Visina? Hmmm...

Kada nismo bili u školi, onda smo po celi božiji dan bili između naše četiri zgrade, pošto je naš blok tako uređen. Znate, ono, blokovi? Pa po tome su i dobili ime, da obavestim ekipu iz kruga dvojke, zato što i izgledaju tako. Blok broj 33. Vidite mi imamo i brojeve, kao da smo neki kerovi, ali verujte mi, ponosni smo što smo odatle. Ovo za krug dvojke zato što će njima ova priča biti "veoma realistično obrađeno delo" o kom će se raspravljati u Rex-u, uz jednog profesora sa filozofskog, i jednog sa književnosti, ili će reći "pa ovo je potpuno proseravanje", što bih i više voleo, jer bih onda znao da sam uspeo u mom naumu, da me oni i ne čitaju. Ali što ja uopšte i pričam o tim likovima? Skrenuo sam s teme, ali ti likovi, i oni B-92, i onaj "Otpor" i nevladine organizacije, i sve partije, i svi ostali govnari u ovoj zemlji, da i ne spominjem ljude pinkovskog trenda, oni nisu ni vredni pomena, me užasno nerviraju, ali kao i većinu likova koje ja znam. Eto, bar u tome nisam sam. Da nastavim. Ma šta da nastavim! 5. oktobra, dana one stvarno nameštene revolucije, skupio se Novi Beograd i prebio pandure, kao što bi to bilo u bilo kojoj uličnoj tuči, ili na fudbalskoj utakmici, a oni nam prodaju sve te borce za ljudska prava i neke Čačane. Svaka čast Čačanima, ali kao i većina mladih u Beogradu, ne znam ni gde je Čačak, a kamoli da sam tamo bio. I ne zato što ne bih voleo da odem , nego kako, s čim. "Nemam vremena, vreme je novac", kako bi rekao moj drug Garsio. Gde sam ono stao? A da, kad nismo bili u školi, igrali smo se 11-10 ili lozinke. Zvučim kao neki deda "I tako ja kad sam bio mali…"

11-10 je bila igra loptom, nešto ti braniš, treba da ti uvale 11 golova, ti si na nuli, gubiš, to je to. Treba opet da zajebeš drugog, da on stane na go, da bi on stigao do nule. I šta onda kad stigne, kad izgubi!? Ide guženje?! Ej, bre, guženje! A znate li šta je guženje? Taj koji izgubi, mora da se naguzi, a ostali stave loptu na 5m od njegovog dupeta, i šutiraju iz sve snage, naravno pokušavajući da ga pogode u jaja ili bar u butine, pošto tu više boli, nego ako ga stvarno pogodiš u bulju. A, šta kažete?! Malo gruba igra? A pritom to se sve dešava u našem obdaništu, odakle se svi znamo, koje se isto tako nalazi između one četiri zgrade, dok nas naš drugar Omer sve vreme gađa, sa osmog sprata teglama pekmeza, ajvara, slatkog, i viče "Čuvaj!!!". A onda se bolesno smeje. Ali stvarno, svi smo gajili tu pomahnitalu maniju bacanja stvari sa naših prozora, i potkrovlja. Možda da ubijemo strah od visine? Neki put nam je dolazilo, popnemo se na potkrovlje, i pobacamo sve sto nađemo gore, uopšte ne gledajući da li ćemo nekog ubiti. A i u kraju, vladala je opšta manija bacanja kroz prozor. Ljudi su leteli kao ptice kroz prozor, u kraju, dok sam ja bio klinac. Jedan lik se bacio, i pao na neku bakutu. Nju ubio, a on ostao živ. Tako se isto jedna žena zveknula kroz prozor, razbila se u param parčard. Još je pala na glavu, gledali smo sve to, iz našeg obdaništa. Onako, mi igramo 11-10, a bakuta leti i bup, ćao. Posle smo se nedelju dana gađali ostacima njenog mozga, rasutog tu svuda okolo. A nas su penzioneri jurili zato što bacamo stvari sa potkrovlja? A bili su gotivni ti oficiri, posto nama su svima dede bili partizani. Sećam se, kad su počeli da se doseljavaju drugi ljudi u kraj, i dođe novi klinac, mi ga pitamo šta ti je bio deda u ratu, misleći na čin ili neki zanimljiv rod u vojsci, pošto su naši svi bili VOB-ovci, penzionisani posle Rankovićeve smrti, a on nam odgovori, pekar. Nama je to bilo nepojmljivo, pekar? Kakav pekar, mi smo mislili da su svi bili partizani i nemci, ili bar četnici, il' ustaše. A njemu deda pekar!? Potpuno, nama, tad nepojmljivo. I kako on sada da se druži sa nama, pa on ne zna osnovnu taktiku u igri partizana i nemaca. Jadni idiot! Da ga bacimo sa potkrovlja, k'o kad je Kum, jedan od mojih najstarih prijatelja, a i kum sad, kupio hrčka ženku za svog muškog hrčka. Stavio ih u kavez, a oni se tukli i tukli. Kum skapira da su mu uvalili još jednog mužjaka, pa izvadi ovog novog, i onako ljut, što mu napada njegovog ljubimca, olupa ga o zemlju, stavi ga onda u kutiju šibica, išutira, i naravno, baci sa terase. A onda skapira da je ubio onog starog, kog je voleo, pa izvadi i drugog, i njega zvekne kroz terasu. Kažem vam, opšta manija bacanja sa visina.

NASTAVAK SLEDI...