I na početku bi sranje i malo krvi

Mržnja, to je ono što nas pokreće, to je ono što nas tera da živimo. Neverovatno, ali istinito. Pa pogledajte samo šta se događa u svetu danas. Teško je početi tu priču, jer je teško naći njen početak. Koja je to početna priča, kojom treba početi ostale, to je glavni problem u svakom pokušaju razgovora na tu temu.

Ne znam, jednostavno, kapiram da razbijam glavu o nekim stvarima koje meni ne bi trebale ni biti važne, ali jednostavno ne mogu prestati. Zbog toga me svi i zovu Glavonja, a možda i zbog toga što imam veliku glavu. Živim u jednom usranom gradu Beogradu, imam 27 godina i nemam pojma kuda sam ja to krenuo u životu, a koliko vidim ni niko oko mene. Svi kažu, pa nemoj da to utiče na tebe, ti nađi svoj put. Kako to da ja ne gledam na ono što me okružuje, i da ne jedem govna sa ostalima? To je jednostavno nemoguće, makar za mene, jer nekako sam uvek osećao sve te ljude koje me okružuju, shvatao sam njihove probleme, kapirao njihovu tugu, saosećao sa bolom, a ustvari bio jedan od njih. Sad će neko sigurno, ko ovo možda čita reći, pa ti si bio dovoljno pametan da napišeš roman o svemu tome, u nekom predgovoru pise da i studiraš nešto, pa kako si jedan od njih?

Pa, jednostavno, odgovaram, jesam, I znate zašto!? Zato što sam, pod jedan, rođen u jednom novobeogradskom naselju koje se u "uličnom žargonu", kako to na televiziji vole da kažu, zove Fontana, pod dva, stvarno sam odrastao tu, baš sa onim ljudima o kojima ću pisati, tukao se, drogirao se, delio i muku i sreću, a to tu izgleda veoma drugačije nego i u jednom filmu koji ste gledali o američkim crncima u geto-u, i pod tri zabole me sta misliš čitaoče, pisaću o čemu god ja hoću, a ti nemoj da čitaš, ipak je ovo "demokratska zemlja".

Kažu da je najteže nešto započeti, pa je i meni veoma teško da započnem ovu priču, ne znam od čega da krenem, ali ajde da krenem od početka. A upravo sam prekinuo da pišem, zato što mi se prikenjalo, i morao sam do klonje. Evo me nazad. Gde sam stao? A, da. E, pa tako možemo i da krenemo celu ovu stvar. Imam teoriju o sebi, a to je da se svi moji problemi zasnivaju na mojoj večitoj frci da mi se ide u klonju, da se lepše izrazim, a ne ono "kenjanjem". Kako, zašto? Pa sve važnije stvari, koje su mi kasnije pričinjavale problem, bile su vezane za kenjanje, problem sa ribama, sa gudrom, sa konstantnom nervozom, sve to ima veze sa tim problemom.

Eto, na primer, dok sam išao u osnovnu školu, koja se inače zvala "25. maj", po rođendanu našeg čuvenog druga Tite, nemojmo zaboraviti da sam ja jedna od zadnjih generacija koja ga pamti, pa i dan danas zapitkujemo klince "jel' pamtis ti Tita", u fazonu pali, išao sam bukvalno, bar jednom dnevno do kuće, da kenjam, pošto mi je zgrada bila na sto metara od škole. Ali bukvalno svaki dan. Koja je to muka, jel' možete da zamislite. Stvarno, nisam pola odmora proveo sa drugarima iz škole, zato sto sam bio u klonji. Kazali su mi kasnije u mojim dvadesetima, da ja na taj način izbacujem nervozu. Brate mili, mnogo je to nervoze, ako sve to preračunamo u govna. A zbog svega toga dosta sam propuštao, na primer rušenja ili glavca.

Rušenje je bila jedna jako, evo sad ka pomislim, gruba igra. Da objasnim. Na zidu naše škole, nalazile su se određene izbočine, koje su išle u krug oko škole. Te izbočine su bile oko 30cm široke, a zid je bio od cigle, tako da je poenta bila da se popneš na tih 30cm izbočine, gurneš prste između cigli i srušiš čoveka pored sebe, sa visine od jedno pola metra, a tad je to bilo dosta visoko za nas, s obzirom da se "rušenje" igra između prvog i četvrtog razreda. Postojale su razne tehnike rušenja, ali jedna od najprisutnijih na rušilačkom terenu bila je da uglaviš nogu uz zid pored noge neprijatelja, i opališ ga onako dlanom po vratu. Pada, sto posto! Vidite, mi nismo generacija ni kliska, niti krpenjače, a nismo ni generacija kompjutera, ni sege mege. Mi smo generacija rušenja, podmetni drugom nogu i udari ga po vratu. Kapiram da je ta igra dosta kasnije uticala na nas, ali stvarno ne znam kako. Tada je bila veoma interesantna. Sam čin, kada neko, onako u očaju, se strovali pored tebe, pa još i zvekne uvetom o ivicu izbočine, stvaralo je opšte oduševljenje u mom, a i u biću mojih drugara. Malo krvi, i dan bi bio potpun. Ali ništa, sutra taj isti koji je pocepao glavu juče, vraćao bi se sutradan i hrabro zauzeo svoj položaj na "terenu" za rušenje, kao da ništa nije bilo. I tako iz dana u dan, iz odmora u odmor.


NASTAVAK SLEDI...