Sendviči

I onda logično dolazimo do krivice. Krivice koju prouzrokuje ta moja ambivalencija. Kako sad krivica, pita se neko?! Pa kriv sam što sam živ... hahhahahaha... šalim se. Ovo jeste istina, ali mrzi me da objašnjavam. Krivica, na primer, ako uzmemo primer iz prošlog bloga, što ne verujem ili ti sumnjam u sopstvenu veru. To pokreće ambivalencija. Osećaj krivice!!! Mnogo se pitaš. Ako se mnogo pitaš, onda ispada kao da ne radiš ništa (na sebi), a ako ne radiš ništa, onda si samim tim neradnik (u sebi... hahahaha). Tako da možemo da izvučemo iz ovih premisa konkluziju, a ona je "Kriv sam!!!".

Hahahahahaha... morao sam da se nasmejem onome gore što sam napisao, jer to nema veze sa mozgom. Ima, ali samo za mene. Što bi onda ja vas davio sa ovom pričom uopšte, kad je ona samo moja? Iskreno, razmišljao sam, a to retko činim... hahahahaha... pa rekoh sebi, možda nekom bude blisko, moje razmišljanje sklisko. Ako je sklisko uopšte reč, jer ako nije, ne gine mi peć. I trozubac u bulju... hahhahahaha... "Vrlo slatko, vrlo slatko, momče, što ti dupe glatko!!!" - viču demoni što iz peći vire, jer u njoj žive. Šta će jadni demoni, dom je dom, makar imao i hrom. "Kriv si, zato uđi u peć sam, da te mi ne guramo" - dere se demon crno-žuti. "Neću, dosta mi je krivice bilo, i nisam nizašta kriv, ti Pčelice Majo!!!" Neću, neću da mi život od sad bude siv!!!" - odgovaram ja hrabro.

I tako dok se vodio razgovor, u podrumu duša, koji je inače standardan za ovu ovde budalu što piše, pokrenem razgovor sa ženom ja o svemu tome. Tom mom razmišljanju i tako to. Inače, ona na sve to moje blebetanje gleda kao da nisam normalan, ali mi daje enormnu podršku za moje gluposti. Ah, šta znači ljubav i kontradiktornost!?!? E, to vam je prava ljubav. Ona je jednostavno na prvom mestu žena, a šta to znači? Gleda svet mnogo racionalnijim očima, i to je po meni fakat, i tu baš generalizujem!!! A na drugom mestu je od ljudi koji gledaju samo budućnost. Znači prošlost je za nju prošlost, i "... hajdemo drugovi napred, na Sutjesci su drugovi ranjenici, moji drugovi..." je za nju jedina opcija. Moje viđenje takvog razmišljanja je, a ima takvih ljudi, da oni ili do jaja prođu u životu sa parolom "Ne okreći se sine!" ili kad tad se okrenu, i vide "horor" prošlosti, koji ih zgazi u nekoj menopauzi. Ali to sad nema veze sa ovom pričom, isto kao i "Kriv sam što sam živ, drugovi Spartanci!".

Sa ovom pričom ima veze to da sam onako pričajući sa dotičnom gospođom, o samome sebi i nekom mom načinu razmišljanja shvatio nešto. Jedno od shvatanja je da čovek ne mora da piša uz vetar da bi se popišao na sebe. Možeš, primera radi, da legneš i pokušaš da pišaš u tom položaju. Ležećem. Efekat je isti. A drugi zaključak mi je, da celo ovo moje proseravanje, oko te ambivalencije, nemanje ideala i sva ta sranja, nemaju potporu čak ni u mom umu. Kako sad to? Pa odlučio sam da ne budem ambivalentan, nego tačno da znam šta hoću. Imam čak i dokaz za to. Pita mene draga, na kraju našeg "intelektualnog" čakulanja "Hoćeš li da jedeš?", a ja kažem "Hmmm, hoću... neću... mislim hoću... neću, bre... ". "Daj, čoveče, odluči se, nije teško pitanje!" poviče ona, a ja rekoh "Ma daj da jedem neke sendviče!". I tako sam izlečio i krivicu i ambivalenciju... hahhahahahaa

"Dođi kod nas dole, da ti pravimo tople sendvičeeee.... hehehehe... !!!" - reče demon iz pećnice u boji sira.