam da li je to dobro, ali hajde da ne mešamo babe i žabe.
Znači, to što nemate ni jedan kanal koji pušta neku iole normalnu muziku, filmovi su isključivo B kategorije od pre 20 godina, to što i dalje imate splavove, ljude u crnim Audijima. To što ljudi u svojim tridesetim godinama sa nekom čudnom školom postaju direktori upravnih odbora domaćih korporacija, to što ne možete da napredujete ili što nemate posao, to nema nikakve veze sa društvenim tehnikama koje ste koristili devedesetih godina u borbi protiv, pa sad birajte sami protiv koga ste se borili. To je stvarnost i to će tako biti zauvek ili bar dok neko nešto ne preduzme i počne da razmišlja bar sto godina unapred. Pa zar vam to ne govori da smo to mi? Da je to ova država, narod, prostor? Da to nema veze sa tim u kojim godinama živimo i radimo. Da je tako bilo i u prošlom i pretprošlom veku. Da to nema čak veze ni sa prosperitetom same države. E tu već grešim, jer ima. Ima, jer nećemo nikuda dok ne promenimo te neke osnovne stvari unutar samih nas. I ti koji vidiš da sve to ne valja imaš izbor. Prihvati, idi ili pokušaj da oformiš grupu, jer sam si slab i pokušaj da se odupreš. Ali nemaš snage, jel' tako, čoveče? Umoran si više, pa ti je lakše da "...pobećiću na neku planinu da gajim ovce..." ili da jednostavno izbaciš TV sa gajbe i da završiš sa time. I to je tvoje rešenje? I nije neko, samo se praviš blesav onda, a sa druge strane kukaš. Tako sad i svi Nemci nisu bili za nacizam, nego su se "eto tako tu slučajno zatekli".
"Zajebane su to stvari, rođaci" što bi rekao naš večni idol Pinki. Ne onaj što se borio protiv pomenutih nam Nemaca, nego onaj iz filma "Rane". Ma nemam ni ja šta da vam kažem, ovo je samo tekst teksta radi.
Sunday, April 3, 2011
Samo jedan čovek
Znate kako, dosta sam ja pričao o "voli bližnjeg svoga" iliti "ko tebe kamenom, a ti njega hlebom". Stvarno dosta! Mislio sam da se time, možda, stvarno može nešto postići, ali moj zaključak posle godina i godina postupanja tog tipa je da su ljudi jednostavno "govna" i da smo kao ljudski rod otišli skroz u pičku lepu materinu. Baš tako! Nema više ni najpristojnije ljudskosti, niti nekih minimalnih moralnih kriterijuma. Nema više ničega, a verujte mi, ako želite, ovo piše čovek kome je uzrečica "strpljen spašen". Trpiš i trpiš, praštaš, prelaziš preko raznih gluposti, kažeš sebi da će se stvari nekako srediti, da će neko ukapirati, da se "dobro dobrim vraća". Ma jok! Ne ide to tako, jednostavno ne ide. Ili si đubre ili ćeš da crkneš, to je to.
"Skidam rukavice" i više stvarno nemam milosti. Ako mi se isprečiš na putu, zgaziću te kao mrava. Ako mi preprečiš put, iskreno, jednom ću da te upozorim, a onda ako se ne skloniš spucaću ti metak u lobanju. Ne metaforički, stvarno ću da ti spucam metak u lobanju. A ako ugroziš mene ili meni bližnje, makar i zapretiš, ideš na Galovicu i karaću te u bulju, seći žiletima i sve što mi u tom momentu padne na pamet, a veruj mi da znam dosta o tome. Odrastao sam tako, devedesetih. Pala je odluka.
Vreme je, ljudi moji. Govnari nas ubiše. Pa ti više ne možeš ni kafu da popiješ, a da pored tebe ne sedi ona "lobanja" u nekoj imaginarnoj šarenoj majici i ne priča, nego njače, a pored njega je ona neka riba ili kako god da se to već zove. Ili još gore, onaj neki čudni "bankar" sa istom tom ribom. Upališ TV, pričaju ti tolike gluposti da je to više zastrašujuće. Koji političari? Pa ta govna treba pobiti! I ne šalim se. Ne treba ih "predavati Hagu", a ove iskreno i ne možeš jer ih ni oni neće. Ne treba se "mirno" buniti. Ne, treba ih pohvatati, ali sve, bukvalno sve, i besiti redom za jaja ili sise nasred Terazija ili već u kom ste gradu, i gledati kako umiru u najgorim mukama. Da se jaja otkinu kad više ne mogu da izdrže, onda da ljosne na pod i da krvavi iz dela gde mu je nekad bio polni organ, ili da dodam - sise, jer su žene koje su se dokopale vlasti postale i gore nego muškarci. Bez imalo milosti, jer ni oni nemaju milosti za nas.
Pa samo pogledajte svoje prijatelje. Zar nije tužan prizor ova borba za egzistenciju, a sve ste uradili da budete taj "dobar" građanin dok vam ga ovi još više uteruju. Pa dokle više?! Dokle ćeš ti batice, u tom ružnom odelu sa crvenom kravatom da jebeš baš mene i moje?! Ne razumem, zakon je na tvojoj strani? Sine, prirodni zakon, hidrocefalusu jedan, nije na tvojoj. Zato što ću da te ubijem kao kera. Koga si ti našao da jebeš? Mene, dok sam, ovo ono, zbunjen? E sad sam se, sine, probudio i završićeš na đubrištu. Znaš zašto? Jer ti nisi imao milosti za mene, sad ja nemam milosti za tebe.
Sve je to isti kurac. Strani ulagači, fondovi, partije, političari, mali i veliki privrednici, tajkuni. Svi ste vi zaradili direktno na mojoj grbači i još me jebete?! Pričate mi da mi je "dobro"? Da će biti bolje? Kad, bre?! Kad će da mi bude bolje?! Kad crknem kao pas?! Mladi ljudi umiru od srčanog i moždanog udara i to redovno danas, a ti ideš da letuješ, zimuješ, opuštaš se i pričaš mi laži. Sramota! Znaš kako, ja sam odlučio da se oružano pobunim i da javno pozovem na oružanu pobunu protiv svih vas kako god vas zvali više. Znači, svi vi ljudi koji imate sa tim stvarima iskustva, zamolio bih vas da kad vidite jednog od ovih, ubijete ga/nju kao "kera" što se kaže. Zašto? Jebe te u dupe taj isti/a, prosto. Znam da si se lomio godinama, ti čoveče, i da si nekako ubio tu "zver" u sebi, ali mislim da je red da se "zver" vrati.
Zamolio bih mlade ljude da se u ovo jednostavno ne mešaju. Nemojte, molim vas! Sve ovo što sam napisao je put do pakla i uništiće vam život. Obratio sam se ljudima koji mogu da se prepoznaju u ovom tekstu i koji su bili primorani da prelome neke stvari u život i budu u tom paklu koji vama ne želim. Zato vas, mladi moji ljudi, molim da nastavite da studirate, zezate se, idete na neko putovanje ako roditelji mogu da vam priušte, ali se nemojte nositi mojim rečima. Svi ovi moćnici i žele da manipulišu baš vama, jer sa nama ne znaju šta će, ako odlučimo da se pokrenemo u pravcu protiv njih. Ne kažem da vi niste ugroženi. Jeste, ali naš je red da uradimo nešto baš za vas, jer i da uradimo ovo o čemu pričam, mi smo gotovi i ovako i onako. Zato sedite, volite se, ljubite se, a nas pustite da ovo završimo. Mi i ovako nemamo nazad, šta god ko mislio.
U redu, otvorena je sezona lova na ratne profitere i ekipu svih vidova moćnika i ostalih drkoša!!!
Ima i drugi deo ove priče koja nije ovoliko pokazivanje besa, već same tuge i želje kroz istu. Ono što priželjujem je da se pojavi jedan čovek, samo jedan čovek, koji će postati dovoljno moćan čovek da se izdigne iz ovog rugla. Čovek koga bih pratio i u samu smrt, ako treba, a i u još težu stvar, sam život i borbu. Čovek kome bi se verovalo, čovek od reči i časti, čovek koji bi bar malo znao šta znače reči ponos, dobrota, praštanje, davanje, deljenje, znanje, ljubaznost. Samo taj jedan čovek, malo drugačiji, malo hrabriji koji bi nas poveo u život jer bi mu verovali i on nas ne bi izneverio. Znam da je ovo veća glupost koju sam izjavio, nego prethodni deo teksta, ali to je ono što priželjkujem skoro svaki dan.
A znate li šta je tužno u ovoj priči? Kome se ja obraćam više? Ko ovo može da čuje i razume kad sutra ustaje da zaradi za leba kako zna i ume? Crknimo onda kao kerovi, a nek nam oni pišaju po glavama. I nama i našoj deci.
Tužan sam, a ne besan posmatrajući nas.
"Skidam rukavice" i više stvarno nemam milosti. Ako mi se isprečiš na putu, zgaziću te kao mrava. Ako mi preprečiš put, iskreno, jednom ću da te upozorim, a onda ako se ne skloniš spucaću ti metak u lobanju. Ne metaforički, stvarno ću da ti spucam metak u lobanju. A ako ugroziš mene ili meni bližnje, makar i zapretiš, ideš na Galovicu i karaću te u bulju, seći žiletima i sve što mi u tom momentu padne na pamet, a veruj mi da znam dosta o tome. Odrastao sam tako, devedesetih. Pala je odluka.
Vreme je, ljudi moji. Govnari nas ubiše. Pa ti više ne možeš ni kafu da popiješ, a da pored tebe ne sedi ona "lobanja" u nekoj imaginarnoj šarenoj majici i ne priča, nego njače, a pored njega je ona neka riba ili kako god da se to već zove. Ili još gore, onaj neki čudni "bankar" sa istom tom ribom. Upališ TV, pričaju ti tolike gluposti da je to više zastrašujuće. Koji političari? Pa ta govna treba pobiti! I ne šalim se. Ne treba ih "predavati Hagu", a ove iskreno i ne možeš jer ih ni oni neće. Ne treba se "mirno" buniti. Ne, treba ih pohvatati, ali sve, bukvalno sve, i besiti redom za jaja ili sise nasred Terazija ili već u kom ste gradu, i gledati kako umiru u najgorim mukama. Da se jaja otkinu kad više ne mogu da izdrže, onda da ljosne na pod i da krvavi iz dela gde mu je nekad bio polni organ, ili da dodam - sise, jer su žene koje su se dokopale vlasti postale i gore nego muškarci. Bez imalo milosti, jer ni oni nemaju milosti za nas.
Pa samo pogledajte svoje prijatelje. Zar nije tužan prizor ova borba za egzistenciju, a sve ste uradili da budete taj "dobar" građanin dok vam ga ovi još više uteruju. Pa dokle više?! Dokle ćeš ti batice, u tom ružnom odelu sa crvenom kravatom da jebeš baš mene i moje?! Ne razumem, zakon je na tvojoj strani? Sine, prirodni zakon, hidrocefalusu jedan, nije na tvojoj. Zato što ću da te ubijem kao kera. Koga si ti našao da jebeš? Mene, dok sam, ovo ono, zbunjen? E sad sam se, sine, probudio i završićeš na đubrištu. Znaš zašto? Jer ti nisi imao milosti za mene, sad ja nemam milosti za tebe.
Sve je to isti kurac. Strani ulagači, fondovi, partije, političari, mali i veliki privrednici, tajkuni. Svi ste vi zaradili direktno na mojoj grbači i još me jebete?! Pričate mi da mi je "dobro"? Da će biti bolje? Kad, bre?! Kad će da mi bude bolje?! Kad crknem kao pas?! Mladi ljudi umiru od srčanog i moždanog udara i to redovno danas, a ti ideš da letuješ, zimuješ, opuštaš se i pričaš mi laži. Sramota! Znaš kako, ja sam odlučio da se oružano pobunim i da javno pozovem na oružanu pobunu protiv svih vas kako god vas zvali više. Znači, svi vi ljudi koji imate sa tim stvarima iskustva, zamolio bih vas da kad vidite jednog od ovih, ubijete ga/nju kao "kera" što se kaže. Zašto? Jebe te u dupe taj isti/a, prosto. Znam da si se lomio godinama, ti čoveče, i da si nekako ubio tu "zver" u sebi, ali mislim da je red da se "zver" vrati.
Zamolio bih mlade ljude da se u ovo jednostavno ne mešaju. Nemojte, molim vas! Sve ovo što sam napisao je put do pakla i uništiće vam život. Obratio sam se ljudima koji mogu da se prepoznaju u ovom tekstu i koji su bili primorani da prelome neke stvari u život i budu u tom paklu koji vama ne želim. Zato vas, mladi moji ljudi, molim da nastavite da studirate, zezate se, idete na neko putovanje ako roditelji mogu da vam priušte, ali se nemojte nositi mojim rečima. Svi ovi moćnici i žele da manipulišu baš vama, jer sa nama ne znaju šta će, ako odlučimo da se pokrenemo u pravcu protiv njih. Ne kažem da vi niste ugroženi. Jeste, ali naš je red da uradimo nešto baš za vas, jer i da uradimo ovo o čemu pričam, mi smo gotovi i ovako i onako. Zato sedite, volite se, ljubite se, a nas pustite da ovo završimo. Mi i ovako nemamo nazad, šta god ko mislio.
U redu, otvorena je sezona lova na ratne profitere i ekipu svih vidova moćnika i ostalih drkoša!!!
Ima i drugi deo ove priče koja nije ovoliko pokazivanje besa, već same tuge i želje kroz istu. Ono što priželjujem je da se pojavi jedan čovek, samo jedan čovek, koji će postati dovoljno moćan čovek da se izdigne iz ovog rugla. Čovek koga bih pratio i u samu smrt, ako treba, a i u još težu stvar, sam život i borbu. Čovek kome bi se verovalo, čovek od reči i časti, čovek koji bi bar malo znao šta znače reči ponos, dobrota, praštanje, davanje, deljenje, znanje, ljubaznost. Samo taj jedan čovek, malo drugačiji, malo hrabriji koji bi nas poveo u život jer bi mu verovali i on nas ne bi izneverio. Znam da je ovo veća glupost koju sam izjavio, nego prethodni deo teksta, ali to je ono što priželjkujem skoro svaki dan.
A znate li šta je tužno u ovoj priči? Kome se ja obraćam više? Ko ovo može da čuje i razume kad sutra ustaje da zaradi za leba kako zna i ume? Crknimo onda kao kerovi, a nek nam oni pišaju po glavama. I nama i našoj deci.
Tužan sam, a ne besan posmatrajući nas.
Sunday, March 20, 2011
Najebasmo globalno ljudi moji
Stvarno ne mogu a da se ne oglasim u vezi ovog napada na Libiju. Treba reći da je to jedna od "liberalnijih" muslimanskih država, gde ste, usput, kao građanin iste dobijali svaki mesec keš na račun od nafte koja se proda. Kapiram da nije svako dobijao isto, ali bar ti nešto legne, za razliku od nas, gde ti obećaju 1000 eura, pa to onda spadne na 1000 dinara. Taj isti Gadafi je kad je došla "demokratska" vlast u Srbiji donirao tu istu vlast sa nepovratnih 2 miliona eura, a da ne govorim od koga smo dobijali naftu kada niko nije hteo ni da nam je proda. Kako su leteli aviona JAT-a preko Kipra i nazad devedesetih godina? Da ne pričam o saradnji koju smo imali sa njima vezano za izvoz. U redu, najviše oružje, ali smo imali bar nekom nešto da izvozimo. Sve u svemu, ovo je veliki "bummer" za nas kao državu, šta god vi mislili. I da sve to podseća na 1999. godinu i napad na nas, to ne moram ni da pominjem. Totalno suludo. I šta će da dobiju kad im stigne ta "demokratija"? Isto što i mi, ali nema keša na računu svaki mesec. Nema.Opet se ovi zapadnjaci ponašaju kao "kauboji" koji kokaju "indijance", samo što im umesto ćebadi sad uvaljuju "tomahavke". "Tomahavci" - shvatate ironiju imena te "mirnodobske" precizne rakete? Totalno sumanuto! Ali sad, što je još smešnije, ceo ovaj napad predvode Francuzi??? Ko su bre ti Francuzi??? Znači, ko mi spomene "lađu francusku" nek me odmah poljubi u "ljubicu", jer ta lađa nikada ne bi ni stigla da im nije zaprećeno da je pošalju. Švabe ih zgazili za "dva sata" u Drugom svetskom, a oni su izašli kao sila pobednica??? Kako? Što? Šta su oni to tačno uradili da bi bili sila pobednica? Čuveni Francuski pokret otpora??? Tri pruge i, ne znam - jedan voz što su digli u vazduh??? Pa u tom momentu dok se cela mapa Evrope "crni" od Hitlerove vladavine, imate jednu belu tačku usred te iste Evrope koja se nalazi u Užicu!!! Prva slobodna teritorija, ljudi, kod nas već 1941. godine!!! I sad ti pičkasti Francuzi imaju pravo da bilo kome određuju šta će da rade i neko pravo veta??? Gluposti!!! Sve su to samo gluposti!!! Mogu pre da poverujem u ideju da je to sve zato što su posle prvog krstaškog rata Francuzi držali Jerusalim sto godina, pa da upadnem u neka tajna društva i teoriju zavere. Merovinzi, Marija Magdalena, Sveti Gral.... Ali da su zaslužili bilo šta, nisu. Najebali su posle i u Alžiru i Vijetnamu k'o "žuti". I čija je ideja Legija stranaca? "Skupljaj zlikovce da ratuju za nas". Užas!
O ovim Amerima i njihovoj "majci" Britaniji, nemam šta više ni da kažem, osim da su obične siledžije koje, eto, nanose bol drugim ljudima zato što im se može i zato im želim masnu koleru. I, naravno, opet svi avioni lete iz Italije??? Nadam se da će ona čizma da im se pretvori u sandalu posle neke jezive erupcije vulkana. Mislim, "čuvena" Italijanska hrabra vojska. Pa njih su goloruki i izgladneli Etiopljani prebili na mrtvo ime. Šta reći više od toga! Beda ljudskoga roda trenutno vlada svetom i pravi sranja gde stigne i kako zna i ume. "Braća" Rusi opet nešto kenjaju, ali ništa ne preduzimaju. Kontam da se ovo njima i isplati zbog cene nafte, a šta više, mislim da su ovo sranje oni i napravili. Jednostavno im se isplati. Lepo sa njihove strane.
Ono što me plaši je to da se taj Arapski svet stvarno može ujediniti i lepo nas sravniti sa zemljom. Već se dešavalo. Mi to dobro znamo, pa može i opet. Samo kad bi nas nekako mogli da preskoče, jer mi stvarno nemamo veze sa svim ovim sranjem, ali sumnjam da će se to desiti. Opet ćemo da "mrsimo muda za bubrege" i "da budemo mirođija u čorbi" u kojoj ne bi trebalo da se nađemo. "Dalje nećeš moći" i tako to.
Totalno smo skrenuli sa umom, mislim na celu ovu planetu. Tresemo se samo tako, a još ćemo i da ratujemo??? Što ljudi nanosimo bol jedni drugima, nije mi uopšte jasno. Znate šta je ludo još u ovoj priči? što će opet Jevreji da najebu. Opet će neki holokaust da se desi, ovaj zadnji im se baš isplatio? Ne razumem? Zašto Jevreji? Pa jednostavno, koliko vidim, počeli su ponovo da nerviraju ceo jebeni svet. Jel' oni to rade namerno, nije mi jasno? Evo pogledajte samo kinematografiju. Sve otvoreno jevrejski filmovi i to gomile i gomile njih, u kome su jevrejske priče, jevrejski glumci, jevrejski producenti itd. Ko god živi preko, reći će vam jednostavno: "nemoj da se kačiš sa Jevrejima", što sam ja upravo uradio, ali mi to nije bilo namera, nego, što to rade, pitam se? Neko napiše knjigu da nešto nije istina o njima i onda se ta knjiga ukine? Pa zar to ne podseća baš na onog Hitlera i paljenje knjiga??? A pritom se rađa desnica na sve strane i u Evropi i u Arapskom svetu, a zna se ko će biti prva meta tek tih likova. Što bre braćo Jevreji to radite. Namerno? Stvarno mi nije jasno.
Ma bole me džordan za sve to, nego da se vratim na nas, mislim na ljudski rod. Šta radimo ljudi??? Šta je ovo? Japan na koji je bačena atomska bomba ima sto nuklearnih elektrana??? Pa to je suludo. Sad nam se i osa planete pomerila zbog zemljotresa tamo, bar tako kažu neki stručni ljudi? Ako eksplodira i nuklearka, valjda će još više da se pomeri. Nisam neki fizičar, ali kontam da to nije baš najbolje rešenje za nas. Ludilo! Mislim da nešto mora radikalno da se menja, jer ovo ne valja, ljudi moji, ne valja!
Thursday, March 10, 2011
Pesmica za dizanje sopstvenog morala
Ovo će biti veoma kratka pesmica.Znači ja sam Ferguso, veliki car, čak mi je i onaj gore dao veliki kar! Mogu da tucam 15 puta za redom a da te za to vreme ne zaspem kredom. Ja sam Ferguso ultimativni car, kao što rekoh i onaj gore mi dao veliki kar!!! Sve one koje bi ti želeo da znaš, ja sam već jebo ili im noge sjebo, da kad uđem u klub, svi znaju da imam veliki ud i muda do kolena, možeš samo da budeš smorena kučko, muška ili ženska, što nemaš ta muda nebeska. Prošao sam ono o čemu ti maštaš, pa i više od toga, zato umem da praštam, kad moliš, kad ne želiš veče da ti smorim. Jer ne znaš bedo jedna, da si buba, nevina i čedna. Šta god da ti padne na pamet ja sam već uradio i puta tri i puta pet hiljada više nego što misliš ti. I žena mi je lepša i pametnija od tvoje ili od tebe same, oči ti izjele vrane! Kamen ti u usta! Sve u svemu ja sam Ferguso ultimativni car, dao mi onaj gore veliki kar!!! E, kad bi i keša malo s neba palo, hodao bi jednosmernom ulicom pravo, u suprotnom smeru, naravno!!! Ultimativni car, to sam ja Fergusooooo Zaboooooo, dudlaj mi kučko, bilo kog pola da si, veliki kar!!!
Krajnje kratka, morate priznati, retardirana pesmica dragi moji čitaoci... hehehe... Ali prevedite ovo na engleski i zvučaće vam kao Natorious B.I.G., Tupak i tetrapak zajedno... To je ono što je hit!!! Na sledećem albumu ubacujem deo da sad imam para i još sam veći car i ono, kao, do jaja mi je. A na trećem mi je priča neka intelektualna i pokrećem svet. Četvrti, postao sam samosvestan, razumem brige ovog sveta i družim se sa Lamom. Peti, isključivo priča "I bogati plaču", tuga, bedak i ostao sam sam u vili od 3000 kvadrata i ne družim se više sa Lamom... Posle, naravno, prelazim u biznis i pravim novog Fergusa... Tako i vlade nastaju i nestaju, majku ti... Svet je postao španska serija... hahaha... Lajavi krelac ipak napisa bar deo priče, ne ostade pesmica samo... "It's All About the Benjamin's, baby" ili "If you want to make it big or go after the greens you must live in NY!"
Sunday, February 20, 2011
Gologuz među Turcima!
Pre čitanja, kliknuti "Play"...
Bas se danas nešto pričam sa ženom o tome kako je naša generacija u potpunosti upropašćena, obezvređena, spržena u glavu... Sve u svemu, kao da žele da nestanemo. To mislim na godišta od '71-og do '80-og. Vi mlađi se ne računate, odmah da vam kažem. Vi ste sjebani na neki drugi način, ali ne kao i mi. Mi pamtimo i Tita, a i "šećernu tablu" kad je bila nestašica kafe i čokolade. To je jednostavno drugačiji vid ludila od vašeg. Ne kažem da je bilo kome teže, ali vi ste amateri... hahahaha... A vama ispod '70-og godišta, jednostavno ne znam šta da kažem, osim da se osamdesete nikada neće vratiti. Stvarno neće, nemojte više da verujete u to!!! To Zlatni papagaj i Akademija... Nema ljudi, verujte. A vama starijima, koji ste uspeli da uhvatite "lepo doba" i što još niste odrasli, a imate unuke već, ne znam šta da kažem. Vi ste... jednostavno... odrasli u 55-oj godini života. Bravo jedino za pradede koje su bile u dva Balkanska rata i dva Svetska rata. Vi ste... ono... nemam reči... proživeli pravu krizu... hahaha... a ne ova sranja! Ali hajde da kukam malo ipak o svojoj generaciji.
Znači odgojili nas ovi nedozreli lupeži koji su stvarno išli u taj jebeni Trst i kupovali te proklete farmerke, pili kafu na nekom tamo trgu i imali crveni pasoš. Užas! Njih roditelji odgajali dok nisu umrli, a onda ovi morali da porastu! E, to su naši roditelji! "Drug Tito je rekao da su studenti u pravu...", majku ti jebem!?!? I onda kraj! "Samo ti, sine, završi fakultet i sve će biti u redu! zaposli se u firmi nekoj i sedi tu sledećih 40 godina". Kakav kretenizam. Koja podvojenost ličnosti se tu javlja kod nas. Matorci ti pričaju jedno, napolju totalno nešto drugo,a ti u najgorem dobu kad bi samo da se zezaš, a već odrastaš. Juriš neke proklete pare, kombinacije??? A imaš 15-16 godina??? Koja idiotarija. Mi stvarno nikada nismo bili deca niti smo imali šanse, bilo kakve. Strefio te svaki ovaj neki čudni rat koji je prošao ovim našim suludim prostorima i to građanski, a sad nas ponovo ujedinjuju, ako niste primetili i to radi MTV... hahahaha... Opet svi u kolo, jer smo ipak "iskapirali da ne možemo jedno bez drugoga". Uffff...!!! Težina niti trenutna tema!
Znači krenuli smo u život uz nestašicu čokolade, nosili neke Simod patike i bili pioniri. Drugarstvo i crni talas filma nas je zadesio. "Popaje, Popaje, spasi me!!!". Imali smo dva programa na TV-u i čitali "Zločin i kaznu". Kakav početak! U sred života nas strefio građanski rat, i opet nestašica, ali sad usred nekog ludačkog haosa, svega! I sve je nestalo! Od čokolade do moralnih postulata!! I krenulo je, idemooo, zezanje! Uvek uz ovo volim da dodam, alo deco šta tripujete da je tad bilo do jaja, jer to sam bas dosta puta čuo od klinaca. Alo dečko, navijaču, kvazi kriminalcu ili šta god da si, bacio bih te među tvoje vršnjake, ali samo u '93-u na 3 dana, da te vratim u vreme , ali sa tim mozgom koji nosiš iz 2000-ih. Da vidiš ti šta se zove psihoza! I sine, niko nema nož, svako fura utoku u tom svetu kom se ti diviš, ali moraš da zapamtiš da su oni pročitali "Zločin i kaznu" za razliku od tebe. "Oltre la morte"?! Neko je morao da zna latinski da napiše takav grafit, ali o tome sam već pričao. Ludilo godine! Imaš razne ekipe. Od "političkih boraca" iz nevladinih organizacija koje sad bolje poznajete kao biznismene, do potpuno ludih likova koji su ubijali druge ljude da bi stekli ime?!?! Znači, sediš na klupici sa ekipom, piješ pivo, smejete se, zavarili ste vuspru i taman si istripovao da kreneš gajbi jer ti se kunta, priđe neka loša ekipa, krene da vas smara, vi kao da uzvratite i onda te neki Miki Ožiljak upuca u stomak i ti rikneš u najgorim mukama?!?! E, to su devedesete i ništa tu nije gotivno. A onda ako si preživeo do polovine istih, uvale ti gudru da bi te smirili pošto su provalili da su dobili gomilu retardusa i onda kao ideš po tehnoza partijima ili i dalje piješ pivo pored drakstora i slušaš H/C, nije ni bitno. Najeb'o si!!! Glavna tema su ti politički događaji. To isto imaš i na gajbi, samo što se matorci kokaju ako im se ne slože mišljenja. Ali stvarno. Dođe teča i ne složi se sa ćaletom oko politike i metak u glavu. Stvarno! Ne preterujem! A na Zelenjaku, pored lika koji prodaje stripove, imaš i lika koji valja bombe za 5 maraka! "Devize, devize.... bombe, bombe...". A!? Bilo do jaja?! I to sve vidiš ti koji si jedva punoletan u tom momentu i vraćaš se gajbi u 10h ujutru posle dva dana žurke na kojoj si bio i razneo vuglu čim si stigao! I niko te ne pita ništa. Škola ni ne postoji ili fax, nije ni bitno, sve vreme se ne ide i ne uči. Štrajk, protest, štrajk, protest! I za kraj ti se NATO posere po glavi i bombarduje te, a ti pištiš u pištaljku i lupaš u 19.30h u lonce!?!?
I onda kao smene tog Slobu "zlikovca" da bi na vlast došli "good guy's". To su ovi što su još na vlasti, a nama ide sve bolje i bolje... hahaha... Stigne neka 2003. godina, do tad ti obećavaju ludila i ti stvarno, i ako si najskeptičnija osoba, kažeš sebi "Hajde da im poverujem, možda stvarno bude ovoliko dobro" i stvarno bude, sve ukupno 3-4 godine. Davali neke plate od 700 evra, a onda, idemo ponovo u rupu. Da, i prosviraju premijeru glavu, liku koji je pričao o nekim sarmama na TV-u, ali je bar davao neku nadu. I onda krenu govna da plutaju ponovo i plutaju do dan danas. Ti se stvarno trudiš, ali oni "nevladini" ti jednostavno ne daju mira, ali zajedno sa Slobinim tajkunima koji plaćaju one "nevladine", i dalje... hahaha... Opet počinje ludilo, jer više ne znaš ni ko šta nudi, ali više te bole kurac. Otupeo si i ne možeš više. Egzistencija stiže, a pogledi ti se sve više i više sužavaju. Budale oko tebe ti sole pamet, kreteni i kretenke napreduju sa sve nekim Braća Karić školama. Morali su i oni da imaju kadar... hehe... Ali eto bar su se neke žene izborile za svoja prava da rade u jednoj od 10000000000000000000 banaka i marketinških agencija u Srbiji. I sve vreme se nešto prodaje, ali niko više nema ni lovu niti zna šta mu se nudi. Majku ti jebem, koje ludilo! I da želiš da budeš normalan, nemaš šanse.
Totalni psihološki genocid nad jednom generaciom je izvršen i ti si deo iste. Sve znaš, sve ti je jasno i ne možeš ništa. Drže te za "muda"!!! Boriš se svaki dan, ali Don Kihot je za tebe "kurac na biciklu", stvarno! Sa svih strana te opsedaju nekim suludim stvarima koje vređaju inteligenciju i vređaju i još jednom vređaju!!! Neću ni da pominjem te stvari, ali to su svakodnevne stvari o kojima ljudi pričaju, a nisu vezane za njihove, već tuđe živote. I sve smo gluplji i tuplji! I bićemo još tupljiji, da bi bili šupljiji, ali nikako mutniji. Ta mesta su rezervisana. I ne postoji varijanta koju nude filmovi "Izaberi i živi". Nema, to ne postoji. Postoji samo konstantna "depra" koja polako stvara "šizofreniju" u tvojoj glavi. Misli lude i više ih ne možeš zaustaviti! Pričaš isključivo sam sa sobom. E to znači izreka "Gologuz među Turcima!" Dudlajte mi karu za kraj ove priče, jer je i ja dudlam, a nisam u tom fazonu... hahaha...!!!
"Majku ti jebem" pomisli čovek koji je čitao ovu priču i nastavio da "surfuje" po netu tražeći nešto na Youtube-u.
Wednesday, February 9, 2011
45 minuta
Čovek je bez reči seo kod psihijatra u fotelju. Prostorija je bila mala. Soba, dve fotelje i dva stočića. To je bilo sve. "Dobar dam" reče psihijatar. Čovek ne reče nista. Samo je gledao po prostoriji. Kao da je pokušavao da pronađe nešto unutar iste, ali mu to nije polazilo za rukom. "Rekoh, dobar dan, kako Vam mogu pomoći?". Čovek je i dalje gledao po prostoriji, a onda je hladno pogledao psihijatra, prekrstio noge, stavio ruke jednu preko druge preko svojih nogu. Onako kao da se molio, ali sa raširenim prstima. Podigao je ruke, naslonio laktove na naslon, stavio palčeve ispod brade i pogledao psihijatra direktno u oči. Kao da je želeo da mu prodre u dušu. Crne tamne oči su gledale u oči psihijatra iako to nije bila prirodna boja očiju čoveka. Od jednom su pocrnele. Psihijatar nije pokazivao nikakvo iznenađenje ovim postupkom. Video je taj čovek već dosad sve i svašta, tako da ga i ova reakcija nije mnogo iznenadila. Pomislio je da čovek želi samo da ostavi utisak svojim nastupom. Gledali su se tako, a vreme je proticalo. Ćutali su, kao dečaci koji se bore ko će prvi da skrene pogled. Niko nije skrenuo pogled. Čovek progovori "Prvi put sam ubio čoveka sa svojih 14 godina". I dalje su se gledali direktno u oči. Niko nije sklanjao pogled. Čovek nastavi "Bilo je to, onako nevino, moram priznati i iz čistog ne znanja šta će se posle dogoditi. Meni i nekom mom drugaru taj dečko je želeo da namesti rođenog oca da mu otmemo pare. Tačno nam je dao sva upustva. Kada , kuda, gde. Jesmo se malo začudilo što rođenog oca, ali nismo marili. Dogovori su već duže vreme trajali i on kao da je počeo da odustaje. Ni ja niti moj prjatelj nismo ljudi koji odustaju od nečega kad daju reč i kad dogovor padne. Nagovorili smo ga vrlo lako da krene sa nama da se prošeta. Odveli smo ga na gradilište i iskreno imali smo nameru sam da ga dobro zaplašimo da bi se dogovor ponovo pokrenuo. Krenulo je malo batinjanje, ali u tom momentu je moj prjatelj izvadio pištolj i gurno deču isti u usta. Drao se na njega da klekne. Ovaj kleknuo i počeo da moli za milost. Kukao je i plakao, ali sam u njegovim očima video da je mislio da će sve to da prođe, da će uspeti da se nešto dogovori sa nama i da će problem otići sam od sebe. Kao što Vam rekoh, nisam od ljudi koji ne poštuje dogovore. Po tome sam i dan danas poznat i ljudi me cene zbog toga. Dok mu je moj prijatelj držao pištolj u ustima i pretio, ja sam shvatio razmišljanje tog istog dečka, kao jednu veliku nepravdu i jedno licemerstvo. Nije se jednostavno držao dogovora. Izvadio sam svoj pištolj, polako rekao svom prijatelju da se skloni i da je sve uredu. Ni jedan od njih dvojice nije video da sam i ja izvadio svoje oružje. Polako sam, kao, smirivao svog prijatelja i sklanjao ga sa putanje cevi i metka koji je upravo trebao da izleti. Pomerio sam prijatelja u stranu i ispalio metak dečku direktno u lice. Metak ga je pogodio direktno među oči. Moram priznati da sam se začudio tom preciznošću, iako sam već pucao iz pištolja pre. Vidite, moj deda je bio vojno lice i naučio me je da pucam sa mojih nepunih 5 godina i od tad pa do tog momenta sam neprestano vežbao gađanje. To je bio neki vid druženja mene i mog dede, Bog da mu dušu prosti, pokojni je sad, kog sam mnogo voleo. Kad je on umro, prvi put sam plakao."
Čovek malo zaćuta. Napravi stajku, ali očigledno je bilo psihijatru da ako ovaj čovek i laže sve ovo što priča, da mu treba oduška. Pustio ga je i nije ni reč progovorio. Ćutali su. Čovek izađe iz svoje zamišljenosti i vrati se u priču. "Kažem Vam, pravo među oči. Nisam trepnuo. Moj prijatelj se zbunio, ali se nije mnogo uzbudio. Više se iznenadio mojim postupkom. Dečak je ležao na betonu, mozak mu je cureo na sve strane, jer vidite, 7,62mm ima jako malu ulaznu ranu, ali veoma veliku izlaznu. 7.62 mm Vam je municija, ako ne znate". "Znam, reče psihijatar, bio sam u vojsci." "E, pa onda razumete šta želim da kažem. Da nastavim. Nije se ni trzao niti bilo šta. Samo je mirno ležao dok se sva ta tečnost razlivala oko njegove glave. Mislim da mu je bala curela, ako se ne varam, ali to nije sad bitno. Stajali smo i gledali smo ga, prijatelj i ja. Niko nije reč progovorio. Onda je moj prijatelj ispalio još par hitaca u njegovo telo i rekao mi "Sad smo zajedno u ovome!". Moram priznati da me je to iznenadilo, ali i ohrabrilo. Retki su takvi prijatelji. Danas smo kumovi. Vidite kako život ide. Nisam imao noćne more, nisam se pitao zašto sam to uradio, ništa od onoga što možete videti u Američkim filmovima. Jednostavno smo se razišli, otišao sam kući i legao spavam. Sutra ujutro sam se našao sa prijateljem na autobuskoj stanici, da jurimo autobus u krug. Ako se sećate tog vremena išao je jedan autobus na svakih dva sata i onda si ulazio u suprotnom smeru da bi napravio krug i uopšte našao mesto u istom. Išli smo u školu. Sećam se da smo imali dva spojena časa matematike. Reč nismo progovorili o tome šta smo uradili sinoć. Znali smo da nas niko ne može povezati sa ubistvom. Kako? Jednostavno smo znali. Ponašali smo se kao da se ništa nije dogodilo. A iskreno, kao da smo taj događaj od sinoć već i zaboravili".
"Kao što rekoh, bili smo srednjoškolci. Znači pravili smo sitne gluposti. Snalazili se kako smo znali i umeli. Ali nismo mi išli u neki MOC ili srednju ekonomsku, mi smo išli u gimnaziju. A gimnazija kao gimnazija uvek zahtevna sa znanjem. Provlačili smo se kako smo znali i umeli, jer u ono vreme ratnog stanja, stvarno, kome je bilo do učenja? Sad mi i žao neki put što nismo bili neki dobri klinci, ali život se živi. Šta da se radi." Čovek prekrsti noge na drugu stranu, da se malo udobnije namesti u fotelji. Psihijatar je sad digao ruke na naslone raširenih prstiju i gledao čoveka. "Kao što rekoh, tih godina je besneo rat po našoj nam bivšoj državi. Kao i svaki zaluđeni klinac i ja sam hteo da budem ratni heroj, pa sam otišao da se prijavim u dobrovoljce. Sećam se kao dan danas te scene. Stojim ja u redu, svi me nešto čudno gledaju. Ništa ja ne provaljujem"-nasmeši se brk čoveku."Oko mene sve ljudi od svojih trideset pet pa na više godina i ja sa mojih petnaest, ali ništa to me meni čudno. Stojim u redu i čekam. Dolazim do ovog što popisuje i on me čovek ni nepogleda. "Ime, prezime, godina rođenja"-reće on onako u žurbi. "Ja mu sve izdeklamovah. On nije podigao ni glavu, ali ponovi začuđeno moj datum rođenja. Ja ponovih. Tad podiže glavu i ugleda mene onako goluždravog." "Beži, bre , dete odavde"-reče mi onako prekim glasom. Ja počeh da pričam šta tu on ima mene da tera odatle i da ja kao svi imam pravo da branim svoju zemlju. Mitingujem ja li mitingujem, dok čovek ne ustade okrenu me onako jednom rukom i šutnu u dupe pred svim onim ljudima "Ti ćeš meni u rat da ideš!". Svi su se smejali. Pukim slučajem moj zet je bio jedan od komadanata iste te jedinice u koju sam ja hteo da se prijavim, ali ja to nisam znao. Znao sma samo da drži jedan od najpoznatijih kafića tog vremena u gradu i da su te okuplja "crem del a crem" našeg podzemlja. Baš, prava mafija. Ona, političko, državna bezbednost, paravojna mafija. Znači mafija na naš način"-čovek se opet nasmeja sam sa sobom". Otrčah ja do njega u suštini sa idejom da mi da neko oružje da se obračunam sa ovim što me je šutnuo u dupe. Nisam ja baš tad najbolje kapirao događaje u našoj državi. Klinac, šta će te. Dolazim kod njega, kao dan danas se sećam, sede baš onako, baje onog vremena. Svi oni ljudi za koje ste čuli preko televizora i koje jure razni međunarodni sudovi. Sedoh ja tu onako sav zadihan i krenuh da mu pričam šta mi se desilo i da mi sad da neko oružje da "jebem kevu tom majmunu", i to pred svima njima. Zet me gleda, gledaju me ovi ljudi i smeškaju se koliko se sećam. Iskreno se jedino moj zet nije smejao. Samo je ustao, otišao da telefonira. Vratio se i rekao mi da ustanem. Pogledao je tadašnjeg njegovog komadanta koji je sedao sa nama i reče "Ovaj nam rekao da ga vodimo sa nama na obuku". Komadant samo klimnu glavom i nasmeja mi se. Šta da Vam kažem osim da ste čuli za mesto u kom sam proveo neko vreme vezan kao pas. Da stvarno, vezan kao pas na lancu, jeo sam iz činije i svako je imao pravo da me šutne kad god je hteo. Tako sam proveo dve nedelje. Moram priznati da nije baš udobno spavati u kućici za kerove. A da, oko mene su se isto tako nalazili vezani ljudi, ali su to bili većinom neki narkomani na odvikavanju. Moram priznati da im je taj sistem dosta svima pomogao. Skidanje tu, pa na ratište."-čovek se sad baš već lepo smejao. Čak se i psihijatru izvukao osmeh. Čovek se mnogo lepo smejao. "I tako oni mene posle tih dve nedelje izvukoše i rekoše mi ako hoću da ratujem, da moram da prođem osnovnu obuku. Iskreno mislim da su mislili da neću izdržati, jer je sama obuka bila za specijalne jedinice i stvarno naporna. Ali ja sam dao sve od sebe. I kad su me šutirali, ja sam puzao. I kad su mi govorili da sam ovakav i onakav, ja sam trpeo. Tad sam čuo jednog od vodnika za obuku da izgovara "Izdrži maksimalno!!!" i od tad je to postala moja mantra kad se nađem u ne baš zavidnom položaju. Samo vrtim u sebo "izdrži maksimalno, izdrži maksimalno...". Veruj te mi da pomaže i dan danas. Kad se sve to sa obukom završilo, stvarno se videlo da nisu znali šta će samnom. Da me vrate nazad, znali su da ću se negde drugde prijaviti ili otići sam, tako da su shvatili da sam mnogo sigurniji sa njima. Krenuli smo. U suštini sam ja bio kurir samog komadanta. Tako je i moj deda počeo kod Vrhovnog komadanta"-čovek setno se za trenutak zagleda u jednu tačku, ali nastavi sa pričom. "Poruke tamo poruke vamo. Svi su me slali na sve strane. To mi je bilo zaduženje. Stigli i neki prvi kompjuteri, pa sam ja tu kao najmlađi i onaj koji bi još trebao da idem u školu, morao da naučim da se bakćem sa tim. Tu sam savladao kompjuter i koristi mi to znanje i dan danas. A da, časovi u gimnaziji su mi u potpunosti opravdani. Ne pitaj te me kako. Ovo Vam pričam sve radi jednog događaja. Mnogo nas je ginulo. Ne mnogo kao u ostalim jedinicama, ali mnogo za gledanje. Jednu noć smo zarobili dosta ljudi. Smestili smo ih u ambar, nagurane kao stoku. Okružili smo ambar. Čak sam i ja dobio kalaš, jer nas nije bilo dovoljno i krenuli da pucamo. Baš smo dugo pucali, a znali smo da oni ljudi unutra nemaju šanse. Više je to bio neki način da se čovek malo oslobodi stresa. Mogli smo odmah da ih zapalimo u istom tom ambaru, što smo na kraju i uradili. Pošto nikog nije bilo od komadanata koji su se kao nešto brinuli o meni, meni je pripala čast da zapali sve te ljude koji su ostali živi unutra. Jednostavno sam polio sve benzinom oko ambara i zapalio. Nisam jednom razmislio. Vatra je bila predivna. Ta noć, moram Vam priznati, je bila divna i prepuna zvezda. Gledao sam u nebo dok sam držao automatsku pušku i čekao da neko izađe. Kako god je neko izlazio iz ambara ja sam pucao u njega. Znate, same te drvene konstrukcije kad se zapale, jako brzo počnu da se raspadaju, tako da počnu da se pojavljuju prolazi u samoj drvenoj konstrukciji. Pobio sam još troje ljudi koji su izletali kao svici u onoj noći iz zapaljenog ambara. Sutra ujutru nije bilo tako baš fino po sve nas. Ovi ostali su dobili dobre ukore, ali ja nisam. Šta više, komadant me je to jutro pomazio po glavi. Od tad sam bio redovni pripadnik jedinice. Za dalje nema šta da se priča, jednostavno sam išao na dopuste da polažem određene ispite, koje sam vrlo lako polagao, jer su svi znali gde sam i šta radim, da bih završio srednju školu. Čak su se neki profesori i ponosili samnom, a ovi ostali su morali da ćute. A ostalo vreme sam provodio na ratištu. I dalje pri komandi, ali naša komanda nije bila obična. Komadant je uvek želeo da svojim primerom da do znanja da je tu, pa je uvek bio u prvim redovima, pa i ja sa njim. Tu sam naučio kako se rukovodi ljudima, gledajući njega. To mi i dan danas pomaže u poslu. Sejali smo strah gde god da smo se pojavili a da nije bilo naših ljudi, a gde su bili naši tu smo donosili sreću što smo stigli. To je bilo sve. Prisustvovo sam raznim pričama koje je komadant vodio, ali to već nije moja priča, to su priče već nekog političkog karaktera i ne na mom nivou u to doba. Sećam se još, mada je tu bilo svega i svačega, da smo se našli u jedno zabačenom selu. Tu nas je dočekala zaseda. Brzo smo reagovali i iz zasede prešli u ofanzivu. Sve u svemu u jednom momentu oni trče, a mi pucamo. Tada sam skinuo trinaestoricu. Bio sam strašno precizan. Svaki pogodak sam se smirio, iskreno zato što sam imao vremena, prestao da dišem, kako me je deda učio i opalio metak iz automatske puške. Svaki metak je išao tamo gde sam ga uputio. Direkt u srce. Ali stvarno, ne morate da mi verujete. To je i sam komadant primetio kao neku neverovatnu stvar. Svaki metak je razneo srce jednog čoveka. Moram priznati da mene to nije ni malo iznenadili, ali druge jeste, kao što rekoh i samog komadanta. Posle toga sam poslat na snajpersku obuku. Rekli mi da retko ko ima baš takav dar. A što se tiče ubijanja po ratištu, to Vam nekako dođe normalno, moj doktore"
"Al' da nastavim dalje, ovo oko ratišta je mnogo dosadna i duga priča. Mogao bih baš mnogo dogodovština tu da ubacim, ali ne bih želeo da vas zamaram glupostima. Nego, završila se sva ta sprdnja i vratih se u "normalan" život, ako se to može tako nazvati. Upisao sam i fakultet. Naravno, preko veze, ali sam primetio da mi učenje ide veoma dobro. Moram priznati da sam davao ispit za ispitom i da sam učio kao blesav. Nisam rekao da sam i pre toga ja uvek čitao i smatrali su ljudi da sam od onih ljudi koje uvek treba pitati ako nešto ne znaš. Jednostavno "enciklopedijsko znanje" može se reći. Tako je bilo i na fakultetu. Jednostavno sam upijao svo to znanje koje se nudilo, ali verujte mi da to nije bio fakultet koji najverovatnije Vi pamtite. I za prijavu godine na šalteru su se vadili pendreci i pištolji da bi se došlo što pre na red. Sećam se da sam tako stajao u gužvi i da jedan momak nije više mogao da izdrži. Mislim da je čak bio i policajac ili tako nešto. Šta više znam da jeste. U jednom momentu u sred one gužve, jednostavno je izvadio pištolj i krenuo da puca u vazduh. Tako je stigao malo brže do toga da preda svoje papire. Kad je izlazio, prošao je pored mene. Okrenuo sam se i video da je ušao u toalet. Izašao sam iz gužve i ušao za njim. Stajao je i vršio malu nuždu. Jednostavno sam ušao, izvadio nož. Jesam li Vam napomenuo da sam ja veliki ljubitelj i kolekcionar noževa? "Niste"-reče doktor smireni glasom. "E, pa ta ljubav za noževima iskreno ne znam odakle mi, ali to je nekako oružje po mom izboru. Nekako, kako to da Vam objasnim, lepo stoji u ruci. Sad baš planiram da otkupim celu kolekciju od jednog čoveka koji manje-više ni ne zna šta ima u njoj. Pokušao sam da mu objasnim, ali njemu treba novac. Lepota! Al' da nastavim, ušao sam i rutinski sam mu prerezao grkljan. Rezanje grkljana ne izgleda onako kako se to prikazuje u Američkim filmovima. Kad bi onako rezali grkljan, kako to oni prikazuju, žrtva bi vam umirala bar 2 do 3 minuta na rukama. Poenta je zabiti nož ispod jabučice sa oštricom okrenutom ka spolja i onda, i onda napraviti pokret od tela, a ne kako oni prikazuju, hvatanje čoveka za usta, a onda kao prerežete arterije celom dužinom i kao čekate. Pa to bi trajalo doveka. Ovako jednostavno čoveku isčupate grkljan, krv ne ide na vas, a naravno da mu držite usta. To samo da ne bi pustio zvuk i ništa više. Nema veze sa prekidanjem disanja, jer verujte mi, kad ste mu iščupali grkljan, disanja tu više nema. Kratko i efikasno. Ima još jedna varijanta, ali ona se više tiče lomljenja vrata. Možete preklati čoveka i slomiti mu vrat u isto vreme, a čupanjem grkljana dobijate manji otpor pri lomljenju. To sam i uradio. Kao što rekoh, prišao sam mu s leđa, prerezao grkljan, slomio vrat u isto vreme drugom rukom, da bude brže i efikasnije, obrisao nož od njegovu duksericu i izašao napolje. Nije mi se, jednostavno, svideo njegov postupak. E, da, deda mi je poklonio taj nož, sad sam se setio. Uvek ga nosim sa sobom. Možda odatle tolika vezanost za noževe" - opet se sa setom nasmeši čovek. I ništa, vratio sam se u red i čekao da predam papire. Posle nekog vremena digla se prašina jer su ga našli i svi su zanemarili papire i krenuli da vide mrtvog čoveka. Taj period sam isoristi da predam papire što pre, što sam i uspeo.
Kao što rekoh, fakultet mi je dobro išao, ali je trebalo i od nečega živeti. Tu opet upadaju u priču ovi moji kako ih nazivam "vrhuškom" kriminala tog vremena. S vremena na vreme sam obavljao određene poslove za njih. Nisam mario ko, gde i šta. Posao je posao, ali još sam bio mlad. Kad rekoh mlad, nisam mislio i glup. Znao sam ja koje ljude uklanjam. Većinom su to bile, hajde da ih nazovemo "javne" ličnosti raznog tipa. Što su oni jaki na rečima po televiziji i novinama, ali kad umiru, verujte mi, kroz plač, milost traže. Devedesete su bile ludilo! Stvarno si morao da dobro poznaješ određene strukture, da bi se snalazio u mom poslu ili u bilo kom. A ja onako mlad vrlo lako sam mogao da napravim grešku, kad sad bolje razmislim. Nešto od posla sam morao i da odbijem i polako sam počeo da se povlačim. Sve teže i teže je bilo doći do mene dok nisam našao pretinac, račun i dosije. Tu su mi već pomogli Američki filmovi"-opet se osmehnu čovek. "Postao sam plaćenik. Iskoristio sam priliku, jer svi su, koji su za mene znali polako nestajali. A moram priznati da sam se i sam za to pobrinuo. U tu priču ponovo ulazi isti onaj moj prijatelj sa početka priče. On je već uveliko radio za bezbednosne službe naše države. Znate da to ide po porodičnoj liniji. E, pa tako je i on upao tu. On je znao za pretinac, račun, a sam dosije onoga koji treba da nestane mi je ostavljao u istom tom pretincu. Imali ste dovoljno godina, moj doktore, u to vreme, pa ostalu priču sami zamislite.
"I tu dolazi čuveno nam bombardovanje. Naravno, mene među prvima kupe i stavljaju u specijalne jedinice. Više paravojne, nego vojne. Zbog karakternih osobina" - nasmeja se čovek. Čak se i sam doktor nasmejao. "Rekao sam Vam da sam oduvek bio dobar sa snajperskom puškom. E, pokazalo se da sam vrhunski. Tu sam stekao i najboljeg i najlojalnijeg prijatelja, sa kojim sam proveo dosta meseci u "šumi". Ne govorim o pušci, govorim baš o osobi. I on je bio snajperista, pa smo išli zajedno da rešavamo određena "pitanja". Posao snajperiste je prost i dosta sličan onome čime sam se bavio i pre toga. Dobijete slučaj i rešite ga, samo što je ovog puta klijent koji vas unajmljuje, otvoreno država, ali zato pare nisu neke." - čovek se ponovo nasmeja. Doktor od srca zajedno sa njim. "Da skratim priču, dok je ostala vojska ratovala, mi smo radili svoj posao. Znate, nije lako biti na jednom mestu i po tri-četri dana, a da se ne pomerite, moram Vam priznati. Pritom vas svi jure kad steknete reputaciju. Snajperisti sa druge strane pokušavaju da vas nahvataju, radi svoje reputacije. Čak sam dobio i nadimak od strane neprijatelja. Zemer ili Cemer kako oni to izgovaraju. To u prevodu znači Srce. Morate priznati lep nadimak. Mogao bih sad da Vam o tome i svim tim događajima pričam satima, ali bih vas samo udavio. Rat ko' rat. Sigurno ste imali dosta klijenata koji su vam stigli posle istog." Doktor htede nešto da kaže, ali čovek nastavi da priča, ne obraćajući pažnju na to.
"Prvi smo stigli, zadnji smo otišli. Čisto da Vam kažem da i u ovom momentu dok mi sedimo ovde, snajperisti se jure po nekim šumama i brdima, na istom onom području gde sam ja bio tih godina. Ta ekipa ljudi je stalno u ratu. Ali rekoh Vam, slabo se plaća i veliki su izgledi da izgubite glavu. Prevelika gužva. Nije to moj fah. Vratili su nas obojicu, tog mog prijatelja i mene i posle bombardovanja, još dva puta i to posle demokratskih promena i revolucije. Zamislite?"- nasmeja se. "Potrebe države su uvek iste, ko god da je na vlasti. Taj zadnji put smo bili pozvani radi posla sabotaže i izazivanje nemira. Ubili smo maloletnog dečaka tako da izgleda kao da ga je ona druga strana to učinila. Meni, iskreno, ništa naročito, ali mog prijatelja je ta likvidacija obeležila za život. Nije više mogao posle toga da se bavi tim poslom. Šta više, mislim da nikada nije ni ispalio potvrdni hitac, jer su našli samo jedan metak u dečakovom telu. Moj. Eh, šta da vam kažem, žao mi je tog mog prijatelja, nije shvatio jednu stvar u našem poslu. Da je to sve samo igra i da nije stvarno. Ne, nemojte misliti da ja ne znam da jeste stvarno, već ako želite da opstanete, morate to sebi tako da predočite. Jel' me razumete?" - upita čovek baš od srca. "Da, reče doktor. Razumem vas."
"Dolazim kući posle tih, sad već par godina provedenih na ratištu, kad oni mene strpaše u vojsku! Zamislite vi to? U vojsku?! Kao nisam bio u vojsci, pa da odslužim. Lepo sam se nasmejao kad mi je stigao poziv, ali sam otišao. To je bio odmor za mene. Šta više i mog prijatelja, snajperistu su stavili zajedno samnom u jedinicu. Manje više, bili smo u pozadini. Prelepo. Čak sam i ćata postao. Većinu vremena smo proveli po VMA i pokušavali da se pregledamo što više uspemo. VMA je VMA kod svakog čoveka u ovoj državi. Posle nekog vremena kad su skapirali koga imaju tu, prebacili su nas za instruktore novopočenim snajperistima. To Vam je manje više to. Kažem Vam, u vojsci sam se naspavao i odmorio."
"Posle izlaska, odlučio sam da krenem u neki normalan život. Možete predpostaviti da nije bilo lako, ali sam našao posao, ustajao rano, radio. Sve je to u redu. Stvarno jeste. Šta više vratio sam se da živim sa roditeljima na neko vreme. Pokušavali su da me uvuku ponovo u celu onu moju priču, ali nekako, nije sve to isplativo. Ne kažem da nisam ubijao. Jesam. Uzimao sam po nekog klijenta, ali sve to više nije bilo isto. Nekako, ovi neki novi ljudi, kojima su moje usluge potrebne, nisu tog kova da im možete verovati. Ne znam dal' me sad razumete? Tako da sam se povukao. Čak sam se i oženio, dobio dete, uzeo mog "prijatelja iz šume" za kuma. Sve u svemu, normalan život. Par puta mi je došlo da ubijem neke komšije, ali nisam. Prosto da čovek ne poveruje samom sebi. Prestao sam. Ne kažem da mi ne dođe i da to ponovo neću raditi, ali sad uspem da se suzdržim. To je za mene veliki uspeh!" - ponosno reče čovek-
"E, pa ništa. Koliko vidim isteklo je naših 45 minuta". Čovek ustade. Doktor isto. Čovek pruži ruku doktoru. Pozdraviše se. Čovek ponovo pogleda sobu i nasmeši se. Doktor reče "Pa svratite". "Hoću" odgovori čovek i izađe na vrata.
Čovek malo zaćuta. Napravi stajku, ali očigledno je bilo psihijatru da ako ovaj čovek i laže sve ovo što priča, da mu treba oduška. Pustio ga je i nije ni reč progovorio. Ćutali su. Čovek izađe iz svoje zamišljenosti i vrati se u priču. "Kažem Vam, pravo među oči. Nisam trepnuo. Moj prijatelj se zbunio, ali se nije mnogo uzbudio. Više se iznenadio mojim postupkom. Dečak je ležao na betonu, mozak mu je cureo na sve strane, jer vidite, 7,62mm ima jako malu ulaznu ranu, ali veoma veliku izlaznu. 7.62 mm Vam je municija, ako ne znate". "Znam, reče psihijatar, bio sam u vojsci." "E, pa onda razumete šta želim da kažem. Da nastavim. Nije se ni trzao niti bilo šta. Samo je mirno ležao dok se sva ta tečnost razlivala oko njegove glave. Mislim da mu je bala curela, ako se ne varam, ali to nije sad bitno. Stajali smo i gledali smo ga, prijatelj i ja. Niko nije reč progovorio. Onda je moj prijatelj ispalio još par hitaca u njegovo telo i rekao mi "Sad smo zajedno u ovome!". Moram priznati da me je to iznenadilo, ali i ohrabrilo. Retki su takvi prijatelji. Danas smo kumovi. Vidite kako život ide. Nisam imao noćne more, nisam se pitao zašto sam to uradio, ništa od onoga što možete videti u Američkim filmovima. Jednostavno smo se razišli, otišao sam kući i legao spavam. Sutra ujutro sam se našao sa prijateljem na autobuskoj stanici, da jurimo autobus u krug. Ako se sećate tog vremena išao je jedan autobus na svakih dva sata i onda si ulazio u suprotnom smeru da bi napravio krug i uopšte našao mesto u istom. Išli smo u školu. Sećam se da smo imali dva spojena časa matematike. Reč nismo progovorili o tome šta smo uradili sinoć. Znali smo da nas niko ne može povezati sa ubistvom. Kako? Jednostavno smo znali. Ponašali smo se kao da se ništa nije dogodilo. A iskreno, kao da smo taj događaj od sinoć već i zaboravili".
"Kao što rekoh, bili smo srednjoškolci. Znači pravili smo sitne gluposti. Snalazili se kako smo znali i umeli. Ali nismo mi išli u neki MOC ili srednju ekonomsku, mi smo išli u gimnaziju. A gimnazija kao gimnazija uvek zahtevna sa znanjem. Provlačili smo se kako smo znali i umeli, jer u ono vreme ratnog stanja, stvarno, kome je bilo do učenja? Sad mi i žao neki put što nismo bili neki dobri klinci, ali život se živi. Šta da se radi." Čovek prekrsti noge na drugu stranu, da se malo udobnije namesti u fotelji. Psihijatar je sad digao ruke na naslone raširenih prstiju i gledao čoveka. "Kao što rekoh, tih godina je besneo rat po našoj nam bivšoj državi. Kao i svaki zaluđeni klinac i ja sam hteo da budem ratni heroj, pa sam otišao da se prijavim u dobrovoljce. Sećam se kao dan danas te scene. Stojim ja u redu, svi me nešto čudno gledaju. Ništa ja ne provaljujem"-nasmeši se brk čoveku."Oko mene sve ljudi od svojih trideset pet pa na više godina i ja sa mojih petnaest, ali ništa to me meni čudno. Stojim u redu i čekam. Dolazim do ovog što popisuje i on me čovek ni nepogleda. "Ime, prezime, godina rođenja"-reće on onako u žurbi. "Ja mu sve izdeklamovah. On nije podigao ni glavu, ali ponovi začuđeno moj datum rođenja. Ja ponovih. Tad podiže glavu i ugleda mene onako goluždravog." "Beži, bre , dete odavde"-reče mi onako prekim glasom. Ja počeh da pričam šta tu on ima mene da tera odatle i da ja kao svi imam pravo da branim svoju zemlju. Mitingujem ja li mitingujem, dok čovek ne ustade okrenu me onako jednom rukom i šutnu u dupe pred svim onim ljudima "Ti ćeš meni u rat da ideš!". Svi su se smejali. Pukim slučajem moj zet je bio jedan od komadanata iste te jedinice u koju sam ja hteo da se prijavim, ali ja to nisam znao. Znao sma samo da drži jedan od najpoznatijih kafića tog vremena u gradu i da su te okuplja "crem del a crem" našeg podzemlja. Baš, prava mafija. Ona, političko, državna bezbednost, paravojna mafija. Znači mafija na naš način"-čovek se opet nasmeja sam sa sobom". Otrčah ja do njega u suštini sa idejom da mi da neko oružje da se obračunam sa ovim što me je šutnuo u dupe. Nisam ja baš tad najbolje kapirao događaje u našoj državi. Klinac, šta će te. Dolazim kod njega, kao dan danas se sećam, sede baš onako, baje onog vremena. Svi oni ljudi za koje ste čuli preko televizora i koje jure razni međunarodni sudovi. Sedoh ja tu onako sav zadihan i krenuh da mu pričam šta mi se desilo i da mi sad da neko oružje da "jebem kevu tom majmunu", i to pred svima njima. Zet me gleda, gledaju me ovi ljudi i smeškaju se koliko se sećam. Iskreno se jedino moj zet nije smejao. Samo je ustao, otišao da telefonira. Vratio se i rekao mi da ustanem. Pogledao je tadašnjeg njegovog komadanta koji je sedao sa nama i reče "Ovaj nam rekao da ga vodimo sa nama na obuku". Komadant samo klimnu glavom i nasmeja mi se. Šta da Vam kažem osim da ste čuli za mesto u kom sam proveo neko vreme vezan kao pas. Da stvarno, vezan kao pas na lancu, jeo sam iz činije i svako je imao pravo da me šutne kad god je hteo. Tako sam proveo dve nedelje. Moram priznati da nije baš udobno spavati u kućici za kerove. A da, oko mene su se isto tako nalazili vezani ljudi, ali su to bili većinom neki narkomani na odvikavanju. Moram priznati da im je taj sistem dosta svima pomogao. Skidanje tu, pa na ratište."-čovek se sad baš već lepo smejao. Čak se i psihijatru izvukao osmeh. Čovek se mnogo lepo smejao. "I tako oni mene posle tih dve nedelje izvukoše i rekoše mi ako hoću da ratujem, da moram da prođem osnovnu obuku. Iskreno mislim da su mislili da neću izdržati, jer je sama obuka bila za specijalne jedinice i stvarno naporna. Ali ja sam dao sve od sebe. I kad su me šutirali, ja sam puzao. I kad su mi govorili da sam ovakav i onakav, ja sam trpeo. Tad sam čuo jednog od vodnika za obuku da izgovara "Izdrži maksimalno!!!" i od tad je to postala moja mantra kad se nađem u ne baš zavidnom položaju. Samo vrtim u sebo "izdrži maksimalno, izdrži maksimalno...". Veruj te mi da pomaže i dan danas. Kad se sve to sa obukom završilo, stvarno se videlo da nisu znali šta će samnom. Da me vrate nazad, znali su da ću se negde drugde prijaviti ili otići sam, tako da su shvatili da sam mnogo sigurniji sa njima. Krenuli smo. U suštini sam ja bio kurir samog komadanta. Tako je i moj deda počeo kod Vrhovnog komadanta"-čovek setno se za trenutak zagleda u jednu tačku, ali nastavi sa pričom. "Poruke tamo poruke vamo. Svi su me slali na sve strane. To mi je bilo zaduženje. Stigli i neki prvi kompjuteri, pa sam ja tu kao najmlađi i onaj koji bi još trebao da idem u školu, morao da naučim da se bakćem sa tim. Tu sam savladao kompjuter i koristi mi to znanje i dan danas. A da, časovi u gimnaziji su mi u potpunosti opravdani. Ne pitaj te me kako. Ovo Vam pričam sve radi jednog događaja. Mnogo nas je ginulo. Ne mnogo kao u ostalim jedinicama, ali mnogo za gledanje. Jednu noć smo zarobili dosta ljudi. Smestili smo ih u ambar, nagurane kao stoku. Okružili smo ambar. Čak sam i ja dobio kalaš, jer nas nije bilo dovoljno i krenuli da pucamo. Baš smo dugo pucali, a znali smo da oni ljudi unutra nemaju šanse. Više je to bio neki način da se čovek malo oslobodi stresa. Mogli smo odmah da ih zapalimo u istom tom ambaru, što smo na kraju i uradili. Pošto nikog nije bilo od komadanata koji su se kao nešto brinuli o meni, meni je pripala čast da zapali sve te ljude koji su ostali živi unutra. Jednostavno sam polio sve benzinom oko ambara i zapalio. Nisam jednom razmislio. Vatra je bila predivna. Ta noć, moram Vam priznati, je bila divna i prepuna zvezda. Gledao sam u nebo dok sam držao automatsku pušku i čekao da neko izađe. Kako god je neko izlazio iz ambara ja sam pucao u njega. Znate, same te drvene konstrukcije kad se zapale, jako brzo počnu da se raspadaju, tako da počnu da se pojavljuju prolazi u samoj drvenoj konstrukciji. Pobio sam još troje ljudi koji su izletali kao svici u onoj noći iz zapaljenog ambara. Sutra ujutru nije bilo tako baš fino po sve nas. Ovi ostali su dobili dobre ukore, ali ja nisam. Šta više, komadant me je to jutro pomazio po glavi. Od tad sam bio redovni pripadnik jedinice. Za dalje nema šta da se priča, jednostavno sam išao na dopuste da polažem određene ispite, koje sam vrlo lako polagao, jer su svi znali gde sam i šta radim, da bih završio srednju školu. Čak su se neki profesori i ponosili samnom, a ovi ostali su morali da ćute. A ostalo vreme sam provodio na ratištu. I dalje pri komandi, ali naša komanda nije bila obična. Komadant je uvek želeo da svojim primerom da do znanja da je tu, pa je uvek bio u prvim redovima, pa i ja sa njim. Tu sam naučio kako se rukovodi ljudima, gledajući njega. To mi i dan danas pomaže u poslu. Sejali smo strah gde god da smo se pojavili a da nije bilo naših ljudi, a gde su bili naši tu smo donosili sreću što smo stigli. To je bilo sve. Prisustvovo sam raznim pričama koje je komadant vodio, ali to već nije moja priča, to su priče već nekog političkog karaktera i ne na mom nivou u to doba. Sećam se još, mada je tu bilo svega i svačega, da smo se našli u jedno zabačenom selu. Tu nas je dočekala zaseda. Brzo smo reagovali i iz zasede prešli u ofanzivu. Sve u svemu u jednom momentu oni trče, a mi pucamo. Tada sam skinuo trinaestoricu. Bio sam strašno precizan. Svaki pogodak sam se smirio, iskreno zato što sam imao vremena, prestao da dišem, kako me je deda učio i opalio metak iz automatske puške. Svaki metak je išao tamo gde sam ga uputio. Direkt u srce. Ali stvarno, ne morate da mi verujete. To je i sam komadant primetio kao neku neverovatnu stvar. Svaki metak je razneo srce jednog čoveka. Moram priznati da mene to nije ni malo iznenadili, ali druge jeste, kao što rekoh i samog komadanta. Posle toga sam poslat na snajpersku obuku. Rekli mi da retko ko ima baš takav dar. A što se tiče ubijanja po ratištu, to Vam nekako dođe normalno, moj doktore"
"Al' da nastavim dalje, ovo oko ratišta je mnogo dosadna i duga priča. Mogao bih baš mnogo dogodovština tu da ubacim, ali ne bih želeo da vas zamaram glupostima. Nego, završila se sva ta sprdnja i vratih se u "normalan" život, ako se to može tako nazvati. Upisao sam i fakultet. Naravno, preko veze, ali sam primetio da mi učenje ide veoma dobro. Moram priznati da sam davao ispit za ispitom i da sam učio kao blesav. Nisam rekao da sam i pre toga ja uvek čitao i smatrali su ljudi da sam od onih ljudi koje uvek treba pitati ako nešto ne znaš. Jednostavno "enciklopedijsko znanje" može se reći. Tako je bilo i na fakultetu. Jednostavno sam upijao svo to znanje koje se nudilo, ali verujte mi da to nije bio fakultet koji najverovatnije Vi pamtite. I za prijavu godine na šalteru su se vadili pendreci i pištolji da bi se došlo što pre na red. Sećam se da sam tako stajao u gužvi i da jedan momak nije više mogao da izdrži. Mislim da je čak bio i policajac ili tako nešto. Šta više znam da jeste. U jednom momentu u sred one gužve, jednostavno je izvadio pištolj i krenuo da puca u vazduh. Tako je stigao malo brže do toga da preda svoje papire. Kad je izlazio, prošao je pored mene. Okrenuo sam se i video da je ušao u toalet. Izašao sam iz gužve i ušao za njim. Stajao je i vršio malu nuždu. Jednostavno sam ušao, izvadio nož. Jesam li Vam napomenuo da sam ja veliki ljubitelj i kolekcionar noževa? "Niste"-reče doktor smireni glasom. "E, pa ta ljubav za noževima iskreno ne znam odakle mi, ali to je nekako oružje po mom izboru. Nekako, kako to da Vam objasnim, lepo stoji u ruci. Sad baš planiram da otkupim celu kolekciju od jednog čoveka koji manje-više ni ne zna šta ima u njoj. Pokušao sam da mu objasnim, ali njemu treba novac. Lepota! Al' da nastavim, ušao sam i rutinski sam mu prerezao grkljan. Rezanje grkljana ne izgleda onako kako se to prikazuje u Američkim filmovima. Kad bi onako rezali grkljan, kako to oni prikazuju, žrtva bi vam umirala bar 2 do 3 minuta na rukama. Poenta je zabiti nož ispod jabučice sa oštricom okrenutom ka spolja i onda, i onda napraviti pokret od tela, a ne kako oni prikazuju, hvatanje čoveka za usta, a onda kao prerežete arterije celom dužinom i kao čekate. Pa to bi trajalo doveka. Ovako jednostavno čoveku isčupate grkljan, krv ne ide na vas, a naravno da mu držite usta. To samo da ne bi pustio zvuk i ništa više. Nema veze sa prekidanjem disanja, jer verujte mi, kad ste mu iščupali grkljan, disanja tu više nema. Kratko i efikasno. Ima još jedna varijanta, ali ona se više tiče lomljenja vrata. Možete preklati čoveka i slomiti mu vrat u isto vreme, a čupanjem grkljana dobijate manji otpor pri lomljenju. To sam i uradio. Kao što rekoh, prišao sam mu s leđa, prerezao grkljan, slomio vrat u isto vreme drugom rukom, da bude brže i efikasnije, obrisao nož od njegovu duksericu i izašao napolje. Nije mi se, jednostavno, svideo njegov postupak. E, da, deda mi je poklonio taj nož, sad sam se setio. Uvek ga nosim sa sobom. Možda odatle tolika vezanost za noževe" - opet se sa setom nasmeši čovek. I ništa, vratio sam se u red i čekao da predam papire. Posle nekog vremena digla se prašina jer su ga našli i svi su zanemarili papire i krenuli da vide mrtvog čoveka. Taj period sam isoristi da predam papire što pre, što sam i uspeo.
Kao što rekoh, fakultet mi je dobro išao, ali je trebalo i od nečega živeti. Tu opet upadaju u priču ovi moji kako ih nazivam "vrhuškom" kriminala tog vremena. S vremena na vreme sam obavljao određene poslove za njih. Nisam mario ko, gde i šta. Posao je posao, ali još sam bio mlad. Kad rekoh mlad, nisam mislio i glup. Znao sam ja koje ljude uklanjam. Većinom su to bile, hajde da ih nazovemo "javne" ličnosti raznog tipa. Što su oni jaki na rečima po televiziji i novinama, ali kad umiru, verujte mi, kroz plač, milost traže. Devedesete su bile ludilo! Stvarno si morao da dobro poznaješ određene strukture, da bi se snalazio u mom poslu ili u bilo kom. A ja onako mlad vrlo lako sam mogao da napravim grešku, kad sad bolje razmislim. Nešto od posla sam morao i da odbijem i polako sam počeo da se povlačim. Sve teže i teže je bilo doći do mene dok nisam našao pretinac, račun i dosije. Tu su mi već pomogli Američki filmovi"-opet se osmehnu čovek. "Postao sam plaćenik. Iskoristio sam priliku, jer svi su, koji su za mene znali polako nestajali. A moram priznati da sam se i sam za to pobrinuo. U tu priču ponovo ulazi isti onaj moj prijatelj sa početka priče. On je već uveliko radio za bezbednosne službe naše države. Znate da to ide po porodičnoj liniji. E, pa tako je i on upao tu. On je znao za pretinac, račun, a sam dosije onoga koji treba da nestane mi je ostavljao u istom tom pretincu. Imali ste dovoljno godina, moj doktore, u to vreme, pa ostalu priču sami zamislite.
"I tu dolazi čuveno nam bombardovanje. Naravno, mene među prvima kupe i stavljaju u specijalne jedinice. Više paravojne, nego vojne. Zbog karakternih osobina" - nasmeja se čovek. Čak se i sam doktor nasmejao. "Rekao sam Vam da sam oduvek bio dobar sa snajperskom puškom. E, pokazalo se da sam vrhunski. Tu sam stekao i najboljeg i najlojalnijeg prijatelja, sa kojim sam proveo dosta meseci u "šumi". Ne govorim o pušci, govorim baš o osobi. I on je bio snajperista, pa smo išli zajedno da rešavamo određena "pitanja". Posao snajperiste je prost i dosta sličan onome čime sam se bavio i pre toga. Dobijete slučaj i rešite ga, samo što je ovog puta klijent koji vas unajmljuje, otvoreno država, ali zato pare nisu neke." - čovek se ponovo nasmeja. Doktor od srca zajedno sa njim. "Da skratim priču, dok je ostala vojska ratovala, mi smo radili svoj posao. Znate, nije lako biti na jednom mestu i po tri-četri dana, a da se ne pomerite, moram Vam priznati. Pritom vas svi jure kad steknete reputaciju. Snajperisti sa druge strane pokušavaju da vas nahvataju, radi svoje reputacije. Čak sam dobio i nadimak od strane neprijatelja. Zemer ili Cemer kako oni to izgovaraju. To u prevodu znači Srce. Morate priznati lep nadimak. Mogao bih sad da Vam o tome i svim tim događajima pričam satima, ali bih vas samo udavio. Rat ko' rat. Sigurno ste imali dosta klijenata koji su vam stigli posle istog." Doktor htede nešto da kaže, ali čovek nastavi da priča, ne obraćajući pažnju na to.
"Prvi smo stigli, zadnji smo otišli. Čisto da Vam kažem da i u ovom momentu dok mi sedimo ovde, snajperisti se jure po nekim šumama i brdima, na istom onom području gde sam ja bio tih godina. Ta ekipa ljudi je stalno u ratu. Ali rekoh Vam, slabo se plaća i veliki su izgledi da izgubite glavu. Prevelika gužva. Nije to moj fah. Vratili su nas obojicu, tog mog prijatelja i mene i posle bombardovanja, još dva puta i to posle demokratskih promena i revolucije. Zamislite?"- nasmeja se. "Potrebe države su uvek iste, ko god da je na vlasti. Taj zadnji put smo bili pozvani radi posla sabotaže i izazivanje nemira. Ubili smo maloletnog dečaka tako da izgleda kao da ga je ona druga strana to učinila. Meni, iskreno, ništa naročito, ali mog prijatelja je ta likvidacija obeležila za život. Nije više mogao posle toga da se bavi tim poslom. Šta više, mislim da nikada nije ni ispalio potvrdni hitac, jer su našli samo jedan metak u dečakovom telu. Moj. Eh, šta da vam kažem, žao mi je tog mog prijatelja, nije shvatio jednu stvar u našem poslu. Da je to sve samo igra i da nije stvarno. Ne, nemojte misliti da ja ne znam da jeste stvarno, već ako želite da opstanete, morate to sebi tako da predočite. Jel' me razumete?" - upita čovek baš od srca. "Da, reče doktor. Razumem vas."
"Dolazim kući posle tih, sad već par godina provedenih na ratištu, kad oni mene strpaše u vojsku! Zamislite vi to? U vojsku?! Kao nisam bio u vojsci, pa da odslužim. Lepo sam se nasmejao kad mi je stigao poziv, ali sam otišao. To je bio odmor za mene. Šta više i mog prijatelja, snajperistu su stavili zajedno samnom u jedinicu. Manje više, bili smo u pozadini. Prelepo. Čak sam i ćata postao. Većinu vremena smo proveli po VMA i pokušavali da se pregledamo što više uspemo. VMA je VMA kod svakog čoveka u ovoj državi. Posle nekog vremena kad su skapirali koga imaju tu, prebacili su nas za instruktore novopočenim snajperistima. To Vam je manje više to. Kažem Vam, u vojsci sam se naspavao i odmorio."
"Posle izlaska, odlučio sam da krenem u neki normalan život. Možete predpostaviti da nije bilo lako, ali sam našao posao, ustajao rano, radio. Sve je to u redu. Stvarno jeste. Šta više vratio sam se da živim sa roditeljima na neko vreme. Pokušavali su da me uvuku ponovo u celu onu moju priču, ali nekako, nije sve to isplativo. Ne kažem da nisam ubijao. Jesam. Uzimao sam po nekog klijenta, ali sve to više nije bilo isto. Nekako, ovi neki novi ljudi, kojima su moje usluge potrebne, nisu tog kova da im možete verovati. Ne znam dal' me sad razumete? Tako da sam se povukao. Čak sam se i oženio, dobio dete, uzeo mog "prijatelja iz šume" za kuma. Sve u svemu, normalan život. Par puta mi je došlo da ubijem neke komšije, ali nisam. Prosto da čovek ne poveruje samom sebi. Prestao sam. Ne kažem da mi ne dođe i da to ponovo neću raditi, ali sad uspem da se suzdržim. To je za mene veliki uspeh!" - ponosno reče čovek-
"E, pa ništa. Koliko vidim isteklo je naših 45 minuta". Čovek ustade. Doktor isto. Čovek pruži ruku doktoru. Pozdraviše se. Čovek ponovo pogleda sobu i nasmeši se. Doktor reče "Pa svratite". "Hoću" odgovori čovek i izađe na vrata.
Wednesday, January 5, 2011
Sekirče VS. Sekira
E pa srećna vam 2011. godina moji dobri ljudi. Želim vam da napokon izađete iz ovog prokletstva u koje smo upali. To je to. To vam želim! Nego jel' ste čuli kako će da nam bude u ovoj godini? Reče baš premijer sad na početku iste. Znači ako budemo štedeli i radili još više,biće nam bolje?!?! Čovek je izgovorio prvo nešto što bi meni moj pokojni deda rekao, ali celoj naciji, a s druge strane istu izjavu je izvalio u zemlji gde jedna trećina radno sposobnih ljudi ne radi, a ostali preživljavaju. Kako onda da radimo više, ako nemamo posao ili kako da štedimo od plate od koje jedva možeš mesec da preživiš, ako uopšte imaš sreće da imaš taj posao? Totalno sumanuta izjava.
Reči koje sam najviše čuo prošle godine su da je neko "prso", "ne mogu više", "depra, brate, depra", "dođe mi da se roknem". "stvarno ne ynam šta da radim" i tako mogu da nabrajam do sutra. Fantastično prosto! I da, uvek onaj zamišljen pogled kad neko tako nešto izgovori. Onaj, da ne znaš dal' će da te rokne ili će sebe da rokne ili će ne znam ni sam šta da uradi. Ali pogled u daljinu i puši se pljuga! "Teško mi je!" To je još jedna rečenica koja se pojavljuje dosta. Tako nešto je još i dobro pošto narod kreće u samospoznaju i otvoreno razgovara o emocija veoma javno u zadnje vreme, pa to može i da bude dobro, ali sumljam!!! Više je to samo grupni prssss!
Kad smo kod toga, mi smo narod koji najviše koristi Facebook ili smo tu negde u vrhu, narod koji je pored Francuza najviše pesimističan i narod koji uveliko vodi u samoubistvima sekirom! Ovo zadnje me je oduševilo. Mislim, stvarno! Samoubistvo sekirom?! Genijalno! Posle sam razradio celu teoriju kako to ide. Kako sam ja to zamislio. Prvo moraš da odabereš dal' ćeš sekirčetom ili baš pravo sekirom. Ako ćeš sekirčetom, to je jebeno, jer baš moraš da budeš uporan, pa da se istim tim sekirčetom bar 3 do 4 puta zvekneš po glavi, a možda i više puta. Jeziva upornost! Jeziva! A za samu sekiru moraš da znaš i po neki zakon fizike. Znači moraš da zabaciš sekiru, oštrica prema sebi, na gore, onda malo da zalomiš tu gde držiš i pustiš da sila gravitacije odradi svoje. Ako promašiš, ono, baš si se sjebao, jer ostaneš samo bez dela glave ili odsečeš sebi nos ili tako neka glupost. Kažem vam, genijalno! Mada moram priznati da sam ja uvek najviše poštovao ljude koji se obese o kvaku. To je baš pokazatelj karaktera, jer ti moraš da obmotaš kanap oko kvake, pošto vezivanje ne dolazi u obzir. Skliznuće ti kanap. I onda moraš da se opustiš, a da držiš sam kanap i da se daviš, što je u potpunosti protiv prirodno i moraš jezivo da odlučiš da to uradiš. Ljudi koji se obese o kvaku pokazuju fantastično jak karakter, pre svega, možemo reći. Karakterno samoubistvo! Jedino od toga mi je smešniji onaj lik iz INXS-a koji je sam sebe zadavio dok je drkao. Hit!
Razmišljaj te o tome. Sekirče VS. Sekira... Tema je to, nije da nije!
Reči koje sam najviše čuo prošle godine su da je neko "prso", "ne mogu više", "depra, brate, depra", "dođe mi da se roknem". "stvarno ne ynam šta da radim" i tako mogu da nabrajam do sutra. Fantastično prosto! I da, uvek onaj zamišljen pogled kad neko tako nešto izgovori. Onaj, da ne znaš dal' će da te rokne ili će sebe da rokne ili će ne znam ni sam šta da uradi. Ali pogled u daljinu i puši se pljuga! "Teško mi je!" To je još jedna rečenica koja se pojavljuje dosta. Tako nešto je još i dobro pošto narod kreće u samospoznaju i otvoreno razgovara o emocija veoma javno u zadnje vreme, pa to može i da bude dobro, ali sumljam!!! Više je to samo grupni prssss!
Kad smo kod toga, mi smo narod koji najviše koristi Facebook ili smo tu negde u vrhu, narod koji je pored Francuza najviše pesimističan i narod koji uveliko vodi u samoubistvima sekirom! Ovo zadnje me je oduševilo. Mislim, stvarno! Samoubistvo sekirom?! Genijalno! Posle sam razradio celu teoriju kako to ide. Kako sam ja to zamislio. Prvo moraš da odabereš dal' ćeš sekirčetom ili baš pravo sekirom. Ako ćeš sekirčetom, to je jebeno, jer baš moraš da budeš uporan, pa da se istim tim sekirčetom bar 3 do 4 puta zvekneš po glavi, a možda i više puta. Jeziva upornost! Jeziva! A za samu sekiru moraš da znaš i po neki zakon fizike. Znači moraš da zabaciš sekiru, oštrica prema sebi, na gore, onda malo da zalomiš tu gde držiš i pustiš da sila gravitacije odradi svoje. Ako promašiš, ono, baš si se sjebao, jer ostaneš samo bez dela glave ili odsečeš sebi nos ili tako neka glupost. Kažem vam, genijalno! Mada moram priznati da sam ja uvek najviše poštovao ljude koji se obese o kvaku. To je baš pokazatelj karaktera, jer ti moraš da obmotaš kanap oko kvake, pošto vezivanje ne dolazi u obzir. Skliznuće ti kanap. I onda moraš da se opustiš, a da držiš sam kanap i da se daviš, što je u potpunosti protiv prirodno i moraš jezivo da odlučiš da to uradiš. Ljudi koji se obese o kvaku pokazuju fantastično jak karakter, pre svega, možemo reći. Karakterno samoubistvo! Jedino od toga mi je smešniji onaj lik iz INXS-a koji je sam sebe zadavio dok je drkao. Hit!
Razmišljaj te o tome. Sekirče VS. Sekira... Tema je to, nije da nije!
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
