A gde sam to ja?

Evo baš nešto razmišljam. Zamislite, razmišljam? I to su kao neke moje misli. Sve te ideje koje ti prolaze kroz glavu svaki dan. Samo tvoje, niko ih ne zna, i čuvaš ih samo za sebe. Koliko si ti zajeban, bre? Imaš svoje ideje, svoja razmišljanja, svoja načela, moral... Ma šta hoćeš! Čak unutar tih razmišljanja, sigurno, bar malo, ali onako, malo samo, ubaciš po koju maštariju i postaješ veliki car! Zar ne? Možeš i da letiš, ako ti je do toga! Prelepo. Ima i onih tužnih misli. Jesu to sve osećanja i sve je to pomešano i tralalala... Ali da ne komplikujem sad toliko. Mislim da svi znamo o čemu pričam. Svakodnevni tok misli. Sa sve nekom maštarijom, ubaciš po koje osećanje i to si ono, manje više, ti. Zar ne? To si ti ustvari, ono što je u tvojoj glavi. Misao, kakva god da je. Možeš čak da se zapitaš i dal' si upravu, ali to si opet ti. Jednostavno, čovek i da hoće ne može da pobegne od svojih misli, iz tog "kafića" u kom se stalno čuje neki žamor. Misli... hmmmm... I kao što rekoh, to tebe čini kao osobu. Kao, to je Ferguso i za sebe i za druge.

Obično "nisi ti baš takav kao što svi drugi misle", jel' pomisliš to nekada? "Nisam ja kakvim me ljudi smatraju... alć sam ih zajebao... zašto mene niko ne voli... zašto sam ja taj sa odlukom... zašto mene žene ne vole... zašto on meni kaže da mu nisam lepa ovako zamućeno... zašto ja stalno teba da budem zabavan... čemu sve ovo..." i najčuvenije "... šta je smisao svega ovoga?..." To si manje više ti, zar ne? Naravno da tu ima hrpa stvari koja se miksuje sa nekom osnovom koja ti stalno prolazi kroz glavu. To već dosta zavisi i od trenutne situacije. Dalć ćeš misli da baciš malo više na posao ili sex ili bilo šta drugo zanimljivo u tom momentu, ali osnova je tu. Šta više, ovo ostalo i ide iz te osnove. Auuu, čoveče, koliko si ti komplikovan!!! Koji je to kompjuter za obradu raznih tih... misli... I sve to radi taj mozak u glavi, tako bar kažu. Možda je to i duša. Nisi se još odlučio ili kažeš da je i jedno i drugo. Šta počinješ da bivaš, jel' si primetio? Kao neka "mešalica". Prepun si svega. I šta sad možeš da uradiš sa time? Ili ti prostije pitanje - šta ti to možeš da uradiš sa svojim životom? Možeš da ga "prigrliš", da "ne uradiš ama baš ništa", "uništiš" kako kažu drugi ljudi. I vidite, sad odmah tu problem, na primer kod tog "uništiti". Ti možeš da tripuješ da je sve u redu, dok drugi misle da ti "uništavaš" svoj život. Hajde , ne mora da bude tako jako. Hajde da bude samo da "nisi u pravu". Kako onda krećeš da reaguješ? Ajoooj, u kakvo sam se ja sad pitanje upleo. Tu sad već postoji toliko opcija, da je to neverovatno. Ali glavne su, da se prikloniš drugima, da radiš po svome ili da nešto skontaš iz oba, pa da sklopiš nešto pristojno... hmmm to je manje više to, bar po meni. Ček stani, pošto koliko sam primetio, većina nas koristi ovu "da sklopiš nešto", onda se mi po ceo dan "sklapamo nešto". Pa kad si ti, onda, TI, čoveče!? Ma ovo mora da je samo moj problem, vi ovo nikada niste doživeli. Sto posto. To se samo ja nešto po ceo dan "sklapam i rasklapam" da bi se uklopio. Vi ste svi svoji, znam to. Šta, niste? I ti se "sklapaš i rasklapaš"?! Nemoj pričaš?! Koje ludilo, nisam ja to znao. Znači sve one opcije koje su u pitanju "... šta da radim sa svojim životom..." imaju uticaj i drugih ljudi?

Znači sad opet i ono tvoje, mislim na misli, postaje deo nečega većeg što je neko društvo koje te okružuje, i onda ti tu nešto "sklapaš i rasklapaš" samog sebe, tako da se i ono iz unutra menja u skladu sa onim što se zbiva napolju, koliko god čvrst stav imao, pošto si skapirao da te taj stav neće "...odneti nikamo..."? Zajebano, čoveče. Pa onda se sve vreme pitam, koliko si ti svoj, ako to radiš, kao što rekoh malo pre? Koliko ti onda imaš to svoje mišljenje koje toliko čuvaš, miksuješ sa osećanjima i raznim drugim stvarima, usklađuješ sve to spoljašnjim svetom i "funkcionišeš"? Gde si tu onda ti, to uvek budalasto pitanje. Koliko tebe ima u sebi pored svih tih uticaja, od roditelja do Novog Svetskog Poretka, ako hoćeš tako daleko da idemo, koji imaju uticaj na tebe? Gde? Koliko je ovo budalasto što sad ja pišem i kao pravim se da sam nešto mnogo pametan, a i meni se dešava isto to, što sad opisujem. Koliko mene ustvari ima u ovome što sad pišem?

Prošli tekst, primera radi, napljuvah ja sve žive i još sam kao bio sarkastičan. I time sam ja nešto pametan ili vidim više od drugih? Ma jok. Mnogo je tu uticaja prošlosti i sadašnjosti, da bih to bio samo ja. Mnogo je to veliki "lonac u kom se meša supa" zvana Ferguso ili ti čoveče, da bi se našao i komadić mesa, koji si samo ti ili ja. Al onda ovo sa tom supom i loncem daje smisao. Ha, izvalio sam. Pa ceo taj lonac, prepun uticaja svega i svačega, šta god unutra bilo, sam ja?! A?! Jel ovo, što sam bar rekao na kraju, ima smisla? Jel to, bar, samo moja misao?