Da li je i tuča igra?

Kao rat. Kao što su nam dede pričale. Kasnije su isti ti momci koji su se tukli tu, otišli na ratišta i nikada se nisu vratili. Ali tad, krv na sve strane, maše daskama, pucaju lobanje, pa kud ćeš lepše zabave za jednog sedmogodišnjaka! Lepa urezana slika, zar ne? Meni jeste! Tako da ta "Fontana" nikada ni vođu nije imala. Ali nikada! Mislim uvek smo mi imali najvećeg ludaka svog vremena, ali niko nikoga nije jebavao pet posto. Kad si iz kraja, onda si iz kraja, nema glavnog. Samo po potrebi, i krećemo se u trojkama. Dosta o tučama za sada, vreme je za osnovnu školu.

U osnovi, i pored svega toga što sam proživeo pre osnovne škole, bio sam mirno dete, koje je najviše volelo da se igra sam sa sobom. Ne da se diram po piši, nego da se igram. Stvarno jesam. Što sam ja imao pušaka i pištolja, i baterija. Pitate se zašto baterija? Odgovor je prost, to su bile bombe. Imao sam i svoj bunker, napravljen od stolica i sve vreme sam ratovao sam sa sobom. Ustvari, nikada sam sa sobom. Znate kako ljudi imaju imaginarnog prijatelja? Nisam imao jednog, imao sam čitavu armiju imaginarnih prijatelja, koji su zajedno samnom ratovali protiv raznih bića. Koje je to lepo ludilo u dečijoj glavi. Mašta. Kasnije mi je jedan drugar rekao "… znaš zašto ja tebe gotivim…", rekoh zašto "… zato što znaš da se igraš sam sa sobom…". A u tom momentu sam se, na nikada ozbiljnijem sastanku, ljuljao na nekoj stolici i pokušavao da proturim glavu ispod jako malog stola. Nasmeja me čovek tad, i podseti me na mene samog. Bilo je tu gomila dece, da se razumemo, ali nekako sam se najboje igrao sam sa sobom. Ne toliko igračkama, nego maštom. Jedan drveni štap je mogao biti od mača do topa. Evo sad sam uvideo da sam dosta maštao o tim ratovima, i kako se ja borim u njim. To je deda kriv.

Živelo nas je petoro na gajbi, tako da je meni zapalo da spavam sa dedom. I moram priznati da mi je bilo baš dobro sa njim. Znači ako neko zna Drugi svetski rat bolje od mene, secite me gde sam najtanji. Čisto da bi vam bilo jasno, nije se Reks bacio na druga Titu, nego moj deda, i vukao je taj geler posle ceo život. E, takav me je lik uspavljivao, i možete zamisliti kakvim pričama. Sutjeska, Neretva, Drvar, ma šta hoćete, bio je tamo. Vojnik moj ponosni. Da je bilo više takvih, nikada mi ne bi doživeli ovo što jesmo, ali da ne serem. Znači vojnu taktiku i kako opstati sam u šumi, sam naučio mnogo rano. Kasnije mi je to u životu mnogo koristilo. Tako se ispostavilo da mi život krenuo u raznim pravcima. Da vam sad pričam šta se dešavalo u prva četiri razreda. Učiteljica Ljilja. Znači ta je žena bila toliko alergična na sve i stalno bolesna, da nikada nismo s njom nigde otišli na eskurziju, već nas je uvek vodila francuskinja Saška, koja nam je posle bila i razredna. Francuskinja u smislu predavala je francuski, da ne mislite da sam možda imao francuskinju u školi. Što se mene tiče, bio sam od one povučene dece, koje su imale dobre ocene, ćutala na časovima, a živela svoj život, već tad van škole. Rano sam ukapirao da ako praviš sranja u školi, onda ti smaraju roditelje, a onda oni smaraju tebe, tako da sam to dobro izbegavao dok sam mogao. Uvek sam bio velik, tako da nisam tu imao nekih problema sa ostalim dečacima. Ne diraj me, ne diram te. A što se tiče devojčica, nisam bio baš popularan. Debeo i nisam bio plav. Jednostavno u tim godinama nisam zanimljiv za njih. A iskreno me nije to ni zanimalo tada. Pa što se tiče penisa, samo sam znao da je to dobra igračka za igru, ali čemu služi, i ne baš.


NASTAVAK SLEDI...