"Volite se ljudi"

Pošto vidim da vam se svidela ova moja priča o lepoti, da nam fali, da je nema i da imamo, već sad očajnu želju za njom, hajde da probam da vam prenesem neko moje razmišljanje. Znam, znam... pa zar ne prenosim sad? Prenosim, ali prenosim ono što vidim, ne ono što i duboko u sebi osećam.

Aj' ovako nekako da krenem, pa me vi nazovite potpunim ludakom, ili maštarom, ili lažovom, ali nekako moram. Znate, evo ja sam baš iz ono, manje-više neverničke kuće. Ne da se tu ne poštuju osnovni moralni kriterijumi, i da moji preci i roditelji nisu dobri i pošteni ljudi, baš naprotiv, ali nisu baš ni neki veliki vernici. Možda zato što ih je u zadnjih sto godina zadesio svaki veliki rat, a možda i zato što su jednostavno takvi. Ko će ga i sam znati. Šta sam želeo da opravdam ovom prethodnom rečenicom. Pa vidite ovu: ja sam oduvek znao da Bog postoji i imam dosta komunikacije s istim. Eto, rekoh... znam sad ovo zvuči u potpunosti halucinogeno, i svi se pitate na čemu je ovaj čovek, ali ne mislim ja na to da ja pričam sa nekim zapaljenim grmom, ne... nekako znam da postoji, znam da je tu, znam da je oko mene, znam da je u meni... jednostavno znam. Hajde bolje da kažem, osećam. Ali stvarno, osećam njegovo prisustvo, uvek. Kažem, ali se ne pravdam, nemojte me pogrešno razumeti, nisam ja neki svetac, šta više, retko grešnog čoveka sam upoznao kao što sam ja, ali vidite, samo to prisustvo, koje osećam mi je i pomoglo, da koliko toliko se trudim da budem ispravan u svom životu.

Radio sam... pa ne znam, jednom je moj naj drug lepo rekao "Aj' ti matori, baci svoj život na sto, pa da vidim ko sme da baci svoj pored...", ali jednom mi i reče, "... ne pričaj šta si proživeo, kako ne vidiš da ljudi misle da lažeš...". Od tad sam stao da pričam, i evo po prvi put sad vama pričam, a vi verujte ili ne. Ali neću da detaljišem, o nekim događajima, već da vam pričam o tome do kakvog sam zaključka došao, posle svih sranja koja sam napravio i proživeo. Nije ni zaključak, već šta osećam...

Život je lep, život je divan, život je... pa, ne znam, sve!!! Ovde ja nemam ništa novo da kažem, pored ljudi koji su to već rekli odavno, i religije stvorili od toga. Hajde ja mogu da se vežem za moju, hrišćansku, ali isto to imate i u bramanizmu, konfučizmu, hinduizmu, taoizmu, islamu, hebrejskim spisima... ma gde god hoćete, imate to. A to je jako prosto, "Volite se ljudi". Eto toliko je prosto... Kažem, pripadnik sam hrišćanstva, pa eto odatle mogu da uzmem... pogledajte samo tih deset zapovesti, da ne ulazimo sad da su religije izmešane, ukradeno, i te tralalala... priče, bez logike, analitike... svuda piše samo jedna stvar, "Volite se ljudi"... "Ne činite zlo jedni drugima"... ma ne "ne činite", ne mislite zlo jedni drugima... a jel' znate zašto to baš piše, jer time što drugom to radimo, mi ustvari to radimo sami sebi. Sami sebe uništavamo, ali bukvalno glupostima!!! Pa zar vam zavist, obest, taština nisu, ali baš gluposti?! Pa šta ćeš ti čoveče s tom hrpom novca ili ne znam čega, ako nemaš kome da kažeš šta ti je na duši? Ha... šta ćeš... zapitajte se samo, molim vas. Ne ovo što ja serem ovde, kažem, i to najponiznije, to nisu moje ideje, ali ovo je ono što ja osećam. Znate li vi koliko je meni trebalo da dođem do ovako nekog razmišljanja, a ovo je samo delić... samo delić da vidim koliko je život lep... Mnogo, ali baš mnogo, mi je trebalo da prihvatim svoj gnev, svoj strah... ma svoju ljubav... da prihvatim samog sebe. A tek o ljudima... reče mi moj prijatelj, ali reče isto reči jednog od velikana "Voli drugoga, da bi ga upoznao". Eto, toliko je prosto, ako ste se ikada zapitali, zašto vam ne idu međuljudski odnosi. Da li je to strah ili bes, prema ljudima, nema veze, prihvatite ih onakvim kakvi jesu, i volite ih. Znate koliko će vam pružiti, možda će u početku biti zbunjeni vašom otvorenošću, vašim davanjem, ali na kraju, neki će pobeći, a neki biti tu. Onda im dajte još ljubavi.

Ljudi se mene boje u zadnje vreme, i to obično oni koji su mi bliski misle zato što se razumem "kao marica u kriv kurac u sve" i pritom sam još velik čovek... hahahaha... ne hvalim ovde sebe, objašnjavam, da me pogrešno ne razumete... niko samnom u raspravu neće... a jel' znate zašto? Zato što sam otvorio svoje emocije za svakoga, i da primim i da uzmem, a to nikome ne treba. Jer najteže se ogledati u drugome, i videti, da neko oseća. Zašto? E, to bi sad mogli da raspravu započnemo od Tome Akvinskog, ma i pre toga, Aristotel i družina, do Bodriara, ali i to je bespotrebno... odgovor je prost, bar za mene... zato što vidiš sebe, i ne sviđa ti se to... toliko je prosto. I tu je kraj. Pa najteže je sebe pogledati u ogledalo i reći "To sam ja". I onda nije baš lako biti blag prema sebi... Nije lako sebi reći ni "Ja sam veliki car" niti "Ja sam kurton od čoveka". Evo probajte, ali baš zavirite u svoju dušu, i pokušajte sami sebi to da kažete, a da nemate nedoumica u glavi. Teško se pomiriti sa onim što jesmo.

Neko reče za neko moje prethodno pisanije "...lep presek društva...". Nije tu ni presek niti bilo šta, ali da se zahvalim uopšte na čitanju. Tu sam ja stavio znak jednakosti. Pa zar ne vidite šta nas to uništava. To što svi vibriramo... ja vibriram, onda moja žena vibrira, pa se to opet prenosi na mene... pa onda njena keva na nju, a moja na mene, ćalci na njih... ortaci na nas, mi na njih... svi vibriramo jedni na druge i jedni od drugih... i telo i živci... pa onda pod svim tim silnim vibracijama, ovaj most mora da se sruši, zar ne?! Ali nije to samo ovde, kod nas u zemlji, pogledajte, pa ceo svet je takav... ceo... ljudi više ne znaju šta će sa sobom... jednostavno ne znaju... bili bogati, siromašni, lepi, ružni... ne znaju, svi su nesrećni, a odgovor je tako prost, barem ja tako mislim, a vi mislite sta hoćete, naravno izbor je vaš: " Volite se ljudi".

Izvinjavam vam se, što sam sebi uopšte dao za pravo da ovako nešto napišem, ali eto, osetio sam potrebu... ima toga još... ali ko sam ja da govorim takve vam stvari... a ono sa Bogom, to stvarno osećam a mislim da i vi isto...