"Feeling blue"

"Feeling blue", što bi rekli moji prijatelji iz Silicon Soul-a. Ko su sad oni, pomisliste vi? To su najverovatnije pomislili i svi, koji neće da broje do tri i koji ne znaju da sede samo "under the lemon tree". To su ti ti besni i nadobudni psi, što ni muški, a ni ženski nisu, oni petkom jedu picu i raduju se kad košarkaš zabode pobedonosnu tricu. Ima ih mnogo, njih ne treba gledati strogo, ali dojade od jednom, pa bi ih najradije pregazili samo onom gumom prednjom. Srednje nema, jer bi onda bilo i previše trenja.

Kud krenu ti svete blesavi, pa nas ovde ostavi, da neki lepo gledaju, a drugi bonove trbuju? Što nas ostavi ovde, da valjamo lažne D&G torbe i vodime ove uzaludne borbe, a niko da ponudi ni malo te riblje čorbe. I alas se šteknuo za crne dane. Eee, kad se on šteknuo, to znači da nam predstoji potpuno sranje. I to teško, da ništa biti neće smešno. Ni lud na brašno neće reagovati, nego će gledati kako begati. istina, mudrom zborim, i ja ću da se pokorim i otvorim.

Koga uopšte briga za tako nešto. To bitno nije. Bitno je ono što se snije i šta se želi, hajde debeli, kreni!!! Trči, trči i ne moj da mi staješ, jer ćeš baš da se kaješ. Nego se pokreni i uradi nešto. Nije smešno. Uradi nešto, šta god te to činilo srećnim,a ti u to nos metni. A možeš i da skupiš muda, razbiješ ego i pogledaš i nekog drugog pored sebe, ko se možda jede, što ti sediš i nikako da glediš, kuda, šta, gde! Idemo, bre! Kaže ona, a ti kažeš "Ja ne želim da bežim iz svojih snova!". I stvarno mudro i istinu zboriš, ne želiš, ali u šta ćeš onda da se pretvoriš. Jeste, jeste ukrali su tu mladost, ali sad idi dalje. Ljubav je mnogo veća tamo gde si krenuo, tamo je ta sreća. I to u stvarima koje se retko sreču, ali tamo ih ima, a ti kažeš "neču"! totalno si bezveve, nema ovde da se izvode teze. Voli i budi voljen, prihvati to, za to si stvoren! "Feeling blue!"

Ko izda pizda!!!

I evo nas, polako nam se približava i ta 2011. godina. Po Majama imamo još jednu godinu do kraja sveta, isto tako i po Nostradamusu, ali ja najviše verujem Baba Vangi. Ona to isto predviđa samo za prošli mesec, ali zato i mislim da je u potpunosti u pravu. Svet je propao a da mi to nismo ni primetili. Fantastično!!! Desio se kraj sveta a da nas niko nije obavestio. Prosto genijalno! Mene bole rac, ja sam osnovao bend i udaram u tamburu. Ko peva, zlo ne misli! "Oče il' me ženi ili tamburu kupi, ja u nešto udarati moram!".

Sedeo sam na sastanku advokata koji su imali sledeću temu usred naše predivne Srbije. Kako otpustiti trudnicu?! Vrh! U jednom momentu sam usred te "intelektualne" diskusije morao da ih pitam "Imate li vi dušu, ljudi!" i otišao. Nisam mogao da podnesem. Kad je žena na tom sastanku izgovorila "Ne možemo im ništa, zaštićene su kao beli medvedi. Moramo nešto da preduzmemo povodom tog pitanja!", misleći na trudnice. Žene koje nose život u sebi treba znači zajebati i još, ako uspeju, izazvati spontani da bi se vratile da rade?! Nose život u sebi, aloooo, breee!!! Bezdušni stvorovi!!!

Ali gledam sve te bogate likove i jedno sam shvatio. Ni oni ne mogu da prodaju dušu! Mi, mi nemamo teorije, jer kapiram da ti treba čovek koji zna čoveka koji zna čoveka kome je tašta udata za čoveka koji zna nekog demona koji ima vezu da te dovede do nekog većeg baje, koji možda, ali samo možda, može da te spoji sa onim dole što pazari duše. Zajebano batice! Znači više ni dušu ne možeš da prodaš i da hoćeš, jer kontam da više nema potrebe. Svi mi idemo u pakao ili smo već u njemu! Ali da ne preterujem, ovo više liči na neku deceniju Mrmota, a ne dan. Vrtimo se u krug, samo tako, a izlaza nema! Definitivno nema! Kaže meni jedan poslovni patner kog sam video tipa na četiri sastanka i tri kafe: "Druže ne vidim svetlost na kraju tunela!". Ne znam čoveka, a to mi govori. Hvala mu na ukazanom poverenju, ali ono... Tako da i on bogat ne vidi izlaz. Ne kontam! Nije do para? Pa do čega je onda?! Kod mene je do para, jer ja izdržavati porodicu sa mojom platom ne mogu, a ja sam ta srednja klasa.

Ko ga jebe, sad ide 2011. godina. Kažu naši političari da i pored poboljšanja koje ćemo da doživimo vezano za bruto nacionalni dohodak, mi raja buranija ima da najebemo samo tako. Tako sam ih bar ja razumeo. Ali nema veze bre, ide kraj sveta za dinu dve! Hoće li više, da danemo dušom! Što bi rekao naš popularni pop pevać sa velikim Ć "... kažu biće kraj sveta, nek propadne i nije neka šteta...". Jedino ako nas ne izvuku oni ljudi gušteri inače odosmo kvragu!

Želi Vam vaš Ferguso, već u ovoj priči, groznu, sumornu, depresivnu, da ostanete bez posla i nemate leba da jedete 2011. godinu i samo napred!!! Ko izda pizda!!!

Voz

Prolazi vreme i ne znamo kuda ide. Kad bi bar na momenat mogli da zaustavimo taj voz, da se samo malo osvrnemo i pogledamo gde smo i šta smo u svemu ovome što nazivamo život. Tako bi bar sagledali stvari oko nas. Ali voz ide, i to žuri da ne zakasni na poslednju stanicu koja nam svima sleduje. Valjda tako i treba. Zavali se onda i gledaj kroz prozor, jer nešto više od toga ne možeš učiniti koliko god se trudio. Znam, znam depresivno ovo zvuči, ali reci mi da nije istina? Šta god uradio, i dalje si na tom sedištu i gledaš kako prolaze pejzaži, stanice. Ljudi se menjaju u kupeu, a ti sediš i posmatraš sve to. Jedino što možeš je da malo odeš do vagon restorana i tamo nešto popiješ i pojedeš, što i radiš s vremena na vreme. A onda opet nazad u kupe. Prolaziš do njega i isti ti ljudi. Neki puše, neki tapkaju i varaju druge, ali sve je to isto jer ste svi krenuli ka istoj stanici.

Neko izađe i pre. Jel' taj srećniji od tebe? Ne znam. Malo si tužan što se to dogodi, nedostajaće ti, ali se brzo i zaboravi. I tako sa druge strane vozovi prolaze i u drugom smeru. Ko zna gde ti ljudi idu, ali zar je bitno, važno je da se putuje. Zar ne? Neki put bi i ti izašao ranije, pre svoje stanice, ali ti se nešto ne da. Hoćeš da vidiš sledeći prizor, sledeću tapku, neke nove putnike koji ulaze u isti taj voz. Sedaju, nekako lagodno ali kako vreme prolazi, moraju se zabaviti, pa ulaze u priče drugih putnika. Ti ne. Ti samo posmatraš. Možda je to greška, ali tako ti prija. Da se zavališ i gledaš kroz prozor. A napolju je divno. Čak i kad padne mrak uvek se vidi neko svetlo u daljini. Ridža nikada ne dođe da te pita za kartu, jer si se pretplatio za ovaj put. Samo će te obavestiti kad je tvoja stanica. Kad je već tako, pomisliš, sedeću i uživaću u vožnji. Ne moram da zaustavim voz i osvrćem se. Ovako je lepše. Nek se voz nikada ne zaustavi.

Vreme buđenja

Jeste li primetili kako sve postaje korporativno i sivo? Nekako je ono što smo nekada gledali na televiziji u Američkim filmovima, sada stiglo i kod nas. Znači, radiš od 9h do 17h. Potpuni užas. Ali potpuni. Uzmu ti nabolji deo dana i nemaš vremena nizašta. Ovo što ja sada govorim, naravno, nije ništa novo, ali sada počinjemo ovde da ga doživljavamo i preživljavamo i jednostavno odmah mogu da kažem da nevaljaaaa!!! Ubi bre zdrav razum i logiku. Evo da si vernik, to znači da ćeš propustiti sve što se dešava baš u to vreme u crkvi. U 9h i u 17h. Znači baš da ne stigneš da se pomoliš sa svima zajedno. Totalno bezveze. Nije fer... "Ljudi nije fer, da čovek živi kao ker..." što reče jedna domaća grupa.

Sve te birokratske stvari oko nas u našoj svakodnevnici. Ubiše čoveka. Nema boja. Znači sad ja stojim u redu od 3h ujutru i smrzavam se, i to dva puta, da bi ti meni dao ličnu kartu za koju još moram da ti platim, a meni uopšte i nije potrebna, nego tebi?! Nejasno. Totalno nejasno! Možda sam ja lud, ali meni je, da ponovim, nejasno. I samo drkaš i drkaš ljude. Smaraš ih sa gomilom gluposti. Bespotrebnih ludorija i kretenizama koji sa mogom veze nemaju. Užas! Kako vas nije sramota? Vas, "siva odela" na vlasti?! Sram vas bilo! ... hahaha... Kao rekao sam im?! Libo njih šta mi osećamo.

Evo primera radi, imam baš nešto na pameti. Možda nije naučno dokazano ili šta, ali je i to sto puta rečeno. Što je vutra zabranjena? Može li to neko logično da mi objasni? Raste iz zemlje. Nije heroin ili kokain koji su prerađevine, mada već hiljadama ljudi jedu mak i žvaću lišće, ali da se manemo sad toga. Znači imaš biljku koja jednostavno raste, i sad, ako si vernik koji se inače najviše i bore protiv ove biljke, možeš da se zapitaš zašto tebi neko brani da radiš sa nekom biljkom kad ju je već onaj gore tu postavio. Zar ne? Neke druge boje?? I ponavljam ovo je sve već rečeno sto puta i ništa meni nije novo palo na pamet, samo mi sad došlo da kažem. Kažu "...počinje se sa marihuanom, a prelazi se na teže stvari..." Slažem se, ali te teže stvari je stvorio čovek, a marihuanu u koga već verujete. To znači da smo mi sami sebe sjebali tu. Ljudi vare, gutaju, jedu te biljke već hiljadama godina i ništa im nije falilo. Evo, svi veliki ljudi su bili odvaljeni od čega god zamislite i stvarali. Posebno u umetnosti. Pa cela ta ekipa je od pamtiveka bila otkinuta od mozga!

Možda je tu kvaka. Da više niko ništa ne stvara, nego da svi postanemo korporativni zombiji. Nemaš više Teslu, sad imaš timove. Jeste, postalo je komplikovanije, ali ni jedan tim nije još uradio više nego taj jedan Tesla. I ovo sad pišem zahvaljujući njemu. Komp, struja, svetlo... Tesla. Sad nam daju kao neku green energiju i te zezalice. Čovek to smislio pre sto godina sa jednom antenom koju su mu spalili Komodor i ekipa. Video boje? Ali ovo nije priča o njemu nego nama. Šta nije u redu tek onda sa nam kad se povinujemo svim tim stvarima. Jeste li gledali film "Brazil"? Stari film, ali ako ga niste gledali, odgledajte. U tom pravcu se krećemo. Ne u pravcu "Velikog brata", nego baš u ovom još luđem punom dekadencije, poroka i otrova.

Ali koliko vidim niste više slepi. Počeli su da se bude i najmediokritetski umovi i da shvataju da nešto ne valja. I to bez vutre i džidža bidža. Bude se ljudi. Izgleda da je došlo to vreme. Vreme buđenja. Budimo se mi svi globalno, onako sami od sebe. Otkrivaju se stvari i počinjemo da ih uviđamo onakvim kakvim jesu. Sve one sulude teorije zavere počinju da bivaju stvarnost. Još samo da mi iskoče "ljudi žabe" i ludilo! Nešto mora da postoji iza ove farbe koju mi nazivamo životom. "Ništa ne postoji, ja sam samo prolaznik u boji." da citiram samog sebe iz jedne moje pesme. Ali to je depresivna verzija svega ovoga, ali nažalost još puno vremena i generacija bi bilo potrebno da se probudi čovečanstvo kao čovečanstvo. Ali to se neće desiti. Ovi klinci su i previše podložni sranjima. Baš žele sve i odmah. Totalno ni ne znaju šta rade. Pa samo pogledajte i onaj čovek što je po Zemunu pisao "Oltre la morte" je morao da zna latinski da bi mu to palo na pamet. Koja kontradiktornost. A ovi sad opale neki nacio citat i kao do jaja. Jebali smo čvorka.

I sad sa jedne strane imamo ljude koji se bude a sa druge sve te idiote koji ni nemaju šanse da se probude. To je sledeći rat koji će da se vodi, to jest, već se vodi. Između "buđenja" i "spavanja". Dal će pobediti ta prokleta ekonomija i svi ti koji žude za vlašću nad nama? Hoće! Ova bitka se već dugo bije i manje više nema kraja. Razne nijanse boja? To je taj rat koji ustvari nikada ne prestaje. Što u nama, što pored nas. Vodiš ga svaki dan ti "crno beli" čoveče. Koju ćeš pilulu da progutaš. Dal ćeš da vidiš i praviš se lud. Dal ćeš da vidiš i da se buniš. Ili nećeš ni videti ništa. Koja je tek to priča. Koji je to rat, majku ti jebem! Ali "Najači samo opstaju, nikada se ne predaju..." hahaha... idiotarija niokočega! Nikada se nećemo probuditi iz ovog sna. Ali da je bar dekadencija sve vreme u snu, nego bedak za bedakom. Treba ti lova i da bi mogao da biraš šta ćeš da sanjaš. Jbg!

Koliko sam jak da sam sam o sebi napravio vic:

Stoje Ferguso i Lenny Kravitz i prilazi im Čak Noris i pita Fergusa "Ko je ovaj, crni jevrejin kome je tata veliki muzički producent i tako je uspeo da se žene lože na njega i da bude još bogatiji nego što je bio, pored tebe?!"

Should I Stay Or Should I Go?!

Bilo bi totalno kretenski da se ne javim za reč posle svih ovih događaja koji su nas strefili. Mislim na sve ove pedere, policajce i huligane koji su nam "ulepšali" vikend, a onda nastavili i u ponedeljak. Šta da kažem na sve to, osim da uopšte ne kontam zašto se sve to dogodilo. Predstavu nemam, a koliko vidim ni niko oko mene. Vidi se samo strah u očima radnog naroda Srbije. Ljudi su stvarno uplašeni, pa ako je to bio cilj svega ovoga, onda su uspeli. Ko? I dalje tvrdim da ne razumem celu tu priču. Imam neko viđenje, ali ono... Ko ga nema i kako da ga nemaš kad smo sve to već videli pre dvadeset godina i dalje gledamo isto? I na sve to nam još Klinton stigao? Ono...

Niti kontam što su homoseksualci pravili tu paradu, kad smo svi znali šta će da se desi? Ko je platio za tu paradu, to mene zanima? Pa naravno mi, od poreza koji plaćamo. Koliko su samo koštale dnevnice, prevoz, žurka... za sve te gej osobe? Sve to da bi se prošetalo njih par stotina gradom, okruženi sa "...5000 policajaca grada Čikaga..."? Nejasno! Oni se ljudi prošetali, a policajci dobili batine. Prava niko nije dobio i još je izjava da je ta ista parada ponosa "uspela"? Kako, bre, uspela?! Mogao je još neko da istovari onim besnim "dečacima" tri kamiona kalaša i da popijemo scenario Sira Lione, oma! Ono, kao, uz dva kalaša džak bombi za džabe, a ako uzmeš deset komada dobiješ gratis zolju. Ubio bi keš! Kako se, bre, toga nisam setio u pm!!! Sad bih već bio na Sejšelima... I sad epilog tog događaja je da sam ja lično platio gej paradu, dnevnice za pandure i polupani grad?! To nije kul... hahahaha... Smešno jeste, ali stvarno nije kul, zar ne? Zašto se sve to dogodilo, bole me uši! Nezadovoljstvo, nacizam, gejevi, političari itd, stvarno me bole, ali zašto sad ja da platim?! Pa ja ustajem ujutru i radim i plaćam porez! Što ja da platim sad popravku koju je neko zamutio. Neću! Ali opet moram, jbg. Ali platili penzosi. Njima sad kasni onaj njihov "dečiji" dodatak od 5000 dinara koji dobijaju svaki mesec. Gde će sad u red da stanu!?

E, onda je na sve to stigao Klinton i tek mi on zbunio glavu. "... Srbija je pored svoje velike istorije i budući lider Evrope..."??? Koja je to izjava?! Hajde da je rekao regiona ili tako nešto, ali cele Evrope? Pretera ga, ticebra, pretera. A opalio bi Klinton Tadića, a? Kako ga je samo gledao, majku mu njegovu poljubim. Izgleda da nama Tadić dođe kao Petar Dobrnjac, pa će od sad u narodu da se kaže umesto "Hvala kurcu i Petru Dobrnjcu", "Hvala kurcu i Tadiću". Ne rimuje se, ali je istina. I tako mi postadosmo "lider Evrope". Fenomenalno! Ali genijalno! I sad od jednom Holanđani skidaju veto sa našeg ulaska u EU i koliko vidim ima da nas ufuraju u istu do kraja godine . Zbunjujuće! Neće niko ni da nas pita, ali sto posto bi prihvatili i to samo da zajebemo Hrvate i da uđemo pre njih, a da oni muda pojedu. Eto, to je jedini razlog... hahahaha... i da možemo da im kažemo "a guzili ste se, a mi u EU"... hahahaa... Ima da izvrše ritualni kikiriki zbog toga! Sećate se "Mi imamo Mekdonalds, a vi ga nemate!"? E, ista priča.

I onda isti taj dan ode naša reprezentacija da igra sa Italijanima i napravimo sranje i tamo i direktno toj istoj Evropi i svetu pokažemo kurac. I to bukvalno! Onaj mladić sa ograde im je stvarno sve vreme pokazivao kurac direktno u kameru. On mi samo nije jasan, kako je mislio da ga ne provale sa svim onim tetovažama? I da, kako su oni uneli sve ono na stadion u toj Evropi? Ma snalažljiv smo mi narod, nije to namešteno... hahahaha... E da, usput smo prebili sopstvenog golmana??? Ne njihovog, razumete, nego našeg!!! A za kraj puštaju nam "Balkan bure baruta" na prvom kanalu RTS-a posle svega toga u udarnom terminu?!

Moga sam da uozbiljim priču sa sve nekim teorijama zavere, ali brateee, kome je više do toga. Ćuti smrdi jer "Sedi disi jer ni za disi nisi"!

I'm baaack!!!

I'm baaack!!! Nisam dugo pisao i to ne zato što nisam imao šta da kažem na ovom blesavom blogu, nego baš obrnuto. Imao sam i previše. Toliko toga se dogodilo od mog zadnjeg pisanija. Baš se dogodilo, a opet se ustvari ništa nije dogodilo. Sve to što se dešava oko nas su same gluposti. Ali u pravom smislu te reči. Gluposti ! Sve su to tolike gluposti da su nebitne i za tebe i mene i naše živote. Treba da kažem koje su to gluposti? Koji su to događaji? Neću da kažem, osvrni se sam čoveče, otvori oči i pogledaj sam. Gomila gluposti koje se gomilaju kao govna u septičkoj jami. Znate šta je još zanimljivo oko te septičke jame. Govna su uvek tvoja i od po nekog gosta koji ti je prošao kroz kuću.

Znam da se osećate umorno i nemoćno. Stvarno znam, jer vas gledam. To je ono što ja volim da radim. Da gledam ljude, da slušam ljude, da pričam sa vama. Sve ste luđi i luđi, majku vam jebem! Al' ste ludi, oca vam poljubim! Oca vam poljubim, a majku vam jebem?! Provalili razliku u psovkama? Jeste li? Lepo. I tako vam kažem, odlepili ste skroz. Ono, baš vam nije dobro u glavi. Neki od vas to izvaljuju, neki ne, ali zar je i bitno. A to me dovodi do vica koji sam čuo i koji fenomenalno opisuje vašu situaciju. Bleje veš mašina i frižider i proleće im bojler iznad glave. Tek će veš mašina frižideru "Brate, ovo nije normalno!!!". E to je situacija u kojoj se nalaziš čoveče. Meni je duhovito. Bole me uši dal' je tebi, čoveče! Ono, libo me rac najstrašnije. Shvataš!?

Vidiš, ja sebi dajem za pravo sve ovo da kažem zato što sam ja, bato, umetnik! "Kaži osam? Moj te baci iza Šar planine!". Vidiš koliko sebi dopuštam. Da ne poveruješ. Ovo sa umetnik je naravno šala. Ja sam "kurac na biciklu"! Provali kako moram sve jake rečenice da stavljam pod navodnike zato što citiram nečiji drugi tekst. Tužno? Nije. Budi umetnik u životu, šta god radio. Ne shvataj ništa ozbiljno, jer život je kratak da bi bio ozbiljan. Sve mora da prođe, a ti da brineš?! Jok, bato. Skontaj da je život umetnost, a da si ti umetnik tog vida umetnosti. Života! Zezaj se i uživaj. Uradi ono što sanjaš da uradiš. Stvarno ti kažem. Bar jebeno probaj da uradiš to o čemu maštaš. To što te čini srećnim. Nema više straha. Dosta je bilo, kreni i ovako su sve same gluposti oko tebe, zar ne?

Najbolji pokazatelj tog događaja koji nam se svima desio je... hmmm, kad bolje pomislim, svuda oko nas. Ali hajde da se uhvatimo za jednu stvar. Nemam pojma, može muzika, primera radi. Današnja muzika je potpuna reciklaža. U redu, to je istina. Neki Led Zeppelin je prokrvavio muda dok se probio. Svaka proba, smišljanje, svađe u bendu. Prodavanje duše đavolu, ubijanje dece. Postali su čak i Krolijevci da bi uspeli i bili zapamćeni. Sad se kaju i mole bogu, ali sve su žrtvovali da bi stigli dotle. I jesu, ostali su legende i pesme će im trajati zauvek. I? Mocart je imao sigurno veću muku nego oni i bar 5000 puta je genijalni od njih, ali je završio u grupnoj grobnici, da mu se sad samo mesto obeležava zajedno sa još ko zna koliko duša koje su zakopane na tom mestu. A šta imamo sad? Aj da uzmemo ultimativnog Davida Guettu. Hit za hitom. Keš keš stiže, majku ti jebem. A šta čovek radi? Uđe u studi, najmanje razduvane glave, ukrade sve što može od ovih prethodnih "mučenika", ubaci neki ritam, doda dobre ribe u spot i hit, bato, hit!!! Veliki sam ljubitelj elektronske muizike, da me ne bi pogrešno razumeli da sam možda jedan od onih zarobljenih likova u prošlosti i da je sve što je novo sranje. Nije! Ima tu kvaliteta kolliko hoćete, Ali momak kog sam spomenuo to sigurno nije. On reciklira. Ali nije mi poenta da ga pljunem, nego baš obrnuto! Bravo batice! Ti si David skontao, majku ti jebem! Skontao si da samo lelemudi u životu dobro prolaze. To je da čovek ne poveruje, ali podržavam i šta više, mislim da si upravu. Kratak je život za muku i "Tihog dona". Čemu sve to!?!?! I ovako su sve to same gluposti. Muka ni ne postoji. Muka je samo nama u glavama. Hajdemo ljudi da pratimo sve to, uhvatimo se u kolo i samo nastavimo da pevamo "... party... it's a party, let's party... and party...". Majku ti jebem, kako je prosto!

A šta ćemo sa onim "odelima" koji vole da vladaju svetom? Onima koji vladaju bankama, korporacijama, politikom, državama i samom planetom? Šta ćemo sa njima?! Ama baš ništa. To su pizde obične. I to uplašene pizde, veruj te mi na reč. Treba samo da ne obraćamo pažnju na njih i da vidite kako im ne bi bilo dobro. Kome treba moć? Pa samo onome ko se boji nekog drugog. Kontrola i sve te fore. E njih, treba samo ignorisati i znate kako bi nestali. Evo najprostije ideje. Hajde da jednom jedan mesec samo ne platimo struju, svi mi sa kojima oni "vladaju". A?! Kako im ne bi bilo dobro, majku ti jebem! Uplašene pizde bi pretile, ovo ono, ali onda mi opet sledeći mesec. Ali svi do jednog. Auuuu, koja bi frka pala. Mislite da bi nas isključili. Ne bi. Tad bi mi shvatili da je sve to naše . Toliko je prosto. Nije ovo utopijska priča na kraju, nego samo primer šta možeš da uradiš, čoveče. Možeš da ne budeš u septičkoj jami, ako to ne želiš. I nema izgovora!

A oko čega dižemo najveću frku? Novca! Ej, papira sa kojim ne može ni dupe dobro da obrišeš jer je lošeg kvaliteta za brisanje istog! Novca! Može li svet da se vrti oko imaginarnije stvari!?! I još da te njime, tim papirićima, drže na uzici, opalim te po guzici... hahahaha... nisam izdržao. Dosta od mene. Hvala, doviđenja i prijatno. "Ja ne poznajem vaše roditelje, to je žalosno" što bi rekao jedan veliki čovek. Moj otac.

Pad Republike

Posmatramo ovu ekonomsku krizu u koju sve dublje i dublje zapadamo i pitamo se šta se to dešava? Zašto se sve ovo dešava? Gde sam ja to bio kad je ovo počelo da se dešava? Niko nema pojma, ali jednostavno nam se dešava. I malo obrazovan čovek može da shvati da je ovo tek početak, a ne sredina, ili kraj. Ovo je početak pada. Pada čega, možemo se zapitati? Jel' neko od vas čitao "Uspon i pad Rimskog carstva"? To je jedna standardna knjiga koju treba pročitati da bi se razumelo društvo danas. Da vam ne prepričavam sad knjigu, ali ovo je deo koji se naziva "Pad Republike". U tom delu se opisuje događaj kada je propala Rimska republika, demokratija, senat gubi vlast i sama vlast se prepušta caru. Možda će vam cela ta priča biti mnogo jasnija ako vam kažem da je taj car bio Julije Cezar. Dosta je filmova napravljeno o tome, tako da knjigu niste morali ni da čitate. Sad tu možemo ući u raspravu dal' je on želeo da održi republiku ili nije, i da li je prvi car bio Avgust, ali sve se to dešava u par godina. Ceo taj događaj. Istog tog Cezara i ubijaju, ali se pad republike ne sprečava time. Rim postaje carstvo, gladijatori se obujaju u areni, a masi se za džabe deli hleb, pošto je gladna.

Kakve veze ovo ima sa sadašnjošću? Pa u ovom momentu sve to možemo uporediti sa padom jedne nove republike, a to je Amerika. Naravno da neće doći do stvaranja carstva u tom nekom arhaičnom smislu reči, ali da će nam deliti hleb, deliće nam, jer daj svetini "hleba i igara". I to se već sada može videti pod uticajem mas-medija. Kod nas je to još uvek manje vidljivo, ali i mi teže vidimo takve stvari jer već dugo živimo u autokratskom društvu. Usuđujem se reći da nikada nismo ni imali ništa drugo. Ali baš onako otvoreno, uvek je nama neko vladao. Od pravih titularnih careva do ovih današnjih prikrivenih carića. Tako da smo mi već naviknuti na celu tu priču. Šta više, smatram da je to i dobro, pošto smo dobro pripremljeni na CCTV-eve koji će da nas prate. Varijanta Štazija je kod nas uvek dobro radila. Ali zamislite kad sad velike nacije kao što su Amerika, Engleska, Francuska dobije takvu opciju života? Kad se njihovi sistemi uruše, te lažne demokratije, da bi se prešlo na neki triumvirat ili tako neku prelaznu opciju u roku od par godina. Kako će to uticati na nas? Jer mi stvarno zavisimo od svih tih sila. Nemojte nikada ni pomisliti da nije tako, jer ko vam kaže drugačije, taj jednostavno laže. Znači, kod njih potpuni kolaps, a kod nas? To iskreno mogu da predpostavim, ali nekako mi to naginje ka Panami i tim državama koje su već u tom obliku pod uticajem velikih sila. Dodeliće nam guvernera ili ti stečajnog upravnika koji će da vodi računama o nama. To možemo videti već kroz ideju Nemaca koji bi da to nametnu u ekonomskom smislu nerazvijenim državama Evrope, radi sigurnosti EU.

Znači da će i kod njih doći do perioda inflacije i hiper inflacionih tokova, na koje oni nisu naviknuti. Te neke slobode, koje su proklamovane u tim društvima, se već ukidaju pod strahom od terorizma. A oni su nacije gde je 99% države zalepljeno za ekrane i stvarno veruje u ono što govore "talking heads" sa istih tih ekrana. Možemo samo očekivati pojavu još većeg naleta "terorizma", za koji mogu da tvrdim da je finansiran od istih tih država koje su napadnute. Strah, osnovno oružje svake države. I to smo preživeli, zar ne? Potpuna kontrola vlasti nad svim sredstvima informisanja, kretanja, bankovnih računa itd. To se već sada događa. Jeste li primetili možda, koliko nagradnih igara ima kod nas u ovom trenutku? Raznih ponuda i anketa, koje su uvek za neku lepu ideju? Jeste li primetili šta vam traže stalno? Ime, prezime, adresu, broj telefona i JMBG? Jeste li se zapitali što? Šta će Telenoru, primera radi, vaš JMBG ili vaša slika, ako želite da radite kod njih, a tek ste se prijavili za posao? Zakonski to je protivzakonito. Ni poresko ne sme da vam traži sliku, a ne Telenor, koji je pritom Norveška firma. Norveška uvek povezana sa Amerikom itd. Niste se zapitali? Zapitajte se. Šta će im toliki podaci o svima nama.

Evo primera, Facebook. I ako ugasite isti, podaci koje ste nekada davno ostavili tamo zauvek ostaju u njihovim bazama podataka. Evo ukucajte svoje ime i nećete moći da poverujete šta sve možete da saznate sami o sebi. Moć! Informacije su moć da se vlada nad nekim. Za ličnu kartu im treba vaš otisak prsta. Kad ubije neko nekoga, lepo se izhakeriše vaš otisak i postavi na mesto zločina. Kraj, vi ste krivi! Paranoja? Možda jeste, ali sasvim mogući scenario. Otiđite na dijagnostiku u vezi neke bolesti, sve te informacije su dostupne, tako da može jako lepo da se zna od čega bolujete. Ne verujete mi? Proverite u bazama podataka samo osiguravajućih društava i kreditnih odeljenja u bankama. Svi ti podaci se prodaju. Podaci o vama.

Pomenuću i sasvim drugu temu koja se baš kod nas javlja ovih dana. Naša država na čelu sa pridošlicom Božidarom Đelićem sad će da uloži u povratak naših ljudi iz inostranstva 20 miliona evra, da bi njih postavili na rukovodeće funkcije u državi. Što? Zar mi, koji smo ostali, nismo dovoljno dobri? Mi koji smo ovde, zajedno celu tu muku prošli nemamo dovoljno znanja kako da prevaziđemo sve to, nego nam trebaju obučeni ljudi iz moćnih država da to rade umesto nas? Da opet ljudi koji nisu čekali red za hleb, ulje, koji nisu bili bez struje i vode po dva dana vode ovu državu, gde u sred juna na 39C nestaje struje? Pa kako će to oni nama pomoći? Tako što će primenjivati neprimenljive metode koje su naučili u "uređenim"društvima" kod nas? Ne ide to tako. Jednostavno pitajte bilo kog privrednika ko se uzima ako želiš da plasiraš svoj proizvod na neko strano tržište? Pa onaj koji poznaje to isto tržište. Čovek koji je osamdesetih otišao iz ove zemlje, po meni, jednostavno više ne poznaje ovu zemlju. I to je ideja omalenog pridošlice Đelića? Sramota! Dolazimo do zaključka da u nekom grmu mora da leži zec na to pitanje šta će oni nama. Pa to su te "guvernante" koje trebaju da stignu i da nas uvode u taj novi sistem. Postavi njihove (naše), a vladaj svojim tempom i svojim načinom. Postadosmo Panama.

To je samo bio jedan primer za nas. Ali da je pad Republike tu, tu je. Svet prelazi u drugi oblik vladavine. Autokratiju korporacija ili ti vladavinu aristokratije. Ali to možda i nije loše. Živećemo kao u Zvezdanim stazama, kažu neki.

Šta ćeš biti kad porasteš?

Konačno sam prso. Stvarno to mislim. Ovo ovde... sve što se dešava oko mene... vreme... Ne znam, ali sve to kad se skupi, jednostavno možeš samo sebi da kažeš da izdržiš maksimalno i to je to. Kao u vojsci. Iskreno, ni ideju za priču nemam, već bih samo da podelim svoje osećanje prsnuća sa vama. Čak i dok pišem ovo, trokiram. Pitam se dal' da obrišem ovo što pišem ili da nastavim. Videću kako će sve ovo da ispadne kad završim.

Jedino što me teši je to što nisam sam u ovom prsnuću. Koliko vidim, svi smo prsli. Ali baš onako, dobro prsli. I to ne od jedne stvari, nego se skupilo tokom svih ovih godina nemanja šanse da čovek uradi nešto da sebi napravi neki lepši život. Ali kad se bolje zapitam, šta je to lepši život? Tako nešto nikada nisam video, osim u američkim filmovima, a to nije stvarno. A šta bih ja to želeo pa da mi život izgleda malo bolje u mojim očima? Iskreno više ne znam. Znam šta je to bilo kad sam bio tinejdžer ili malo posle tog perioda života, ali sad više nemam pojma. Stan, kola, putovanja? Mislim da me ni to više ne bi zadovoljilo, kad sam ovde. U ovoj prokleto usranoj zemlji. Priznajem, dotučen sam. Bez ideje i bez smisla, a verujte mi da sam se trudio. Dao sam sve od sebe da pronađem to nešto u sebi. Nije to to. Jednostavno kontam da nikada neću biti srećan.

Znam da ovo zvuči baš kao reči nekog tinejdžera, ali izgleda da sam i ostao na tom nivou. Da sam i dalje tinejdžer, zarobljen u obavezama odraslog čoveka. Nekako su mi uzeli sve u tom dobu. Kao da sam preskočio detinjstvo i odmah postao odrastao čovek. To jest, sa željama odraslog čoveka u telu deteta. To sam bio. A sad sam odrastao čovek sa željama deteta. Zbunjujuće? Meni jeste.

A još me više rastužuje ovo što gledam oko sebe. Primera radi "Farma". Jel' vi to ljudi stvarno pratite? Jer to su jedine vesti koje gde god prođeš, vidiš, čuješ. Ljudi se stvarno bave time? Ko je šta rekao, ko je šta uradio u toj nekoj retardiranoj emisiji? To su teme za razgovor ljudi u Srbiji? To je tužno. Da prosto čovek zaplače. I plače mi se. Stvarno mi se plače od takvih sranja. Zar smo dotle dogurali da su nam životi ono što vidimo u nekoj kutiji? Nemam pojma, ali samo znam da želim da odem iz ove proklete zemlje i zaboravim sve što mi je priredila. I ne mogu više da krivim sebe za ono što mi se događa. Evo, oslobađam samog sebe odgovornosti, jer sam stvarno uvideo da sam nemoćan, u potpunosti, da bilo šta uradim, pa čak i da prenesem pozitivnu energiju, jer je više nemam. Zar su svi toliko uplašeni da niko ni A da kaže? Sad i to shvatam. I ja sam umoran.

Sve ovo nema smisla i napolju pada kiša. Ljudi se vuku po ulici, a ulice su sive i prljave. Autobusi su stari, kola prolaze, osećaš se kao luzer. I jesi luzer. Onaj bez vrata te je pobedio. Velika lobanja je opet pobedila malu. Nekultura ponovo izlazi na videlo. Siledžije nas ponovo siluju. Grubijani su ponovo tu. Govna su ponovo na površini. Svi se nadamo dobitku na lotou i nekakvom bekstvu. Nema nade, a opet moraš da živiš. Gužva je u onom istom autobusu, a ljudi smrde, jer je napolju kiša, hladno je, pa toplo, pa opet hladno. Znoj se sliva niz leđa. Neko tamo, opet živi bolje, a ti se vucaraš kao pas. Tražiš nešto, a zaboravio si šta. A opet na radiju ide vesela muzika i ljudi sa dubokim glasovima ti nešto pričaju. Pokušavaju da ti stave šarene izloge, ali ih sivilo jede. Pojede nas sivilo. Sivi ljudi gde god se okreneš. Kvazi intelektualci pokušavaju da izvade stvar, ali oni su kvazi, i to je sve. Sunce ponovo izlazi iz oblaka, malo se ponadaš, okreneš prema istom, ogreje te , malo sreće, a onda ga oblaci ponovo sakriju. I sivilo prevlada. Kudaaaaa!?!?!? Štaaaaa!?!?!? Predstavu nemam. Ne pitajte mene. I ja sam izgubljen u ovom lavirintu gluposti.

I da je to samo ovde, nego se sve prebacilo još na globalniji nivo, pa onda možeš da se posereš na ono da hoćeš da pobegneš negde. Jel' to ljudski rod došao do zida? Do kraja? Jel' su mediokriteti preuzeli vlast, napokon, u potpunosti i sad svi moramo da igramo po njihovom? Znate li ko želi vlast nad drugima? Oni koji se plaše i žele da se zaštite. Onda možemo zaključiti da nama vladaju kukavice i mi to dozvoljavamo, jer su preneli taj isti strah na nas. Žele da se pojedemo oko ničega. Neću. Stvarno neću to. Život treba da bude lep. Ako pogledaš izvan tog sivila, vidiš da je sve u bojama. Pa kako to da mi to više ne vidimo i da smo se pretvorili u materijalističke kretene, koji žele stvari koje im ne trebaju?! Znam i ne znam, ali me manje više ne zanima. Znam samo da neću obrisati ovaj tekst. Nek stoji, da se setim kad bude bilo bolje. Kad sunce bude sijalo.

Hoću da budem Sunce,
Da grejem kao sunce.
Sunce nas gleda,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Ali ono gleda,
Neprestano gleda.

Hoću da budem reka,
Da tečem kao reka.
Reka teče li, teče,
Ruši sve pred sobom,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Ali ide dalje,
Sve dalje i dalje.

Hoću da budem vetar,
Da putujem kao vetar.
Vetar je silan i snažan,
Nekad moćan, a nekad blag,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Al' putuje sam,
Neprestano sam.

Pa da se izljubimo

Išao sam jutros na razgovor za posao. Da, nisam vas obavestio da sam u međuvremenu dobio otkaz, zato što sam imao svoje mišljenje i zato što ja mogu da hoću da pojebem svaku ribu u firmi, a moj šef to ne može. Toliko je prosto! Ali da nastavim. Prošlo je... hmmm... pa kako je prošlo, ali onda sednem u taksi, da mi odelo ne bi pokislo, pa da ispadne "Veća dara, nego mera", i kaže meni taksista "rekao je premijer da je Srbija izašla iz krize". Znači ušao sam u taksi, seo i bez dobar dan to mi reče taksista? Prvo se zbunih, a kad shvatih da taksista nije to baš ozbiljno shvatio, krenusmo da se smejemo do suza. Dođoh kući, i upalih TV da vidim šta se to dešava. Sedi naš omaleni Đelić i priča istu priču. Ne verujem! Pritom je bio nešto i u Nemačkoj tri dana i učestvovao da citiram čo'eka na "sedamdeset do osamdeset sastanaka za ta tri dana". To bi značilo da je, ako mene matematika dobro služi, naš omaleni Đelić, imao sastanak na svakih dvadeset minuta bez da je išao u WC. Genijalno! Jel' ste li primetili da mi tog čoveka gledamo već više od deset godina i da bukvalno pratimo njegovo odrastanje? To je kao da gledaš neku seriju, i u istoj, ako traje duže od par sezona, ljudi odrastu. Tako i mi! Gledamo našu političku scenu i ti ljudi se razvode, kradu, ljube, mrze... Prelepo!

Manje-više smatram da mi njima izgledamo kao retardirani majmuni, koje može da jebe ko stigne. Prestao sam da gledam vesti već duže vreme, ali kao hajde da upalim, čisto da vidim šta se dešava. Neću da prepričavam događaje od pre neki dan i šta su rekli, ali moram priznati da sam se osećao uvređenim. Oni stvarno misle da smo mi retardirani majmuni! Toliko je prosto! Vrte nam istu ekipu ljudi već godinama, nešto se mire, ljute, raskidaju, po neko ode u ćorku, ali brzo izađe... kažem vam, latino serija. Ali moram vam reći, da vi i jeste retardirani majmuni, čim to u miru gledate. Ne vređam vas, jer pripadam istoj toj grupaciji, to jest vama. Ako se neko našao uvređenim, nek ode da uradi nešto što ga neće činiti retardiranim majmunom, ali ne sa idejom "idem ja u šumu, dosta mi je svega", jer tako si još veći retardirani majmun. Ovo je uvreda samo za te iste retardirane majmune. Mislim na prave majmune, zato što ih upotrebljavam kao sinonim za nas.

Baš moj blog prijatelj pod nikom Kajzer Soze napisa kao komentar dal' sam se to ja ućutao ili tako nešto. Pa iskreno jesam, jer sam u neverici u kakvu je melanholiju upao narod ove zemlje. Da niko, ali ama baš niko ne pokrene nešto da se obračunamo sa ovom gamadi od ljudi koji su na vlasti. Ovim "lutkama" koji se predstavljaju kao "vladari"?! Mogao bi ovde sad da krenem ja da filozofiram o Goldman$Sachs-u kako su uništili Grčku, čak i Ameriku, a sad će Portugaliju, Španiju i Italiju. Irska ćuti i štedi... O tome da nestaje pravo kao pravo i da se uvodi neki globalizam ili ga vi nazovite kako god hoćete. Da će naša deca živeti kao robovi, ali pravi robovi, vladajuće elite. Čak bih mogao da uđem i u tematiku o BND-u (bruto nacionalnom dohotku), o kamatnim stopama gde smo "raj" za banke (to znači da su jako visoke), o tome da prodajemo zadnje resurse koje imamo da bi kupili socijalni mir. Da će sad da ode i EPS i Železnica na tender kao što je otišao Telekom, ali sve sam to već pisao pre nego što se desilo, dragi moji čitatelji. Ne da sam ja neki "mesija", pa sam sve to predvideo, a vi to niste znali. Iskreno za sebe mislim da sam retardirani majmun, da se ponovim, što se uopšte bavim takvim tematikama u mom prostom malom životu, koji ne vredi ni "pišljiva boba".

E tu dolazimo, da odgovorim svom prijatelju Kajzeru, zašto sam stao da pišem. Iskreno, ja bih pušku i da krenem da ubijam govna. Ne pozivam na pobunu, samo kažem šta bih ja, jer od ove prazne priče nema ništa. A mogu uvek da se pozovem na to da "... narod nezadovoljan svojim vladarima ima pravo da se oružano sukobi sa istim jer mu je on tu vlast i dao...", reče jedan čovek par vekova unazad. Kako i ne bih kad je meni danas na TV-u omaleni Đelić rekao da je sad super što mi imamo dinar i da smo ih tu "zeznuli" (ne znam koga?) i da je to naša prednost, a zadnjih deset godina isti taj lik želi da nas uvali u EU, koja je vidno pred kolapsom, i da uvedemo taj isti evro??? Šta nije uredu u toj priči? U toj priči nije u redu samo to što sam ja retardiran majmun, sve ostalo je u potpunom redu. I još mi saopšte da smo izašli iz krize. Koje, bre, krize?! Pa ja sam u krizi od kad znam za sebe. Dvadeset godina sam u krizi, kao i svi vi, i sad će da mi kao naškodi, neka "svetska" izmišljena kriza?! Bole mene. Odo ja u Boliviju da čuvam narko bosove. Kakva idiotarija!

Pa evo, ko mi objasni ekonomsku nauku sadašnjice, taj je veliki car! Ne govorim o klasicima 19. veka. Ti ljudi su u potpunosti upravu. Manje više "ubi špekulanta". Ali ovaj liberalizam i to... hmmm... Ni oni sami kad objašnjavaju, pobornici svega toga, ne znaju šta pričaju. Jer znate vi, da su Amerikanci počeli da uvode socijalizam, a da povrh svega dodam, da su u određenim firmama počeli da uvode samoupravljanje??? Samo onda mogu da kažem da je naš "drug Titooo" bio u pravu... hahaha... Da ne veruje čovek, a meni omaleni Đelić u ovom momentu prodaje liberalni kapitalizam??? Što bi Josip Pejaković rekao u jednoj od svojih radio drama "... narod su zemlja, stoka i ostalo...". Mogu samo na to da dodam da tu spadaju i retardirani majmuni tipa mene samog. Pritom da na sve to ne dodajem da svi patimo od posttraumatskog sindroma. Onako, kao nacija. To možete naći u bilo kojoj psihološkoj studiji. To znači da smo svi... ono... hit likovi na nacionalnom nivou! A na čelu države imamo onog manekena, koji ako ste primetili, je počeo da se "suši". Ali stvarno, pogledajte mu facu. I još je požuteo. U opoziciji "tužnog" grobara Tomu, "sovu" Koštunicu, kog su opet izvukli iz nekog budžaka po potrebi, i da ne nabrajam Bidžu, Badžu i Budžu! Prosto da čovek ne poveruje i tako da ponavljam, ja sam jedan retardirani majmun kome je dosta pisanja! Dajte mi pušku "... da pobijem govna i gotova stvar..."

Obično bih ovako završio tekst, ali nisam dugo pisao, pa me razumite. Da pridodam da se najavljuju novi Balkanski ratovi. Kako će to da izgleda, i ko će sa kim da ratuje, stvarno više ne znam, ali predpostavite sami. Ono što ja mogu da predpostavim da će Republika Srpska da pokuša da se odcepi i da će tu da izbije neki novi sukob. Amerikanci se plaše Albanaca na Kosovu. To nije moja izjava, već izjava čelnika KFOR-a na terenu. Manje-više imate nezavršeni rat iz devedesetih u kome su glavni akteri Srbi, Albanci, Hrvati, onda neki izmišljeni narod Bošnjaci. Tu mogu da pridodam Makedonce, Bugare, poludele Grke, Rumune, posrnule Mađare i naravno Turke, što se tiče Balkana. Otkud sad Turci? Pa čisto ako niste upućeni u Turske unutrašnje odnose, kod njih jača fundamentalizam (to vam dođe kao desnica) i pritom ih sad teraju da priznaju genocid nad Jermenima izvršen u Prvom svetskom ratu. Evo pitanja, koje može da postavi jedan retardirani majmun sam sebi, kako takva ekipa, a ubacite u tu jednačinu i istorijske činjenice i događaje, može da se dogovori diplomatskim putem? Evo, ne vidite me, ali verujte mi da se smejem sam sa sobom dok ovo pišem.

Idemo dalje. Dal' ste znali da su nam Baltičke zemlje upale u problem pre Grčke? Niste? E, šteta. Manje više, one su bile i sad su , dvadeset godina bankarski "raj" vezano za kamatne stope. Što krediti, što krediti na koorporativnom nivou preostalim državnim subjektima. Znači, da skratim priču, jer koga na našim prostorima uopšte i zanimaju Baltičke zemlja, upale su u jedan vid kmetskog ropstva, koje se sad zove kreditno ropstvo i nema šanse da se izvuku.

Možemo i da nastavimo ovu priču sa postavljanjem zaštitnog štita, kojim se Amerika štiti od Irana, u Poljskoj?!?! Znači, oni postavljaju nuklearne bombe u Poljskoj, da bi se zaštitili od Iranskog "super" naoružanja, koji će ovi najverovatnije da izbacuju iz praćke? Onda Rusi lepo obustave ono čuveno uklanjanje nuklearnih bombi, i naprave raketu koja može da probije taj nuklearni štit. Tu se smori i Kina, jer Ameri prodaju neko hit naoružanje Tajvanu, pa i oni naprave neku neverovatnu super giga-mega bombu. Genijalno! A onda Iranci potpišu sporazum sa Brazilom da prodaju taj nuklearni, šta god trebali da izbace iz praćke, i dobiju nazad nuklearni, šta god, da upotrebljavaju u medicinske svrhe? Hmmm...

I ovako možemo u beskonačnost da nabrajamo šta se dešava kod nas, u svetu itd. E da, jel' nas neko obavestio da mi pravimo nuklearnu elektranu u Bugarskoj??? Mi?! Pritom smo mi pozvali Kineze da nam budu u partneri u tom poslu?! Mi!? Ono... kao što rekoh, možemo ovako dokle hoćete, ali ima po meni jedan gori problem. Imam ženu i dete, nemam posao i napolju je jebenih deset stepeni, a uskoro će jun mesec!!! Sad će mi neko reći "... ali time te i drže u šaci da ne razmišljaš..."! Da, drže me u šaci i zato ja i jesam retardirani majmun!

Osmeh na licu

"Sedi, žele bih da te pitam nešto", rekao je čovek detetu. "Nije ništa strašno, Jel' želiš to?". "Naravno", odgovori dečak od nekih svoji dvanaest, trinaest godina. "Hoćeš li neki sok?" upita čovek. "Može" odgovori dečak i sede u fotelju tako da mu noge nisu mogle dodirivati pod koliko je bila velika. Čovek je već ustao i krenuo prema frižideru koji se nalazio u kuhinji. Otvorio ga je, izvadio sok, sipao u čašu i krenuo nazad. "Izvoli" reče i stavi sok pred dečaka. "Hvala" odgovori dečak i uze sok. "Nema na čemu. Pa da počnem?"odgovori čovek. "Naravno. Uvek voli da pričam sa tobom."

"Vidiš, znam da se osećaš mnogo drugačije od druge dece. Da vidiš stvari koje se ne vide, kako bi rekli. Da osećaš ljude i događaje. To si mi i sam rekao mnogo puta, kad si dolazio kod mene da pričamo. Da, kao... da postoji neka linija koju bi trebao da pređeš, a ni sam ne znaš, da li da je pređeš, da li hoćeš da je pređeš i ono najvažnije da li smeš da je pređeš. To si mi mnogo puta rekao i ja sam slušao. Moram priznati da me je to fasciniralo, svaki put kad si mi ispričao, ali da sam uvek uzimao u obzir i to da nisam baš siguran u tu tvoju priču, da li je to deo dečačke mašte ili tvoja stvarnost. Ali posle ovih dugih razgovora sa tobom, shvatio sam da je taj deo tvoje priče u potpunosti istinit za tebe samog i zato i pričam sa tobom kao sa odraslom osobom, jer koliko uviđam, a i tako mi se dojmi, ti kao da jesi odrasla osoba. Možda više i od mene samog, koji sam stariji od tebe, pa, skoro trideset godina. Mnogo puta si me fascinirao svojim razmišljanjima i shvatanjima svog okruženja. Okruženja bliskih osoba, ali i samog globalnog viđenja sveta. Čak si me naveo na neka razmišljanja, i dao upute svojim pogledima na ista, kako da se ja postavim u nekim situacijama. Prosto nisam mogao da verujem da se rukovodim razmišljanjima trinaestogodišnjeg dečaka. I pomoglo mi je da razumem mnogo stvari. Sam si mi rekao, mnogo puta, da ti jednostavno ni ne znaš kako ustvari znaš neke stvari ili kako prepoznaješ određene događaje i tu sam se zapitao. Šta više, mnogo puta si me zaprepastio svojim znanjem, koje nekako nije ni prikladno za dete tvojih godina. I tu sam se zapitao, da li si ti uopšte dete?"

Dečak je sedeo u fotelji, noge su mu se njihale i pio je sok. Slušao je šta mu čovek govori. "Kao... pa kako da kažem... da već unapred znaš šta će se zbivati i događati..." nastavi čovek, već pomalo zbunjen što uopšte tako priča sa dečakom, jer dečak je odavao samo dečačke reakcije na ovu njegovu priču. "Jel' mi možeš možda pojasniti, malo bolje, pored onoga što sam čuo već od tebe, da ti samo to dolazi... kako ti to stvarno dolazi? Kako znaš unapred te neke stvari koje su za tebe normalne, jer iskreno mislim, da će ti kasnije to stvarati mnogo problema da se uklopiš u svet oko sebe? Mislim... već ti stvara. Već se nekako osamljuješ i kao da nisi prisutan u ovome svetu. Takav ti je i pogled. Luta, gleda... a osmeh... uvek na licu."

Dečak prestade da pije sok i odloži čašu na sto, jako mirno i polako. "Hajde to ovako da kažem, ali sam sam ti rekao mnogo puta da ne znam odgovor na ta pitanja koja mi postavljaš. Ali mogu nekako da postavim celu tu priču u pravu priču. Kao neka priča za decu, kao bajka. Može tako?" upita dečak. "Naravno da može" odgovori čovek. "Možda će ti tako biti lakše da shvatiš. Ne znam dal' veruješ u reinkarnaciju, ili Boga, ili dušu, ili šta god. Nikada nismo pričali o tome, ali vidiš, ja verujem. A verujem zato što znam da je sve to istina. Sad ti samo pričam priču, da se razumemo, tako da i shvati ovo kao početak iste?"reče dečak upitnim tonom. "Naravno, naravno" odgovori čovek. "I kad su teška vremena ta neka viša sila, ti je nazovi kako god želiš, a ja ću je zvati Otac, radi lakšeg razumevanja, ima svoj naum. On voli svoju decu, i kao i svaki dobar roditelj pazi na istu. Ali pošto on ne može direktno da se uplete u događaje koja deca stvaraju, jer bi to stvorilo odbijanje, kao i svakog tinejdžera i deca bi se pobunila, on radi neke druge stvari. Moraš da shvatiš da smo mi svi braća i sestre, jer smo stvoreni od jednog tvorca, ali moraš da shvatiš da postoje i starija braća i sestre od nas. Nazvaću ih "stare duše". To su duše koje su proživele ovaj ciklus življenja mnogo, mnogo puta i jednostavno, posle tolikih proživljenih života zaslužila su svoje mesto, da to mesto nazovemo "Raj", da bi i to lakše razumeo. Ali to označava da su blizu Boga, svog Oca i da su napokon, kako to da kažem... hmmm... Naučila svoju lekciju... Eto može tako. I jednostavno se sad igraju sa svojim ocem, međusobno i uživaju u njegovom prisustvu i prisustvu svoje braće i sestara. Ali kad dođe neko pogano vreme, u svetu koji mi nazivamo stvarnim, Otac ih šalje dole da pomognu svojoj braći i sestrama. Gore, oni znaju šta su, ali kad siđu dole, to moraju da otkriju, jer ne bi bilo fer prema "mladim dušama", da tako nazovem tu "novorođenčad", da se "stare duše", iskusne duše pojave sa svim svojim znanjem i krenu da pametuju. Zašto? Pa onda "mlade duše" ne bi imale šta da nauče u životnom iskustvu koje proživljavaju u tom momentu. I tako da "stare duše" ponovo moraju da proživljavaju sve iz početka, ali u njima ipak ostaje taj deo proživljenog. To jest, one moraju da se sete zašto su tu. Da su tu da pomognu i da je život jedno veliko igralište"

Čovek je dečaka gledao zapanjeno. Priča mu je bila toliko "jaka" za njegove godine, da jednostavno nije mogao da veruje. Dečak je nastavio "E, zato je njima jako teško da se naviknu na ovaj svet, jer su dugo bili sa Ocem, u njegovom naručju, sigurni, i sad su od jednom ponovo u ovom "nesigurnom" svetu. Treba im vremena da se sete. Mnogi od njih se odaju raznim porocima, pokušavaju da se ubiju i uspeju u tome, postanu zli, jer ne mogu da izdrže neprisustvo tog nečega što im nedostaje, a to je zato što su dugo već sa Ocem, ali oni koji uspeju da se sete ko su i zašto su tu... eeee... to je već druga priča. Oni postaju "posebni" kako ih društvo naziva. Oni znaju ne da veruju da Bog postoji. Oni znaju da postoji samo dobro i loše, i da nema sive zone između. Oni znaju zašto lišće cveta, ako me shvataš, i onda kreću, da kažem, u svoju misiju, bez ikakvog straha i bojazni, jer znaju gde se vraćaju kad napuste ovaj svet, za razliku od "mladih duša", koje su tu i lutaju i treba još mnogo, mnogo toga da nauče i još mnog života da prožive. Tu im se, naravno, vraća i sve to iskustvo koje su stekli za sve te prethodne živote koje su proživeli i tako znaju šta će se dešavati ili kakvi su ljudi preko puta njih. To ti je odgovor na tvoje pitanje, kako ja znam. Šta se dalje dešava, to je već njihova slobodna volja, a "misiju" imaju. Dal' će je obaviti, dal' će promeniti i naučiti "mlade duše" nešto, je samo na njima. Lepa priča?"

Dečko je uzeo ponovo sok i krenuo da ga pije. Odrastao čovek je gledao dečaka zbunjeno. Popio je sok, ustao iz fotelje i otišao u sobu da se igra. Čovek je sedeo, zbunjen dečakovom pričom. Sedeo je tako neko vreme. Onda se popeo na sprat do dečakove sobe, otvorio vrata. Dečak se igrao sa nekim svojim avionom i pravio se da je pilot koji vozi taj avion. Čovek ga je gledao. Dečak je "doleteo" do čoveka i rekao "Ne brini oče, sve je u redu, život je lep" i nasmejao se.

Lud jebe zbunjenog, ipak!

Danas, onako, idem ulicom i pomislim "Koliko siv dan!". Jeste li primetili ovo sivilo koje nas okružuje i koje počinje polako da nas opkoljava, da se grupiše i pretvara u mrak koji će da nas proguta? Koliko vidim, niste, pošto i dalje hodate pognute glave i kao da čekate nesreću da nas strefi. Da, baš tebi se obraćam čoveče koji čitaš ovu priču! Svi vidimo kuda ovo vodi i šta će ponovo da nam se desi. Rekao sam ponovo, pošto smo za razliku od ostatka sveta, da izuzmemo par država, mi to sa ekonomskom krizom, već preživeli.

E sad, kapiram da neće to baš biti kao devedesetih, da nema šta da se kupi po rafovima, već baš obrunuto. Biće šta da se kupi, ali nećemo imati para da kupimo. To mi je još moj otac rekao neke devedesete da će doći vreme kada ćeš imati sve da kupiš, ali da nećeš moći. I eto, stiže i to polako. Inflacija nam se približava, opet neki ljudi, kojima u očima vidiš da nemaju pojma šta više da slažu, nam pričaju i objašnjavaju šta nam se zbiva, kao da mi to ne znamo i što je najgore, vidi se da ti naši "stručnjaci" nemaju nikakvo rešenje. Da ne pričam da nam se deca ponovo tuku i ubijaju po ulici. Čak sam čuo da su ponovo počeli da skidaju patike! Pa zar opet?! Pa zar smo mi toliko glupav narod, da ćemo da dopustimo da nam se ponovo desi ono što nam se desilo pre jedne decenije?! Izgleda da jesmo.

A mi ništa. Ali ništa da preduzmemo! Već sam pominjao Grke i njihove izlaske na ulice, ali mi ni to više ne možemo jer to sad neće niko da finansira, kao što su finansirali Čedu, Otpor i razna udruženja "zviždača u pištaljke" i "lupača u lonce". Zaboravili na njih,a?! Nema to kod nas da nas možda okupe sindikati i da malo pokažemo da nismo zadovoljni. Pa kad su šefovi sindikata isto partijski uvalili svoja dupeta i samo se trguje sa ovim i onim,. "Održavaj socijalni mir, održavaj socijalni mir!" to im je svima pesma koju pevaju zajedno, a onda kad sve pukne ima da pale kao Dafina i Jezda. Evo, iskreno, ja se već razmišljam da povučem onu moju malu bednu ušteđevinu iz banke da ne bi završio kao oni naši blesavi roditelji, sa rečenicom "Ma neće to kod nas" bez devizne štednje. Ma zajebi. Pa gde je tu logika? Štedimo po bankama država koje propadaju? Čisto da vam saopštim da samo Societe General garantuje za vaš novac, ovi ostali, ako ste bar malo bacili pogled na ugovor koji ste sklapali sa njima, ne garantuju ništa. Garantuje Narodna Banka. A šta nam se tu desilo? Dao čovek ostavku koji vodi tu ustanovu. Ode nam Jelašić, a u novinama naslov "Šta će dinar bez Jelašića"!?!? Zamislite vi taj naslov! Postojao je dinar i bez Jelašića, ali kod njega u Ugovoru u radu piše da "... mora da održava inflaciju ispod 10%...." inače ide otkaz. Ali kontam da nije to, nego da se malo posvađao na Kopaoniku na "skijanju" sa ostalim nam "velikanima". Nije mi se sviđao lik nikada, mislim na Jelašića, ali izgleda da je i njemu dokurčilo sve ovo. I da se vratim, ko će sad da garantuje za naše štedne uloge, ako NBS samo kaže jedan dan da ne garantuje, i onda ćao zdravo, ode mast u propast. I sad će neko da kaže da je to nemoguće? Pa videli smo to već.

A isti dan, skočila i cena benzina. Kao slučajno. Kao neka razlika u dolar-evro odnosu "...trebalo to sve da se desi još prošle godine, ali nije..." i kao ajde sad Srbina po ušima da rebnemo i za zimbe! Pa jebem mu miša. Da mi imamo najskuplji benzin u regionu? Evo nek mi neko to objasni, ali da ja to razumem. Ili ti čitaoče ove priče. Možeš ti to da mi objasniš, ali iskreno, ako mi povežeš plate i poskupljenje, ti si veliki car, a i šta god mi rekao oterao bih te u tri lepe, jer neću više da slušam pravdanje, već da neko reši ovo stanje, od svih tih "stručnjaka"!

Pritom gomila ljudi ostaje bez posla, ako niste primetili. Jednostavno onaj zapadni sistem. Kao, "Ostao si bez posla posle 40 dina rada... prijatno, doviđenja"! Država ne može da te zaštiti, ali nikako, šta više, i neće da te zaštiti, da bi dovukla sve te koji kao mogu da te zaposle. Da ne govorim više ko radi po tim svim bankama, "velikim" firmama, korporacijama. To kao da biraju retarde. Kontam da i rade to. Pa lakše je njima vladati. Ali to onda prebacimo samo na naš državni, narodni nivo, i svede se na isto. I mi smo postali retardi sa kojima je lako vladati, jer više reč ne progovaramo, već sedimo kao onaj prosjak na Zelenjaku, spuštene glave s ispruženom rukom i očekujemo da nam neko nešto da. A ništa, ljudi moji, nije za džabe. Svaki dinar koji uzmemo od MMF-a ima troduplo da vratimo. Prodajemo i zadnji resurs koji imamo, a to je zemlja po kojoj hodamo. Evo, čisto da pridodam u vestima danas, da ide i prodaja Telekoma. Šta će biti sa tim parama? Prosto je. To su popunili budžet za 3 meseca, ako i toliko, gurnuće svu tu lovu u penzije, i onda? Ništaaa...

Vesti za danas su da je guverner Narodne Banke dao ostavku, da je poskupeo benzin i da ćemo da prodamo jedno od naših najveći javnih preduzeća. Sve to u istom danu! Fantastično!!! To je samo za danas!? Šta će biti sutra onda? A da, dan mi je počeo sa B92 i proročanstvom baba Vange da treći svetski rat počinje u novembru. To je bilo u B92 jutarnjem programu. Šalili se ili ne, ne moraju baš od rane zore... Znate koje su udarne vesti bile na Novom Zelandu? "Posvađala se dva čoveka na benziskoj pumpi"

Radost?

Već par dana pokušavam da napišem nešto na temu koju sam izabrao danas, ali mi nikako nije išlo. Nekako, nikako da sednem, sklopim misli i uradim to. Nije mi se to ni danas desilo, ali moram nešto da kažem. Znate i sami kad ti se to nešto vrzma po glavi, a nikako da ga pokreneš. A i toliko tih nekih informacija je dolazilo do mene preko javnih medija, da se samo gomilalo i gomilalo. A sama tema, ovako izgleda jako prosto, ali ovih par dana mi je pokazalo da nije. Tema je lična sreća. Gde je, šta je i kako do nje? To su ta neka pitanja koja su mi se vrzmala po glavi.

Ovde možemo reći da je za svakog sreća nešto drugačije, ali ovde bih rekao samo nešto uopšteno. Evo jedno pitanje za vas. Kada ste poslednji put bili srećni? Ali onako, baš srećni da vas je to osećanje ispunilo toliko da niste mogli da podnesete toliki "napad" sreće? Za samog sebe mogu da kažem da nikada to nisam osetio. Ali pustite mene. Nisam baš neki čovek koji se može uzeti za primer, jer sam ja od onih likova koji je strašno zatvoren u nekom svom "bunkeru". Od onih sam ljudi koji život posmatraju, a ne žive ga. Ne da se meni stvari ne dešavaju, da me pogrešno ne bi razumeli, šta više. Toliko mi se stvari desilo u životu, da mislim da sam se zbog toga tako i zatvorio. Ovde, naravno, mislim na osećanja. Ne na sreću kad se napiješ, pa počneš da voliš sve oko sebe. Mislim, da nema potrebe da u ovu priču ubacujem svoju porodicu, svoju ženu i ćerku, jer je meni prirodno da sam srećan sa njima, pa to ni ne računam. Mislim, na onu radost, koju čovek oseti, jer je zadovoljan sam sobom. Radost, jer je nešto uradio, nešto mu se lepo dogodilo. Otputovao negde, pa se osetio bolje. Baš te male proste radosti koje čine život.

Nekako bih u to mogao da upletem i da su nam snovi nestali, zar ne? Jel' mislite vi da će se neke stvari koje ste zamišljali da će vam se desiti, uistinu i desiti? Ne mislim samo na maštu kao maštu, već baš na neke opet obične stvari i želje? Retko ko više veruje u sve to, a to povlači pitanje da li verujemo u sami sebe. Da li se osećamo sigurno da nešto preduzmemo da ostvarimo nešto što želimo? Više takve ljude ne poznajem, a kao da ih nikada nisam ni znao. Ko nam je to uzeo? Jel' to sve nestalo samo ili se neko dobro potrudio, a može se reći i na globalnom nivou, da izgubimo sve to? Ili je to sve laž, pa to nikada nije ni postojalo, nego nam je dato otkad je nastala ova mas-medijska kultura, pa nam je to, da smo uopšte i u mogućnosti da ostvarimo radost, želje, isto tako samo podmetnuto na neko vreme, da bi nam baš to sad nedostajalo, i da bi se sad baš ovako i osećali? Al' sam ga sad ovde zakukuljio, što bi rekla moja baba. Dal' je moj pradeda uopšte i razmišljao na ovaj način? Zašto sad njega ubacujem u ovu priču? Pa zato što je on za svog života bio u četri rata. Dva Balkanska i dva svetska, i par omanjih sukoba. Jel' se on pitao ovako nešto, kao što se ja pitam? Nekako mi se čini da nije. Ali mislim da u tom grmu i "leži" zec. Nekako transgeneracijski smo naučeni da ni ne tražimo radost, niti da znamo šta je.

Koliko sam skontao, kad ti uzmu tu varijantu da ne znaš više šta te čini srećnim, kao da se gubi nada. Eto, otvara se još jedno pitanje. "Nada umire zadnje". Da li? Idem ulicom i gledam neke sive ljude, koji tumaraju u mraku i pričaju sami sa sobom, po ovom gradu. Šta nam sve rade ovi "vlastodršci", a mi ništa da preduzmemo. Pogledajte samo to, primera radi. Svi znamo da nas lažu, petljaju i mažu, ali više niko ni ne obraća pažnju na to. Ali ne onako "imam ja šta pametnije da radim", nego "bolje mi je da ćutim i smrdim", koje prikrivamo sa "use i u svoje kljuse". Pad nacije, ali koliko vidim i pad na mnogo globalnijem nivou. Deca opet imaju moralne kriterijume devedesetih godina? Kako se to dogodilo? Ma to je i veća tema od teme "Ide li više neko kod nekoga na kafu?". Ni toga nema, a time smo se dičili i to su nam "gastosi" govorili da ne valja u zapadnom svetu. Ni toga više nema.

Iskreno, ovde sam postavio više pitanja, nego što sam dao neki odgovor, ali gde je ta životna radost? Kako je to nestalo i dal' je ikada postojalo? Neko nam je dao ovaj život, a mi smo se dobro "potrudili" da od njega napravimo jedno tumaranje i traženje samih sebe i svojih duša, a opet imam utisak da je sve baš na dohvat ruke. Ne znam, nisam pametan, ovo mi na srcu bilo, pa rekoh da podelim sa vama. Poštovanje dobri ljudi.

Plakao

"Posle časa" vikao je momak, "Tućićemo se posle časa. Na velikom... Jebaću ti kevu!". Ostali su razdvajali dva momka, koji su i dalje pokušavali da dohvate jedan drugog preko klupa. U krvavim očima im se mogao videti bes. Svi su znali da ni jedan ni drugi neće posustati. Naravno, da je na obe strane bilo navijača, koji su na suprotnu stranu počeli da "šibaju i stolice", ali većina je ipak razdvajala njih dvojicu. "Na velikom, hoće, a?! Jebaću ti sve po spisku!". Cela učionica je bila ispomerana. Razdvojili su ih na dve strane iste, i brzo su devojčice počele da sređuju učionicu pre nego je profesorka došla. Čula se škripa stolica i klupa koje su brzo išle tamo vamo, bukvalno bacane sa jedne strane na drugu. A onda muk. Sve je bilo kako treba. Ušla je profesorka. "Dežurni, ko nije tu?"

Dok je profesorka pisala nešto po tabli, svi su gledali u sve. Jedino njih dvojica nisu jedan u drugoga. Oni su samo čekali. Tenzija se, kako to kažu "mogla seći nožem" u učionici. Jedino ko to nije primećivao ili se pravio da ne primećuje je bila profesorka. "Ma jebaćeš mu kevu sad na odmoru. Ako treba ima da uletim, brate, za tebe" govorio je Pera Marku. Marko ga nije slušao. Velik dečko taj Marko. Stamen i jak za svoje godine. Trenirao je rukomet od kad zna za sebe i bio u jako dobroj fizičkoj kondiciji. Odatle mu i toliko samopouzdanja. "A i onaj karate što me je ćale terao... dobro mi uvek dođe". Odatle je i znao Saleta, dečka sa kojim će se tući na velikom odmoru. Baš sa tog karatea. I stali su u isto vreme. Sale narastao, pa krenuo na košarku. Gde će dečko od dva metra i dva santimetra da trenira karate. Sale je samo sedeo i ćutao. To je obično radio i ovako, ali pred neki "fer", uvek. Sedi, ćuti i pokušava da obuzda sav taj adrenalin koji mu je nadolazio. "Ne volim da se bijem...", to je pomislio. I dalje je sve bilo napeto. Pera je nešto pričao Marku, ali ovaj ga više nije slušao. Zvonilo je. Profesorka je uzela dnevnik i ubrzanim korakom krenula u zbornicu. Izašla je. I dalje je vlado muk. Počeo je veliki odmor. "Iza sale... Iza sale... idemo... ajde..." vikao je Pera.

Vest se brzo proširila po celoj školi da će biti tuča. Svi su bukvalno "leteli" niz stepenice da bi se našli u prvim redovima "kruga" gde će se tuča odvijati. Jedino su sami akteri svega toga išli jako polako. Niko nije više ništa ni razmišljao osim toga da ne želi da izađe ponižen iz tog sukoba. Ipak će ga cela škola gledati, mislila su obojica. Stigli su do sale za fizičko. Masa je počela da urla "Tuča, tuča, tuča... !!!". Krug se polako zatvarao, i Marko i Sale više nisu imali kud. To je bilo to. "Hajde Mare, odvali pičku!"urlao je Pera koji je sebe smatrao jednim od većih "ludaka" u školi i Maretovim najboljim drugom. Momci su digli pesnice, stali u gard i počeli da se kreću i merkaju. Masa je urlala željna krvi. Željna da jednog od njih dvojice vide poniženog. Željna da jedan od njih bude na podu. I dalje su se merkali. Da se razumemo, ovo nisu momci koji oklevaju tek tako da se tuku. Ovo nisu momci koji se boje udarca pesnice u glavu. Ali su se i dalje merkali. Ceo život su se znali i jednostavno u ovom momentu im više nije ni bilo jasno zašto su tu. Ovde čak ni kompleks jednog od njih nije mogao da pobedi. Zajedno su trenirali karate, roditelji su im se družili i uvek se znalo da su njih dvojica najjači u školi. Sad se samo čekalo da jedan zada prvi udarac i da krene krvoproliće, jer koliko god su se znali, znalo se i da ni jedan ni drugi neće posustati. Išli su u krug, i bili u gardu baš kako su ih učili na karateu.

A onda se desilo nešto u potpunosti čudno. Stali su. Pogledali se. Masa je urlala. Sale je nešto rekao Marku, ali ovaj nije mogao da ga čuje od mase. Približio mu se da ga bolje čuje. Mislio je da ga nešto psuje ili tako nešto, ali Sale je govorio "Hajde da odustanemo od ovoga". Marku je to bilo čudno, ali jako drago. Nasmešio se. Masa je zaćutala kad je videla da se oba momka smeše i da kreću jedan prema drugome spuštenog garda. Sale je pružio ruku Marku, Marko ju je prihvatio. Masa, koja je kao u Rimskim koloseumima tražila krv, bila u potpunosti zbunjena. Pa nisu digli ni palac gore ni dole da bi se ovo ovako završilo. Rukovali su se. U tom momentu Sale je samo promenio izraz lica iz osmeha u bol. Marko ga je zbunjeno gledao. Pored njega je stajao Pera. Čuo se pucanj. "Šta je ovo pičke! Kakvo je ovo rukovanje, indijanci jedni!!!". Marko je video da drži pištolj u ruci. Okrenuo se i gledao kako Sale pada na zemlju. Lice mu se grčilo više od zbunjenosti nego od bola. Tog momenta, Pera pokuša da ispuca još jedan metak u Saleta koji je padao na zemlju, ali Marko ga instiktivno uhvati za ruku. Masa je počela da vrišti i beži gde je ko mogao i ko je preko koga mogao. Izbio mu je pištolj iz ruke i udario ga tako jako pesnicom u vilicu da je Pera samo zakovrnuo očima. Pištolj je odleteo negde, a Marko se bacio na Peru "Šta to radiš, pičko jedna smrdljiva!!! Ko ti je rekao da to radiš, pederu jedan indijanski" vikao je na njega sa sve žestokim udarcima koje mu je upućivao u pravcu glave. Svaki je pogađao svoj cilj. Razbio mu je i nos, arkadu, zube. Čak ga je od besa u jednom moemntu i ugrizao za obraz. Kad je video da je ovaj gotov, ustao je i otrčao do Saleta. Sale je ležao. Tresao se kao da ima jaku groznicu. "Zovite doktora!" vikao je Marko "Zovite hitnu pomoć" sad je već govorio kroz suze dok je držao Saletovo grozničavo telo u rukama. "Sve će brate biti u redu. Videćeš. Obećavam ti."

Tri momka su bila na zemlji. Jedan u nesvesti od udaraca koje je zadobio. Drugi od metka koji je dobio u stomak. A treći je samo klečao i plakao.

Ti si za bunar!

Mrak. Potpuni mrak u prostoru. Velikom prostoru kome mrak nije trebao. A ni samom mraku nije trebao toliki prostor. Komešanje unutar mraka u tom velikom prostoru je bilo primetno. Komešanje tela ljudi sa kojih se slivao znoj. To je bio taj vid komešanja. Dodirivali su se svi, jer je ljudi u tom mraku u velikom prostoru bilo mnogo. Zamora nije bilo. Tišina je bila gospodar tog prostora, a ne sam mrak koji se toliko isticao. Potpuna tišina. Jedino što je moglo da "iseče" tu tišinu je bilo iščekivanje. A samo iščekivanje je bilo vidno. Kako to vidno usred tog mraka, zapitao bi se neko? Iščekivanje je nešto što se može videti. Videti, osetiti, pružiti, dati, šta više i poljubiti. To je i radilo dvoje ljudi u tom istom mraku u velikom prostoru, koji su bili znojavi i koji su isto tako iščekivali da počne da bi prestali da se ljube. Dvoje ljudi u toj gomili ljudskih znojavih tela. Poljupci su se ređali i budila se napetost. Ne samo napetost uda jednog od učesnika tog ljubljenja, već i napetost ljudi koji su toliko iščekivali, ali i dalje je vladalo iščekivanje uz svu podršku mraka.

"Drum!" začuo se bubanj. "Drum, drum!!!" začuo se još jednom. Kao da je to trebalo da najavi nešto. "Njaooo!" kratak trzaj gitare uz distorziju. "Drum, njaoooo, drum, njao, njaoooo, njaoooo!!!!" je kidalo mrak, a ubijalo iščekivanje koje je polako prerastalo u želju. Prestali su i ono dvoje, već sad pohotnih pošto je ud postao tvrd, da se ljube. "Drum, njaoooo!!!!" sad je već najavljivalo nešto, ali to nešto nikako nije stizalo. Tu je iščekivanje počelo da prerasta u uzbuđenje. Počela je da se lomi tišina uz polako buđenje ljudi iz onog mraka i kao da se pojavljivala svetlost baš od istih tih ljudi koji su bili tu, tako znojavi. Sad već i napeti i znojavi. Želja se pojavila uz zvuk basa koji je pevao "bau, bau, bau... ba, ba, ba, bau, bau, bau....". Osmesi si su bili tu na ljudskim licima, ali se nisu mogli videti već samo osetiti, jer mrak je i dalje bio vidan i upečatljiv. Dominantan.

"Drum, bau, bau, bau,ba,ba drum ba, njaoooo!" se čulo i masa se budila. "Šta je maso! Želite me! Želi te me ili se i dalje oralno međusobno nadražujete?!" pričao je glas preko svih tih instrumenata. "Hajde masoooo, idemoooo!!! Dajte mi ga, daaaajteeee!" sad je već glas tražio, a masa mu je davala. Davala mu je potpunu slobodu. Svu slobodu koju je masa imala počela je da prepušta jednom glasu. Vriska, cika, odgovori su se čuli u mraku koji su isto tako i poslati u taj mrak, jer svetlosti nigde nije bilo. Nije bila ni potrebna. To je bilo to. To je bilo ono što je masi trebalo. To je bio taj glas koji je davao bez uzimanja. To je bio taj glas koji je vodio negde gde se nije moglo otići. To je bio glas.

Muzika je krenula polako da nadjačava glas. Muzika za igru. Muzika za trans. Muzika koja i daje i uzima. Daje sve, uzima slobodu izbora, jer jednostavno telo je moralo da prati ritam koji je vodio. Taj ritam je vodio u zemlju zaborava. Taj ritam je vodio gde god da je trebalo ići. Ta melodija je, bukvalno, vodila u zemlju nedođiju, u zemlju koju je svako želeo da vidi, oseti, ostane tu zauvek. Ne zaborava koji je zao i ne da ti nazad, već zaborav koji je svima trebao s vremena na vreme. Melodija je vodila, ritam je nosio, glas se ponovo pojavio. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igraaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigra... kao čigra!!!". Masa pade u potpuni trans. "Sad drugi čovek nastupaaaa, sad drugi čovek igraaaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigraaaa... kao čigraaaa!!!". Masa poče da vrišti, prepuštajući se glasu u potpunosti, a glas je sada imao kontrolu. Glas je bio sad taj koji je vodio sve i koji je radio šta god je hteo sa telima u umovima ljudi koji su bili u mraku u velikoj prostoriji, znojavi ljudi i bespotrebni dodiri. Dvoje ljudi je ponovo počelo da se ljubi, samo je sad to imalo primesu požude, hvatanja na javnom mestu sa željom za penetraciju. Masa, masa je sad počela da talasa i željno je išekivala taj isti glas, da nadjača muziku. Trebao im je. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igra i vrti se, vrti se, vrti seee... kao čigraaaa!" povisi se intonacija, svetla se upališe naglo. Zastrašujuća svetla, da se tek sad nije više moglo ništa videti. Samo siluete na bini. Silueta koja je bila najbliža publici se zatrča prema istoj i reče još jednom u skoku "... vrti se kao čigraaaa!!!" i baci se na ljude. Hteo je da budu jedno. Da ga dočekaju na ruke. Da dele.

"Napokon, trebam im. Vole me! Imam ih!" pomisli glas. Zatrča se i baci se prema ljudima. Ruke su bile ispružene, ali niko nije hteo još jedno znojavo telo tu pored sebe. Pomeriše se ruke, glas tresnu od zemlju. Muzika stade, jer je udarac bio glasniji od iste. Okolna masa je gledala čoveka sa glasom. Bolelo ga je. Telo mu se trzalo od nemoći. Kontrole više nije bilo ni nad sopstvenim telom tog istog glasa. Ispod njega se videla tečnost kako polako curi. Ali ne krv, već urin koji je ispustio, kad su mu se mišići opustili. Glas je bio zapišan i ležao je u sopstveom urinu. Guza mu je bila braon. Čak se i usrao, a bala mu je visila, i spajala se sa podom, iz usta. Opet tišina. Napetost. Iščekivanje. A onda drugi glas reče "Ma majci se ti vrti kao čigra!". Tišina. I onda smeh. Smeh koji je razbijao i mrak i svu mistiku mesta koja je bila do tad stvorena. Radost je pobedila. "Skači u bunar, majmune!". Raja se smejala, čovek se trzao...

A što ne bi...

Nešto sedim i razmišljam i sa ženom se popričavam. I skontam, ili mogu reći skontamo zajedno, da smo mi dva u potpunosti, "baksuza ursuza" koji vide čašu stalno "polupraznom", što bi Ameri rekli. I stvarno, stalno nešto kukamo, kenjamo, "svima je bolje nego nama" i tako to. Plus da ne dodajem onu varijantu gde su svi "u krivu, a mi smo veliki carevi koji su u potpunosti u pravu". E, sad, kontali smo mi to s vremena na vreme da nešto nije u redu sa nama, ali večeras se baš lepo ismejasmo sami sebi i sopstvenom debiluku. Imamo sve što nam treba! Može još po nešto, ali doći će već.

Onda smo se, naravno, bacili i na globalnu sliku, što mi na ovim prostorima uvek volimo da radimo, i dođemo do zaključka da je većima ljudi ovde baš takva. Mi kao da smo programirani da razmišljamo "sad će nešto loše da nam se desi", "pazi da ne urekneš", onda to da je ta "čaša" stalno "poluprazna, a ne polupuna. Bukvalno na nacionalnom nivou se tako razmišlja. Da ne pričam o onome da "komšiji crkne krava" što i potpunosti ide uz ovu priču. Nije to ni zavist, to je... beda, bre! I naravno, "niko od nas tako ne razmišlja, tako ustvari razmišlja baš taj komšija" koji hoće da nam zabije "nož u leđa". Mi imamo više tih izraza nego izraza za sreću! Da prosto ne poveruješ. Možemo mi da ulazimo sad zašto i kako je došlo do svega toga, ali to je opet okretanje na tu stranu "jadni mi". Zašto? Hajde da ne budemo "Jadni mi". Hajdemo malo samo da obrnemo priču, ali ne one nacionalne "napade histerične sreće niodkuda" koje sam manje više video kod svih, nego da okrenemo priču i da krenemo da razmišljamo za promenu pozitivno.

Znam da sad ovde zvučim kao neki "poludeli" hipik, ali kad čovek pogleda, dobro bi došlo nama malo toga. Da budemo "poludeli" hipici. Ali ne ovo naše foliranje ekipe iz osamdesetih "znate kako je to bilo u naše vreme...", a oni sad negativniji od svih nas ili ove varijante koje se i dalje furaju studentskih protesta. Bilo ljudi, pa prošlo. Hajde malo samo da se razmišlja o budućnosti koja može biti sjajna ako se i mi tako postavimo. Tu možemo doći do toga da su stvari takve kako ih sam postaviš. Postoje životne okolnosti, ali primera radi, ljudi koji su doživeli neke od najvećih ličnih nedaća, su obično i ljudi koji su najpozitivniji u društvu. Obično baš onaj koji je izgubio oba roditelja kad je imao 9 godina je onaj lik koji te nikada neće zamarati sa debilnostima. Jeste tim ljudima teško i to se vidi, ali te ne zamaraju.

Tu možemo doći i do razmaženosti. Mi smo nacionalno razmažena nacija. Vrlo lako se može zaključiti zašto i kako. Dede i babe su bile u ratovima pa imaš onu opciju da su svoju decu tetošili sa dodacima potpune paranoje da je "neprijatelj sa svih strana", a da unuci "samo ne budu gladni". Onda su malo nešto emocija imali u sebi, pa su to čuvali za sebe, pa su onda stigli naši roditelji, deca socijal-realizma. Oni su kao pali sa Marsa u ovom modernom svetu, ali su na nas preneli to nešto što su videli od baba i deda i taj način na koji su živeli, a to je "završi ti samo faks, radi u nekoj firmi dok ne umreš, sigurica..." i da opet dodam "unutrašnji i spoljašnji neprijatelj napada". Njima su proturili priču "imaš kuću vrati stan" i "zajam za Srbiju", a da ne pričam o bratstvu i jedinstvu i jebeni Trst i kafa u istom. A ti dobio devedesete i odlepio tako odgojen, pošto su te obavezno odgojili i babe i dede i roditelji u istom stanu. Ovi paranoični od ratova, a ovi neki polu-hipici, pa da ne znaš ni sam kuda ćeš ti. Dal' da paranoišeš i prijaviš se u vojsku ili da ideš da bereš cveće a na sebi da imaš belu togu sa sve "krunom" od maslačka. Ali kažem, daj da batalimo to više i biće nam bolje, i ništa, ali stvarno ništa nam se neće loše desiti. Jeste bitno biti "živ i zdrav", ali ni to nije celo životno razmišljanje. I neće nas napasti, a i ako napadnu, pa toliko smo spremni da stvarno nema više potrebe da se spremamo. "Ko na nas krene iz mesta je najebao!"

Samo evo sad putem ovih nam modernih tehnologija možemo da vidimo koliko se mi razlikujemo od likova koji žive preko. Ne pričam o gastosisma koji su veći Srbi i Hrvati od nas na ovim prostorima, u nekom Čikagu, i kolju se oko toga ko će da bude veći nacionalista. Zajebite me tih idiota. Ako toliko voliš svoju zemlju, dođi malo vamo, pa živi sa nama. A ustvari i nemoj, molim te. Ne trebaš nam! Nego govorim baš o ljudima koji su stranci. Mi smo njima stvarno super, koliko sam skontao. Čista egzotika! Pa i jebene žirafe u zološkom su egzotika! Ali oni kad odu odavde ili kad odeš kod njih, vidiš neki totalno drugi život. Žive ljudi za sebe i baš ih briga za komšiju i njegovu kravu. I nije istina da su oni baš toliko otuđeni. Evo, ko god ima preko 30 godina može da vam kaže sa koliko se ljudi druži, ako naravno, ima normalan život a nije blejač iz kraja. Malo, ljudi, jako malo. I nije to ništa loše. To je život. E, tako žive i ti stranci. Kao klinci su se zezali i nemaju tamo svi keša i nisu tamo svi putovali na sve strane. Jesu jeftinije karte za avion, ali ljakse je ljakse gde god se rodio. Nego se ljudi bave sobom i to je sve. Sobom, ubace još nekog bliskog i to je sve. To je taj naš mali mikrosvet, a ovde megalomanija. Oči velike, prohtevi još veći, a nema se ništa. I sad, ne kudim ja. Isti sam takav. Sve vreme i meni podsvest traži "Zečicu" i glamur, ali kakve to ima veze sa mozgom? Svako na ovom svetu to želi i lepo je želeti, ali hajde malo samo jednom da kažemo sami sebi "čaša je do pola puna" i da se nasmejemo. Može?

Svi su ćutali

"Gotovo! Stvarno više ne mogu!" razmišljao je Gavrilo dok je išao ulicom. "Znači, mozak mi se raspada. Više ne znam gde teram. Ko su ovi ljudi i zašto ja uopšte hodam ovom ulicom. Zašto hodam ovom ulicom? Koja je to sad glupa misao? Zato što idem do pekare. To je sve. Kad ja ne bih nešto komplikovao" - sam se sebi začudi i mislima i toku u kom su išle. Bolje su bile i ove, nego one panične da će da se onesvesti, da će biti nemoćan da uradi bilo šta da sam sebi pomogne. Ali mu je već i ovih, tog tipa misli koje nisu imale nikakvog smisla, bilo dosta.

Nastavio je da hoda iako se klatio. Sad je počeo i da se klati, jer je pomislio da treba tako. Bar je on tako mislio da se klati, a znao je da je sve to u njegovoj glavi. Svi ti demoni koji su ga izjedali. Sivo. To je bila opet ta upadljiva boja koja ga je okruživala. "Sivilo ovo prokleto. Da se rokne čovek. A i mogao bih da se ubijem, majke mi. I ovako mi je pun kurac svega. U suštini mi je najviše pun kurac samog sebe i ovih moji misli i osećanja. E, moj Gavrilo, a nekada si bio gotivac" nasmeja se sam sebi. "Koliko je sve nekada davno bilo sve tako nevino i besmisleno, a opet smisleno. A sad kad je sve smisleno, sve je besmisleno? Ništa meni ovo nije jasno, osim da imam osećaj da bi napravio neki haos, ali ne mogu da ugrožavam druge zbog sopstvenog haosa u glavi. Šta su mi neki tamo drugi ljudi krivi? Ništa!"

"Četiri bavarske kifle i jogurt" tražio je od pekarke koja je usput bila vidno homoseksualno orijentisana, a tako i raspoložena. Ni njoj nije bilo dobro u glavi. Mala, kratko ošišana, pritom pekarka i nedojebana. "Kako li je tek ovoj u glavi? Ma ko će tek o tome da razmišlja. Mora da je pakao". Davala mu je one kifle ne gledajući ga u oči, već joj je pogled lutao negde daleko. "Hvala" reče Gavrilo i izađe iz te "divne" atmosfere. Vraćao se nazad u kancelariju. "A sad nazad među one bele zidove i onaj odvratno glupi posao. Ali koji je to dobar? Za ono što sam pre radio ovo je sad i hit. Nigde nije dobro koliko ja znam. A i mrzim one firme gde su svi nešto čudno veseli. Tek mi je to sumanuto. Ma sve je to do mene i ovog nemira koji nosim, a ne znam zašto sam takav. Stvarno bih mogao da krenem da bijem ljude ili da odradim tu neku "kombinaciju" što bi rekla moja žena, ali šta ona zna, koja nije nikada imala kontakta sa tim svetom i kako ja njoj da objasnim da "kombinacija" odavno više nema. "Take money and run" je samo fora koja postoji u filmovima. Svi mi ostali smrtnici moramo da crknemo i da čekamo da se možda nešto desi. Možda to jeste predaja, ali sam bio u više od hiljadu tih "kombinacija" i nikada to nije na dobro izašlo ili se ništa nije ni desilo. Mislim da čak zbog njih sad i imam ovaj pakao u glavi. Ali smisliće Gavrilo već nešto."

Penjao se uz stepenice prema kancelariji. "Mislim da bih mogao da uđem unutra i da pobijem sve kolege. Da, znam da bih mogao, ali šta su mi i oni ljudi krivi. Možda je bolje da ja ubijem samog sebe i da zaustavim ovaj neobjašnjivi pakao u glavi. Ma jok, nisam ja taj tip." Nasmeši se kolegama i brzo krenu prema svom kancu da što pre sedne, jer je već imao onaj osećaj slabosti. Trebala mu je samoća.

"Jadni moj Gavrilo, najbolji među palima. Ni ne zna šta mu se dešava. Ne zna zašto oseća toliku tugu, odbačenost, zbunjenost sopstvenim životom. Nije on pravljen, tako nežan, za ovo što ga okružuje. Jednostavno ne shvata on te stvari. Plašim se da bi mogao da okonča svoje postojanje na zemlji sad od kad ima slobodnu volju i ja mu to ne mogu zabraniti. Čak ne mogu ni da znam šta će da uradi."

"Ubiše me više ovi beli zidovi. Daj da popijem one lekove koje mi dade onaj prokleti psihijatar". Izvadi iz džepa neku tabletu, pregrize je i ponada se da će mu biti bolje. Za to vreme u susednoj kancelariji sedelo je troje ljudi. Jedna plava žena koja je razmišljala o tome kako bi bilo dobro da se uda i da pobegne od svega ovoga što je okružuje. Ni njoj sve ovo nije trebalo. Ni sama nije znala zašto radi kad je imala sve, osim baš tog nekog momka koji bi je dobro karao i on radio umesto nje, a ona sedela kod kuće i rađala decu. Čak joj misli odlutaše i na ovo novo putovanje na koje će da ode sa svojom drugaricom i kako će da šeta po Milanu. Ali se onda opet smori što nema onog "lika" da je kara i da ide sa njim. Pored nje je sedela raščupana žena, pijana od sinoć. Ona je imala prostu misao u glavi. Da odradi taj posao koji treba i da zapali kući da spava. To je sve. Pun joj je kurac bio svega i ovako i onako. I same sebe i svog života, ali se nikada bar nije žalila drugima i to joj je služilo na ponos, a nije da nije htela. Navika je čudo. Sa njima je sedeo i mladi momak. Umoram od svog života već u svojim ranim dvadesetim jer ga život nije štedeo. I on nije imao neku veliku misao u glavi, već samo da se završi radno vreme i da se pali gajbi. Ali normalno je proživljavao on sve to, bar je on tako mislio i bio zadovoljan. Sa ostatkom života ne. "Puče bojler!" uzviknu momak. Devojke su već sagle glavu instiktno čuvši taj razarajući zvuk za uši. Momak potrča u toalet, ali sve je bilo u redu. Uđe u Gavrilovu kancelariju i zaneme. Samo zatvori vrata za sobom. "Nemojte ići tamo. Gavrilo se ubio! Zovite policiju!". Svi su ćutali.

Kukavica u belom

Jel' ste imali nekada snove gde znate da vam je sam Đavo ušao u njih? Gde sanjate i Šeron Stoun u belome, ali da znate da je ona ta zla i da je ona ta koja vas plaši, iako je na javi tako plava i bezbrižna? I nikako da stanete da sanjate. Šta više - znate da sanjate, ali ti isti snovi su obično toliko opijajući da ni ne želiš da izađeš iz istih. A opijajući su zato što obično kao da žele da ti daju neki odgovor. Kao da žele da te upozore na nešto što radiš. Kao da žele da te suoče sa samim sobom i sopstvenim paklom. Žena u belom te plaši i govori "No, no..." Duša.

Da, ta ista duša, koja kao da neće da vas sluša, i kao da sama radi sebi na zlo, da bi ostala u istom začaranom krugu na koji je navikla. Kao da neće iz tog pakla koji je sama sebi nametnula i gori. Gori toliko da ceo svet vidi. Plamti, da nestane. Ne stavljam pod znake navodnika ovo gori, zato što stvarno gori. Stvarno se može videti ona vrelina i usijanje oko samog sebe, ako se dobro pogleda ili ako se probudiš u pravo vreme da vidiš, ako si sanjao. I u krug i u krug i u krug. Nije ni čudo što to u krug uvek i uzimamo za neki simbol tog istog pakla koji sami sebi stvaramo, pa kad te neko pita "Kako si?", a ti mu odgovoriš "Ma, evo, vrtim se u krug".

E sad dolazi pitanje koje je neizbežno. Da li nam je taj sav očaj i bespotreban možda? Da li bez takvih osećanja ne bi, primera radi, bilo baš ovog teksta koji sad upravo pišem? Mislim da da, to jest ne, to jest želim da kažem da je potrebno. Kako se samo lako zbuniti u ovom krugu. Nekim ljudima je potreban baš taj pakao duše, da bi uopšte mogli da žive, a sa druge strane traže smirenje. Stalno traženje smirenje te iste te duše. Jel' vam poznato sve to? Meni jeste. To sam ja. Baš to. Samog sebe povredi, samim i tim i sve oko sebe, da bi došao do nadahnuća. "Pati, umetnosti radi". Možemo tu reći, ne samo umetnost kao "ja sam slikar", nego umetnost, kao umetnost življenja. Ali to je glupost. Umetnost mučenja samog sebe i drugih? Čemu to?

Dante je sam sebi stvorio krugove, nivoe, pakao uopšte. Samo zarad višeg, a ustvari nižeg poriva. Ovu rečenicu ne moram ni da objašnjavam, jednostavno lepo zvuči. I tako u krug i u krug i u krug. Evo, za sebe mogu da vam kažem, sam sam sebi stvorio pakao u kom se nalazim i nikako da izađem iz istoga. Zašto? Pa pod jedan, jer ne želim. Umislio sam da mi je ovako jako dobro i da sam ovako jako jak i veliki, a znam da sam slab i mali. Opet krug, vidite. Znaš, a sebi daješ privid i opsesiju samoga sebe. Pod dva, koje samo sledi, sve je prosto, kao što rekoh u prethodnim tekstovima, ali to ni ja sam ne želim da prihvatim, pa onda sam sebi i kad sam najopušteniji namećem nešto što će da ugrozi to isto moje smirenje i vrati me u krug. A pod tri, zato što sam navikao na sve to i tako je lakše. Koliko je to grozno, koliko čovek samo sam sebi nanosi bola. Sav bol koji sam osetio, kakav god on bio, mogu reći da sam sam sebi naneo i da mi niko nije bio kriv. I evo, sad kad pišem ovo, mogu da kažem, da se stvarno kajem i plašim, što sam sebi nanosim bol jer stvarno osećam da to nije poenta. To jest znam da nije. A još više, izvinjavam se drugima što njima nanosim bol, nanoseći ga sebi samom. Ne izvinjavam se, kajem se.

Hmmm, i tu opet vidimo krug i u krug i u krug, kao da nema kraja. Ima! Odgovor je jako prost i tu dolazi ta Šeron Stoun u belom kao upozorenje. Pa zašto bi ti se pojavio, kako sam rekao na početku, Đavo u snu. Možda i on želi da ti pomogne? Ne mora to da bude on. Hajde da kažemo da si to ti, koji sam sebi govori "Dostaaa!!! Ne mogu više da povređujem samog sebeee!!!" i odgovor je jako prost. Nemoj. Radi ono što ti se radi, idi tamo gde ti se ide, ali prihvati ono što jesi i prihvati ono što imaš, a onda to isto menjaj, ako ti se ne sviđa ili skontaj da si to baš ti, i budi ono što jesi. Shvatio Ferguso? Mislim da napokon jesi, ali da ćeš ipak nastaviti da se vrtiš u krug, jer to je tvoja priroda. Voliš da mučiš sebe, a samim tim i ljude koji te vole. Govno odvratno, Ferguso! Ali ni to nije istina, koliko god sebe kudio. Samo si navikao i tako ti je lakše. Lepše je biti nesrećan u svojoj nesreći, nego i za momenat pokušati promeniti nešto. Zar ne?

"Prekrsti noge tako da se vidi da ne nosi gaćice. Muškarci su zbunjeno gledali da bi makar na kratko videli njen polni organ. Znojilil su se kao da ima hiljadu stepeni unutar sobe. Izvadila je cigaru iz torbice, i pitala da neko ima vatre. Svi su povadili upaljače da joj upale cigaru, ali samo je jedan stigao na vreme. Plamen je planuo, dim je bio uvučen i progutan. Samo je jedan čovek sedeo i posmatrao sve to." Poznato? A još poznatije je da se kajemo samo zato što se plašimo i ne prihvatamo ono što jesmo. Bog ne voli kukavice, a ja sam upravo to. Jedna obična, mala, kukavica, uplašena za svoju dušu, a neće ništa da preduzme da je spasi od pakla sopstvenih misli. Mešam ovde i razum i dušu, ali za svakog ponešto na pijaci se nađe.

"Dajte mi kilogram očaja... Kakav vam je bes danas? Dobar. Vidim, vidim. Dajte mi pet kila. A jel' zrela ova mržnja? Dajte mi i nje, jedno kilo dve. Strah? Kupio sam ga već kod drugoga. Nego mi recite, gde ima svežeg nerazumevanja. On je uvek dobar začin..."

A opet gledam oko sebe i vidim ljude koji su srećni. Znate one likove, koji kao da se ništa u životu ne zapitaju i kao da nikakvu muku ne muče? Svi ih imate oko sebe. Oni bezbrižni muškarci i žene, koji eto tako, tumaraju okolo sa pola grama mozga, niušta se ne razumeju. Sve nešto polovično, kako god okreneš, kod njih, a njima dobro. Bar tako meni izgleda. Možda se varam, ali oni su ti koji kad ih pitaš nešto što je malo van obične konverzacije vidiš da te i ne razumeju. A onda odu, na primer u Španiju na par dana, i ti gledaš one njihove budalaste slike. Slika dijapazon uvek veliki. Pa imaš od onih koji kao da su bili u najprovodu sa sve trandžama i najboljim ribama i frajerima na svetu, do onih što se slikaju ispred nacionalinih spomenika i to je sve što su slikali. I naravno, jedan koktel a dve drugarice. Ista je to ekipa. I ovi i oni, ne pitaju se. Sad ovde samog sebe sažaljevam, ali čekaj, stani. Što bi ja imao celu ovu prethodnu priču u glavi, a oni, i da im daš da pročitaju istu, ne bi ih bilo briga. Ne bi imali predstavu da se to može "... povezati sa Tomom Akvinskim i pitanjima... pitanjima koja je nabacio Šopenhauer... pitanjima koja su mučila..." i tako dalje i tako dalje. Predstavu ne bi imali o čemu pričam i šta se to ja pitam i gde to mene boli. Nego bi mi prosto rekli "Opusti se čoveče!" sa sve facom "Šta priča ova budala? I koga to zanima?".

"A vi prodajete zavist? Jedva vas nađoh. Što ste se ovako zavukli? Dajte mi pola kile".