Pokrivač

Noć, stomak me rastura, sedim na wc šolji... hmm, možda i nije neka slika lika koji piše i stvara iluziju sveta, ali da, to sam ja. Gledam šta sam pisao ovde sve vreme, i moram da kažem, da je sve to jedno veliko proseravanje. Mislim, vidim sve ja to, i kažu i sami ljudi koji čitaju te priče, da je sve to istina, ali kakve veze to ima samnom?

Svet u kome živim?! Pa ga kuditi moram, i videti stvari, koje i drugi vide, samo zboriti i pisati dobro ne umeju. Vid u reči pretvoriti. Ko sam ja da kažem sve te stvari, i kudim druge kako žive? Nek žive, jer tako mora. To je svet, i mi prolaznici koji ga posmatramo. Da li sam tu ili postojim, ipak sam ja samo prolaznik u boji, i ništa više od toga. A možda je i boja lažna, a mačka nije mazna, kao što se pravi. Ko će ga znati?

Evo smejem se rugobi, i guram ga u blato. I šta sad, treba svi da mu se smejemo, dok krevete grejemo, a napolju vetar duva. Nije tako, nije tako. Lako se od čudovišta ispod pokrivača sakriti. Treba se otkriti, i pitati ga "Kako si ti, što te čudovištem i strahom nazivaju?". Znam, nije lako, al' je tako, bar mislim... hmm...

Moj život, to je život senki. Duhovi mi se po kući vrzmaju, i to stvarno, al' ih niko ne primećuje. Ako ih neko primeti, neće ništa više biti bajno, već će duh tu ostati trajno, a šta sa njim onda? Ipak duh je on, nije stvaran, tako bar kažu. A dal' duh ide negde uopšte, ili nam u srca ulazi, to ne znam. Znam da je tu. Znam da su tu, i da žive sa nama. Nije to lepo znati.

A šta bi bilo onda lepo znati? Evo, pitam se, šta bih vole to da znam, pa da mi bude lakše... hmm... Teško pitanje, za još jedno pitanje. Ipak samo prolaznik u boji sam ja, koji se smrti i duhova boji. Evo, usudiću se da postavim to pitanje teško sam sebi, pa da nastavim ispod pokrivača da se meškoljim. Ko sam ja?! Ko sam stvarno ja? Da nisam ja taj duh koga svi izbegavaju? E, to bi bilo teško znati...