A što ne bi...

Nešto sedim i razmišljam i sa ženom se popričavam. I skontam, ili mogu reći skontamo zajedno, da smo mi dva u potpunosti, "baksuza ursuza" koji vide čašu stalno "polupraznom", što bi Ameri rekli. I stvarno, stalno nešto kukamo, kenjamo, "svima je bolje nego nama" i tako to. Plus da ne dodajem onu varijantu gde su svi "u krivu, a mi smo veliki carevi koji su u potpunosti u pravu". E, sad, kontali smo mi to s vremena na vreme da nešto nije u redu sa nama, ali večeras se baš lepo ismejasmo sami sebi i sopstvenom debiluku. Imamo sve što nam treba! Može još po nešto, ali doći će već.

Onda smo se, naravno, bacili i na globalnu sliku, što mi na ovim prostorima uvek volimo da radimo, i dođemo do zaključka da je većima ljudi ovde baš takva. Mi kao da smo programirani da razmišljamo "sad će nešto loše da nam se desi", "pazi da ne urekneš", onda to da je ta "čaša" stalno "poluprazna, a ne polupuna. Bukvalno na nacionalnom nivou se tako razmišlja. Da ne pričam o onome da "komšiji crkne krava" što i potpunosti ide uz ovu priču. Nije to ni zavist, to je... beda, bre! I naravno, "niko od nas tako ne razmišlja, tako ustvari razmišlja baš taj komšija" koji hoće da nam zabije "nož u leđa". Mi imamo više tih izraza nego izraza za sreću! Da prosto ne poveruješ. Možemo mi da ulazimo sad zašto i kako je došlo do svega toga, ali to je opet okretanje na tu stranu "jadni mi". Zašto? Hajde da ne budemo "Jadni mi". Hajdemo malo samo da obrnemo priču, ali ne one nacionalne "napade histerične sreće niodkuda" koje sam manje više video kod svih, nego da okrenemo priču i da krenemo da razmišljamo za promenu pozitivno.

Znam da sad ovde zvučim kao neki "poludeli" hipik, ali kad čovek pogleda, dobro bi došlo nama malo toga. Da budemo "poludeli" hipici. Ali ne ovo naše foliranje ekipe iz osamdesetih "znate kako je to bilo u naše vreme...", a oni sad negativniji od svih nas ili ove varijante koje se i dalje furaju studentskih protesta. Bilo ljudi, pa prošlo. Hajde malo samo da se razmišlja o budućnosti koja može biti sjajna ako se i mi tako postavimo. Tu možemo doći do toga da su stvari takve kako ih sam postaviš. Postoje životne okolnosti, ali primera radi, ljudi koji su doživeli neke od najvećih ličnih nedaća, su obično i ljudi koji su najpozitivniji u društvu. Obično baš onaj koji je izgubio oba roditelja kad je imao 9 godina je onaj lik koji te nikada neće zamarati sa debilnostima. Jeste tim ljudima teško i to se vidi, ali te ne zamaraju.

Tu možemo doći i do razmaženosti. Mi smo nacionalno razmažena nacija. Vrlo lako se može zaključiti zašto i kako. Dede i babe su bile u ratovima pa imaš onu opciju da su svoju decu tetošili sa dodacima potpune paranoje da je "neprijatelj sa svih strana", a da unuci "samo ne budu gladni". Onda su malo nešto emocija imali u sebi, pa su to čuvali za sebe, pa su onda stigli naši roditelji, deca socijal-realizma. Oni su kao pali sa Marsa u ovom modernom svetu, ali su na nas preneli to nešto što su videli od baba i deda i taj način na koji su živeli, a to je "završi ti samo faks, radi u nekoj firmi dok ne umreš, sigurica..." i da opet dodam "unutrašnji i spoljašnji neprijatelj napada". Njima su proturili priču "imaš kuću vrati stan" i "zajam za Srbiju", a da ne pričam o bratstvu i jedinstvu i jebeni Trst i kafa u istom. A ti dobio devedesete i odlepio tako odgojen, pošto su te obavezno odgojili i babe i dede i roditelji u istom stanu. Ovi paranoični od ratova, a ovi neki polu-hipici, pa da ne znaš ni sam kuda ćeš ti. Dal' da paranoišeš i prijaviš se u vojsku ili da ideš da bereš cveće a na sebi da imaš belu togu sa sve "krunom" od maslačka. Ali kažem, daj da batalimo to više i biće nam bolje, i ništa, ali stvarno ništa nam se neće loše desiti. Jeste bitno biti "živ i zdrav", ali ni to nije celo životno razmišljanje. I neće nas napasti, a i ako napadnu, pa toliko smo spremni da stvarno nema više potrebe da se spremamo. "Ko na nas krene iz mesta je najebao!"

Samo evo sad putem ovih nam modernih tehnologija možemo da vidimo koliko se mi razlikujemo od likova koji žive preko. Ne pričam o gastosisma koji su veći Srbi i Hrvati od nas na ovim prostorima, u nekom Čikagu, i kolju se oko toga ko će da bude veći nacionalista. Zajebite me tih idiota. Ako toliko voliš svoju zemlju, dođi malo vamo, pa živi sa nama. A ustvari i nemoj, molim te. Ne trebaš nam! Nego govorim baš o ljudima koji su stranci. Mi smo njima stvarno super, koliko sam skontao. Čista egzotika! Pa i jebene žirafe u zološkom su egzotika! Ali oni kad odu odavde ili kad odeš kod njih, vidiš neki totalno drugi život. Žive ljudi za sebe i baš ih briga za komšiju i njegovu kravu. I nije istina da su oni baš toliko otuđeni. Evo, ko god ima preko 30 godina može da vam kaže sa koliko se ljudi druži, ako naravno, ima normalan život a nije blejač iz kraja. Malo, ljudi, jako malo. I nije to ništa loše. To je život. E, tako žive i ti stranci. Kao klinci su se zezali i nemaju tamo svi keša i nisu tamo svi putovali na sve strane. Jesu jeftinije karte za avion, ali ljakse je ljakse gde god se rodio. Nego se ljudi bave sobom i to je sve. Sobom, ubace još nekog bliskog i to je sve. To je taj naš mali mikrosvet, a ovde megalomanija. Oči velike, prohtevi još veći, a nema se ništa. I sad, ne kudim ja. Isti sam takav. Sve vreme i meni podsvest traži "Zečicu" i glamur, ali kakve to ima veze sa mozgom? Svako na ovom svetu to želi i lepo je želeti, ali hajde malo samo jednom da kažemo sami sebi "čaša je do pola puna" i da se nasmejemo. Može?