Radost?

Već par dana pokušavam da napišem nešto na temu koju sam izabrao danas, ali mi nikako nije išlo. Nekako, nikako da sednem, sklopim misli i uradim to. Nije mi se to ni danas desilo, ali moram nešto da kažem. Znate i sami kad ti se to nešto vrzma po glavi, a nikako da ga pokreneš. A i toliko tih nekih informacija je dolazilo do mene preko javnih medija, da se samo gomilalo i gomilalo. A sama tema, ovako izgleda jako prosto, ali ovih par dana mi je pokazalo da nije. Tema je lična sreća. Gde je, šta je i kako do nje? To su ta neka pitanja koja su mi se vrzmala po glavi.

Ovde možemo reći da je za svakog sreća nešto drugačije, ali ovde bih rekao samo nešto uopšteno. Evo jedno pitanje za vas. Kada ste poslednji put bili srećni? Ali onako, baš srećni da vas je to osećanje ispunilo toliko da niste mogli da podnesete toliki "napad" sreće? Za samog sebe mogu da kažem da nikada to nisam osetio. Ali pustite mene. Nisam baš neki čovek koji se može uzeti za primer, jer sam ja od onih likova koji je strašno zatvoren u nekom svom "bunkeru". Od onih sam ljudi koji život posmatraju, a ne žive ga. Ne da se meni stvari ne dešavaju, da me pogrešno ne bi razumeli, šta više. Toliko mi se stvari desilo u životu, da mislim da sam se zbog toga tako i zatvorio. Ovde, naravno, mislim na osećanja. Ne na sreću kad se napiješ, pa počneš da voliš sve oko sebe. Mislim, da nema potrebe da u ovu priču ubacujem svoju porodicu, svoju ženu i ćerku, jer je meni prirodno da sam srećan sa njima, pa to ni ne računam. Mislim, na onu radost, koju čovek oseti, jer je zadovoljan sam sobom. Radost, jer je nešto uradio, nešto mu se lepo dogodilo. Otputovao negde, pa se osetio bolje. Baš te male proste radosti koje čine život.

Nekako bih u to mogao da upletem i da su nam snovi nestali, zar ne? Jel' mislite vi da će se neke stvari koje ste zamišljali da će vam se desiti, uistinu i desiti? Ne mislim samo na maštu kao maštu, već baš na neke opet obične stvari i želje? Retko ko više veruje u sve to, a to povlači pitanje da li verujemo u sami sebe. Da li se osećamo sigurno da nešto preduzmemo da ostvarimo nešto što želimo? Više takve ljude ne poznajem, a kao da ih nikada nisam ni znao. Ko nam je to uzeo? Jel' to sve nestalo samo ili se neko dobro potrudio, a može se reći i na globalnom nivou, da izgubimo sve to? Ili je to sve laž, pa to nikada nije ni postojalo, nego nam je dato otkad je nastala ova mas-medijska kultura, pa nam je to, da smo uopšte i u mogućnosti da ostvarimo radost, želje, isto tako samo podmetnuto na neko vreme, da bi nam baš to sad nedostajalo, i da bi se sad baš ovako i osećali? Al' sam ga sad ovde zakukuljio, što bi rekla moja baba. Dal' je moj pradeda uopšte i razmišljao na ovaj način? Zašto sad njega ubacujem u ovu priču? Pa zato što je on za svog života bio u četri rata. Dva Balkanska i dva svetska, i par omanjih sukoba. Jel' se on pitao ovako nešto, kao što se ja pitam? Nekako mi se čini da nije. Ali mislim da u tom grmu i "leži" zec. Nekako transgeneracijski smo naučeni da ni ne tražimo radost, niti da znamo šta je.

Koliko sam skontao, kad ti uzmu tu varijantu da ne znaš više šta te čini srećnim, kao da se gubi nada. Eto, otvara se još jedno pitanje. "Nada umire zadnje". Da li? Idem ulicom i gledam neke sive ljude, koji tumaraju u mraku i pričaju sami sa sobom, po ovom gradu. Šta nam sve rade ovi "vlastodršci", a mi ništa da preduzmemo. Pogledajte samo to, primera radi. Svi znamo da nas lažu, petljaju i mažu, ali više niko ni ne obraća pažnju na to. Ali ne onako "imam ja šta pametnije da radim", nego "bolje mi je da ćutim i smrdim", koje prikrivamo sa "use i u svoje kljuse". Pad nacije, ali koliko vidim i pad na mnogo globalnijem nivou. Deca opet imaju moralne kriterijume devedesetih godina? Kako se to dogodilo? Ma to je i veća tema od teme "Ide li više neko kod nekoga na kafu?". Ni toga nema, a time smo se dičili i to su nam "gastosi" govorili da ne valja u zapadnom svetu. Ni toga više nema.

Iskreno, ovde sam postavio više pitanja, nego što sam dao neki odgovor, ali gde je ta životna radost? Kako je to nestalo i dal' je ikada postojalo? Neko nam je dao ovaj život, a mi smo se dobro "potrudili" da od njega napravimo jedno tumaranje i traženje samih sebe i svojih duša, a opet imam utisak da je sve baš na dohvat ruke. Ne znam, nisam pametan, ovo mi na srcu bilo, pa rekoh da podelim sa vama. Poštovanje dobri ljudi.