Osmeh na licu

"Sedi, žele bih da te pitam nešto", rekao je čovek detetu. "Nije ništa strašno, Jel' želiš to?". "Naravno", odgovori dečak od nekih svoji dvanaest, trinaest godina. "Hoćeš li neki sok?" upita čovek. "Može" odgovori dečak i sede u fotelju tako da mu noge nisu mogle dodirivati pod koliko je bila velika. Čovek je već ustao i krenuo prema frižideru koji se nalazio u kuhinji. Otvorio ga je, izvadio sok, sipao u čašu i krenuo nazad. "Izvoli" reče i stavi sok pred dečaka. "Hvala" odgovori dečak i uze sok. "Nema na čemu. Pa da počnem?"odgovori čovek. "Naravno. Uvek voli da pričam sa tobom."

"Vidiš, znam da se osećaš mnogo drugačije od druge dece. Da vidiš stvari koje se ne vide, kako bi rekli. Da osećaš ljude i događaje. To si mi i sam rekao mnogo puta, kad si dolazio kod mene da pričamo. Da, kao... da postoji neka linija koju bi trebao da pređeš, a ni sam ne znaš, da li da je pređeš, da li hoćeš da je pređeš i ono najvažnije da li smeš da je pređeš. To si mi mnogo puta rekao i ja sam slušao. Moram priznati da me je to fasciniralo, svaki put kad si mi ispričao, ali da sam uvek uzimao u obzir i to da nisam baš siguran u tu tvoju priču, da li je to deo dečačke mašte ili tvoja stvarnost. Ali posle ovih dugih razgovora sa tobom, shvatio sam da je taj deo tvoje priče u potpunosti istinit za tebe samog i zato i pričam sa tobom kao sa odraslom osobom, jer koliko uviđam, a i tako mi se dojmi, ti kao da jesi odrasla osoba. Možda više i od mene samog, koji sam stariji od tebe, pa, skoro trideset godina. Mnogo puta si me fascinirao svojim razmišljanjima i shvatanjima svog okruženja. Okruženja bliskih osoba, ali i samog globalnog viđenja sveta. Čak si me naveo na neka razmišljanja, i dao upute svojim pogledima na ista, kako da se ja postavim u nekim situacijama. Prosto nisam mogao da verujem da se rukovodim razmišljanjima trinaestogodišnjeg dečaka. I pomoglo mi je da razumem mnogo stvari. Sam si mi rekao, mnogo puta, da ti jednostavno ni ne znaš kako ustvari znaš neke stvari ili kako prepoznaješ određene događaje i tu sam se zapitao. Šta više, mnogo puta si me zaprepastio svojim znanjem, koje nekako nije ni prikladno za dete tvojih godina. I tu sam se zapitao, da li si ti uopšte dete?"

Dečak je sedeo u fotelji, noge su mu se njihale i pio je sok. Slušao je šta mu čovek govori. "Kao... pa kako da kažem... da već unapred znaš šta će se zbivati i događati..." nastavi čovek, već pomalo zbunjen što uopšte tako priča sa dečakom, jer dečak je odavao samo dečačke reakcije na ovu njegovu priču. "Jel' mi možeš možda pojasniti, malo bolje, pored onoga što sam čuo već od tebe, da ti samo to dolazi... kako ti to stvarno dolazi? Kako znaš unapred te neke stvari koje su za tebe normalne, jer iskreno mislim, da će ti kasnije to stvarati mnogo problema da se uklopiš u svet oko sebe? Mislim... već ti stvara. Već se nekako osamljuješ i kao da nisi prisutan u ovome svetu. Takav ti je i pogled. Luta, gleda... a osmeh... uvek na licu."

Dečak prestade da pije sok i odloži čašu na sto, jako mirno i polako. "Hajde to ovako da kažem, ali sam sam ti rekao mnogo puta da ne znam odgovor na ta pitanja koja mi postavljaš. Ali mogu nekako da postavim celu tu priču u pravu priču. Kao neka priča za decu, kao bajka. Može tako?" upita dečak. "Naravno da može" odgovori čovek. "Možda će ti tako biti lakše da shvatiš. Ne znam dal' veruješ u reinkarnaciju, ili Boga, ili dušu, ili šta god. Nikada nismo pričali o tome, ali vidiš, ja verujem. A verujem zato što znam da je sve to istina. Sad ti samo pričam priču, da se razumemo, tako da i shvati ovo kao početak iste?"reče dečak upitnim tonom. "Naravno, naravno" odgovori čovek. "I kad su teška vremena ta neka viša sila, ti je nazovi kako god želiš, a ja ću je zvati Otac, radi lakšeg razumevanja, ima svoj naum. On voli svoju decu, i kao i svaki dobar roditelj pazi na istu. Ali pošto on ne može direktno da se uplete u događaje koja deca stvaraju, jer bi to stvorilo odbijanje, kao i svakog tinejdžera i deca bi se pobunila, on radi neke druge stvari. Moraš da shvatiš da smo mi svi braća i sestre, jer smo stvoreni od jednog tvorca, ali moraš da shvatiš da postoje i starija braća i sestre od nas. Nazvaću ih "stare duše". To su duše koje su proživele ovaj ciklus življenja mnogo, mnogo puta i jednostavno, posle tolikih proživljenih života zaslužila su svoje mesto, da to mesto nazovemo "Raj", da bi i to lakše razumeo. Ali to označava da su blizu Boga, svog Oca i da su napokon, kako to da kažem... hmmm... Naučila svoju lekciju... Eto može tako. I jednostavno se sad igraju sa svojim ocem, međusobno i uživaju u njegovom prisustvu i prisustvu svoje braće i sestara. Ali kad dođe neko pogano vreme, u svetu koji mi nazivamo stvarnim, Otac ih šalje dole da pomognu svojoj braći i sestrama. Gore, oni znaju šta su, ali kad siđu dole, to moraju da otkriju, jer ne bi bilo fer prema "mladim dušama", da tako nazovem tu "novorođenčad", da se "stare duše", iskusne duše pojave sa svim svojim znanjem i krenu da pametuju. Zašto? Pa onda "mlade duše" ne bi imale šta da nauče u životnom iskustvu koje proživljavaju u tom momentu. I tako da "stare duše" ponovo moraju da proživljavaju sve iz početka, ali u njima ipak ostaje taj deo proživljenog. To jest, one moraju da se sete zašto su tu. Da su tu da pomognu i da je život jedno veliko igralište"

Čovek je dečaka gledao zapanjeno. Priča mu je bila toliko "jaka" za njegove godine, da jednostavno nije mogao da veruje. Dečak je nastavio "E, zato je njima jako teško da se naviknu na ovaj svet, jer su dugo bili sa Ocem, u njegovom naručju, sigurni, i sad su od jednom ponovo u ovom "nesigurnom" svetu. Treba im vremena da se sete. Mnogi od njih se odaju raznim porocima, pokušavaju da se ubiju i uspeju u tome, postanu zli, jer ne mogu da izdrže neprisustvo tog nečega što im nedostaje, a to je zato što su dugo već sa Ocem, ali oni koji uspeju da se sete ko su i zašto su tu... eeee... to je već druga priča. Oni postaju "posebni" kako ih društvo naziva. Oni znaju ne da veruju da Bog postoji. Oni znaju da postoji samo dobro i loše, i da nema sive zone između. Oni znaju zašto lišće cveta, ako me shvataš, i onda kreću, da kažem, u svoju misiju, bez ikakvog straha i bojazni, jer znaju gde se vraćaju kad napuste ovaj svet, za razliku od "mladih duša", koje su tu i lutaju i treba još mnogo, mnogo toga da nauče i još mnog života da prožive. Tu im se, naravno, vraća i sve to iskustvo koje su stekli za sve te prethodne živote koje su proživeli i tako znaju šta će se dešavati ili kakvi su ljudi preko puta njih. To ti je odgovor na tvoje pitanje, kako ja znam. Šta se dalje dešava, to je već njihova slobodna volja, a "misiju" imaju. Dal' će je obaviti, dal' će promeniti i naučiti "mlade duše" nešto, je samo na njima. Lepa priča?"

Dečko je uzeo ponovo sok i krenuo da ga pije. Odrastao čovek je gledao dečaka zbunjeno. Popio je sok, ustao iz fotelje i otišao u sobu da se igra. Čovek je sedeo, zbunjen dečakovom pričom. Sedeo je tako neko vreme. Onda se popeo na sprat do dečakove sobe, otvorio vrata. Dečak se igrao sa nekim svojim avionom i pravio se da je pilot koji vozi taj avion. Čovek ga je gledao. Dečak je "doleteo" do čoveka i rekao "Ne brini oče, sve je u redu, život je lep" i nasmejao se.