Kalemegdan i ostale zanimljivosti

Kad sam krenuo sam, e to je bilo nešto sasvim drugo. Kažem vam, ceo novi svet. Dok ovi moji tamo bleje u te četiri zgrade, ja lutam gradom, pošto sam, naravno, čim sam krenuo sam, počeo i da bežim sa časova. Vrlo rano sam počeo da bežim od obrazovanja, moram priznati. Ej, Kalemegdan, sam. Zamislite samo, kako to izgleda detetu, od 8-9 godina. Kao ogromni lavirint, šuma, brda, dvorci. Prosto neverovatno. Uživao sam.

Mislim da odatle i vučem to, da i dan danas volim da istražujem, a pritom se uvaljujem u nevolje, ali i jako dobro izvlačim iz njih. Tamo, na tom Kalemegdanu, su najveći protivnici bili Cigani ili ti Romi, da se izrazim politički korektno. Stalno su, bre, cimali, i nešto hteli da se biju. Sećam se zbuna jedne ekipe Roma, kad sam im se suprostavio, onako mali. Totalno su se zbunili. A onda, i to se dobro sećam, su me pitali odakle sam. I kad sam im rekao da sam sa Novog Beograda, nije im bilo svejedno, najverovatnije zbog naše starije ekipe, i od tad me nisu dirali. Čak su se i pridružili mom lutanju. Sećam se da su voleli da im pričam o onom oružju, koje je izloženo i dan danas napolju. A ja kao mali profesor. A oni su mene naučili da džeparim. E, moj klaviristo. Uđem u tramvaj s njima, i gledam. Vrh!!! To je za mene bilo neverovatno. Dobri su bili ti Romi, sad, kad ih se setim.

Znate li vi šta sve ima na tom Kalemegdanu? Kakvih lavirinata, i prolaza. Kakva je ono turistička atrakcija, a mi dopuštamo da propada. Katastrofa! Ali da se ne bavim sad sa tim, nije moja stvar. Mislim, jeste, ali ko će mene ovako ludog da sluša.

Al' da ne davim sa tim. I tako sam ja išao gradom i istaživao. Tu sam stekao još jednu osobinu, da volim da budem sam. Nije neka osobina, ali mi je koristila mnogo u životu. Jednostavno sam se snalazio sam, po tom, tad meni, velikom gradu, kao što sam kasnije radio to u životu, kako me je nosio. Ipak, kad razmislim, nije to loše. Nekako, i dan danas mi ljudi smetaju kad se dešava neki problem. Gube se, paniče, svašta. Ne, to kod mene nema, reši, pa posle zahvaljuj onom gore što te spasao tako blesavog. U zadatom momentu, možda ti život zavisi baš od reakcije u tom trenutku, i onda nema mesta panici. E, tu volim da budem sam. Jednostavno mi drugi ljudi smetaju. Kontam da sam tu osobinu stekao tada. Sa sve tim Ciganima iliti Romima, koji su mi od neprijatelja, postali prijatelji. Kakve sam batine dobijao kasnije od keve što sam bežao, da vam ne pričam, ali nekako kad keva bije to ne boli, zar ne? To me moj ćale naučio, koji me u životu nije nikada udario. "Sine, kad majka bije to ne boli", i stvarno nije.

Moj ćale u to vreme, nekako kao da nije ni postojao. Mislim jeste, ali stalno je bio na nekom putu, radio, kao što sam već rekao. Stalno nešto. Sećam se samo par stvari. Kad je završavao svoj drugi fax, pošto on ne može kao normalan čovek da ima jedan, nego deset, da sam mu uvek bio ispod stola i igrao se. A i jednom kad me je poveo, jer nije bilo nikoga da me čuva, na ispit, da me je njegov profesor pitao šta da mu dam, a ja sam rekao "čistu peticu, tata je sve znao", i tu je izbio smeh, i pokušaj da mi se objasni da tu petica i nije neka ocena. A klavir, stvarno ga nije zanimao, i ovde se već ponavljam, jer njegovo je "… harmoniku da naučiš, a ne te gluposti, pa da imaš zanat… i kralj Petar je imao zanat iako je bio kralj… a jel' znaš šta? Opančar!!!" i tako dalje. Čudan čovek. Dobar, ali čudan, bre. Da ne davim o njemu, u ovom segmentu priče. Više ne znam ni gde sam stao, ni šta sam hteo da kažem. Trebao sam tu harmoniku da naučim da sviram, bio moj matori u pravu, da se "nafatiram" love.

Lepo da sviram po svadbama, i da me zabole uši. I još neki svoj hit da izbacim tipa:

Mačkica sam prava,
Nek se zna,
Nema nigde takve kao ja!
Zgodnica sam prava,
Nek se zna,
Nema nigde takve ja!"

E, to je život, a da sad ja tu nešto piskaram o svom životu. "Udri Mile u tanane daske", briga i veselje da mi budu problem. Sad se već smejem sam sa sobom. I sebi, i Kalemegdanu, i Romima, i jebenom klaviru. Šta ćeš, život ide dalje. Dok su moji drugari bili zatvoreni, pod budnim okom penzosa, u četiri zgrade, ja sam vršljao gradom. Ali da ne shvatite pogrešno, nisu to samo četiri zgrade. Moram malo da vam pojasnim kako "Fontana" kao kraj izgleda. Ona se sastoji od Betonjače, to je moj kraj, Rupače, to vam je jedna ogromna rupa, tako je i dobila naziv, Bloka jedan, zato što mu je tako i ime. Čuli ste za blok 63 ili 45, e na "Fontani" vam je blok jedan. I to je osnova moje "Fontane". Naravno oko nas su dušmani. A najveći od dušmana su "Gundulići", a zovu se tako jer su iz škole "Ivan Gundulić". S njima su sve kavge i frke. Ima tu još tri osnovne škole "Ratko Mitrović", "Đuro Strugar" i "Lenjin", ali oni su nekako uvek bili indijanci, i na strani Gundulića, tako da smo njih zvali pokrajine, u zavisnosti ko ih "osvoji" te godine. Sećam se. Ma prvi dan škole, Ali mi je rekao "Mali, Gundulići su tvoji neprijatelji", i do dan danas je tako ostalo. Stvarno, nikada ne veruj nekome ko je iz Gundulića, a ti si iz "25. maja". E, sad unutar našeg kraja, ima toliko podela, da to nije normalno. Ali osnovna vam je na Rupaču, Betonjaču i Prvi blok. Svi zajedno u istoj školi, ali ne možemo da se vidimo očima, i skupljamo se samo u slučaju nužde, to jest tuča. Te tuče su kod nas počele jako rano. Mislim da sam na prvoj bio već u prvom razredu osnovne škole. Nisam bio od neke velike pomoći, ali sam imao "čast" da idem kao jedan od odabranih klinaca. I stvarno smo se tih osamdesetih tukli motkama i stanglama, a većinom na ruke, ne kao kasnije. Ali kasnije je kasnije. I znate šta? Nije me bio strah na prvoj tuči, čak sam dobio i pohvale od starijih da nisam pobegao. A iskreno, nisam imao pojma šta se dešava. Stajao sam tamo, i pojma nisam imao šta se dešava. Meni bilo zanimljivo.


NASTAVAK SLEDI...