Danas ne znam ni dal' da pišem ili ne. Mislim, piše mi se nešto, ali stvarno ne znam šta. Da sam bio na nekim sastancima, s' nekim ljudima, s' kojima nemam ništa zajedničko osim posla, i da sa njima ne bi ni kafu popio u private životu? Ma jok...
Da me mrzi da radim po ovoj vrućini i da nisam bio na odmoru, ne znam koliko godina, zato što sam nešto sređivao svoj život i dokazivao se na poslu, jurio i žurio da odrastem? Pa to može biti ok tema, samo ne znam koliko za današnji dan...
Da pišem da sa tim odrastanjem skontaš da su ti keva i ćale podetinjili, da te ne shvataju tek sad, ali ne ono kao kad si bio tin, več kao čoveka koji želi da se odvoji od njih zauvek, ma gde živeo, s' njima, bez njih, ne daju ti mira. Da mi to bude tema? Ma jok, to svi vi već znate i sami, a rešenje za to pitanje ne postoji, jer roditelji su jednostavno bolesni ljudi, imao 13 dina ili 93 dine, svede ti se na isto "... sine, ručao si?..."
Da pričam o tome kako se po gradu šetaju najjače pičke koje je čovek u životu video. O svim tim suknjicama i farmerkicama, u kojima se nalaze najslađe guzičice, a sisići koji se tresu na sve strane, raznih veličina i oblika. Da sve bezobrazno gledaju, kad te vide s kravatom oko vrata, jer misle da ima škea, a da je tebi muka i od sebe i od njih? Ma tek je to istrošena tema... dobra tema, ali istrošena, za današnji dan...
Da pričam o tome kako su svi nadrkani i kako svi šire negativnu energiju, pa i tvoji najbliži, i svi te kao nešto razumeju, ali ustvari su zarobljeni u svojoj koži, i ne znaju šta ih snašlo, pa nesvesno pokušavaju to da prenesu i na tebe, jer onda je lakše. Ne daj Bože da si malo drugačiji, srećniji, veseliji... da ti je tema lepa, a ne kuknjava u kojoj se oni nalaze u svom umu? Ne mogu, tek me to ne zanima...
Da pokrenem temu kako mi je sva tehnika koju imam zastarela i kako je sve počelo da se kvari, od frižidera, do kompa, auta koji se gasi kad prebaciš u prvu. Kako kad takva stvar krene, nema kraja, i onda nemaš keša ni za kafu sa onim negativnim prijteljima? Ma tek to ne mogu, jer ću onda ja vama da kukam o glupostima...
Da pišem o Gruziji, i o toj tek gluposti, koju smo mi već odavno proživeli. Ili da se bacim na neki još globalniji problem, na primer da krenem da spašavam planetu? Ma daaaj, tek to nema smisla...
Čoveče, reći će neko da sam postao potpuni nihilista... hahaha... čak bi i njima bio mračan u ovom momentu. Ma neću da pišem ništa, nego eto, pitaću ja vas jednu stvar...
Kako ste mi vi?
Da me mrzi da radim po ovoj vrućini i da nisam bio na odmoru, ne znam koliko godina, zato što sam nešto sređivao svoj život i dokazivao se na poslu, jurio i žurio da odrastem? Pa to može biti ok tema, samo ne znam koliko za današnji dan...
Da pišem da sa tim odrastanjem skontaš da su ti keva i ćale podetinjili, da te ne shvataju tek sad, ali ne ono kao kad si bio tin, več kao čoveka koji želi da se odvoji od njih zauvek, ma gde živeo, s' njima, bez njih, ne daju ti mira. Da mi to bude tema? Ma jok, to svi vi već znate i sami, a rešenje za to pitanje ne postoji, jer roditelji su jednostavno bolesni ljudi, imao 13 dina ili 93 dine, svede ti se na isto "... sine, ručao si?..."
Da pričam o tome kako se po gradu šetaju najjače pičke koje je čovek u životu video. O svim tim suknjicama i farmerkicama, u kojima se nalaze najslađe guzičice, a sisići koji se tresu na sve strane, raznih veličina i oblika. Da sve bezobrazno gledaju, kad te vide s kravatom oko vrata, jer misle da ima škea, a da je tebi muka i od sebe i od njih? Ma tek je to istrošena tema... dobra tema, ali istrošena, za današnji dan...
Da pričam o tome kako su svi nadrkani i kako svi šire negativnu energiju, pa i tvoji najbliži, i svi te kao nešto razumeju, ali ustvari su zarobljeni u svojoj koži, i ne znaju šta ih snašlo, pa nesvesno pokušavaju to da prenesu i na tebe, jer onda je lakše. Ne daj Bože da si malo drugačiji, srećniji, veseliji... da ti je tema lepa, a ne kuknjava u kojoj se oni nalaze u svom umu? Ne mogu, tek me to ne zanima...
Da pokrenem temu kako mi je sva tehnika koju imam zastarela i kako je sve počelo da se kvari, od frižidera, do kompa, auta koji se gasi kad prebaciš u prvu. Kako kad takva stvar krene, nema kraja, i onda nemaš keša ni za kafu sa onim negativnim prijteljima? Ma tek to ne mogu, jer ću onda ja vama da kukam o glupostima...
Da pišem o Gruziji, i o toj tek gluposti, koju smo mi već odavno proživeli. Ili da se bacim na neki još globalniji problem, na primer da krenem da spašavam planetu? Ma daaaj, tek to nema smisla...
Čoveče, reći će neko da sam postao potpuni nihilista... hahaha... čak bi i njima bio mračan u ovom momentu. Ma neću da pišem ništa, nego eto, pitaću ja vas jednu stvar...
Kako ste mi vi?
Posts
3 comments:
da pricas o tome svemu ni 10 ovakvih bloggera ti ne bi bila dovoljna. a ja hocu sve da znam... kako smo svi mi ne znam, ja odlicno. ;)
Ja sam dobro, mada mije malo hladno, ovde u Juznoj Africi ne postoji termo izolacija niti centralno grejanje, a zima je sada.
Nikako ne uspevam da sklopim dve slike koje imam o tebi, mislim da smo pricali ono jednom kad smo pricali, ali ova slika koja pishe je Ivan slika, a ona druga je Jura. E taj Jura me nervira :)a Ivana volim.
Pishi Ivane, drago mi je shto sam clan grupe.
Posrano, brate, posrano...
Na poslu je kvazi-super, ja.u.klin.ti.u.plocu, kod kuce je monotonija, ja ne znam sta cu sa sobom a tek njoj nemam sta da pruzim, pare nisu problem - para nema. U stvari ima, ali gde odu - ne znam pa da me jebe jao ming. Jao.
Post a Comment