Ti si za bunar!

Mrak. Potpuni mrak u prostoru. Velikom prostoru kome mrak nije trebao. A ni samom mraku nije trebao toliki prostor. Komešanje unutar mraka u tom velikom prostoru je bilo primetno. Komešanje tela ljudi sa kojih se slivao znoj. To je bio taj vid komešanja. Dodirivali su se svi, jer je ljudi u tom mraku u velikom prostoru bilo mnogo. Zamora nije bilo. Tišina je bila gospodar tog prostora, a ne sam mrak koji se toliko isticao. Potpuna tišina. Jedino što je moglo da "iseče" tu tišinu je bilo iščekivanje. A samo iščekivanje je bilo vidno. Kako to vidno usred tog mraka, zapitao bi se neko? Iščekivanje je nešto što se može videti. Videti, osetiti, pružiti, dati, šta više i poljubiti. To je i radilo dvoje ljudi u tom istom mraku u velikom prostoru, koji su bili znojavi i koji su isto tako iščekivali da počne da bi prestali da se ljube. Dvoje ljudi u toj gomili ljudskih znojavih tela. Poljupci su se ređali i budila se napetost. Ne samo napetost uda jednog od učesnika tog ljubljenja, već i napetost ljudi koji su toliko iščekivali, ali i dalje je vladalo iščekivanje uz svu podršku mraka.

"Drum!" začuo se bubanj. "Drum, drum!!!" začuo se još jednom. Kao da je to trebalo da najavi nešto. "Njaooo!" kratak trzaj gitare uz distorziju. "Drum, njaoooo, drum, njao, njaoooo, njaoooo!!!!" je kidalo mrak, a ubijalo iščekivanje koje je polako prerastalo u želju. Prestali su i ono dvoje, već sad pohotnih pošto je ud postao tvrd, da se ljube. "Drum, njaoooo!!!!" sad je već najavljivalo nešto, ali to nešto nikako nije stizalo. Tu je iščekivanje počelo da prerasta u uzbuđenje. Počela je da se lomi tišina uz polako buđenje ljudi iz onog mraka i kao da se pojavljivala svetlost baš od istih tih ljudi koji su bili tu, tako znojavi. Sad već i napeti i znojavi. Želja se pojavila uz zvuk basa koji je pevao "bau, bau, bau... ba, ba, ba, bau, bau, bau....". Osmesi si su bili tu na ljudskim licima, ali se nisu mogli videti već samo osetiti, jer mrak je i dalje bio vidan i upečatljiv. Dominantan.

"Drum, bau, bau, bau,ba,ba drum ba, njaoooo!" se čulo i masa se budila. "Šta je maso! Želite me! Želi te me ili se i dalje oralno međusobno nadražujete?!" pričao je glas preko svih tih instrumenata. "Hajde masoooo, idemoooo!!! Dajte mi ga, daaaajteeee!" sad je već glas tražio, a masa mu je davala. Davala mu je potpunu slobodu. Svu slobodu koju je masa imala počela je da prepušta jednom glasu. Vriska, cika, odgovori su se čuli u mraku koji su isto tako i poslati u taj mrak, jer svetlosti nigde nije bilo. Nije bila ni potrebna. To je bilo to. To je bilo ono što je masi trebalo. To je bio taj glas koji je davao bez uzimanja. To je bio taj glas koji je vodio negde gde se nije moglo otići. To je bio glas.

Muzika je krenula polako da nadjačava glas. Muzika za igru. Muzika za trans. Muzika koja i daje i uzima. Daje sve, uzima slobodu izbora, jer jednostavno telo je moralo da prati ritam koji je vodio. Taj ritam je vodio u zemlju zaborava. Taj ritam je vodio gde god da je trebalo ići. Ta melodija je, bukvalno, vodila u zemlju nedođiju, u zemlju koju je svako želeo da vidi, oseti, ostane tu zauvek. Ne zaborava koji je zao i ne da ti nazad, već zaborav koji je svima trebao s vremena na vreme. Melodija je vodila, ritam je nosio, glas se ponovo pojavio. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igraaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigra... kao čigra!!!". Masa pade u potpuni trans. "Sad drugi čovek nastupaaaa, sad drugi čovek igraaaa, sad drugi čovek vrti se, vrti se, vrti se kao čigraaaa... kao čigraaaa!!!". Masa poče da vrišti, prepuštajući se glasu u potpunosti, a glas je sada imao kontrolu. Glas je bio sad taj koji je vodio sve i koji je radio šta god je hteo sa telima u umovima ljudi koji su bili u mraku u velikoj prostoriji, znojavi ljudi i bespotrebni dodiri. Dvoje ljudi je ponovo počelo da se ljubi, samo je sad to imalo primesu požude, hvatanja na javnom mestu sa željom za penetraciju. Masa, masa je sad počela da talasa i željno je išekivala taj isti glas, da nadjača muziku. Trebao im je. "Sad drugi čovek nastupaaa, sad drugi čovek igra i vrti se, vrti se, vrti seee... kao čigraaaa!" povisi se intonacija, svetla se upališe naglo. Zastrašujuća svetla, da se tek sad nije više moglo ništa videti. Samo siluete na bini. Silueta koja je bila najbliža publici se zatrča prema istoj i reče još jednom u skoku "... vrti se kao čigraaaa!!!" i baci se na ljude. Hteo je da budu jedno. Da ga dočekaju na ruke. Da dele.

"Napokon, trebam im. Vole me! Imam ih!" pomisli glas. Zatrča se i baci se prema ljudima. Ruke su bile ispružene, ali niko nije hteo još jedno znojavo telo tu pored sebe. Pomeriše se ruke, glas tresnu od zemlju. Muzika stade, jer je udarac bio glasniji od iste. Okolna masa je gledala čoveka sa glasom. Bolelo ga je. Telo mu se trzalo od nemoći. Kontrole više nije bilo ni nad sopstvenim telom tog istog glasa. Ispod njega se videla tečnost kako polako curi. Ali ne krv, već urin koji je ispustio, kad su mu se mišići opustili. Glas je bio zapišan i ležao je u sopstveom urinu. Guza mu je bila braon. Čak se i usrao, a bala mu je visila, i spajala se sa podom, iz usta. Opet tišina. Napetost. Iščekivanje. A onda drugi glas reče "Ma majci se ti vrti kao čigra!". Tišina. I onda smeh. Smeh koji je razbijao i mrak i svu mistiku mesta koja je bila do tad stvorena. Radost je pobedila. "Skači u bunar, majmune!". Raja se smejala, čovek se trzao...