Kućni ljubimci i penzosi

A kad smo već kod kućnih ljubimaca, Nedža, još jedan ortak, imao je papagaja koji se naravno zvao Kića. Taj papagaj je živeo oko 15 godina, a drkao je kurac kao lud, majke mi. Ljudi mi ne veruju kad to pričam "kako to papagaj drka?", ali ljudi stvarno je drkao, i to po 10 puta na dan, kao lud. Uzimali su mu ženke, ali svaka bi crkla posle par meseci, od njega valjda, ne znam.

E, to vam je matriks, moji ljudi, a ne ona američka proseravanja, kompjuteri, ostala govna. I koje su uopšte bile šanse da mi i krenemo da izrastamo u normalne ljude. Nikakve! Šta god da je to normalno, pošto nam sad stalno pričaju o nekoj "normalnosti", "kao sav normalan svet" i ta sranja. Pa kako da ne budem kenjator, i da nervozu izbacujem na dupe, i uopšte toliko da kenjam, to jest da budem nervozan, a tad sam imao oko 7-8 godina. I nisu to jedine stvari koje su nam se dešavale u tom razdoblju. Ma bilo je pun kurac tih bolesnih događaja. Šta vi mislite da ja ne znam da sve to nije normalno, da ja ovo pišem sa ponosom, ali da se ne razumemo pogrešno, ja se toga i ne stidim, samo što i dan danas ne možeš da se oslobodis tih stresova, a to se sve dešava u vreme "Zlatnog papagaja" i "procvata" kulturnog života u Beogradu, za kojim, ovi malo matoriji, pate.

A da vam pričam kad se pojavio manijak u kraju, pa se penzioneri organozovali u trojke, i vileneli krajem i dan i noć, pa ga navatali baš u mom ulazu, dok je napastvao jednu od njihovih ćerki. Murija ga je spasavala, jer su ga penzosi šibali utokama po glavi. I tome sam kao klinac prisustvovao. Do jaja! Znaš, ja mogu da hasam 'leba i paštete, jer su moji dedovi jeli koru sa drveća. Ludnica! A i to, jel' znate šta smo klopali na odmoru? Četvrt hleba i salame, i jogurt. Stvarno, i to svi, pitajte bilo koga iz mog kraja, da ne bude da preterujem. Na velikom odmoru zapalimo do C-marketa, kupimo četvrt hleba i salame, i do jaja. To je više bila fora, nego zato što nismo imali, samo se sad već ne sećam u čemu je bila fora.

A tek kakve smo matorce imali po kraju, pa rekao sam vam da smo mi svi unuci vojnih oficira. Pa možete onda da zamislite njihovu decu i malo mlađa vojna lica, pod budnim okom vojnih penzionera, koji su se vukli po svi delovima stare Juge, sa drugom Titom. Čika Čilajber, čoveče, kakav je to lik bio. Posto Nedža živi na prvom spratu, a tu je naravno isred njegovog prozora klupa, mi smo ga tu čekali dok ne siđe, a onda i malo posedimo. Naravno, bili smo veoma bučna deca. Konstantno smo se drali, tukli, vukli i tako to. E, Čika Čilajber je ziveo sprat iznad Nedže, i odlučio je da njegova jedina briga u životu bude kućni red. Tako, uvek, prvo primetimo njegovu glavu koja viri i čeka da nas opomene koliko ima sati. Ali prosto neverovatno, on uporno viri i ne prekida nas, nego posmatra. I tek kad neko pogleda gore, glava nam kaže "Od 3 do 5 je kućni red, idite negde drugde i ponašajte se kao kreteni!!!". Kako ga samo nije mrzelo, nije mi jasno? Naravno u početku smo ga se bojali i odmah odlazili, ali što smo bivali stariji, postajali smo i bezobrazniji. Počelo je sa nekonstatovanjem, a došlo do toga "Puši ga matori". I tako je manji sukob prerastao u rat sa Čika Čilajberom. On silazi dole, mi ga napušavamo i bežimo, on se dere da će zvati naše roditelje. Mi njegov prozor gađamo kamenjem, a on nas poliva vodom dok smo na klupi. Opšta ludnica! Jednom nas je zalio hladnom vodom u sred januara, da smo se svi porazboljevali. Kakav frik! A svako jutro je radio kate, mislim na one karate fore, kad sam sa sobom mašeš rukama kao blesav. Mi u školu oko sedam, a on napolju, zima, leto, kiša, sneg, napolju i maše rukama li maše. Ma imao je i on neku svoju muku. Posle sam je i saznao. Poginuo mu sin.

Pa onda ludi Dragiša, čovek zadužen za kućni red, ali ne kao Čika Čilajber, već Dragiša imade i funkciju "Doživotni predsednik kućnog saveta". On nas je sve znao po imenima, kad su nam rođendani, kad se ko povredio na fudbalu, ma imao je informacije iz prve ruke. Ako neko polomi prozor, ma ne bilo nikog u krugu od dva kilometra, Dragiša bi nepogrešivim njuhom i mrežom obaveštajaca, dolazio do krivca. Ti matori penzioneri, stvarno nisu bili normalni, jer njima je toliko bilo dosadno, da su konstantno nas gnjavili. A svi su bili ranije penzionisani, kad ode Ranković, kao što rekoh pre, odoše i oni, "jadni penzosi". Mora da im je to pravilo totalnu frku u glavi, prvo ih nateraše da se odreknu Staljina, pa onda im voljeni drug Tita smeni šefa, pa onda i sve njih baci u raniju penziju. Ali moram priznati, od kad su oni počeli da umiru i kraj nam ode dovraga. Kao klinci, sve ljuljaške, klackalice, vrteške su radile. Sve je to bilo na mestu. Lift je mogao biti pokvaren samo sat ili dva, imali smo ulično osvetljenje, male baštice. A sad kao zona sumraka, kad padne noć možeš u neku rupu da upadnes i vrat da polomiš, pošto dođu ovi iz nekog gradskog kurca raskopaju i više se nikad ne vrate.

NASTAVAK SLEDI...