Novogodišnja odluka

Baš nešto vezano za prethodnu priču, i otkrivanje samog sebe, počeo sam da se pitam. Da ne verujete, kako sam stavio tačku na prethodnu rečenicu, cela zamisao ove priče mi nestala iz glave. Koliko se čovek bori da se ne zapita, pa to je strašno!!! Ok, hajdemo ponovo. Počeo sam da se pitam. I možda mi vi možete pomoći u svojim komentarima. Neke preporuke, predlozi, odgovori... ko će ga znati. Ali mislim da je ovo put na koji čovek kreće sam. Zapitao sam se "Ko sam to ja?". E sad, nema nazad. Ima, ali nema smisla ići nazad. I samo da vas obavestim, u napadu sam panike odkad sam počeo da pišem na ovu tematiku. Srce mi preskače, u glavi konfuzija, znoje se dlanovi i sve vreme mislim da ću da umrem. Užas! Jel' to normalno sa ovim pitanjem koje sebi postavljam? Nemam pojma, samo znam da sa kim god sam počeo i malo da pričam na ovu temu, ni njemu/njoj nije bilo dobro. Isti simptomi. Zar se toliko bojimo samih sebe, ili to nema veze sa tim?

Početno pitanje vezano za ono glavno "Ko sam to ja?", za mene je "Da li ja živim život po sebi ili mi je nametnut ovaj način razmišljanja i osećanja?". To mi nekako prva asocijacija. Ne znam zašto. Ovde mogu da govorim samo u svoje ime i o sebi, tako da me, molim vas, nemoj te pogrešno shvatiti. Pišem direktno samom sebi, a ako se neko nađe ili zapita, neka mu. Po meni je život posledica prošlih događaja usklađeno sa željama vezano za sopstvenu budućnost. Čovečeee, mudro rečenoooo... yeaaah, dude!!!

Vidite, ovako ja vidim sebe, van svih maski koje imam pred drugima. Uplašeni dečkić, koji se zagradio u neki svoj kutak, želi da ga niko ne dira i ulazi u njegov prostor. To je nekako osnova. Šta mi sad prvo pada na pamet na to što sam rekao? Ceo moj život mi neko govori šta da radim i šta je najbolje po mene. Od roditelja savetodavaca do prijatelja, isto tako bajnih savetodavaca. Jednom sam čak, ali tek sad u skorije vreme i izjavio "Meni savet ne treba, ako možeš da mi pomogneš, pomozi, ali savet, ne!!!". Zašto? Mislim da ti saveti nisu iskreni. Prosto, pa i oni dolaze od ljudi koji se nisu zapitali "Ko sam ja?", a našli su za shodno da meni daju savete. Zar nije malo apsurdno da ljudi koji ne znaju šta bi sami sa sobom, daju drugima savete? Nije, ali meni jeste. Nije, jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Jeste, stvarno me libo rac za tuđe mišljenje o mom životu. A moj razlog je: Pun mi kurac savetodavaca!!! Od tih mojih roditelja, koji ne znaju gde su šuplji do tih mojih "prijatelja" koji ni ne znaju koliko su tupi! I naravno, u celu tu priču upadaju i "brižne" devojke koje naravno uvek imaju neku skrivenu nameru. Ta namera uopšte nije skrivena, šta više, jako je prosto. Ili žele da te zadrže za sebe, pa se predstavljaju na razne načine, a ti vidiš da to nisu one, ili žele nešto od tebe što ti imaš (materijalno, pomoć... ). Oba se na kraju svedu na isto. Ovo isto važi u tom odnosu muškarca prema ženi. Da mi se žene ovde ne nađu povređene... mmmm... šmrc, šmrc... Da nastavim, molim vas, ko god da ste, nemojte mi više davati savete, ne trebaju mi. Treba mi pomoć u svakom pogledu.

I tu pomoć i tražim. Moram da pohvalim samog sebe, dugo godina radim na sebi, da bih došao do tog pitanja"Ko sam ja?". Nije lepo, nije ugodno, imam napade panike, ali želim da znam. Nisam rekao da sam našao odgovor, nego da mi je skoro osam godina trebalo da dođem u situaciju samo da postavim to pitanje samom sebi! Kod mene je to počelo sa stalnim osećajem krivice koji imam. Stalno nisam dobar ljudima, šta god uradio ili rekao ili... pa šta god. Ali ne umišljam, već dokazano se od mene godinama traži da "budem bolji, više razumevanja, da se ja izvinim... " i tako u beskonačnost. I ja to radim. Sad, da li su to moji roditelji uradili od mene, najverovatnije jesu, ali više me i ne zanima kako sam stigao dovde i da se nalazim u toj situaciji, već kako da izađem iz nje. Kako da ja budem ja, kao da ne osećam krivicu? Probao sam da budem grub, ništa. Probao sam da budem odvaljen od svega i svačega, tek to ne pali. Da budem kul u odnosu na sve... hmm... to je lepo, ali ne radi posao. Isključivao sam se i zatvarao, što sam radio i kad sam bio mali. E sad, to radi posao, ali to nisam ja. Nisam neki povučeni lik, koji ne učestvuje u životu. Svom ili tuđim životima, moram da učestvujem. Ipak je to život. Kad bi me videli ili ko me zna, nikada ne bi rekli ovo za mene, što sam ja rekao malopre. Ali vam kažem da sam ja uplašeni mali dečak.

Evo sad čitam sve ovo, i... prvo pitanje mi je"Zašto ja vidim i razumem sve i svakoga? Zar nije lakše da me bole uši i da osuđujem?". Zašto bih ja rekao "Izvini što sam ovakav?". To nema smisla. I nema više. To je moja novogodišnja odluka: ne razumem budale, već im, ako me nešto pitaju, kažem da su budale ili se samo sklonim. Neću više nikom da se izvinjavam što sam ovakav kakav sam, kakav god to ja bio (pošto rekoh da ne znam, i u ovim pričama pokušavam da otkrijem). Radiću ono što se meni radi, pa makar to i drugog ugrožavalo, ne mogu više da se sklanjam nikome. Stvarno ne mogu! I krećem da radim više u teretani tridžu, nešto mi nije odgovarajući na bidžu... hahhahahahaha...

Za kraj: Jebite se svi koji mislite da vas ugrožavam, jer to ne radim!!! Ugrožavate sami sebe time što ni za jedan sekund ne želite da zavirite u svoj bunar pun govana, koji se zove duša! A i kad zavirite na taj jedan sekund, strah vas preplavi, i tražite i pomoć i krivca za to što ste pogledali. Od sad to više nisam ja, ni pomoć ni krivac. Nikada nisam ni bio, niti bilo ko drugi. Shvati da je to tvoj bunar, bre!!! Ja sam to shvatio, i strah me je, baš ono, do jaja. Iskreno, usro sam se od straha. Ali novogodišnja odluka... jebiga!:)

p.s. kako gluuuup tekst, svaka mi čast... ali da citiram svog naj druga "Cepam samog sebe na te male atome u potrazi ko sam, da više i ne znam jesu li ove reči moje?"