Idemo dalje

Baš sam nešto pričao sa redovnim čitaocem ovoga bloga. Jako mudar, smiren i intelektualan čovek. To je manje više čovek, koji meni pomaže da se suočim sa "day to day" problemima u sopstvenom životu. Vidite da retko koga hvalim u ovom blogu, ili kažem bilo šta lepo, ali za njega mogu tako nešto reći. I to mi baš on i kaže. Upita me čovek "Jel' si primetio koja je tema svog tvog pisanija?". Kažem ja njemu da nisam, u smislu da čujem njegovo mišljenje. On mi reče jednu reč "Samodestrukcija", to je moja tema. Odgovorih mu "Pa zar nije svuda oko nas?". Nije mi baš posle toga mnogo rekao. Ali je izveo dobar zaključak. Jeste mi to tema.

Dal' to radim svesno ili podsvesno, ne znam. Evo kako ja pišem. Obuzme me nešto, ne znam ni ja sam, manija. Krenu misli da se ubrzavaju do beskonačnosti, i samo počnem. To je sve. Tako ja pišem. Moglo bi se reći u potpunosti nesvesno, mada to nije baš u potpunosti istina, ali nazovimo to tako. Znam samo koja mi je tema, ali kad napišem tekst ili priču, deo romana, pesmu... Ne sećam se uopšte šta sam napisao. I ne volim da pročitam odmah. Sačekam dan dva, pa tek onda pročitam, da vidim šta sam ja tu "skarabudžio".

I evo, baš posle te njegove izjave, jer čoveka poštujem i njegovo mišljenje, uzmem i pročitam sve te moje neke priče i još neke stvari koje niste imali priliku da pročitate, i kažem sebi "stvarno se sve vreme provlači tema samodestruktivnosti". Posebno moje sopstvene. To što ja to pričam na globalnom nivou, jedna stvar, ali teme koje idu, i stvari koje ja primećujem, jesu samodestruktivnost. Za sebe mogu da kažem da sam toliko samodestruktivan, da je to prosto "genijalno". Što ja mogu sebe da zajebem, retko ko može. Volim da hodam po toj "ivici žileta", da je to strašno. I to mi daje taj neki osećaj da sam živ. Ne daje mi život osećaj da sam živ, nego baš suprotno, smrt. Po meni je to normalno, jer kako drugačije i da osetim život, ako nisam blizu smrti? Evo baš se pitam. Ili kako da osetim sreću, ako nisam bio blizu tuge? I tako u nedogled. Verovatno nisam ja upravu, i zato nemojte slediti ovaj primer, ali tako ja funkcionišem. I znate u čemu mi je pomogao čovekov zaključak? Da se ne kajem više zato što tako živim. Prihvatam to kao činjenicu. Neću se ubiti, ne bojte se. Samo treba naći modus vivendi u svemu tome. Znati kako hendlovati sve to što vas nagoni da živite, a suprotno je samom životu. Opasna igra, ali ja je već toliko dugo igram, da i ne znam nizašta drugo. Ali ako želite baš moj savet, živite život i nek vam on da osećaj da ste živi, a ne ovo što ja radim. To vodi samo ka jurnjavi i ničem više, ali to sam ja i takvog sebe prihvatam. Pokušavam da se menjam, ali onda kao da nešto gubim... Ne znam više...

Što se tiče tema u mojim pisanijama i samodestruktivnosti, pa to je ono što vidim oko sebe. I to više nije Srbija, Balkan. Ne! To je u celom svetu počelo jako davno. Baš jako davno! I o tome pišem, jer to vidim u svima vama. Kako jednostavno, ali sad mislim na malo višu instancu, osećanjima, duhovnosti, ne znate kuda ste pošli i šta bi. Ne solim pamet, samo to vidim, i izvinjavam se na tome, odmah da kažem. Imate li vi sve ili nemate, ali samodestrukcija je jednostavno prisutna, obrni-okreni. Kao da je deo našeg fenotipa, ili šta više deo našeg genotipa. Ali nisam ja neki naučnik, pa da se sad upetljavam u tako nešto, ali tako vidim. Evo najočigledniji primer, koji sam već pominjao, čak sam vas i pitao čemu služi. Rat! Pa zar to nije potpuna samodestrukcija?! To je i potreba za destrukcijom i samodestrukcijom. Da dalje ne tupim o svemu tome. Svi smo mi navučeni na tu samodestrukciju.

Reče mi čovek, na početku priče, kako on nema istu, ali kad sam se malo više udubio sa njim u razgovor, video sam je, osetio. Ne sad da mogu da kažem "Eto je!", ali je prisutna i kod njega. Svi je imamo, i ja je osećam i vidim. Nekako sve vodi ka tome da smo kao civilizacija i ljudski rod samodestruktivni. Od kad je sveta i veka, tako je. Zato i imamo veru, kao veru. Zato i imamo svete knjige, koje nam govore da ne budemo takvi, a onda mi sve to preokrenemo, i vodimo ratove oko toga. Znači ti neki sveti ljudi nam rekoše da ne budemo samodestruktivni, onda mi sve to izokrenemo, i baš njihove reči upotrebimo u istoj. Eto još jednog primera.

Sa ovim globalnim nisam hteo da izbegnem sebe, ali evo šta sam doživeo kad sam baš video život. Kad nisam smrt koristio kao izgovor za život, ovo sam mislio i zapisao u potpunosti svestan:

"Moraš da shvatiš koliko je sve oko tebe živo i željno ljubavi,
da bi shvatio šta je lepota življenja u svoj njenoj jednostavnosti.

Moraš da shvatiš koliko si i sam željan te iste ljubavi da bi mogao da je daš.
Da postaneš deo te celine.

Pomazi drvo, i njemu prija."

Nekako bljak ili divno? Ne mogu sam da ocenim, samo znam, da sam se osećao ili jako srećno ili totalno lud kad sam ovo napisao. Ne mogu da ocenim... Ali šta sad, što se govorilo u jednoj našoj domaćoj seriji "Idemo dalje".