Hvala ti Bože što je pored mene!

Nešto ovih dana baš nisam svoj. Ono, valjda sam upao u neku fazu gde me manje više libo rac za sve. Ali, ono, baš za sve. Postoji za to naziv u našem narodu, i obično se za takvo neko osećanje kaže "kurcobolja". Nekako u potpunosti istina. Stvarno ima smisla ta naroda izjava, "kurcobolja", za ovaj vid bolesti. Nije to ona klasična "kurcobolja". Ovo vam je više ona tipa, panično, depresivno, zbunjeno, vesela, agresivno, uplašena kurcobolja. Ova zadnja rečenica mislim da najbolje opisuje moje stanje duha.

I tako idem ja sa tom mojom "kurcoboljom" kroz život. Srećem neke ljude, i stare i nove. Stvarno jedna dobra stvar kod ovog mog trenutnog duhovnog stanja je to što možeš da se staviš toooooolikooooo sa strane, i gledaš na stvari, kao oni maturanti koji nemaju devojku pa đuskaju u ćošku, sa strane. Gledaš ti lepo "život i njegove pitomce" sa strane, i ono... Stavio sam "ono", jel' je jako teško zaključiti bilo šta i o životu, a i o tim njegovim pitomcima. To može biti, jel' tako, do mene i mog duhovnog stanja, ili do duhovnog stanja samih pitomaca. Kao i svi ludaci, ili ti mentalno neuravnotežene osobe, i ja za sebe smatram da sam u potpunosti normalan. Ono, baš normalan, i "Kontam stvari do jaja!!! Vrh sam!!!". I tako ja vidim svet. Moja tačka gledišta. I moram priznati da jedina stvar koju sebe mogu da pohvalim je da sebe ne shvatam za ozbiljno. E vidite, tu sam o'ma slagao. Ja, i sad namerno počinjem rečenicu sa "ja", sam toliko narcisoidan čovek, da je to straobalno. I tako narcisoidan sam uspeo sebe da shvatim toliko ozbiljno, da sam ja "potpuni car, prvak sveta u skoku u dalj!!!".

E, sad neću da generalizujem, ali ja i moj prijatelj Kurcobolja smo ustanovili jednu stvar, da svi jebeno isto tako sebe kapiraju, kao i ja sam sebe. I tu ima različitih dimenzija, da li to samo javno pokazuju ili ne. Imate one koji su kao nesamouvereni. S tim likovima kad ostanete nasamo pet puta, i malo se zbližite, tek skontate "koliko su oni u pravuuuu!!!", da je to neverovatno. Tako da nemojte ni to da vas zamaja, ta zbunjenost. Najviše ima ovih "... totalna sam cava, ali sam kao gotivan i istripovao sam da imam kurcobolju, ali sam ustvari čkapi da je to strašnooo...". Ima ovih napadnih, kao što sam ja. Tu postoji jedna stvar, mi se ne podnosimo međusobno. Baš nam ne ide "dvoje u prostoriji". Ali "koji smo mi veliki carevi" to je strašno. Uvek u pravu, genijalni, ambiciozni... ma ludilo savršeni. A onda kad sa nama ostanete na neko vreme, ništa vam više nije jasno šta je pisac želeo da kaže. To se desilo mojoj ženi, dok nije evo baš sad, konačno, počela da se opasuljuje, i da shvata da je to sve idiotizam. Mislim na moju stranu priče. Ali nije ni ona bolja. Ona vam je klasični ženski manipulant, koji ćuti. Nema gorih od toga, jer kad ti progovore, to je ćao zdravo. Više nikad ne zaćute. Klasična navlaka!!! Žasu!

Ma mogao bih sad opet da izvodim čitavu psihološko-socijalnu strukturu koju možete uočiti kad imate "kurcobolju". E, sad tu je i pitanje, šta čovek da radi sa takvom "moći" koja se zove "kurcobolja". To vam je ono kao sa super herojima. Kad si u opasnosti ti pokreni "mooooooć kurcoboljeeeee!!!". I sve bude ok. Video sam tolike primere jake "kurcobolje", da takve ljude možemo nazivati "velikim carevima" ili ti "toliko sam kul", a sa druge strane duševno obolele. Baš ono, "... duševno sam oboleo od kurcobolje... to je dovelo do mog kraha u glavi... , ali sve je u redu". Iskreno, ne znam u kom sam ja smeru krenuo, ali nadam se da će samo da me i prođe ova moja "bolest".

Eee, da je to ona zdrava "kurcobolja" kad imaš keša, letuješ na nekim vrh ostrvima, i libo te rac. Eeee, da je ta. Ne, ovo je ipak ona narodska, najebo sam "kurcobolja", pa je bolje da što mlađi poludim fazon iste bolesti. Jebiga!!! Tako da me u ovom momentu libo rac za sve.

E, sve ovo sam mislio dok sinoć nisam legao da spavam. Pomislio sam koji sam ja veliki car, a onda mi je nešto sinulo. Možda i nisam?! Kraj, krah uma... aaaaaaaaaaaaaaaaaaa... Pa kako ja to da pomislim. Jaaaa!!!???? Pakao u mojoj glavi u tom momentu retko ko može da zamisli. I znate šta uradim onda? Okrenem se prema svojoj dragoj, pogledam je, uhvatim za ruku i kažem "Hvala ti Bože što je pored mene!". I zaspim.