Samog sebe

Uz pomoć svog prijatelja o kom sam vam već pričao, shvatio sam moj glavni problem u pitanju "Ko sam ja?". U tom pitanju se javljaju dva pitanja, koja su vezana za to "Šta se ja pitam kad se pitam ko sam?". Sad ne znam dal' vam ovo zvuči kao zbun, ali meni zvuči. Onako kako sam ja to shvatio je da kad sebi postaviš to pitanje imaš iskonsko "Ko sam ja?" koje je vezano za postojanje, religiju i tu ekipu pitanja. A sa druge strane možeš sebi da postaviš pitanje "Ko sam ja?" kao, ko sam ja kao Ferguso, kako sam postao ovakav čovek kakav sam sad i ta ekipa pitanja. O ovome drugom se ja pitam, jer po meni je na ovo prvo pitanje odgovor jako prost. Religiozan sam, i verujem. Smatram da je to moja stvar i nikom je ne namećem, zato ćete od mene retko čuti baš ovo što sam ovde napisao, sad. Naravno da smatram da su ova dva pitanja povezana, ali kao što sam rekao, o tome ne pričam, makar za sad.

Kod ovog drugog pitanja tu je problematika. Evo je moja i jako je prosta. Ambivalentan sam čovek i to je sve. Za one koji ne znaju šta je ambivalencija, kratak opis je "Hteo bih i da stisnem i prdnem" ili "Volim i džem, ali ga i ne volim". Mogli biste to da definišete sa neodlučnošću, ali nije baš tako. Ko je skontao skontao je, jebiga, ne mogu sad da objašnjavam ambivalenciju. Ali ona je ta koja dovodi do moje nesreće. Stvara se novo pitanje "Volim li ja sebe?". E, tu je cela frka. Sve vreme, kako je rekao moj prijatelj "... hodaš po sredini puta... tu je i najsigurnije i najopasnije...". To ja nazivam "Ivica žileta". Nije isto, ali je jako slično. Ovde sam ja sebi hteo da dodam deo psihopatije, jer je meni to gotivno, ali to nije istina. Kao ambivaletna osoba, nikako ne mogu da budem psihopata, i to me boli. Zašto nekog boli to što nije psihopata? Hmm... prošlost, toliko o tome.

I sad gledam svu tu svoju ambivalenciju, i shvatam sopstvenu nesreću. Celu ovu priču sam počeo tako što sam slušao Bob Marlija i setio se njegove životne priče. Ovde se ja ne poredim sa Bobom, da se odmah razumemo. Poredim samo jačinu životnih ubeđenja. On je stvarno verovao u Dža Rastafari, Cara Salasija kao Isusuvu reinkarnaciju i celu tu priču sa Jevrejskim plemenima, Carem Solomonom i biljkom vutre. Ok, imam i ja takvo jedno životno ubeđenje vezano za Hrišćanstvo, ali ne tako jako. E tu je njegova snaga, on je stvarno verovao u to što priča, i još bitnije, radio je nešto po tom pitanju. Živeo je ono u šta veruje!!! Tu je zvrčka, tu je snaga i radost, koliko god muke bilo u životu. Stvarno i živiš onako, kao što i veruješ. Koja snaga!!!

Njemu u očima vidite da on veruje u to što priča, a pored toga se i bori za to. Nije on jedini, ima mnogo takvih "velikih" ljudi i "malih" ljudi. Koji žive po sopstvenom verovanju. Tu možemo da ubacimo i ideale i sve te vidove mišljenja koja daje snagu, pa makar bilo i pogrešno. Za njih nije. Za Hitlera, ali gledajte ovo bez teorija zavere, na nivou osećanja, je ideja Ubermana bila do jaja!!! To je to, i kontam da je bio srećan. Ludilo!!! Ubede se da je to što misle istina, i ćao, jebe mu se za sve ostalo!!! Da ne veruješ!?

E tu onda dolazim do samog sebe. Kažem na pitanje vere, verujem, ali na ono drugo pitanje, ne verujem u sebe i ne činim ono u šta verujem, jer iz ovih premisa možemo samo doći do zaključka da samog sebe lažem i da u Boga verujem. Tako da onda ne mogu ni da znam ko je Ferguso... i kako da ga volim kad ne znam ko je. I dalje ne znam ko sam...