Kukavica u belom

Jel' ste imali nekada snove gde znate da vam je sam Đavo ušao u njih? Gde sanjate i Šeron Stoun u belome, ali da znate da je ona ta zla i da je ona ta koja vas plaši, iako je na javi tako plava i bezbrižna? I nikako da stanete da sanjate. Šta više - znate da sanjate, ali ti isti snovi su obično toliko opijajući da ni ne želiš da izađeš iz istih. A opijajući su zato što obično kao da žele da ti daju neki odgovor. Kao da žele da te upozore na nešto što radiš. Kao da žele da te suoče sa samim sobom i sopstvenim paklom. Žena u belom te plaši i govori "No, no..." Duša.

Da, ta ista duša, koja kao da neće da vas sluša, i kao da sama radi sebi na zlo, da bi ostala u istom začaranom krugu na koji je navikla. Kao da neće iz tog pakla koji je sama sebi nametnula i gori. Gori toliko da ceo svet vidi. Plamti, da nestane. Ne stavljam pod znake navodnika ovo gori, zato što stvarno gori. Stvarno se može videti ona vrelina i usijanje oko samog sebe, ako se dobro pogleda ili ako se probudiš u pravo vreme da vidiš, ako si sanjao. I u krug i u krug i u krug. Nije ni čudo što to u krug uvek i uzimamo za neki simbol tog istog pakla koji sami sebi stvaramo, pa kad te neko pita "Kako si?", a ti mu odgovoriš "Ma, evo, vrtim se u krug".

E sad dolazi pitanje koje je neizbežno. Da li nam je taj sav očaj i bespotreban možda? Da li bez takvih osećanja ne bi, primera radi, bilo baš ovog teksta koji sad upravo pišem? Mislim da da, to jest ne, to jest želim da kažem da je potrebno. Kako se samo lako zbuniti u ovom krugu. Nekim ljudima je potreban baš taj pakao duše, da bi uopšte mogli da žive, a sa druge strane traže smirenje. Stalno traženje smirenje te iste te duše. Jel' vam poznato sve to? Meni jeste. To sam ja. Baš to. Samog sebe povredi, samim i tim i sve oko sebe, da bi došao do nadahnuća. "Pati, umetnosti radi". Možemo tu reći, ne samo umetnost kao "ja sam slikar", nego umetnost, kao umetnost življenja. Ali to je glupost. Umetnost mučenja samog sebe i drugih? Čemu to?

Dante je sam sebi stvorio krugove, nivoe, pakao uopšte. Samo zarad višeg, a ustvari nižeg poriva. Ovu rečenicu ne moram ni da objašnjavam, jednostavno lepo zvuči. I tako u krug i u krug i u krug. Evo, za sebe mogu da vam kažem, sam sam sebi stvorio pakao u kom se nalazim i nikako da izađem iz istoga. Zašto? Pa pod jedan, jer ne želim. Umislio sam da mi je ovako jako dobro i da sam ovako jako jak i veliki, a znam da sam slab i mali. Opet krug, vidite. Znaš, a sebi daješ privid i opsesiju samoga sebe. Pod dva, koje samo sledi, sve je prosto, kao što rekoh u prethodnim tekstovima, ali to ni ja sam ne želim da prihvatim, pa onda sam sebi i kad sam najopušteniji namećem nešto što će da ugrozi to isto moje smirenje i vrati me u krug. A pod tri, zato što sam navikao na sve to i tako je lakše. Koliko je to grozno, koliko čovek samo sam sebi nanosi bola. Sav bol koji sam osetio, kakav god on bio, mogu reći da sam sam sebi naneo i da mi niko nije bio kriv. I evo, sad kad pišem ovo, mogu da kažem, da se stvarno kajem i plašim, što sam sebi nanosim bol jer stvarno osećam da to nije poenta. To jest znam da nije. A još više, izvinjavam se drugima što njima nanosim bol, nanoseći ga sebi samom. Ne izvinjavam se, kajem se.

Hmmm, i tu opet vidimo krug i u krug i u krug, kao da nema kraja. Ima! Odgovor je jako prost i tu dolazi ta Šeron Stoun u belom kao upozorenje. Pa zašto bi ti se pojavio, kako sam rekao na početku, Đavo u snu. Možda i on želi da ti pomogne? Ne mora to da bude on. Hajde da kažemo da si to ti, koji sam sebi govori "Dostaaa!!! Ne mogu više da povređujem samog sebeee!!!" i odgovor je jako prost. Nemoj. Radi ono što ti se radi, idi tamo gde ti se ide, ali prihvati ono što jesi i prihvati ono što imaš, a onda to isto menjaj, ako ti se ne sviđa ili skontaj da si to baš ti, i budi ono što jesi. Shvatio Ferguso? Mislim da napokon jesi, ali da ćeš ipak nastaviti da se vrtiš u krug, jer to je tvoja priroda. Voliš da mučiš sebe, a samim tim i ljude koji te vole. Govno odvratno, Ferguso! Ali ni to nije istina, koliko god sebe kudio. Samo si navikao i tako ti je lakše. Lepše je biti nesrećan u svojoj nesreći, nego i za momenat pokušati promeniti nešto. Zar ne?

"Prekrsti noge tako da se vidi da ne nosi gaćice. Muškarci su zbunjeno gledali da bi makar na kratko videli njen polni organ. Znojilil su se kao da ima hiljadu stepeni unutar sobe. Izvadila je cigaru iz torbice, i pitala da neko ima vatre. Svi su povadili upaljače da joj upale cigaru, ali samo je jedan stigao na vreme. Plamen je planuo, dim je bio uvučen i progutan. Samo je jedan čovek sedeo i posmatrao sve to." Poznato? A još poznatije je da se kajemo samo zato što se plašimo i ne prihvatamo ono što jesmo. Bog ne voli kukavice, a ja sam upravo to. Jedna obična, mala, kukavica, uplašena za svoju dušu, a neće ništa da preduzme da je spasi od pakla sopstvenih misli. Mešam ovde i razum i dušu, ali za svakog ponešto na pijaci se nađe.

"Dajte mi kilogram očaja... Kakav vam je bes danas? Dobar. Vidim, vidim. Dajte mi pet kila. A jel' zrela ova mržnja? Dajte mi i nje, jedno kilo dve. Strah? Kupio sam ga već kod drugoga. Nego mi recite, gde ima svežeg nerazumevanja. On je uvek dobar začin..."

A opet gledam oko sebe i vidim ljude koji su srećni. Znate one likove, koji kao da se ništa u životu ne zapitaju i kao da nikakvu muku ne muče? Svi ih imate oko sebe. Oni bezbrižni muškarci i žene, koji eto tako, tumaraju okolo sa pola grama mozga, niušta se ne razumeju. Sve nešto polovično, kako god okreneš, kod njih, a njima dobro. Bar tako meni izgleda. Možda se varam, ali oni su ti koji kad ih pitaš nešto što je malo van obične konverzacije vidiš da te i ne razumeju. A onda odu, na primer u Španiju na par dana, i ti gledaš one njihove budalaste slike. Slika dijapazon uvek veliki. Pa imaš od onih koji kao da su bili u najprovodu sa sve trandžama i najboljim ribama i frajerima na svetu, do onih što se slikaju ispred nacionalinih spomenika i to je sve što su slikali. I naravno, jedan koktel a dve drugarice. Ista je to ekipa. I ovi i oni, ne pitaju se. Sad ovde samog sebe sažaljevam, ali čekaj, stani. Što bi ja imao celu ovu prethodnu priču u glavi, a oni, i da im daš da pročitaju istu, ne bi ih bilo briga. Ne bi imali predstavu da se to može "... povezati sa Tomom Akvinskim i pitanjima... pitanjima koja je nabacio Šopenhauer... pitanjima koja su mučila..." i tako dalje i tako dalje. Predstavu ne bi imali o čemu pričam i šta se to ja pitam i gde to mene boli. Nego bi mi prosto rekli "Opusti se čoveče!" sa sve facom "Šta priča ova budala? I koga to zanima?".

"A vi prodajete zavist? Jedva vas nađoh. Što ste se ovako zavukli? Dajte mi pola kile".