Gologuz među Turcima!

Pre čitanja, kliknuti "Play"...

Bas se danas nešto pričam sa ženom o tome kako je naša generacija u potpunosti upropašćena, obezvređena, spržena u glavu... Sve u svemu, kao da žele da nestanemo. To mislim na godišta od '71-og do '80-og. Vi mlađi se ne računate, odmah da vam kažem. Vi ste sjebani na neki drugi način, ali ne kao i mi. Mi pamtimo i Tita, a i "šećernu tablu" kad je bila nestašica kafe i čokolade. To je jednostavno drugačiji vid ludila od vašeg. Ne kažem da je bilo kome teže, ali vi ste amateri... hahahaha... A vama ispod '70-og godišta, jednostavno ne znam šta da kažem, osim da se osamdesete nikada neće vratiti. Stvarno neće, nemojte više da verujete u to!!! To Zlatni papagaj i Akademija... Nema ljudi, verujte. A vama starijima, koji ste uspeli da uhvatite "lepo doba" i što još niste odrasli, a imate unuke već, ne znam šta da kažem. Vi ste... jednostavno... odrasli u 55-oj godini života. Bravo jedino za pradede koje su bile u dva Balkanska rata i dva Svetska rata. Vi ste... ono... nemam reči... proživeli pravu krizu... hahaha... a ne ova sranja! Ali hajde da kukam malo ipak o svojoj generaciji.

Znači odgojili nas ovi nedozreli lupeži koji su stvarno išli u taj jebeni Trst i kupovali te proklete farmerke, pili kafu na nekom tamo trgu i imali crveni pasoš. Užas! Njih roditelji odgajali dok nisu umrli, a onda ovi morali da porastu! E, to su naši roditelji! "Drug Tito je rekao da su studenti u pravu...", majku ti jebem!?!? I onda kraj! "Samo ti, sine, završi fakultet i sve će biti u redu! zaposli se u firmi nekoj i sedi tu sledećih 40 godina". Kakav kretenizam. Koja podvojenost ličnosti se tu javlja kod nas. Matorci ti pričaju jedno, napolju totalno nešto drugo,a ti u najgorem dobu kad bi samo da se zezaš, a već odrastaš. Juriš neke proklete pare, kombinacije??? A imaš 15-16 godina??? Koja idiotarija. Mi stvarno nikada nismo bili deca niti smo imali šanse, bilo kakve. Strefio te svaki ovaj neki čudni rat koji je prošao ovim našim suludim prostorima i to građanski, a sad nas ponovo ujedinjuju, ako niste primetili i to radi MTV... hahahaha... Opet svi u kolo, jer smo ipak "iskapirali da ne možemo jedno bez drugoga". Uffff...!!! Težina niti trenutna tema!

Znači krenuli smo u život uz nestašicu čokolade, nosili neke Simod patike i bili pioniri. Drugarstvo i crni talas filma nas je zadesio. "Popaje, Popaje, spasi me!!!". Imali smo dva programa na TV-u i čitali "Zločin i kaznu". Kakav početak! U sred života nas strefio građanski rat, i opet nestašica, ali sad usred nekog ludačkog haosa, svega! I sve je nestalo! Od čokolade do moralnih postulata!! I krenulo je, idemooo, zezanje! Uvek uz ovo volim da dodam, alo deco šta tripujete da je tad bilo do jaja, jer to sam bas dosta puta čuo od klinaca. Alo dečko, navijaču, kvazi kriminalcu ili šta god da si, bacio bih te među tvoje vršnjake, ali samo u '93-u na 3 dana, da te vratim u vreme , ali sa tim mozgom koji nosiš iz 2000-ih. Da vidiš ti šta se zove psihoza! I sine, niko nema nož, svako fura utoku u tom svetu kom se ti diviš, ali moraš da zapamtiš da su oni pročitali "Zločin i kaznu" za razliku od tebe. "Oltre la morte"?! Neko je morao da zna latinski da napiše takav grafit, ali o tome sam već pričao. Ludilo godine! Imaš razne ekipe. Od "političkih boraca" iz nevladinih organizacija koje sad bolje poznajete kao biznismene, do potpuno ludih likova koji su ubijali druge ljude da bi stekli ime?!?! Znači, sediš na klupici sa ekipom, piješ pivo, smejete se, zavarili ste vuspru i taman si istripovao da kreneš gajbi jer ti se kunta, priđe neka loša ekipa, krene da vas smara, vi kao da uzvratite i onda te neki Miki Ožiljak upuca u stomak i ti rikneš u najgorim mukama?!?! E, to su devedesete i ništa tu nije gotivno. A onda ako si preživeo do polovine istih, uvale ti gudru da bi te smirili pošto su provalili da su dobili gomilu retardusa i onda kao ideš po tehnoza partijima ili i dalje piješ pivo pored drakstora i slušaš H/C, nije ni bitno. Najeb'o si!!! Glavna tema su ti politički događaji. To isto imaš i na gajbi, samo što se matorci kokaju ako im se ne slože mišljenja. Ali stvarno. Dođe teča i ne složi se sa ćaletom oko politike i metak u glavu. Stvarno! Ne preterujem! A na Zelenjaku, pored lika koji prodaje stripove, imaš i lika koji valja bombe za 5 maraka! "Devize, devize.... bombe, bombe...". A!? Bilo do jaja?! I to sve vidiš ti koji si jedva punoletan u tom momentu i vraćaš se gajbi u 10h ujutru posle dva dana žurke na kojoj si bio i razneo vuglu čim si stigao! I niko te ne pita ništa. Škola ni ne postoji ili fax, nije ni bitno, sve vreme se ne ide i ne uči. Štrajk, protest, štrajk, protest! I za kraj ti se NATO posere po glavi i bombarduje te, a ti pištiš u pištaljku i lupaš u 19.30h u lonce!?!?

I onda kao smene tog Slobu "zlikovca" da bi na vlast došli "good guy's". To su ovi što su još na vlasti, a nama ide sve bolje i bolje... hahaha... Stigne neka 2003. godina, do tad ti obećavaju ludila i ti stvarno, i ako si najskeptičnija osoba, kažeš sebi "Hajde da im poverujem, možda stvarno bude ovoliko dobro" i stvarno bude, sve ukupno 3-4 godine. Davali neke plate od 700 evra, a onda, idemo ponovo u rupu. Da, i prosviraju premijeru glavu, liku koji je pričao o nekim sarmama na TV-u, ali je bar davao neku nadu. I onda krenu govna da plutaju ponovo i plutaju do dan danas. Ti se stvarno trudiš, ali oni "nevladini" ti jednostavno ne daju mira, ali zajedno sa Slobinim tajkunima koji plaćaju one "nevladine", i dalje... hahaha... Opet počinje ludilo, jer više ne znaš ni ko šta nudi, ali više te bole kurac. Otupeo si i ne možeš više. Egzistencija stiže, a pogledi ti se sve više i više sužavaju. Budale oko tebe ti sole pamet, kreteni i kretenke napreduju sa sve nekim Braća Karić školama. Morali su i oni da imaju kadar... hehe... Ali eto bar su se neke žene izborile za svoja prava da rade u jednoj od 10000000000000000000 banaka i marketinških agencija u Srbiji. I sve vreme se nešto prodaje, ali niko više nema ni lovu niti zna šta mu se nudi. Majku ti jebem, koje ludilo! I da želiš da budeš normalan, nemaš šanse.

Totalni psihološki genocid nad jednom generaciom je izvršen i ti si deo iste. Sve znaš, sve ti je jasno i ne možeš ništa. Drže te za "muda"!!! Boriš se svaki dan, ali Don Kihot je za tebe "kurac na biciklu", stvarno! Sa svih strana te opsedaju nekim suludim stvarima koje vređaju inteligenciju i vređaju i još jednom vređaju!!! Neću ni da pominjem te stvari, ali to su svakodnevne stvari o kojima ljudi pričaju, a nisu vezane za njihove, već tuđe živote. I sve smo gluplji i tuplji! I bićemo još tupljiji, da bi bili šupljiji, ali nikako mutniji. Ta mesta su rezervisana. I ne postoji varijanta koju nude filmovi "Izaberi i živi". Nema, to ne postoji. Postoji samo konstantna "depra" koja polako stvara "šizofreniju" u tvojoj glavi. Misli lude i više ih ne možeš zaustaviti! Pričaš isključivo sam sa sobom. E to znači izreka "Gologuz među Turcima!" Dudlajte mi karu za kraj ove priče, jer je i ja dudlam, a nisam u tom fazonu... hahaha...!!!

"Majku ti jebem" pomisli čovek koji je čitao ovu priču i nastavio da "surfuje" po netu tražeći nešto na Youtube-u.

45 minuta

Čovek je bez reči seo kod psihijatra u fotelju. Prostorija je bila mala. Soba, dve fotelje i dva stočića. To je bilo sve. "Dobar dam" reče psihijatar. Čovek ne reče nista. Samo je gledao po prostoriji. Kao da je pokušavao da pronađe nešto unutar iste, ali mu to nije polazilo za rukom. "Rekoh, dobar dan, kako Vam mogu pomoći?". Čovek je i dalje gledao po prostoriji, a onda je hladno pogledao psihijatra, prekrstio noge, stavio ruke jednu preko druge preko svojih nogu. Onako kao da se molio, ali sa raširenim prstima. Podigao je ruke, naslonio laktove na naslon, stavio palčeve ispod brade i pogledao psihijatra direktno u oči. Kao da je želeo da mu prodre u dušu. Crne tamne oči su gledale u oči psihijatra iako to nije bila prirodna boja očiju čoveka. Od jednom su pocrnele. Psihijatar nije pokazivao nikakvo iznenađenje ovim postupkom. Video je taj čovek već dosad sve i svašta, tako da ga i ova reakcija nije mnogo iznenadila. Pomislio je da čovek želi samo da ostavi utisak svojim nastupom. Gledali su se tako, a vreme je proticalo. Ćutali su, kao dečaci koji se bore ko će prvi da skrene pogled. Niko nije skrenuo pogled. Čovek progovori "Prvi put sam ubio čoveka sa svojih 14 godina". I dalje su se gledali direktno u oči. Niko nije sklanjao pogled. Čovek nastavi "Bilo je to, onako nevino, moram priznati i iz čistog ne znanja šta će se posle dogoditi. Meni i nekom mom drugaru taj dečko je želeo da namesti rođenog oca da mu otmemo pare. Tačno nam je dao sva upustva. Kada , kuda, gde. Jesmo se malo začudilo što rođenog oca, ali nismo marili. Dogovori su već duže vreme trajali i on kao da je počeo da odustaje. Ni ja niti moj prjatelj nismo ljudi koji odustaju od nečega kad daju reč i kad dogovor padne. Nagovorili smo ga vrlo lako da krene sa nama da se prošeta. Odveli smo ga na gradilište i iskreno imali smo nameru sam da ga dobro zaplašimo da bi se dogovor ponovo pokrenuo. Krenulo je malo batinjanje, ali u tom momentu je moj prjatelj izvadio pištolj i gurno deču isti u usta. Drao se na njega da klekne. Ovaj kleknuo i počeo da moli za milost. Kukao je i plakao, ali sam u njegovim očima video da je mislio da će sve to da prođe, da će uspeti da se nešto dogovori sa nama i da će problem otići sam od sebe. Kao što Vam rekoh, nisam od ljudi koji ne poštuje dogovore. Po tome sam i dan danas poznat i ljudi me cene zbog toga. Dok mu je moj prijatelj držao pištolj u ustima i pretio, ja sam shvatio razmišljanje tog istog dečka, kao jednu veliku nepravdu i jedno licemerstvo. Nije se jednostavno držao dogovora. Izvadio sam svoj pištolj, polako rekao svom prijatelju da se skloni i da je sve uredu. Ni jedan od njih dvojice nije video da sam i ja izvadio svoje oružje. Polako sam, kao, smirivao svog prijatelja i sklanjao ga sa putanje cevi i metka koji je upravo trebao da izleti. Pomerio sam prijatelja u stranu i ispalio metak dečku direktno u lice. Metak ga je pogodio direktno među oči. Moram priznati da sam se začudio tom preciznošću, iako sam već pucao iz pištolja pre. Vidite, moj deda je bio vojno lice i naučio me je da pucam sa mojih nepunih 5 godina i od tad pa do tog momenta sam neprestano vežbao gađanje. To je bio neki vid druženja mene i mog dede, Bog da mu dušu prosti, pokojni je sad, kog sam mnogo voleo. Kad je on umro, prvi put sam plakao."

Čovek malo zaćuta. Napravi stajku, ali očigledno je bilo psihijatru da ako ovaj čovek i laže sve ovo što priča, da mu treba oduška. Pustio ga je i nije ni reč progovorio. Ćutali su. Čovek izađe iz svoje zamišljenosti i vrati se u priču. "Kažem Vam, pravo među oči. Nisam trepnuo. Moj prijatelj se zbunio, ali se nije mnogo uzbudio. Više se iznenadio mojim postupkom. Dečak je ležao na betonu, mozak mu je cureo na sve strane, jer vidite, 7,62mm ima jako malu ulaznu ranu, ali veoma veliku izlaznu. 7.62 mm Vam je municija, ako ne znate". "Znam, reče psihijatar, bio sam u vojsci." "E, pa onda razumete šta želim da kažem. Da nastavim. Nije se ni trzao niti bilo šta. Samo je mirno ležao dok se sva ta tečnost razlivala oko njegove glave. Mislim da mu je bala curela, ako se ne varam, ali to nije sad bitno. Stajali smo i gledali smo ga, prijatelj i ja. Niko nije reč progovorio. Onda je moj prijatelj ispalio još par hitaca u njegovo telo i rekao mi "Sad smo zajedno u ovome!". Moram priznati da me je to iznenadilo, ali i ohrabrilo. Retki su takvi prijatelji. Danas smo kumovi. Vidite kako život ide. Nisam imao noćne more, nisam se pitao zašto sam to uradio, ništa od onoga što možete videti u Američkim filmovima. Jednostavno smo se razišli, otišao sam kući i legao spavam. Sutra ujutro sam se našao sa prijateljem na autobuskoj stanici, da jurimo autobus u krug. Ako se sećate tog vremena išao je jedan autobus na svakih dva sata i onda si ulazio u suprotnom smeru da bi napravio krug i uopšte našao mesto u istom. Išli smo u školu. Sećam se da smo imali dva spojena časa matematike. Reč nismo progovorili o tome šta smo uradili sinoć. Znali smo da nas niko ne može povezati sa ubistvom. Kako? Jednostavno smo znali. Ponašali smo se kao da se ništa nije dogodilo. A iskreno, kao da smo taj događaj od sinoć već i zaboravili".

"Kao što rekoh, bili smo srednjoškolci. Znači pravili smo sitne gluposti. Snalazili se kako smo znali i umeli. Ali nismo mi išli u neki MOC ili srednju ekonomsku, mi smo išli u gimnaziju. A gimnazija kao gimnazija uvek zahtevna sa znanjem. Provlačili smo se kako smo znali i umeli, jer u ono vreme ratnog stanja, stvarno, kome je bilo do učenja? Sad mi i žao neki put što nismo bili neki dobri klinci, ali život se živi. Šta da se radi." Čovek prekrsti noge na drugu stranu, da se malo udobnije namesti u fotelji. Psihijatar je sad digao ruke na naslone raširenih prstiju i gledao čoveka. "Kao što rekoh, tih godina je besneo rat po našoj nam bivšoj državi. Kao i svaki zaluđeni klinac i ja sam hteo da budem ratni heroj, pa sam otišao da se prijavim u dobrovoljce. Sećam se kao dan danas te scene. Stojim ja u redu, svi me nešto čudno gledaju. Ništa ja ne provaljujem"-nasmeši se brk čoveku."Oko mene sve ljudi od svojih trideset pet pa na više godina i ja sa mojih petnaest, ali ništa to me meni čudno. Stojim u redu i čekam. Dolazim do ovog što popisuje i on me čovek ni nepogleda. "Ime, prezime, godina rođenja"-reće on onako u žurbi. "Ja mu sve izdeklamovah. On nije podigao ni glavu, ali ponovi začuđeno moj datum rođenja. Ja ponovih. Tad podiže glavu i ugleda mene onako goluždravog." "Beži, bre , dete odavde"-reče mi onako prekim glasom. Ja počeh da pričam šta tu on ima mene da tera odatle i da ja kao svi imam pravo da branim svoju zemlju. Mitingujem ja li mitingujem, dok čovek ne ustade okrenu me onako jednom rukom i šutnu u dupe pred svim onim ljudima "Ti ćeš meni u rat da ideš!". Svi su se smejali. Pukim slučajem moj zet je bio jedan od komadanata iste te jedinice u koju sam ja hteo da se prijavim, ali ja to nisam znao. Znao sma samo da drži jedan od najpoznatijih kafića tog vremena u gradu i da su te okuplja "crem del a crem" našeg podzemlja. Baš, prava mafija. Ona, političko, državna bezbednost, paravojna mafija. Znači mafija na naš način"-čovek se opet nasmeja sam sa sobom". Otrčah ja do njega u suštini sa idejom da mi da neko oružje da se obračunam sa ovim što me je šutnuo u dupe. Nisam ja baš tad najbolje kapirao događaje u našoj državi. Klinac, šta će te. Dolazim kod njega, kao dan danas se sećam, sede baš onako, baje onog vremena. Svi oni ljudi za koje ste čuli preko televizora i koje jure razni međunarodni sudovi. Sedoh ja tu onako sav zadihan i krenuh da mu pričam šta mi se desilo i da mi sad da neko oružje da "jebem kevu tom majmunu", i to pred svima njima. Zet me gleda, gledaju me ovi ljudi i smeškaju se koliko se sećam. Iskreno se jedino moj zet nije smejao. Samo je ustao, otišao da telefonira. Vratio se i rekao mi da ustanem. Pogledao je tadašnjeg njegovog komadanta koji je sedao sa nama i reče "Ovaj nam rekao da ga vodimo sa nama na obuku". Komadant samo klimnu glavom i nasmeja mi se. Šta da Vam kažem osim da ste čuli za mesto u kom sam proveo neko vreme vezan kao pas. Da stvarno, vezan kao pas na lancu, jeo sam iz činije i svako je imao pravo da me šutne kad god je hteo. Tako sam proveo dve nedelje. Moram priznati da nije baš udobno spavati u kućici za kerove. A da, oko mene su se isto tako nalazili vezani ljudi, ali su to bili većinom neki narkomani na odvikavanju. Moram priznati da im je taj sistem dosta svima pomogao. Skidanje tu, pa na ratište."-čovek se sad baš već lepo smejao. Čak se i psihijatru izvukao osmeh. Čovek se mnogo lepo smejao. "I tako oni mene posle tih dve nedelje izvukoše i rekoše mi ako hoću da ratujem, da moram da prođem osnovnu obuku. Iskreno mislim da su mislili da neću izdržati, jer je sama obuka bila za specijalne jedinice i stvarno naporna. Ali ja sam dao sve od sebe. I kad su me šutirali, ja sam puzao. I kad su mi govorili da sam ovakav i onakav, ja sam trpeo. Tad sam čuo jednog od vodnika za obuku da izgovara "Izdrži maksimalno!!!" i od tad je to postala moja mantra kad se nađem u ne baš zavidnom položaju. Samo vrtim u sebo "izdrži maksimalno, izdrži maksimalno...". Veruj te mi da pomaže i dan danas. Kad se sve to sa obukom završilo, stvarno se videlo da nisu znali šta će samnom. Da me vrate nazad, znali su da ću se negde drugde prijaviti ili otići sam, tako da su shvatili da sam mnogo sigurniji sa njima. Krenuli smo. U suštini sam ja bio kurir samog komadanta. Tako je i moj deda počeo kod Vrhovnog komadanta"-čovek setno se za trenutak zagleda u jednu tačku, ali nastavi sa pričom. "Poruke tamo poruke vamo. Svi su me slali na sve strane. To mi je bilo zaduženje. Stigli i neki prvi kompjuteri, pa sam ja tu kao najmlađi i onaj koji bi još trebao da idem u školu, morao da naučim da se bakćem sa tim. Tu sam savladao kompjuter i koristi mi to znanje i dan danas. A da, časovi u gimnaziji su mi u potpunosti opravdani. Ne pitaj te me kako. Ovo Vam pričam sve radi jednog događaja. Mnogo nas je ginulo. Ne mnogo kao u ostalim jedinicama, ali mnogo za gledanje. Jednu noć smo zarobili dosta ljudi. Smestili smo ih u ambar, nagurane kao stoku. Okružili smo ambar. Čak sam i ja dobio kalaš, jer nas nije bilo dovoljno i krenuli da pucamo. Baš smo dugo pucali, a znali smo da oni ljudi unutra nemaju šanse. Više je to bio neki način da se čovek malo oslobodi stresa. Mogli smo odmah da ih zapalimo u istom tom ambaru, što smo na kraju i uradili. Pošto nikog nije bilo od komadanata koji su se kao nešto brinuli o meni, meni je pripala čast da zapali sve te ljude koji su ostali živi unutra. Jednostavno sam polio sve benzinom oko ambara i zapalio. Nisam jednom razmislio. Vatra je bila predivna. Ta noć, moram Vam priznati, je bila divna i prepuna zvezda. Gledao sam u nebo dok sam držao automatsku pušku i čekao da neko izađe. Kako god je neko izlazio iz ambara ja sam pucao u njega. Znate, same te drvene konstrukcije kad se zapale, jako brzo počnu da se raspadaju, tako da počnu da se pojavljuju prolazi u samoj drvenoj konstrukciji. Pobio sam još troje ljudi koji su izletali kao svici u onoj noći iz zapaljenog ambara. Sutra ujutru nije bilo tako baš fino po sve nas. Ovi ostali su dobili dobre ukore, ali ja nisam. Šta više, komadant me je to jutro pomazio po glavi. Od tad sam bio redovni pripadnik jedinice. Za dalje nema šta da se priča, jednostavno sam išao na dopuste da polažem određene ispite, koje sam vrlo lako polagao, jer su svi znali gde sam i šta radim, da bih završio srednju školu. Čak su se neki profesori i ponosili samnom, a ovi ostali su morali da ćute. A ostalo vreme sam provodio na ratištu. I dalje pri komandi, ali naša komanda nije bila obična. Komadant je uvek želeo da svojim primerom da do znanja da je tu, pa je uvek bio u prvim redovima, pa i ja sa njim. Tu sam naučio kako se rukovodi ljudima, gledajući njega. To mi i dan danas pomaže u poslu. Sejali smo strah gde god da smo se pojavili a da nije bilo naših ljudi, a gde su bili naši tu smo donosili sreću što smo stigli. To je bilo sve. Prisustvovo sam raznim pričama koje je komadant vodio, ali to već nije moja priča, to su priče već nekog političkog karaktera i ne na mom nivou u to doba. Sećam se još, mada je tu bilo svega i svačega, da smo se našli u jedno zabačenom selu. Tu nas je dočekala zaseda. Brzo smo reagovali i iz zasede prešli u ofanzivu. Sve u svemu u jednom momentu oni trče, a mi pucamo. Tada sam skinuo trinaestoricu. Bio sam strašno precizan. Svaki pogodak sam se smirio, iskreno zato što sam imao vremena, prestao da dišem, kako me je deda učio i opalio metak iz automatske puške. Svaki metak je išao tamo gde sam ga uputio. Direkt u srce. Ali stvarno, ne morate da mi verujete. To je i sam komadant primetio kao neku neverovatnu stvar. Svaki metak je razneo srce jednog čoveka. Moram priznati da mene to nije ni malo iznenadili, ali druge jeste, kao što rekoh i samog komadanta. Posle toga sam poslat na snajpersku obuku. Rekli mi da retko ko ima baš takav dar. A što se tiče ubijanja po ratištu, to Vam nekako dođe normalno, moj doktore"

"Al' da nastavim dalje, ovo oko ratišta je mnogo dosadna i duga priča. Mogao bih baš mnogo dogodovština tu da ubacim, ali ne bih želeo da vas zamaram glupostima. Nego, završila se sva ta sprdnja i vratih se u "normalan" život, ako se to može tako nazvati. Upisao sam i fakultet. Naravno, preko veze, ali sam primetio da mi učenje ide veoma dobro. Moram priznati da sam davao ispit za ispitom i da sam učio kao blesav. Nisam rekao da sam i pre toga ja uvek čitao i smatrali su ljudi da sam od onih ljudi koje uvek treba pitati ako nešto ne znaš. Jednostavno "enciklopedijsko znanje" može se reći. Tako je bilo i na fakultetu. Jednostavno sam upijao svo to znanje koje se nudilo, ali verujte mi da to nije bio fakultet koji najverovatnije Vi pamtite. I za prijavu godine na šalteru su se vadili pendreci i pištolji da bi se došlo što pre na red. Sećam se da sam tako stajao u gužvi i da jedan momak nije više mogao da izdrži. Mislim da je čak bio i policajac ili tako nešto. Šta više znam da jeste. U jednom momentu u sred one gužve, jednostavno je izvadio pištolj i krenuo da puca u vazduh. Tako je stigao malo brže do toga da preda svoje papire. Kad je izlazio, prošao je pored mene. Okrenuo sam se i video da je ušao u toalet. Izašao sam iz gužve i ušao za njim. Stajao je i vršio malu nuždu. Jednostavno sam ušao, izvadio nož. Jesam li Vam napomenuo da sam ja veliki ljubitelj i kolekcionar noževa? "Niste"-reče doktor smireni glasom. "E, pa ta ljubav za noževima iskreno ne znam odakle mi, ali to je nekako oružje po mom izboru. Nekako, kako to da Vam objasnim, lepo stoji u ruci. Sad baš planiram da otkupim celu kolekciju od jednog čoveka koji manje-više ni ne zna šta ima u njoj. Pokušao sam da mu objasnim, ali njemu treba novac. Lepota! Al' da nastavim, ušao sam i rutinski sam mu prerezao grkljan. Rezanje grkljana ne izgleda onako kako se to prikazuje u Američkim filmovima. Kad bi onako rezali grkljan, kako to oni prikazuju, žrtva bi vam umirala bar 2 do 3 minuta na rukama. Poenta je zabiti nož ispod jabučice sa oštricom okrenutom ka spolja i onda, i onda napraviti pokret od tela, a ne kako oni prikazuju, hvatanje čoveka za usta, a onda kao prerežete arterije celom dužinom i kao čekate. Pa to bi trajalo doveka. Ovako jednostavno čoveku isčupate grkljan, krv ne ide na vas, a naravno da mu držite usta. To samo da ne bi pustio zvuk i ništa više. Nema veze sa prekidanjem disanja, jer verujte mi, kad ste mu iščupali grkljan, disanja tu više nema. Kratko i efikasno. Ima još jedna varijanta, ali ona se više tiče lomljenja vrata. Možete preklati čoveka i slomiti mu vrat u isto vreme, a čupanjem grkljana dobijate manji otpor pri lomljenju. To sam i uradio. Kao što rekoh, prišao sam mu s leđa, prerezao grkljan, slomio vrat u isto vreme drugom rukom, da bude brže i efikasnije, obrisao nož od njegovu duksericu i izašao napolje. Nije mi se, jednostavno, svideo njegov postupak. E, da, deda mi je poklonio taj nož, sad sam se setio. Uvek ga nosim sa sobom. Možda odatle tolika vezanost za noževe" - opet se sa setom nasmeši čovek. I ništa, vratio sam se u red i čekao da predam papire. Posle nekog vremena digla se prašina jer su ga našli i svi su zanemarili papire i krenuli da vide mrtvog čoveka. Taj period sam isoristi da predam papire što pre, što sam i uspeo.

Kao što rekoh, fakultet mi je dobro išao, ali je trebalo i od nečega živeti. Tu opet upadaju u priču ovi moji kako ih nazivam "vrhuškom" kriminala tog vremena. S vremena na vreme sam obavljao određene poslove za njih. Nisam mario ko, gde i šta. Posao je posao, ali još sam bio mlad. Kad rekoh mlad, nisam mislio i glup. Znao sam ja koje ljude uklanjam. Većinom su to bile, hajde da ih nazovemo "javne" ličnosti raznog tipa. Što su oni jaki na rečima po televiziji i novinama, ali kad umiru, verujte mi, kroz plač, milost traže. Devedesete su bile ludilo! Stvarno si morao da dobro poznaješ određene strukture, da bi se snalazio u mom poslu ili u bilo kom. A ja onako mlad vrlo lako sam mogao da napravim grešku, kad sad bolje razmislim. Nešto od posla sam morao i da odbijem i polako sam počeo da se povlačim. Sve teže i teže je bilo doći do mene dok nisam našao pretinac, račun i dosije. Tu su mi već pomogli Američki filmovi"-opet se osmehnu čovek. "Postao sam plaćenik. Iskoristio sam priliku, jer svi su, koji su za mene znali polako nestajali. A moram priznati da sam se i sam za to pobrinuo. U tu priču ponovo ulazi isti onaj moj prijatelj sa početka priče. On je već uveliko radio za bezbednosne službe naše države. Znate da to ide po porodičnoj liniji. E, pa tako je i on upao tu. On je znao za pretinac, račun, a sam dosije onoga koji treba da nestane mi je ostavljao u istom tom pretincu. Imali ste dovoljno godina, moj doktore, u to vreme, pa ostalu priču sami zamislite.

"I tu dolazi čuveno nam bombardovanje. Naravno, mene među prvima kupe i stavljaju u specijalne jedinice. Više paravojne, nego vojne. Zbog karakternih osobina" - nasmeja se čovek. Čak se i sam doktor nasmejao. "Rekao sam Vam da sam oduvek bio dobar sa snajperskom puškom. E, pokazalo se da sam vrhunski. Tu sam stekao i najboljeg i najlojalnijeg prijatelja, sa kojim sam proveo dosta meseci u "šumi". Ne govorim o pušci, govorim baš o osobi. I on je bio snajperista, pa smo išli zajedno da rešavamo određena "pitanja". Posao snajperiste je prost i dosta sličan onome čime sam se bavio i pre toga. Dobijete slučaj i rešite ga, samo što je ovog puta klijent koji vas unajmljuje, otvoreno država, ali zato pare nisu neke." - čovek se ponovo nasmeja. Doktor od srca zajedno sa njim. "Da skratim priču, dok je ostala vojska ratovala, mi smo radili svoj posao. Znate, nije lako biti na jednom mestu i po tri-četri dana, a da se ne pomerite, moram Vam priznati. Pritom vas svi jure kad steknete reputaciju. Snajperisti sa druge strane pokušavaju da vas nahvataju, radi svoje reputacije. Čak sam dobio i nadimak od strane neprijatelja. Zemer ili Cemer kako oni to izgovaraju. To u prevodu znači Srce. Morate priznati lep nadimak. Mogao bih sad da Vam o tome i svim tim događajima pričam satima, ali bih vas samo udavio. Rat ko' rat. Sigurno ste imali dosta klijenata koji su vam stigli posle istog." Doktor htede nešto da kaže, ali čovek nastavi da priča, ne obraćajući pažnju na to.

"Prvi smo stigli, zadnji smo otišli. Čisto da Vam kažem da i u ovom momentu dok mi sedimo ovde, snajperisti se jure po nekim šumama i brdima, na istom onom području gde sam ja bio tih godina. Ta ekipa ljudi je stalno u ratu. Ali rekoh Vam, slabo se plaća i veliki su izgledi da izgubite glavu. Prevelika gužva. Nije to moj fah. Vratili su nas obojicu, tog mog prijatelja i mene i posle bombardovanja, još dva puta i to posle demokratskih promena i revolucije. Zamislite?"- nasmeja se. "Potrebe države su uvek iste, ko god da je na vlasti. Taj zadnji put smo bili pozvani radi posla sabotaže i izazivanje nemira. Ubili smo maloletnog dečaka tako da izgleda kao da ga je ona druga strana to učinila. Meni, iskreno, ništa naročito, ali mog prijatelja je ta likvidacija obeležila za život. Nije više mogao posle toga da se bavi tim poslom. Šta više, mislim da nikada nije ni ispalio potvrdni hitac, jer su našli samo jedan metak u dečakovom telu. Moj. Eh, šta da vam kažem, žao mi je tog mog prijatelja, nije shvatio jednu stvar u našem poslu. Da je to sve samo igra i da nije stvarno. Ne, nemojte misliti da ja ne znam da jeste stvarno, već ako želite da opstanete, morate to sebi tako da predočite. Jel' me razumete?" - upita čovek baš od srca. "Da, reče doktor. Razumem vas."

"Dolazim kući posle tih, sad već par godina provedenih na ratištu, kad oni mene strpaše u vojsku! Zamislite vi to? U vojsku?! Kao nisam bio u vojsci, pa da odslužim. Lepo sam se nasmejao kad mi je stigao poziv, ali sam otišao. To je bio odmor za mene. Šta više i mog prijatelja, snajperistu su stavili zajedno samnom u jedinicu. Manje više, bili smo u pozadini. Prelepo. Čak sam i ćata postao. Većinu vremena smo proveli po VMA i pokušavali da se pregledamo što više uspemo. VMA je VMA kod svakog čoveka u ovoj državi. Posle nekog vremena kad su skapirali koga imaju tu, prebacili su nas za instruktore novopočenim snajperistima. To Vam je manje više to. Kažem Vam, u vojsci sam se naspavao i odmorio."

"Posle izlaska, odlučio sam da krenem u neki normalan život. Možete predpostaviti da nije bilo lako, ali sam našao posao, ustajao rano, radio. Sve je to u redu. Stvarno jeste. Šta više vratio sam se da živim sa roditeljima na neko vreme. Pokušavali su da me uvuku ponovo u celu onu moju priču, ali nekako, nije sve to isplativo. Ne kažem da nisam ubijao. Jesam. Uzimao sam po nekog klijenta, ali sve to više nije bilo isto. Nekako, ovi neki novi ljudi, kojima su moje usluge potrebne, nisu tog kova da im možete verovati. Ne znam dal' me sad razumete? Tako da sam se povukao. Čak sam se i oženio, dobio dete, uzeo mog "prijatelja iz šume" za kuma. Sve u svemu, normalan život. Par puta mi je došlo da ubijem neke komšije, ali nisam. Prosto da čovek ne poveruje samom sebi. Prestao sam. Ne kažem da mi ne dođe i da to ponovo neću raditi, ali sad uspem da se suzdržim. To je za mene veliki uspeh!" - ponosno reče čovek-

"E, pa ništa. Koliko vidim isteklo je naših 45 minuta". Čovek ustade. Doktor isto. Čovek pruži ruku doktoru. Pozdraviše se. Čovek ponovo pogleda sobu i nasmeši se. Doktor reče "Pa svratite". "Hoću" odgovori čovek i izađe na vrata.