Napadači panike

Evo sedim nešto, razmišljam se sam sa sobom. I odmah da pređem na stvar. Mogu za sebe da kažem da sam bio u potpunosti emotivno infantilna osoba, i sve pride. Ali baš ono, kontate, u potpunosti osoba koja se plaši bilo kakvog svog osećanja, jer ne može ni da ga prepozna, a ne još i da ga proživi. I tako sam živeo mnogo, ali baš mnogo dugo godina. Zatvoren, sam u svoj bunker, iz koga samo mitraljez viri, i pucam po bilo kome ko želi da mi se približi. Nije ovo priča "... jadan mali Ferguso...", nego istina. Prosto, istina!

Onda su, naravno, usledili napadi panike. Šta vam to dođe? Pa to vam je ono što svako od vas ima bar jednom u toku dana. Malo se gušite, malo vam se znoje dlanovi, malo srce lupa. Nešto kao infarkt u najavi, samo nije. Da, da, nemoj te se bojati, nećete riknuti, ali idite, pregledajte se malo. Znam da autobus može to da stvori ili bilo koji vid stresa, koji se proživljava u toku dana. E pa vidite, ja sam imao tu "sreću" da mi u jednom momentu, na sunčan dan 1999. godine padne i tomahavk "pored" glave. Baš jako blizu, moram priznati, i od tad je počelo moje iskustvo sa svakodnevnim napadima panike. Znači, probudiš se ujutru, već "umireš", ležeš uveče i dalje "umireš". A, nije baš zanimljivo? Ali to vam je isto život. Tako da i takav život mora da se živi.

Otišao sam čak i do neuropsihijatra, koji mi je rekao jednu stvar "Ovo nemoj nikom da pričaš, jer ko to nije doživeo, taj ne može da te razume". I bi čovek upravu. Stvarno teško za razumevanje od strane drugih. Tražiš pomoć, ali niko, ali ama baš niko ne razume tvoju boljku. I svi ti govore "Ma daj, nije ti ništa... Hipohondar..." i tako, koliko god hoćete. I onda sledi depresija. Ali kod nas "napadača panike" ta depresija je stvarno malo drugačija. Jer pazite, vi kao pravi depresivac, trebali bi da imate želju da se roknete, a ovde obrnuto, imate želju da živite. Koja luda depresija! Znači, potpuna bitka sa samim sobom! Rat, koji traje i traje i traje. I u potpunosti ste sami u njemu.

Kažu vam ljudi "Daj, bre, razveseli se! Biće ti bolje", a ne shvataju da čak i radost kod vas izaziva isti taj napad panike. Da, istina, bilo koje osećanje, koje prelazi granice vaše mogućnosti da kontrolišete isto, izaziva napad. Tako da u jednom momentu počneš da paziš i koliko se smeješ. Možete li to da zamislite? Paziš koliko si srećan, a svi ka toj sreći teže?! Prejako. I tako živite, lekari pokušavaju da vam uvale svaki lek mogući. Od našeg domaćeg leka za sve, bensedina, do raznih antidepresanata. "Pilule za lilule..." Iskreno, odbio sam ove antidepresante, jer sam odmah shvatio, još tad, da jednostavno nisam depresivan! Bendžose moraš da imaš kod sebe, za svaki slučaj, ovo ono... hahaha. Ooo, života! Kreneš ti i na psihoterapiju. To kod nas sramota. Verujte mi, nije. Ako vam treba da pričate, pričajte, pa makar i sa tim psihologom ili psihijatrom. Iskreno, oni ljudi, po mom mišljenju se stvarno trude. Ali teško je dopreti do ljudske duše. To moraš sam, a taj, baš taj na "psih..." je tu da te malo usmeri. I samo to.

Šta sam hteo da kažem ovom pričom. Da ako vas ima tamo sa ovim problemom, ima neko ko vas dobro razume i da ćete u jednom momentu uspeti da "udahnete" duboko. Meni su trebale godine, stvarno godine da bi danas mogao da kažem "Besan sam, i prija mi to što sam besan, jer je to moje osećanje. Samo moje". Znam da će retko ko ovo razumeti, ali znam da i možete do toga doći. Ok, priznajem, samo u tom segmentu, da rat mora da stane. Rat sa samim sobom.

Al' je ovo bilo teško. Baš, baš...