...možda i postoji happy end... ili je i uvek tu... hmmm...

"Mama, mama... vidi ovu lutku. Hoćeš da mi kupiš", reče devojčica svojoj majci, prolazeći pored izloga. A sam izlog za devojčicu je bio kao i prodavnica slatkiša, pun slatkih iznenađenja, prepun boja. Razne neke lepe tete, obučene u lepe haljine, razne kombinacije koje bi mogla da izvodi s tim lutkama, sa svojim najboljim drugaricama... mašta... proradila ja mašta. Tu je naravno i princ na belom konju, koji je muž od lutke koju je htela devojčica. Ma baš sve... "Vidim dušo... neki drugi put, ne mogu sad, žurimo... tata nas čeka već u kolima", reče majka, koja je žurila da već jednom stigne kući, jer napolju je bilo leto, vrućina. "Samo da uđem u kola više i dođem kući... ufff...", reče majka, onako sebi u bradu. "Ali mama, vidi ima i kuća za nju...", reče devojčica s osmehom na licu. "Ajde dušo, kasnije, rođendan ti je sutra... pa ćemo da vidimo", reče majka, ali devojčica nije razumela zašto se tako žure. Pa tamo su boje, tamo je mašta...

"Tata, tata, znaš li kakvu sam lutku videla... ima i kuću i sve...", reče devojčica tati, koji je uzimao od mame kese, i žurio da stavi stvari što pre u gepek, jer i ovako je zakrčio saobraćaj. Sva četiri, na kolima su treptala. "Reci dušo, tati", upita tata svoju ćeru, dok ju je uzimao u naručje, da je stavi u kola, i da krenu već jednom kući. Taj zaljubljeni pogled. "Reci, kakvu si videla lutku?". "Ma sva je lepa, ima i plavu kosu, i garderobu... i kućica... i kola... ima i muža...", nastavi devojčica s osmehom i sva zadihana. "Lepo, lepo", reče tata, ali ga je mama već prekinula s nekom pričom, koju devojčica nije razumela, ali nije ni slušala, već gledala ulice grada, i zamišljala da se igra s tom lutkom. "Tata, tata... hoćeš da mi uzmeš tu lutku", upita devojčica. "Hoće, tata, hoće", reče otac, ali kao da je nije slušao. "Tata, tata...", "Hajde smiri se, i sedi s mirom i ćuti, vidiš da tata i mama nešto pričaju", reče mama malo jačim glasom, što je značilo, da bi trebalo da ućuti. Devojčica je ućutala, i nastavila da mašta. Nije se rasplakala, nije se naljutila, nije čak ni bila u kolima...

" I šta kažeš prinče... voliš me? Hoćeš da ti budem žena? Pa onda moraš da mi kupiš ona crvena kola i zelenu suknju." - "Hoću, hoću samo da budeš moja žena. Idem sad, i sve ću to doneti, ali onda da me poljubiš i budeš moja žena"-" Može, samo ti donesi sve to, i hoću i kućicu onu žutu...".

" Hajde, tatina devojčice, izlazi iz kola", reče otac, otvarajući joj vrata. Ona istrča, i kreće da trči po dvorištu. "Princ me je poljubio, princ me je poljubio...". "Smiri se! I u kuću, već jednom...hajde, hajde...", reče majka. "Treba i tortu da spremim, i ručak da napravim, i sendviče za tebe i tvoje prijatelje za rođendan sutra... hajde požuri". Devojčica je potrčala uz stepenice, okrenula se, videla tatu i mamu kako idu za njom, i nasmejala se. "Rođendan sutra, rođendan mi jeeee...", pevala je u sebi.

"Hajde, vreme je za spavanje, u krevetac", majka reče. "Brzooo", osmeh je bio prisutan na majčinom licu, dok je to izgovarala, i gledala svoju ćerku. "Mama, gde je tata?", upita mala. "Sad će, otišao je do bake... brzo će. Hajde ti da legneš, skoro je ponoć". "Mama, mama, hoću onu lutku i kuću za rođendan... mooolim teee", reče devojčica, ručice sklopljene, baš kao da se moli. "Videćemo dušo, rođendan ti je sutra... videćemo". "Molim teeeee...", reče opet devojčica. Majka je poljubi, i reče "Spavaj, ljubavi."

"Evo ti, princezo moja, doneo sam ti i kuću i kola i sve što si tražila... sad ćeš biti moja žena...", maštala je devojčica... ali i polako tonula u san". Naravno, ali nisi doneoo suk...", zaspala.

Probudi devojčicu nešto, kao da se neko šunja po sobi. Ugleda tatu. Nije ništa rekla, jer tata je imao nešto u rukama, pokušavao da to ogromno čudo stavi nekako na sto, i da ga baš ona ugleda, kad se probudi. Samo je virila na jedno oko. Ali nije izdržala, skočila je tati u zagrljaj, i rekla "Dobro jutro, tata!!!", s velikim osmehom na licu. "Srećan rođendan, dušo", reče tata i jako je zagrli. Mama uđe u sobu, izljubi je "Srećan rođendam, mila!". Svo troje su bili u istom zagrljaju, na devojčicinom krevetu. "Otvori poklon", reče majka. Devojčica krene da kida one poveze, a majka reče "Hajde to malo lepše, dušo! Budi dama, jednom...". "Samo ti cepaj, dušo", reče otac, i pogleda majku tako da je ova morala da spusti pogled. Devojčica nastavi da cepa i... ugleda..." Kućica, lutkica, auto... sveee!!!". Oči su joj sjajile. I baci se tati u zagrljaj. On je zagrli čvrsto, i reče još jednom "Srećan rođendan, dušo". I njegov veliki osmeh. Majka je stajala sa strane, otac je privuče, i zagrli ih obe, jako.


"Ćale...", pojavi se ženi osmeh na licu, kad je pomislila na oca i na taj dan, svoj rođendan". Ne diraj to, tako, već se lepo igraj!!!", reče svojoj ćerki, koja je upravo u kućicu stavljala i princa na belom konju, i mogla da polomi kućicu tako. "Ne verujem šta sam rekla.", rastuži se. Ulazi joj muž, pojavi se osmeh, kao da je videla... Ta sigurnost se vratila, opet je imala tri godine, kad on uđe u sobu. "Tata, tata...", otrča devočica, i on je uhvati, podiže u naručje i pogleda s ljubavlju. Poljubi u obraz, a onda pogleda i svoju ženu, sagnu se sa sve ćerkom u naručju, i poljubi i nju. Onda ih zagrli obe, jako.




SREĆAN ROĐENDAN, LJUBAVI, I ŽELIM TI DA BUDEŠ SREĆNA!!!!