Čoveče, smej se!

Koliko samo idemo kroz ovaj život bez osmeha. Jeste li primetili to? Sumorna lica koja prolaze i idu nekuda, a da ni sami više ne znaju kuda. Juri se i žuri za nekim stvarima za koje se čovek na kraju i zapita da li su mu bile potrebne. Da ne poveruješ čoveče kako se živi? A imamo samo ovaj jedan život. Samo jedan. I to je prelepa stvar, na život mislim. Dat nam, a mi ga trošimo tako što radimo sve ono što ni sami ne znamo dal' želimo da radimo ili ne. I stalno neka muka. Evo, pitaj, čoveče, prijatelja kako je i on će ti ispričati samo neku muku. Što, bre? Život je lep.

Život je lep, a mi se sve vreme ponašamo kao da smo besmrtni. Sve nešto za sutra i sve nešto se odlaže, a to sutra retko kad dođe i većina je nas svesna toga. Mašta je super, maštaj čoveče, ali i izađi i malo iz njenih okvira i živeti probaj. Jebeš sve to sivilo, čoveče, i kreni da živiš onako kako želiš. Ako nešto nećeš, nađi način, potrudi se i živi kako ti se živi. I stvarno to može. Rekoh i u prošloj priči da zajebeš više pitanja na koje je toliko teško dati odgovor i da kreneš da živiš. Stvarno, evo molim te, čoveče, kreni, sad , odmah!

To, ta tuga, seta, sećanja, melanholija i gomila tih izraza koja odražavaju samo jedno stanje i jedno osećanje, zajebi! Izađi napolje, udahni duboko, skupi hrabrost i reci sebi "Od sad živim onako kako želim da živim" i to je to. "Odsada ću da se osećam, onako, da mi bude lepo". To su te rečenice koje pokreću ako stvarno to samog sebe ubediš. Ne kažem ja da je to lako, a opet prosto. Ako kreneš, stičićeš tamo, jer od sedenja i samo pustih želja nema ništa. Stvarno ništa. Siva lica, sive ulice, sive duše. E to smo postali, čoveče. Sive duše. Praznina, koliko god pokušavali da to napunimo nečim što to, pa izgleda, ne može napuniti.

Sive duše, kako se toga pre nisam setio? To smo mi, čoveče, trenutno. Punimo se smradom koji sija i privlači nas, ono što bi nas stvarno osvetlilo, ni ne gledamo, već mislimo da će samo od sebe doći. Neće, već ćeš, čoveče, toliko napuniti svoju dušu sivilom, da ćeš postati senka čoveka koji si bio ili mogao da budeš. Jedna obična senka koja se tetura ulicama i traži nešto, a više ne zna šta. Ne dopusti to sebi,čoveče, već zajebi sve i kreni da se puniš stvarima koje te čine srećnim.

Jel' znaš ti, čoveče, da to može da bude jedan osmeh? Jedan osmeh koji dođe niotkuda i reši sve. Jedna mala srećica samo da ti se ušunja u dušu i reši sve. Smej se, čoveče, smej se svetu, smej se sebi, smej se meni, smej se i sve će bit uredu. Poželi sebi da počneš da se smeješ i videćeš, čoveče, da ćeš se smejati. I to od srca i grohotom. Ako ne veruješ meni, probaj sam. Veruj sebi.

Koliko je jebeno prosto...

Ovo je trebalo da bude sigurno bolji tekst nego što će sad da ispadne, jer sam još sinoć, u mislima imao završenu celu priču, ali sad kako ispadne neka ispadne. Ako me razumete šta želim da kažem, ako ne, ne morate, toliko nije bitno. Isto tako, odmah da naglasim da ista ova priča nije za ljude sa slabijim zdravljem. Posebno za ljude koji se nešto pitaju, mentalno labilne i adoloscente. Sama tema ove priče nije uopšte bitna, bitno je ono što ćete vi da zaključite iz par prostih rečenica i ništa više. Manje više to i jeste bitno, ono što vi kao ljudi zaključujete. To je jedino bitno i, mogu reći, to je jedina istina. Kako to? Prosto. Vi ste nešto, kao pojedinka, zaključili, onda pustite da to bude vaša istina, makar se ceo svet ne slagao sa vama. Ako vam se promeni mišljenje, nek se promeni, pa šta. I na to imate pravo. Potpuno pravo promene mišljenja, makar iza toga stajali kao blesavi pre te "izmene" u glavi. Šta vas briga?

Znate li vi koliko ste uopšte slobodni kao ljudi? Jel' ste svesni toga? Jel' ste svesni koju moć imate? Shvatate li suštinu svega toga? Jel' ste svesni toga da možete da budete i nesvesni svega? Koji je to dar koji čovek ima. Što ga onda ubiti moralnim normama, običajima, mišljenjima mnjenja, mišljenjima drugih ljudi i tako u beskonačnost? Toliko je prosto. Šta više, čak i po religijskim spisima, najveći Boži dar čoveku je slobodna volja. Kad pročitate sve te knjižurine, shvatićete da je to jedino i bitno i da se svi oni gresi, koji se pominju, kazne i razne ostale dogme, ne mogu uporediti, a šta više imaju i posrednu vezu, sa slobodnom voljom. To je ono što nas "razlikuje od anđela" u celoj toj priči.

Da ne pričamo o svim onim filozofima i likovima koji su ga nešto zakomplikovali oko pitanja postanka, života, smrti. Ta večna pitanja. O, nabijem ih na kurac ja baš. To je sve glupost. Jel' vidite vi to? Koga briga uopšte za sve to kad imaš ovo sad, ovaj momenat u kom sad čitaš ovu priču i ništa više. Ali baš ništa više. Imaš i prošlost, ali da citiram jedan od mojih omiljenih citata "last year is a history, tomorow is a mistery". Tako da koga briga i za tu prošlost. Prošla je, neće da se vrati. Može da te progoni, ali samo ako ti to dozvoliš. Ako sebi kažeš da imaš samo sad, taj momenat, onda ti ni prošlost ne može ništa. Tako da zajebite sve te naučnike i ne pitaj te se šta je smisao života. Odgovor je jako prost. Da živiš život kako znaš i umeš. To je sve. Živi život, čoveče, zato ti je dat.

Jel' ste li svesni vi ovoga o čemu ja pričam? Da ste slobodni i da je sve toliko prosto, a da je sve ostalo obična komercijalizacija života. Da je sve ostalo zasnovano samo na ekonomskoj strukturi, da bi vam se nešto prodalo. Bila to priča ili sladoled na štapiću, ista stvar. Trebati voda, vazduh i hrana kao osnovno, a sklonište i vatra, kao sekundarna stvar i to je to. To je sve, toliko je prosto. Ovo ostalo nam je u potpunosti nametnuto, rekoh malopre zašto. Pa evo, uzmimo moć kao primer. Moć, kao moć nad ljudima. Šta će ti, ako i svi ostali misle da su slobodni i u potpunosti svesni svojih osnovnih potreba? Ako tako čovek pogleda, morate priznati da ti ta ista moće netreba i da je ni nemaš onda. Upotpunosti bespotrebna, a još je u tom slučaju ne bi ni imao, a samim tim ne bi imao ni potrebu da je imaš. Evo nam zakomplikacije, ali neće ova priča da ode u tu stranu. Da ne pričam onda o nekim drugim stvarima. Slobodan si čoveče, tako da onda oslobodi samog sebe od potreba koje ti nisu potrebne, jer se nećeš time zaštititi, samo ćeš se zarobiti. Zarobićeš samog sebe.

Naravno da ova moja priča zvuči suludo i ne moguće u današnjem svetu. Nisam ja neki poludeli čudak, koji pokušava beznoge da nauči da hoda, ali vi ovo imate u sebi. Da, baš ovu spoznaju. To je u suštini onaj mali glas, ali baš mali, ako ne najmanji, koji vam stalno govori da nešto nije u redu. Zato ste se osetli svi da vam je priča iz filma Matriks poznata, čak i realna, jer jeste. Ne u tom Holivudskom zalud tripu, nego životno. Provaljujete koliko smo sami sebi izgradili zatvor? A tu onda leži i još jedan odgovor na još jedno pitanje. Znate ono kad se kaže, primera radi"Oni koji su...", pa onda neko pita "A ko su to oni?", a onda niko ne zna odgovor. Pa ti oni smo mi sami. Mi smo ti koji vladaju svetom. Ko može da vlada slobodnim ljudima? Ko može da vlada ljujdima kojima ništa netreba osim osnovnog, što im je već dato? "Sami sebi zaplićemo, sami sebi otplićemo...". To je stvarno sve. To je život i toliko je prosto. Morao sam ovo jednom da kažem. I naravno, da vi svi ovo znate, ali da li osećate i ako osećate zašto onda živite tako i zašto su vam misli takve kakve su? Probajte da stvarno ovo uzmete i prihvatite i eto rešenja i odgovora na sve probleme i pitanja koja imate. Koliko je jebeno prosto... Znam da je utopija, ali je suštinski tako i prosto je da boli koliko komplikujemo bez razloga. Ladno sam postao šareni, poludeli hipik... haha

" Silovanje, silovanjeeee...!!!"

Čisto da se oglasim malo. Mnogo stvari je ponovo počelo da se dešava, što na globalnom planu, što kod nas u zemlji i naravno, nešto i kod mene lično. Stvarno, nešto mi se čini da svet ide k vragu. Ide on oduvek, ali ovo nas sad baš nešto stiže. Od globalnog zagrevanja, u koje ja, naravno, ne verujem, preko virusa H1N1, u koji takođe ne verujem, preko izjave Hamasa da će podržati Iran ako ih Izrael napadne!? Ta vest ide, onako, u kajronu "Izrael će da napadne Iran"??? To baš i nije vest tek tako. Manje-više kontam da tako neka stvar može da izazove globalni sukob, ali šta sad i koga briga za sve to. Neka se rokaju oni svojim atomskim naoružanjem. Imamo mi većih problema od toga.

Pa stvarno, ovaj novi zakon o saobraćaju, navijači hoće da roknu neku novinarku jer ih je nešto uvredila, taksisti štrajkuju zbog fiskalnih kasa i tako neka gomila gluposti. Setiću se još nečega usput dok budem pisao ovaj blog, ali sve u svemu mi se čini da nam se pokušava nešto nametnuti što nam jednostavno ne ide. To je priča o" Carevom novom odelu ". Hteli smo najbolje, ostaćemo goli. Toliko je to jasno. Baš pokušavaju da nas uguraju u te neke nove zakone koji nam ne pristaju da će to stvarno samo da stvori ne volje. Evo vam osnove prava. "Pravo potiče od običaja i morala naroda u kom se primenjuje". To vam je osnovna odlika i definicija prava, vezana za sprovođenje istog. Zato mislim da se malo greši sa naturanjem nam evropskih, isto tako, novokomponovanih zakona. Ipak oni stižu od naroda kojima je mozak odavno "ispran", pa se ti zakoni vrlo lako mogu primenjivati, a kod nas će isti samo doneti nove nevolje ili će se prestati sprovoditi posle nekog vremena. Ovo je samo moje skromno mišljenje. Ali da smo se ubrzali do maksimuma, jesmo.

Meni žena stalno govori istu stvar dok gledamo TV. "Osećam se silovanom od strane reklama, vesti... programa uopšte". I stvarno istina. Jel' se unervozite malo dok gledate televiziju? Što se tiče moje porodice, mi se baš sjebemo, tako da smo odlučili da polako izbacimo TV sa gajbe. Ali polako, ipak su nas navlačili trideset godina na istu gudru. "Silovanje, silovanje...", ali naših sivih ćelija. Ubijaju me, a žale mi se i drugi ljudi. Osećam se kao da su me crnci karali svaki dan. Samo da se dovučem do kuće i da legnem da spavam. To mi je ceo idejni projekat na životnom nivou. Jel' to depresija? Nije. To je samo totalni premor od svih uticaja koje čovek proživi u toku jednog dana. Mada moram priznati da sam jezivo prazan.

Izgleda da sam počeo o ovom dešavanju na ličnom planu. Ma šta da vam kažem, puk'o sam skroz, a sve je uredu. To je najgori osećaj, bar za mene. Ono kad nemaš nikakav razlog da se osećaš loše, a tebi je gore nego i kad bi trebalo da ti bude loše. Ko će ovo da razume, ali onaj ko razume, naćiće se već u ovome. Manje-više je ipak sve u redu, guram. Vidim da se tako i moji prijatelji osećaju isto. Svi su kao "bambi u šumi". Uplašeni da im nije dobro. A od čega? Pa od samih sebe, ali ko će to sad da objašnjava. Postali smo nacija koja se plaši sopstvene senke. Mislim da sve to ima veze sa transgeneracijskim "ludilom" koje napokon izlazi na videlo, ali i to, onako, samo rečeno. Mrzi me da živim a ne da objašnjavam gluposti kao što je transgeneracijsko "ludilo". Ima moja žena pravo "Silovanje, silovanjeeee...!!! ". Jebe nas jednostavno ko stigne, a ponajviše mi sami sebe.

p.s. da ne zaboravim, usput sam saznao da je Amerika samo jedna malo korporacija u vlasništvu Velike Britanije. Da je kraljevina finansirala i pobunjenike i svoju vojsku. Da je posle osnovala korporaciju koja se zove Virginia Company, u čijem je vlasništvu svo zemljište u Americi. Malo sam i pročitao te neke zakonske odluke na koje sam naleteo iz tog doba i koje se i dan danas primenjuju. Po tim neki stvarima, svaki Amerikanac koji se rodi je u vlasništvu same korporacije USA. Da ne poverujete! Sve je u vlasništvu kraljevske porodice, a socijalna služba USA direktno uplaćuje novac u budžet Velike Britanije, tako da su građani Amerike ustvari kao "krave muzare". Naravno da za sve ovo nemam čvrste dokaze, kao i svaki ljubitelj dobre svetske zavere, ali morate priznati da je dosta zanimljivo. Šta se mi onda tu trtimo, to mi samo nije jasno?

Ode lovac u propast

Nešto mi se mota po glavi. Znate kome je najbolje, po mišljenju drugih, a najgore po njegovom mišljenju. Možemo reći da su mišljenja podeljena.... hahaha... Straight muškarcu. I to ne govorim zato što sam jedan od njih ili ti jesam li... hahahaha... Nažalost, jesam. Baš ona prava gluperda koja vam bleji na gajbi, a vi ste mu žena, a on češe dupe i istom rukom jede. Baš taj lik. Nemojte biti zgroženi ovom scenom. Sve vi koje ste živele sa muškarcem manje od 5 godina ne znate za to, ali čim ste mu žena, saznate. E taj lik sam i ja. I ne, ne radimo mi to namerno, nego nas jednostavno ne zanima. A ako si još bio i u vojsci, tek te onda ne zanima dal' je "bilo na podu ili ne". Poješćeš ga. Naravno, ima i onih finih, ali ti loše jebu. To možemo o'ma da se složimo, jel' tako drage moje žene? Sve vi na kraju želite ovog u pocepanoj majici koju ima od srednje škole, i koju bi ste najradije spalile, ali nekako ne ide da se spali. E, taj je lik ugrožen. Totalno.

Zašto je ugrožen? Pa baš zato što je takav kakav je. Gde će on? U Pariz? Ali najluđe je što za račun firme on i ide u taj Pariz i onda ne potroši dnevnicu na sebe, nego baš na ženu i decu, a tamo se slika pored tornja i kao bio je negde i pojeo sendvič u kiosku. Da, to je taj lik. Moraš puškom da ga teraš u kupovinu, da sam sebi nešto kupi. Štedi koliko god može, ali "nikada nismo gladni".... hahahaha... Svi su , bre, uznapredovali osim njega. Evolucija, što bi rekao čika Gaga, najjači čovek na svetu. Straight muškarac nije evoluirao i to će ga odvesti u propast. Zašto? Jako prosto. Ništa mu više nije jasno. Jel' on to treba da lovi, pravi decu i umre za ženu koju voli? Po njemu treba, drugo mu nije ni jasno. Nije on ni tup ni glup. Šta više, jako je obrazovan, to ga i jebe u zdrav mozak.

Imao sam prilike da neko vreme provedem u homoseksualnom okruženju. Neverovatno. Stvarno srećni ljudi. "Sve vreme sreća, sreća, radost". U redu, ima dosta tu i cinizma i nekih intelektualnih doskočica, ali radost. Kao da nema nikakve muke na ovom svetu. Neverovatno. Manje više iste priče koje pričaju i žene, pomešane sa nekim muškim pričama, ali koje se više baziraju na intelektualštini i to je to. I naravno, garderoba. Prosto sam bio oduševljen. Prosto mi bilo mi žao što ne mogu da zamislim sebe da se poljubim sa muškarcem pa da im se priključim. Sigurno i oni imaju tu neku svoju muku, ali i oni su neki vid evolucije muškarca. Homoseksualizam nije ništa novo, postoji oduvek, ali taj se tip ljudi jednostavno uklopio u ono što mi danas nazivamo svetom.

I tu su im drugarice usput. Te iste žene. Za žene sam ustanovio jednu stvar. Žene kao žene su uplašeno manipulativna stvorenja. Stvarno! Nemojte, drage moje da se ljutite. Nije to ništa loše. Manipulacija i taj strah su normalni. Čista podsvest koja radi u odbranu vaših interesa. Fizički slabije ste razvile taj strah, a manipulaciju kao odbranu. Meni je tek to sad postalo jasno. Ali to je istina. I znate li vi u kojoj ste prednosti nad muškarcima, baš zbog tih osobina? Čak i homoseksualce držite pod svojom nogom. U današnje vreme, vi ste u potpunosti evoluirale. Toliko ste naprednije i bolje od nas da je to genijalno! Moje potpuno iskreno i duboko poštovanje!!! Nemojte misliti da mi to ne kontamo, ali jednostavno "To su žene".

Tako da smatram da će doći do potpunog nestanka straight muškaraca. Mi moramo da izumremo. Znam da će sad većina žena da skoči u odbranu da im trebamo, ali verujte mi, ne trebamo vam. Šta će vam još jedna fotelja pored one na kojoj sedite. Šta će vam onaj seljak koji samo prdi i podriguje. Sad sve imate. Napokon prave muške drugove koji neće da vas karaju. Znači prava prijateljstva. Imate pozicije na poslovima, uspešne ste. Možete da budete mlade u beskonačnost, sa svim ovim novim tehnologijama. Koji ćemo vam mi? Da vas podsećamo na očeve? Da pravimo decu? Pa uskoro će i to bit rešeno da vam nećemo trebati. Ma sve su to gluposti. Da vas dobro izjebemo? Može to sad i neki sega mega vibrator, pošto mi to i ovako ne radimo više dobro od silnog stresa. Ne trebamo vam više, i verovale mi to znamo. Muškarac kao muškarac je u potpunosti bespotreban ovom svetu. Sigurnost? Pa kad nas ne bude bilo, neće ni biti potrebe za sigurnošću, jer smo mi ti koji ugrožavaju.

Ali šta god ja rekao, mi polako nestajemo. Ovo nije nikakva tužna priča u smislu "Jao, jadni mi muškarci!" iako jesmo veliki hipohondri. Malo nas nešto zaboli i tražimo "mamu" da pomogne. I to je dosta poznato. Nismo evoluirali i nećemo. Stvarno nećemo! Ne da ne želimo, ali ima i malo toga, nego ni ne znamo kako. A ne možeš pokazati put lovcu ka lovini. Sramota je to, pre će da skapa od gladi nego to sebi da dopusti, jer onda nije lovac.

Dobar dan. Kako ste?

"Hmmm, gde sam ja to?", pomislio je čovek. "A?". "Kafa dragi", donela mu je žena kafu do stočića pored kreveta. Voleo je taj miris. "Razbudi", pomisli čovek. "Hajde, dušo, nemoj se izležavati. Zakasnićeš na posao.". Pogledao je na sat, bilo je 7.15h. "Da, moram da se obučem i krenem, ali prvo moram da kenjam. Nikako ne smem bez da se iskenjam da krenem bilo gde u životu", reče mu podsvest. Uze onu šolju sa kafom, stavi cigaru u usta, zapali je i sede na onu drugu šolju. Mir. "Sreća, sreća, radost", obrati se još jednom to jutro, podsvest čoveku. "Israh se kao čovek". Uđe u drugu sobu, stvari su ga čekale složene šta bi trebalo da obuče za taj dan. Deca su još spavala. Obuče se čovek, poljubi ženu i ode na posao. "Srećan sam što je imam", pomisli čovek "Ali joj to ne govorim često. Stvarno sam skot. A jebi ga sad."

Kola se, naravno, nisu iz prve upalila jer je bilo hladno jutro."Opet mi je neki ludak ukrao zadnji brisač. Sranje, sad sam i šoferku izgrebao zbog toga!". Zapali još jednu cigaretu, isparkira iz kola i krenu. U saobraćaju, naravno, gužva. A šta bi drugo moglo biti."Mestimično oblačno sa mogućnošću kiše u popodnevnim časovima..." reče neki hrapavo seksi glas na radiju. "Dobro je da sam se dobro obukao. Koje sivilo".

"Evo me ispred kanca. Zar je moguće da sam ja pristao na ovaj život. Gladan sam. Idem da uzmem neke kifle i jogurt". Šeta prema pekari, svuda sivi ljudi koji idu na posao. Ali baš sivi ljudi, sive boje. "Jel' to ono što sam želeo? Jel' ovaj čovek pored mene to isto hteo?", upita se za čoveka u nekim srednjim četrdesetim. Sivilo. "Dobro jutro, komšija. Dve kifle i jogurt?". Čovek uze i plati da reč nije rekao, osim osmeha koji joj je pružio dok je uzimao kesu.

"Ipak moram da uđem u kancelariju". Gledao je kolege, oni su gledali njega. "Jutro svima", reče on "Jutro", rekoše neki od njih, a neki su već kuckali po svojim kompjuterčićima i nisu ga ni primetili. Ušao je u svoju kancelariju. "Bar imam svoju kancelariju". Kako je seo i stavio kiflu u usta, tako je krenuo da zvoni jedan telefon, pa drugi, treći. "Koliko samo telefona imam, evo i Skype počinje da mi iskače, ovi mali čudni šareni prozorčići", nasmeja se sam sa sobom. Nastavio je da jede i ostavio telefone da zvone. "Šefe, zovu vas i Pera i Mika i Laza, kažu da se ne javljate", ulete neka žena da ga obavesti kojoj ni ime nije znao. Pogleda je sa sve kiflom koja mu je virila iz usta i pomisli "Ovo mora da je neka nova". "Hvava, sad ću va", reče on punih usta.

Već je 14h. Napisao je gomilu mejlova, razgovarao sa 20 do 30 ljudi samo preko telefona. Čak je bio i na par sastanaka koji su se srećom odigrali na njegovom terenu, pa nije morao nigde da ide. Ali sad mora. Neki bitni baja ga čeka. Ustao, okrenuo taxi i sišao dole. Zapalio je cigaru. Taxi je stigao. Zabranjeno pušenje. Taxista mu je pričao o njegovim problemima, o kreditu i zajmovima. Čovek mu je dao par saveta i izašao iz kola. Ušao je u neku ogromnu zgradetinu, srdačno su ga dočekali. Seo je pred ceo upravni odbor neke firme kojoj nije ni ime znao. Tu je bio i taj baja kome su se svi šlihtali i klimali glavom. Rekao je "Da" na sve čovekove predloge. "Lepo, opet sam pobedio" sam se sebi nasprda čovek. Baja mu je posle rekao da ostane da pojedu nešto. Morao je. Sedeli su tako, baja je pričao o svojim uspesima i slavi, a čovek je razmišljao o kući, ženi i detetu i krevetu. Sve mu je baja ispričao. Od toga da je uspešan do toga da mu je ćerka narkomanka. "Zašto to meni svi pričaju?" zapitao se čovek, ali je čak i pričao, dao savet i onda se srdačno pozdravio i otišao. Snaga, nula. Životna energija, nula. Velikih pitanja, nula. Praznina, podosta.

Šetao je gradom, jer nije hteo odmah u kancelariju. Okrenuo je par drugara da se nađe sa njima, ali svi su bili zauzeti. Nastavio je da šeta. Dan uopšte nije bio kako su najavili na vestima. "Vruće mi je ovako obučenom." Šetao je do kancelarije. "Ovo ne valja... nisu nam dostavili... ne radi ovo..." počelo je čim je ušao u kancelariju. "Rešićemo" reče smirenim glasom, a u sebi je hteo da pukne. "Kako to da su najjednostavnije stvari toliko komplikovane? I kako to da najveći neradnici uvek imaju najviše posla i stalno pričaju o tome koliko posla imaju?". Rešio je sve probleme koje su mu prineli, spakovao se i rekao da ide. Svi su i dalje ćutali ili se nešto smeškali. "Ufff..." Zapali cigaretu. "Popušio sam paklu od jutros. Ima da dobijem rak pluća". Uvukao je dim.

Seo je u kola i krenuo kući. Već je bila noć. Polako se dovezao. Par puta su ga isekli, neko se drao na njega, neke žene su sporo vozile. Gužva. Došao je ispred kuće, parking mesto mu je bilo zauzeto. Neki klinac mu stalno staje na njegovo mesto. "Veliki "debeli" đžipovi" pomisli. Nije imao snage da se svađa i prepire sa decom. Parkirao je tako da niko ne može da izađe sa mesta gde je parkirao, zaključao vrata od kola, nasmejao se sebi u brk i popeo do stana. Žena ga je sa osmehom dočekala, on je, naravno, bio umoran. Deca su i dalje spavala. Nije se ni skinuo, banuo mu je kum koji mu uopšte nije trebao u tom momentu. Pričalo se, malo se popilo i jelo. Čovek nije razmišljao, samo je pričao. Kum je otišao. "Nisam se ni istuširao. Ujutru ću". Obrijao se, oprao zube. Žena je već spavala. Polako je legao pored nje i gledao televizor. "Boje su jake, to je dobro", pomisli. Usta da piša, malo ga je stomak mučio. Gastritis. Vratio se u krevet. Pokrio ženu, poljubio je. "Opet joj nisam rekao koliko je volim. Koji sam ja kreten!" Legao je. Deda ga je naučio da čovek može uvek da zaspi samo ako se smiri i ćuti i čeka. To je radio kao i svaku noć pre toga. Zadnja misao dok je padao u san je bila "Ovo je bio dobar dan". U tom momentu, taman kad ga je san hvatao, čula se zvonjava na njegovim vratima u tako kasne sate. "Alo, matori kretenu, parkirao si tako da ne mogu da izađem. Jesi li ti lud!!! " čulo se iz zatvorenih vrata. Deca su se probudila, žena se uzbudila. "Ništa, ništa. To je komšija odozdo. Oko parkinga. Moja greška" reče ženi. Zatvorio je jako tiho sva vrata do ulaznih "Da se deca ne bude". I dalje se čula lupnjava i galama. Čovek zatvori zadnja vrata "Da se i žena ne uzbudi", a onda se na njegovom licu stvori veliki osmeh i otvori vrata. "Dećko" je urlao na njega, a čovek se samo blago smešio. "Evo komšija, samo da uzmem ključ od kola". Uze ključ, pokaza mladom čoveku da krene ispred njega niz stepenice. "Evo, evo. Nema potrebe da se nervirate" reče čovek. Pogledao je kroz prozor dok je silazio niz stepenice. "Pun mesec". Nasmeši se, čovek, nekako drugačije nego pre. Kao da sa mesecom ima neku iskrenu i dobronamernu vezu. Mesec ga je činio srećnim. "Ovo je stvarno sad i divna noć".