Šta ćeš biti kad porasteš?

Konačno sam prso. Stvarno to mislim. Ovo ovde... sve što se dešava oko mene... vreme... Ne znam, ali sve to kad se skupi, jednostavno možeš samo sebi da kažeš da izdržiš maksimalno i to je to. Kao u vojsci. Iskreno, ni ideju za priču nemam, već bih samo da podelim svoje osećanje prsnuća sa vama. Čak i dok pišem ovo, trokiram. Pitam se dal' da obrišem ovo što pišem ili da nastavim. Videću kako će sve ovo da ispadne kad završim.

Jedino što me teši je to što nisam sam u ovom prsnuću. Koliko vidim, svi smo prsli. Ali baš onako, dobro prsli. I to ne od jedne stvari, nego se skupilo tokom svih ovih godina nemanja šanse da čovek uradi nešto da sebi napravi neki lepši život. Ali kad se bolje zapitam, šta je to lepši život? Tako nešto nikada nisam video, osim u američkim filmovima, a to nije stvarno. A šta bih ja to želeo pa da mi život izgleda malo bolje u mojim očima? Iskreno više ne znam. Znam šta je to bilo kad sam bio tinejdžer ili malo posle tog perioda života, ali sad više nemam pojma. Stan, kola, putovanja? Mislim da me ni to više ne bi zadovoljilo, kad sam ovde. U ovoj prokleto usranoj zemlji. Priznajem, dotučen sam. Bez ideje i bez smisla, a verujte mi da sam se trudio. Dao sam sve od sebe da pronađem to nešto u sebi. Nije to to. Jednostavno kontam da nikada neću biti srećan.

Znam da ovo zvuči baš kao reči nekog tinejdžera, ali izgleda da sam i ostao na tom nivou. Da sam i dalje tinejdžer, zarobljen u obavezama odraslog čoveka. Nekako su mi uzeli sve u tom dobu. Kao da sam preskočio detinjstvo i odmah postao odrastao čovek. To jest, sa željama odraslog čoveka u telu deteta. To sam bio. A sad sam odrastao čovek sa željama deteta. Zbunjujuće? Meni jeste.

A još me više rastužuje ovo što gledam oko sebe. Primera radi "Farma". Jel' vi to ljudi stvarno pratite? Jer to su jedine vesti koje gde god prođeš, vidiš, čuješ. Ljudi se stvarno bave time? Ko je šta rekao, ko je šta uradio u toj nekoj retardiranoj emisiji? To su teme za razgovor ljudi u Srbiji? To je tužno. Da prosto čovek zaplače. I plače mi se. Stvarno mi se plače od takvih sranja. Zar smo dotle dogurali da su nam životi ono što vidimo u nekoj kutiji? Nemam pojma, ali samo znam da želim da odem iz ove proklete zemlje i zaboravim sve što mi je priredila. I ne mogu više da krivim sebe za ono što mi se događa. Evo, oslobađam samog sebe odgovornosti, jer sam stvarno uvideo da sam nemoćan, u potpunosti, da bilo šta uradim, pa čak i da prenesem pozitivnu energiju, jer je više nemam. Zar su svi toliko uplašeni da niko ni A da kaže? Sad i to shvatam. I ja sam umoran.

Sve ovo nema smisla i napolju pada kiša. Ljudi se vuku po ulici, a ulice su sive i prljave. Autobusi su stari, kola prolaze, osećaš se kao luzer. I jesi luzer. Onaj bez vrata te je pobedio. Velika lobanja je opet pobedila malu. Nekultura ponovo izlazi na videlo. Siledžije nas ponovo siluju. Grubijani su ponovo tu. Govna su ponovo na površini. Svi se nadamo dobitku na lotou i nekakvom bekstvu. Nema nade, a opet moraš da živiš. Gužva je u onom istom autobusu, a ljudi smrde, jer je napolju kiša, hladno je, pa toplo, pa opet hladno. Znoj se sliva niz leđa. Neko tamo, opet živi bolje, a ti se vucaraš kao pas. Tražiš nešto, a zaboravio si šta. A opet na radiju ide vesela muzika i ljudi sa dubokim glasovima ti nešto pričaju. Pokušavaju da ti stave šarene izloge, ali ih sivilo jede. Pojede nas sivilo. Sivi ljudi gde god se okreneš. Kvazi intelektualci pokušavaju da izvade stvar, ali oni su kvazi, i to je sve. Sunce ponovo izlazi iz oblaka, malo se ponadaš, okreneš prema istom, ogreje te , malo sreće, a onda ga oblaci ponovo sakriju. I sivilo prevlada. Kudaaaaa!?!?!? Štaaaaa!?!?!? Predstavu nemam. Ne pitajte mene. I ja sam izgubljen u ovom lavirintu gluposti.

I da je to samo ovde, nego se sve prebacilo još na globalniji nivo, pa onda možeš da se posereš na ono da hoćeš da pobegneš negde. Jel' to ljudski rod došao do zida? Do kraja? Jel' su mediokriteti preuzeli vlast, napokon, u potpunosti i sad svi moramo da igramo po njihovom? Znate li ko želi vlast nad drugima? Oni koji se plaše i žele da se zaštite. Onda možemo zaključiti da nama vladaju kukavice i mi to dozvoljavamo, jer su preneli taj isti strah na nas. Žele da se pojedemo oko ničega. Neću. Stvarno neću to. Život treba da bude lep. Ako pogledaš izvan tog sivila, vidiš da je sve u bojama. Pa kako to da mi to više ne vidimo i da smo se pretvorili u materijalističke kretene, koji žele stvari koje im ne trebaju?! Znam i ne znam, ali me manje više ne zanima. Znam samo da neću obrisati ovaj tekst. Nek stoji, da se setim kad bude bilo bolje. Kad sunce bude sijalo.

Hoću da budem Sunce,
Da grejem kao sunce.
Sunce nas gleda,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Ali ono gleda,
Neprestano gleda.

Hoću da budem reka,
Da tečem kao reka.
Reka teče li, teče,
Ruši sve pred sobom,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Ali ide dalje,
Sve dalje i dalje.

Hoću da budem vetar,
Da putujem kao vetar.
Vetar je silan i snažan,
Nekad moćan, a nekad blag,
I vidi sve te patnje,
I vidi svu tu ljubav,
Al' putuje sam,
Neprestano sam.