Teorija zavere

Nešto sam onako seo malo, pa se razmislio. I rekoh sebi "Aj' malo da se bavim ovim teorijama zavere". I nemam pojma. Ne zna čovek odakle da krene. Svete knjige, duhovnici, Atlantida, svemirci, putovanje kroz vreme, Templari, Iluminati, Masoni, Novi Svetski Poredak... ma ima toga koliko hoćeš. Da ne pričam tek o ovom skorašnjem uništenju sveta što treba da se desi 2012. godine, po ovom kalendaru Maja. Ma šta vam srce poželi, vi možete da uzmete i napravite neku teoriju zavere. Mene to baš uvek onako zabavljalo. Sednem, malo pročitam, pogledam po netu, i eto sulude priče. Ne da bi napisao, i to još ukrao roman. Znači čovek ukrade ideju za "Davinčijev kod". Aloooo... Pa postoje dve knjige pre toga, identične. Koliki ti idiot treba da budeš da bi ukrao tako kretensku ideju. Da li je to kretenska ideja?! ... hahahahaha... I tako vam počinje teorija zavere, sa pitanjem i pokušajem neke vrste odgovora.

Evo, šale radi, hajde da ja ovde sad na licu mesta dam neku teoriju zavere. Može neka naša domaća. Baš možemo o narodima na ovim prostorima. Eto! Menjala se ovde carstva, kraljevine, kneževine, dražave, samo tako. Zašto da onda i mi nemamo neku teoriju zavere. Ali ne ovu kao napadnuti smo, nego hajde da napravim jednu, napadamo!!! ... hehehehehe... Mnogo smo jaki, naprimer, to bi bila dobra teorija zavere.

Evo krećem. Znači oslobađamo se od Turaka, okruženi smo sa svih strana neprijateljem, kao i obično... hahahahahahaha... Dolaze Balkanski ratovi, sa idejom "Haj'te vi Srbi, oslobodite Balkan, pa vam damo neke teritorije". Mi to hopa-cupa odradimo, i naravno ispušimo za te iste teritorije. Posle toga, jel' se sećate kako izbija Prvi svetski rat? Apis, koji pre toga zatire Obrenoviće i vraća na vlast Karađorđeviće. A znate li da je naš kralj Aleksandar, koga kasnije ubija Makedonski nacionalista???? ... bio jedan od vodećih u Škotskoj masonskoj loži, koja glasi, inače za najjaču ložu na svetu, jer potiče direktno od Templarskog reda, koga uništava Filip Lepi sa tamo nekim papom, a onda obojica umiru pod kletvom Templarskog vođe, ali pre toga nestaje cela Templarska flota, sa svim blagom, i zapućuje se najverovatnije u Škotsku? Niste znali za to? E, to je bio naš kralj Aleksandar. I šta onda Apisu i "Crnoj ruci", padne na pamet? Da ubistvom onog budalastog prestolonaslednika izazovu svetski rat? Zašto? Da nije zato što se majka nam Rusija u tom momentu opet našla u frci, i trebala joj je pomoć da se svi okrenu na drugu stranu, dok se oni ne srede, i ne uvedu taj čuveni eksperiment Komunizam?! Kako to da baš svaki put kad je Rusija u frci, mi nekako skrenemo pogled celog sveta na nas? Primer: Drugi svetski rat. Kreće Hitler na Rusiju, od jednom kod nas ludilo. Jedna trećina jedinica mora da mu ostane ovde, da čuva mir, koje su trebale da idu na Ruski front. Malo unazad. Buna protiv Turaka 1804. godine, baš kad se u Rusiji i dalje rešava pitanje Boljara. Mislim bilo je već dosta rešeno, ali posledice su bile grozne po privredu već zadnjih sto godina. Devedesete prošlog veka, Rusija menja političko-ekonomski sistem, a mi o'ma u građanski rat... hmmmmmm... nemam pojma, mora da je sve to slučajnost. Ali dobro mi ide ova teorija zavere.

Ova ekipa, Ilirski pokret i to. Sve Hrvat do Hrvata traži da se ujedini sa Srbijom u zajednicu? Zašto? Da bi se poubijali sto godina kasnije, ili da bi na osnovu toga dobili pravo na državnost? Ali zašto onda Srbija na to pristaje? Da se nisu Srbi, kao i Rusi i Nemci napokon opametili? Zauzmi ekonomski pa vladaj?! Sećate se Karića i ekipe? Mislim, sigurno neću da poverujem da su to stvarno bile njegove pare i da on nije bio samo marioneta neke ekipe. Mogu da predpostavim da je to delo pokojnog Mirka Marjanovića, ali samo dotle mogu da idem, jer toliko mogu da vidim. Mirko, svaka čast! Onda bi to značilo da je i ovaj "nesrećni" Mišković isto tako samo marioneta iza nečeg mnogo većeg? Mislim da je isto to uradio pokojni Mirko i neka njegova ekipa. Tako mi deluje. Ili "Crna ruka" i dalje radi, posle obračuna Srpske i Hrvatske službe, ubistva Rankovića, i smene cele tadašnje Srpske službe i njenog "poraza", ili je to samo bilo izvlačenje iz one SFRJ koja je bila potpuna proba za EU? Mislim da smo mi namerno pokrenuli sve ove ratove, samo da bi smo se uzvukli iz zagrljaja naše "braće", ali ih sad ekonomski porobili, što smo i uradili sa kupovinom svih njihovih velikih preduzeća i to sa Šiptarskim parama????!!!!! ... aaaaaaaaa... Odakle sad ovo?! Pa ima ona stara Srpska narodna "Svaki Srbin ima svog Šiptara". Niste čuli? Proverite!

Nisu se dali, nisu, ali sad su svi u našim rukama. Delta i bata Mišković drže sve. I treba tako!!! Pa to vam dođe kao stvaranje neke prve srpske korporacije, zar ne? I to je potrebno svakoj državi. Zid nosač jedne države su korporacije koje nastaju na njenom tlu. Pogledajte samo Norvešku i Švedsku. A verovali vi ili ne, samo mi to imamo na Balkanu. Deltu!!! To bi značilo onda da svi ovi koji pljuju Miškovića, ili nemaju pojma, ili su za to dobro plaćeni. Ladno branim Miškovićaaaaaaaaa... aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa... ne verujem dokle sam stigao. I braća Slovenci su hteli da mu izmaknu, ali ništa od toga. Hrvate pregazio batica!!! Ludilo!!! Znači rade naši kao Švajcarski sat... Još sad ovo sa "Gaspromom", i celim ovim "vodovima" i Banatskim Dvorom... Ludilo!!! Znači potpuni front, koji se pravi već više vekova... wauuuuuuuu...

A, koja teorija zavere? Ludilo... Mogao bih ovako do sutra. Napisah i ja nešto povodom tog pitanja... Mogao sam i o tome kako je srpski narod trinaesto izaelsko izgubljeno pleme, ili da pišemo o tome ko je prodavao Iraku najviše oružija, a i dalje to radi. Ko Kinezima prodaje kupus, ko je Jevrejski neprijatelj broj jedan jer jedino u Srbiji nemate getoe. A oni vole da su u getoima, ovde ih nema?! Zašto je SFRJ služila kao tampon zona u hladnom ratu? Zašto su nastali Nesvrstani i ko ih je stvorio?! I tako u nedogled, ali me mrzelo... Ali nekako u svim tim pričama ispadamo veliki carevi!!! ... hehehehe... Zabavljajte se, pravite svoje teorije zavere, kad vam je dosadno... Ili mislim, možete i u prirodu... Svakom svoje... hahahahhahaha...

Mom najboljem drugu

Ovaj tekst je posvećen samo jednoj osobi. Mom najboljem drugu. Imao bih štošta da napišem o njemu. Toliko materijala imam i da ga dignem u nebesa i da ga spustim u najgoru kaljugu koja postoji. Ali čemu to. To je redak čovek. Čovek koji je uz mene bio kad niko nije. Čovek koji je pružao ruku kada je moja ruka bila toliko govnava, da ni muva tu nije htela da sleti. Čovek koji je veran i odan do kraja, i sa kojim bi zajedno krenuo u boj, a i na najbolju žurku. Kada sam izlazio iz "bunara punog govana", kako ja to volim da kažem, ti si mi dao tu ruku, i pomogao mi da se operem.

Želeo sam da ti kažem ovde da znam kako ti je. Da znam da je teško prihvatati i biti prihvaćen, a posebno od samog sebe. Želim da ti kažem da znam da si uplašen, ali da ti isto tako kažem da će sve biti u redu. Da ti kažem da i kad svi ne razumeju, ja sam taj koji razume, ali neki put čovek mora da se skloni, da bi drugi čovek našao svoj put. Ima ljudi koji su to bolje rekli nego ja, pa evo ti jedan tekst od manje poznate grupe:

All Or Nothing
Dirty Vegas

I have been out of my head
Hanging on by a thread
To the world I'm missing

Did I fall asleep at the wheel
Get the looks that could kill
'Cos I'm not listening

There must be a better way
There must be a way to change
All of us were scared to say...
So this is all or nothing

Never know what the future will bring
Leave the past 'cos it don't mean a thing
So this is all or nothing
Never know what the future will bring
Leave the past 'cos it don't mean a thing
So this is all or nothing

Did I beat myself up again
Hide it all from my friends
I can hear them whispering

There must be a better way
There must be a way to change
All of us were scared to say...
So this is all or noth

Never know what the future will bring!

Srećan je čovek koji te ima za prijatelja!!! I još nešto. Kao stena stojim ispred tebe, burazere, kad treba!!! I zato znaj da nikada nisi sam. Bori se!!!

Voli te,
Tvoj brat Jura!!!

Idemo dalje

Baš sam nešto pričao sa redovnim čitaocem ovoga bloga. Jako mudar, smiren i intelektualan čovek. To je manje više čovek, koji meni pomaže da se suočim sa "day to day" problemima u sopstvenom životu. Vidite da retko koga hvalim u ovom blogu, ili kažem bilo šta lepo, ali za njega mogu tako nešto reći. I to mi baš on i kaže. Upita me čovek "Jel' si primetio koja je tema svog tvog pisanija?". Kažem ja njemu da nisam, u smislu da čujem njegovo mišljenje. On mi reče jednu reč "Samodestrukcija", to je moja tema. Odgovorih mu "Pa zar nije svuda oko nas?". Nije mi baš posle toga mnogo rekao. Ali je izveo dobar zaključak. Jeste mi to tema.

Dal' to radim svesno ili podsvesno, ne znam. Evo kako ja pišem. Obuzme me nešto, ne znam ni ja sam, manija. Krenu misli da se ubrzavaju do beskonačnosti, i samo počnem. To je sve. Tako ja pišem. Moglo bi se reći u potpunosti nesvesno, mada to nije baš u potpunosti istina, ali nazovimo to tako. Znam samo koja mi je tema, ali kad napišem tekst ili priču, deo romana, pesmu... Ne sećam se uopšte šta sam napisao. I ne volim da pročitam odmah. Sačekam dan dva, pa tek onda pročitam, da vidim šta sam ja tu "skarabudžio".

I evo, baš posle te njegove izjave, jer čoveka poštujem i njegovo mišljenje, uzmem i pročitam sve te moje neke priče i još neke stvari koje niste imali priliku da pročitate, i kažem sebi "stvarno se sve vreme provlači tema samodestruktivnosti". Posebno moje sopstvene. To što ja to pričam na globalnom nivou, jedna stvar, ali teme koje idu, i stvari koje ja primećujem, jesu samodestruktivnost. Za sebe mogu da kažem da sam toliko samodestruktivan, da je to prosto "genijalno". Što ja mogu sebe da zajebem, retko ko može. Volim da hodam po toj "ivici žileta", da je to strašno. I to mi daje taj neki osećaj da sam živ. Ne daje mi život osećaj da sam živ, nego baš suprotno, smrt. Po meni je to normalno, jer kako drugačije i da osetim život, ako nisam blizu smrti? Evo baš se pitam. Ili kako da osetim sreću, ako nisam bio blizu tuge? I tako u nedogled. Verovatno nisam ja upravu, i zato nemojte slediti ovaj primer, ali tako ja funkcionišem. I znate u čemu mi je pomogao čovekov zaključak? Da se ne kajem više zato što tako živim. Prihvatam to kao činjenicu. Neću se ubiti, ne bojte se. Samo treba naći modus vivendi u svemu tome. Znati kako hendlovati sve to što vas nagoni da živite, a suprotno je samom životu. Opasna igra, ali ja je već toliko dugo igram, da i ne znam nizašta drugo. Ali ako želite baš moj savet, živite život i nek vam on da osećaj da ste živi, a ne ovo što ja radim. To vodi samo ka jurnjavi i ničem više, ali to sam ja i takvog sebe prihvatam. Pokušavam da se menjam, ali onda kao da nešto gubim... Ne znam više...

Što se tiče tema u mojim pisanijama i samodestruktivnosti, pa to je ono što vidim oko sebe. I to više nije Srbija, Balkan. Ne! To je u celom svetu počelo jako davno. Baš jako davno! I o tome pišem, jer to vidim u svima vama. Kako jednostavno, ali sad mislim na malo višu instancu, osećanjima, duhovnosti, ne znate kuda ste pošli i šta bi. Ne solim pamet, samo to vidim, i izvinjavam se na tome, odmah da kažem. Imate li vi sve ili nemate, ali samodestrukcija je jednostavno prisutna, obrni-okreni. Kao da je deo našeg fenotipa, ili šta više deo našeg genotipa. Ali nisam ja neki naučnik, pa da se sad upetljavam u tako nešto, ali tako vidim. Evo najočigledniji primer, koji sam već pominjao, čak sam vas i pitao čemu služi. Rat! Pa zar to nije potpuna samodestrukcija?! To je i potreba za destrukcijom i samodestrukcijom. Da dalje ne tupim o svemu tome. Svi smo mi navučeni na tu samodestrukciju.

Reče mi čovek, na početku priče, kako on nema istu, ali kad sam se malo više udubio sa njim u razgovor, video sam je, osetio. Ne sad da mogu da kažem "Eto je!", ali je prisutna i kod njega. Svi je imamo, i ja je osećam i vidim. Nekako sve vodi ka tome da smo kao civilizacija i ljudski rod samodestruktivni. Od kad je sveta i veka, tako je. Zato i imamo veru, kao veru. Zato i imamo svete knjige, koje nam govore da ne budemo takvi, a onda mi sve to preokrenemo, i vodimo ratove oko toga. Znači ti neki sveti ljudi nam rekoše da ne budemo samodestruktivni, onda mi sve to izokrenemo, i baš njihove reči upotrebimo u istoj. Eto još jednog primera.

Sa ovim globalnim nisam hteo da izbegnem sebe, ali evo šta sam doživeo kad sam baš video život. Kad nisam smrt koristio kao izgovor za život, ovo sam mislio i zapisao u potpunosti svestan:

"Moraš da shvatiš koliko je sve oko tebe živo i željno ljubavi,
da bi shvatio šta je lepota življenja u svoj njenoj jednostavnosti.

Moraš da shvatiš koliko si i sam željan te iste ljubavi da bi mogao da je daš.
Da postaneš deo te celine.

Pomazi drvo, i njemu prija."

Nekako bljak ili divno? Ne mogu sam da ocenim, samo znam, da sam se osećao ili jako srećno ili totalno lud kad sam ovo napisao. Ne mogu da ocenim... Ali šta sad, što se govorilo u jednoj našoj domaćoj seriji "Idemo dalje".

Daj ljudi da đuskamo!

Baš ono u petak, zaglavim na nekoj slavi. Slava k'o slava. Klopa, rakija, pesma... ono, vrh!!! Srbija! Otišao sa kolegama posle posla, i lepo se proveli. I sad kao "Ajmo dalje, ajmo dalje...", idemo negde u zezanje. I stvarno mi se nije išlo, moram da priznam. Toliko već "klabingujem" po ovom gradu, da mi se smučilo još '98 godine, kad je pukla "Industrija". Za one koji ne znaju, "Industrija" je bila kultni klub Beograda devedesetih godina, koji je podsećao na neku malu, u to vreme, tehno hipi komunu. I stvarno je bilo fantastično. Posle, sa dolaskom neke sumanute ekipe u taj isti klub, sve otišlo k vragu, pa se selilo na različita mesta da se nađe dobar provod. Bilo tu svega i svačega, ali nikada "naše Industrije" i takve radosti života.

Nije mi tema "Industrija" za ovu priču, ali moraću da sednem pa i o tome jednom da vam ispričam. Ali šta se dogodilo u međuvremenu sa "pelcerom" tog istog kultnog kluba? Pa, vremenom su se otvarala mesta koja su baš žudela za takvom energijom i takvim ljudima, ali sve je brzo propadalo. Urušavalo se. A zbog čega? Pa zbog, s jedne strane, momenta u kom je "Industrija" postojala, i to je u tom trenutku imalo smisla, a sa druge strane, i zbog ljudi koji su u tom momentu "postojali", a sad ih više nema. Mogu to da budu isti ti ljudi, koji su bili deo prvobitne ekipe, ali je to takva promena ličnosti, da stvarno ni ne znam odakle bih mogao da krenem da tako nešto objašnjavam. Nije to ni za objašnjavanje. Pa susrećete se sa time svaki put kad izađete. Zar ne?

Svi su nešto gotivni. Muzika, koja nema smisla. Nekako se ide na neki "muzički intelektualizam", i to ovaj grad fura već mnogo godina. Stvarno ne znam zašto, jer time smo ubili zabavu, koja nam je stvarno sad preko potrebna. A ne da sad svi nešto ćaskaju, i onda se oblokaju, a uz to ide neki acid funk, ili electro progressive, ili tako nešto. Meni to jednostavno nije zabava. Daj ljudi da đuskamo! Da se smejemo, da se smuvavamo i vodimo ljubav! Pa šta nam je drugo preostalo. Svi rade k'o crnci, za male pare, jebe te ko stigne, a još i globalna kriza... hahaha... Za sve okrivi globalnu krizu od sad... hahaha ... Ali ne, odluka je pala da budemo "intelektualni"... hahahahaha... glupost. Ako si izašao, onda se zezaj, a nemoj da glumiš "Bitnike" i ekipu. "Bitnici" nikada nisu tripovali da su bitni... hahahah ... baš suprotno... hahahaha

Bukvalno se grad ponovo izdelio. Imaš ovu kao intelektualnu družinu, a sa druge strane... pa ne znam kako njih da nazovem, ali nafrakane ribe i "džemper muškarce" koji glume biznismene. Pričao sam već o tome, pa mi to sad nije tema. I šta sad? Koji je tu izbor što se tiče samih izlazaka. Pa manje više nikakav. Svelo se na to, daj da se dobro napijem kao prase, i da idem ulicom da baljezgam, ili dajte mi "spida", da izgledam nenormalno. Potpuna tuga. Ali ono baš tužno. Volim ja da baljezgam, ali dajte nam bar dobru atmosferu. Čoveče, odem na nekog DJ-ja koji pušta na Ibizi, i on ladno krene da mi filozofira na pločama, a tamo odakle je stigao, kao "ajmo veselo". Šta, mi smo neki narod koji ne voli da se veseli? Izgleda stvarno da smo postali takvi... Ni svadbe više nisu kao što su bile. I ne zbog manjka para, nego zbog duše koja stalno želi nešto više. Bar je to moj zaključak. Ali ne dobro više, kao "radim na sebi", nego ne zna šta želi, pa zato i želi. Užas!!!

I tako završim ja u "ŠKD-u" prvo, onom malo skučenom mestu gde svi žele da se naguraju. Ma šta da vam pričam. Nemam ništa protiv mesta, ali ono nema smisla. Malo cirka, neka "intelektualna" muzika, i to je to. Ajmo do "Minta", i tamo naravno "izgubljene" duše. Tako ja nazivam likove koje tamo nalazim, i uopšte po takvim mestima. Koje su to priče, i koja je to tematika... ma nemam reči. Tamo niko ne muva ribe, a one vape da budu muvane. Svi su kao nešto gotivni i ... Ne znam... Mislim, na onom "Hua hua" je zabavnije. Nisam rekao da je bolje, nego zabavnije. I tako od mesta do mesta, da ih ne nabrajam, ali svuda "izgubljene duše".

I tako stojim ja, a oko mene izgubljene duše. Znači li to da sam i ja onda samo još jedna izgubljena duša u ovom gradu koji možemo nazvati crnom rupom?

Đole ožiljak na velika vrata

Ufff, evo sad sam stigao iz teretane. Morao sam da vam se pohvalim, Stvarno što prija, nemam reči. Upala, ubiii... samo tako. Ali stara fora, malo aspirina, i ode upala. Naravno, već mi nude neke razne preparate da "narastem" kao kvasac. Ma ludilo!!! Svi u treningu. Gledaju se bicepsi u ogledalu, teretane sad nisu više kao u moje vreme, nego neke sprave, ne znam ni čemu služe, a ribaaaa... koliko hoćeš. Ni riba po teretanama nije bilo toliko u moje vreme. Kad sam ja zadnji put bio u teretani, tegovi su bili od betona, i ista ta teretana se nalazila u podrumu moje zgrade. Nema klime, i važna je masa i koliko dižeš iz benča!!! ... hahahahaha... Postoji i Bosanski trening, koji mi je pokazao jedan moj drugar, a naziv tom treningu je "Dić' tonu!!!". ... hahahahahaa... ali to je priča za sebe...

Zašto krenuh u teretanu, to se sigurno pitate. Pa iskreno, ceo dan u kancelariji, sedim, buljim u onaj komp. Dopamina nigde, a i osećam se nekako slabo, a imam neku potrebu da budem jak. I tu dođem do neverovatnog zaključka? "Eto rešenjaaa....!!!". Jeste li primetili kako se odjednom pojavila, ali stvarno lagano, muzika iz devedesetih godina? Jeste li? Kako nam se ponovo propagira taj neki način razmišljanja. Ok, ne meni, ali koliko vidim ovi dečaci i devojčice slušaju remikse "Dr. Iggy-a". Neke muzičke numere koje su bile moderne '93. godine u diskoteci "Metro", ako je se neko od vas seća. Završim u nekom klubu "Stefan Braun" vodeći svog CEO-a po Beogradu, i to mi svi preporučuju "Idi tamo, tamo je ludilo!". Kad ja tamo, a ono "Dizel veče". Alooo, njackli, koje bre "Dizel veče"?! Ekipa tamo se nije rodila kad su postojali "Dizelaši". I njima se to propagira sad kao " To je do jaja vreme bilo... ludilo...". Opet ista priča "Živi brzo, umri mlad!!!". Šta kao "Oltre la morte"?! Ako iko i zna šta to znači, mislim na te klince... Ladno im prodaju devedesete.

Znači ne verujem. Ovi sad, koji su bili protiv svega toga, prodaju istu foru... ali istu!!! Počinju prvo sa muzikom. Bar da su smislili neki novi diskofolk ili diskopop, kako god da se to zvalo, nego bukvalno istu foru, koju je nama Ćubica prodavao. Ne verujem!!! ... hahahahahahaha... znači ne da ne verujem, nego ne mogu da "rejvujem"... hahahahhahahaha... Znači veliki protivnici Ćube i ekipe, sad zbog ovoga što dolazi u 2009. godini koriste njegovu foru, da zalude raju... hahhahahaha... i ovi ladno padaju na istu. Ludilooo... "sačinjeno od manjih"... hahahahahaha... ali ista priča. "Ma jok, neće biti otpuštanja... neće biti inflacije... neće biti prodavanja stvari iz kuće na buvljaku... sve će biti ok... ". Eto, to vam je priča naših ministara. Ali ajde što oni lažu, to nekako dođe i normalno, nego lažu na istu foru kako su nas lagali i ovi što su vladali devedesetih, i koriste se istim, ali identičnim forama. "Tek je dvanaest satiii!!!" ...hahahahahahhahaha... I šta sad, ponovo od "tarzanki" na glavama, do "devize, devize..." ispod zelenjaka u prolazu. Vrh!!! "... laži me, jer ti me lažeš najbolje..." ... hahahahahaha...

Da se pogrešno ne razumemo, meni tih devedesetih bilo do jaja. Imao sam potpuni izgovor da ne radim ništa, bavim se "sivom" ekonomijom i prodajem muda za bubrege. Snaga se merila u mišićima i ko je brži na pištolju. A pičke si vatao na foru da si neverovatna faca. Prejako, ali ne i normalno. Kao "... ćao, ja sam Đole ožiljak, a ti luče moje malo...?" ...hahhahahaha... Evo smejem se i ne verujem. Pojebaće nas ponovo na istu foru, i to ove demokrate. I ne kažem da bi nam pod bilo kim bilo bolje, isto bi se desilo, jer je ovo sad stvarno na globalnom nivou, ali po rečima naših vlasti "...nas neće to zadesiti kao Ameriku... mi smo mali...". Pa zadesiće nas jače. Mislim da ćemo mi jedini da proživimo istu glupost, dva puta... hahahhahahaha... Ona neizdrž budalaština... Jedino dobro, što smo mi već se pretvorili u bubašvabe, pa ćemo preživimo na masti i 'lebu sa alevom paprikom... hahahahahaha... koliko se ovako dugo nisam smejao... hahahahahaha...

Ljudi, i to posebno vi mlađi, devedesete su bile do jaja, ali samo meni (mislim na moju generaciju, i to nekima). Znate zašto? Jer sam bio mlad, i to je sve. To je moje detinjstvo i ama baš ništa više od toga. Evo, do svoje osamnaeste godine sahranio sam oko sto drugara! Jel' to gotivno?! I ne preterujem. Tako da nemojte ih veličate, jer jednostavno ne znate šta se tad dešavalo. Ali iskreno mene zabole. Spreman sam! Počeo sam i da treniram, da budem u treningu, naoružan i mogu slobodno da zapevam "200 na sat uuu u brzinu, 200 na sat, obožavam tu brzinu... !!!" Ladno ću vadim "bokserku" iz ormara... A "makserice" koliko vidim, ponovo mogu se kupe... hahahhahahaa... odo' da serem, usrah se od smeha...

Aj, raja, uzdravlje... hahhahahahhaha

Kamin u dnevnoj sobi

Ljudi, moram priznati da sam bio malo pukao ovih dana. Stvarno, mozak mi se raspao. A kako i ne bi. Nisam bio na odmoru, pa... ima skoro tri godine. Tri godine nigde, makac, cim, ništa!!! Kako se ne bi raspao. Ivica!!! Ali nije to samo odmor od rada. Mislim, ono, uzmeš odmor, pa nisi na poslu, nego baš odmor. Uzmeš odmor i živiš svoj život. Radiš ali stvarno ono što ti se radi. Bar jedan vikend ili jednu nedelju. Dve još bolje. Ali kako, kad, sa čim?! Stalno neki izgovor nađem, bar ja, ne znam za vas.

Imam ja par prijatelja koji stvarno nemaju neke velike novce, pa proputovaše svetaaaa... da ne verujete. I pitao jednom ja jednu drugaricu, kako to ona letuje na Ibizi, a koliko ja znam, nema baš nešto keša. Ona mi objasni, ja ostadoh nem. To čitava akcija, bre!!! Znači ti sad nešto pratiš kraj sezone, početak iste. Dal' će neko da otkaže, dal' neće. Onda se bukvalno biješ za to. Onda neke jeftine karte. I tu postoji neka neverovatna filozofija. Ma opšti haos... A pritom, sve vreme se nešto štekuješ, i ne znam šta radiš... to jest ne radiš ništa, da bi sve to izveo. Znači nema pića sa ortacima, nema izlazaka, nema... pa ni sam ne znam više čega, ali se zato letuje na Ibizi. Iskreno, kad u sve to ubacim i objašnjenje o vizi i kako se ona dobija, na sve to ja lepo kažem... Iskreno ne kažem ništa, ali to mi, breeee... cimeks, i to preterani za deset dana na nekom ostrvu ludaka... A i iskreno, nemam nešto baš vremena za tu akciju ili sam i preveliki hedonista da bi tako nešto izvodio. Ako je odmor, onda idi odmori se, a ne tu... pa ne znam ni koja je ovo akcija koju sam malopre objasnio. Ne kudim, samo nije moj stil.

I tako otkrijem ja šta? Srbiju. Mi iz Beograda, u suštini stvari, malo poznajemo svoju zemlju. Baš ono geografski je ne poznajemo. A ljude tek i da ne pričam. I kažem ja ženi, pošto nas stalno zovu prijatelji, dođite kod nas 'vamo u Čortanovce, ili Portanovce i tako ta mesta, nađi ti nešto na netu na toj Fruškoj Gori, jer stalno čujem "Aj' malo sa nama na Frušku Goru". Neću da spominjem Kopaonik ili Zlatibor, za te lokacije svi znamo. To je već standard. "Gde ćemo? Ajmo na Kop". A tamoooo... ma da kudim neću, ako hvaliti ne mogu. I nađe ona. "Ranč Platan". Znam, znam, sad se svi iz BG smeju "Ranč", ali stvarno jeste. Rezervišemo mi u toku nedelje, krenemo bukvalno sutradan, i stignemo. OK, oni puteljci jesu malo za džip, ali može. Ljudi, predivno. Mnogo nam je lepa zemlja, moram da kažem, dosta sam je u vojsci obišao... hahahahaha... ali ovaj deo, Fruška Gora, savršeno. Još taj ranč se nalazi u nekoj "ozonskoj kutiji". Ko zapali pljugu, taj je car... hahahahahahaa... stvarno prelepo. Ljudi koji su nas dočekali... pa šta da vam kažem, naši ljudi. Domaćini!!! Još gos'n Dragan filmofil. Tu se nađosmo, samo tako. Gospođa Vesna vam se uvek nađe. Od drva, do priče. Ma fantastični likovi. Apartmani... evo, kamin u dnevnoj sobi, pa zar to nije onaj filmski trip sa planine? Kuhinjica, tuš kabinica, gore na drugom spratu i previše udoban krevet... ma vrh!!!

I nađoh se ja na planini sa sve svojom gospođom. Mi smo BG likovi, nama sve dosadno. E, ovde sam bio toliko srećan ne radeći ništa, i samo ložeći onaj kamin... malo kamin, malo šetnjica, kafica, filmić... ma nemam reči koliko sam se odmorio. Ali evo sad razmišljam, malo sam bio... A cena, pa reći ću vam, da ne bih ovde zvučao kao reklama za mesto, je koliko i tri ture pića u nekom od naših klubova...

E, neću pišem više, nego odo' ja nazad, pun mi svega ovog Beograda, smoga i foliraže... A i iskreno, treba mi za ove tri godine bez odmora, bar tri nedelje glave u oblacima, a ne tri dana...

"Da mi svi vi lepo popušite kurac moj veliki"

Hmmm... čekao sam neku temu... onako da mi baš dođe. I, u suštini stvari , imao sam neku želju da izbacim ovaj bes koji je u meni trenutno. Hteo sam čak i sve vas, moje drage čitaoce, da oteram u pičku lepu materinu. I znate šta, tad mi sinulo... otkrovenje... svetlost s neba koja me je obasjala, i ubila blokadu u glavi da napišem nešto. Pa šta se to desilo? Šta se desilo u tom odsutnom momentu kad sam želeo sve vas da oteram u sto kuraca i da vam svima kažem da vam jebem majku u usta krvava? Desilo se to da sam shvatio da je naš narod prepun predivnih reči da njima izraziš svoje negodovanje, bes, srdžbu... šta god tog tipa osećanja.

Koliko mi samo prelepih psovki imamo, pa to je predivno. Čovek može tako lepo da se istrese kad je u takvom raspoloženju, da je to neverovatno. Evo, naprimer, kod nas je "Jebem ti mater", kao dobar dan. Ono sretneš ortaka na ulici i kažeš mu "Jebem ti mater", i ništa. Naravno da sve zavisi kako akcentuješ, jer možeš i dobre batine da dobiješ, ali u suštini "Jebem vam mater svima" kad uđeš u prostoriju ne znači ama baš ništa, ako to nisi mislio u nekom zlom smislu, da hoćeš, primera radi, baš svima da jebeš mater u onom smislu da uvališ kurac u njenu vaginu. Ono baš da je naguziš i pojebeš u dupe ono njeno veliko. Prosto predivno! Uzmimo "Jedte govna", koja je meni inače omiljena psovka. Šta ona označava? Možeš da je kažeš kad neko laže "Jedite govna, nije tako bilo...". Može da se kaže kao "Jedite govna, pederi jedan bedni...". To je već uvredljivo, ali ne tako strašno, jer se tek tad ulazi u raspravu. Sve u svemu, nekoga si najeo govnima. Evo... zamislite tu sliku kako nekome serete u usta! Pa zar to nije predivno?! Zamislite... hahahahhaa... Nije kao da si rekao "Jebem li vam mamicu onu šugavu posred pičke". To se ne može već tako razumeti. Imamo čak i one sa pitanjima "Dal' da vam sad jebem sve po spisku ili kasnije?!". To je već pretnja, ali i ne mora da bude, ako ste bliski. Može toliko toga da znači... Često se koristi u saobraćajnom špicu...

Imamo i onu "Krv vam jebem balavu". To se već odnosi na razlike u godinama. Koja plejada psovki, pa to je da čovek ne veruje? Prosto divno. A tako su sažete i govore u toliko malo reči ono što ste želeli da kažete, da to nije normalno. Evo primera. Umesto da kažeš: "Daj, nemoj da baronišeš ljude, kad nisi ni bio tamo... ", ti možeš da kažeš "Jedi govna", sa sve osmehom, i da se isto tako protumači. Neverovatno!!! Da ne navodim psovke sa debilu, moronu, kretenu, mongoloidu... I svim onim psihijatrijskim izrazima koje volimo da često upotrebljavamo. Stvarno se ovoga nisam ja dosetio. Ko god da je čitao "Crven ban", kog je napisao iliti sakupio Vuk Stefanović Karadžić, shvatiće šta želim da kažem. Ok, tu su skupljene "opscene" priče, ali se svede na isto. Što mi ne bi napravili našu zbirku psovki, pa to niko nema na celom svetu, takav asortiman pogrdnih izraza. Prosto fantastično... fantastično...

Da ne duljim "nadudlate mi se svi kare" i lepo ću da vas pozdravim sa "da vam jebem sestru u dupe mojim velikim kurcem na grobu vaše majke, dok vam je otac u kolicima i sisa kurac vašem bratu pederu!!!" Da budem politički korektan za ovo "pederi", pošto je to već pogrdno, vi niste pederi - vi ste homoseksualci. Mada, evo sad kad bolje razmislim, homoseksualac je gore od pedera. U našem narodu kad se kaže homoseksualac tačno se zna našta se misli, a peder je obično karakterna osobina. To vam je isto kao ono "pička" i "pizda" u filmu "Variola vera".

Aj' "Jedite svi govna", i razmislite o tome... nema Engleza koji može ovako da vas pozdravi...

P.S. Pazite ovo: "Živ bio i veliki ti porastao" je toliko normalno da se pohvali tek rođeno dete... predivno... "Svaka ti dala" za rođendane... fantastično...

Aj' još jednom "Jebem vas u usta sve" (sa sve osmehom)

Zaključak: Nismo mi neuk narod, nego su nam psovke potrebne. Ili u prevodu "Ne može nas niko da jebe koliko mi možemo da primimo"... hahhahahahaaa

Da li je i tuča igra?

Kao rat. Kao što su nam dede pričale. Kasnije su isti ti momci koji su se tukli tu, otišli na ratišta i nikada se nisu vratili. Ali tad, krv na sve strane, maše daskama, pucaju lobanje, pa kud ćeš lepše zabave za jednog sedmogodišnjaka! Lepa urezana slika, zar ne? Meni jeste! Tako da ta "Fontana" nikada ni vođu nije imala. Ali nikada! Mislim uvek smo mi imali najvećeg ludaka svog vremena, ali niko nikoga nije jebavao pet posto. Kad si iz kraja, onda si iz kraja, nema glavnog. Samo po potrebi, i krećemo se u trojkama. Dosta o tučama za sada, vreme je za osnovnu školu.

U osnovi, i pored svega toga što sam proživeo pre osnovne škole, bio sam mirno dete, koje je najviše volelo da se igra sam sa sobom. Ne da se diram po piši, nego da se igram. Stvarno jesam. Što sam ja imao pušaka i pištolja, i baterija. Pitate se zašto baterija? Odgovor je prost, to su bile bombe. Imao sam i svoj bunker, napravljen od stolica i sve vreme sam ratovao sam sa sobom. Ustvari, nikada sam sa sobom. Znate kako ljudi imaju imaginarnog prijatelja? Nisam imao jednog, imao sam čitavu armiju imaginarnih prijatelja, koji su zajedno samnom ratovali protiv raznih bića. Koje je to lepo ludilo u dečijoj glavi. Mašta. Kasnije mi je jedan drugar rekao "… znaš zašto ja tebe gotivim…", rekoh zašto "… zato što znaš da se igraš sam sa sobom…". A u tom momentu sam se, na nikada ozbiljnijem sastanku, ljuljao na nekoj stolici i pokušavao da proturim glavu ispod jako malog stola. Nasmeja me čovek tad, i podseti me na mene samog. Bilo je tu gomila dece, da se razumemo, ali nekako sam se najboje igrao sam sa sobom. Ne toliko igračkama, nego maštom. Jedan drveni štap je mogao biti od mača do topa. Evo sad sam uvideo da sam dosta maštao o tim ratovima, i kako se ja borim u njim. To je deda kriv.

Živelo nas je petoro na gajbi, tako da je meni zapalo da spavam sa dedom. I moram priznati da mi je bilo baš dobro sa njim. Znači ako neko zna Drugi svetski rat bolje od mene, secite me gde sam najtanji. Čisto da bi vam bilo jasno, nije se Reks bacio na druga Titu, nego moj deda, i vukao je taj geler posle ceo život. E, takav me je lik uspavljivao, i možete zamisliti kakvim pričama. Sutjeska, Neretva, Drvar, ma šta hoćete, bio je tamo. Vojnik moj ponosni. Da je bilo više takvih, nikada mi ne bi doživeli ovo što jesmo, ali da ne serem. Znači vojnu taktiku i kako opstati sam u šumi, sam naučio mnogo rano. Kasnije mi je to u životu mnogo koristilo. Tako se ispostavilo da mi život krenuo u raznim pravcima. Da vam sad pričam šta se dešavalo u prva četiri razreda. Učiteljica Ljilja. Znači ta je žena bila toliko alergična na sve i stalno bolesna, da nikada nismo s njom nigde otišli na eskurziju, već nas je uvek vodila francuskinja Saška, koja nam je posle bila i razredna. Francuskinja u smislu predavala je francuski, da ne mislite da sam možda imao francuskinju u školi. Što se mene tiče, bio sam od one povučene dece, koje su imale dobre ocene, ćutala na časovima, a živela svoj život, već tad van škole. Rano sam ukapirao da ako praviš sranja u školi, onda ti smaraju roditelje, a onda oni smaraju tebe, tako da sam to dobro izbegavao dok sam mogao. Uvek sam bio velik, tako da nisam tu imao nekih problema sa ostalim dečacima. Ne diraj me, ne diram te. A što se tiče devojčica, nisam bio baš popularan. Debeo i nisam bio plav. Jednostavno u tim godinama nisam zanimljiv za njih. A iskreno me nije to ni zanimalo tada. Pa što se tiče penisa, samo sam znao da je to dobra igračka za igru, ali čemu služi, i ne baš.


NASTAVAK SLEDI...

Kalemegdan i ostale zanimljivosti

Kad sam krenuo sam, e to je bilo nešto sasvim drugo. Kažem vam, ceo novi svet. Dok ovi moji tamo bleje u te četiri zgrade, ja lutam gradom, pošto sam, naravno, čim sam krenuo sam, počeo i da bežim sa časova. Vrlo rano sam počeo da bežim od obrazovanja, moram priznati. Ej, Kalemegdan, sam. Zamislite samo, kako to izgleda detetu, od 8-9 godina. Kao ogromni lavirint, šuma, brda, dvorci. Prosto neverovatno. Uživao sam.

Mislim da odatle i vučem to, da i dan danas volim da istražujem, a pritom se uvaljujem u nevolje, ali i jako dobro izvlačim iz njih. Tamo, na tom Kalemegdanu, su najveći protivnici bili Cigani ili ti Romi, da se izrazim politički korektno. Stalno su, bre, cimali, i nešto hteli da se biju. Sećam se zbuna jedne ekipe Roma, kad sam im se suprostavio, onako mali. Totalno su se zbunili. A onda, i to se dobro sećam, su me pitali odakle sam. I kad sam im rekao da sam sa Novog Beograda, nije im bilo svejedno, najverovatnije zbog naše starije ekipe, i od tad me nisu dirali. Čak su se i pridružili mom lutanju. Sećam se da su voleli da im pričam o onom oružju, koje je izloženo i dan danas napolju. A ja kao mali profesor. A oni su mene naučili da džeparim. E, moj klaviristo. Uđem u tramvaj s njima, i gledam. Vrh!!! To je za mene bilo neverovatno. Dobri su bili ti Romi, sad, kad ih se setim.

Znate li vi šta sve ima na tom Kalemegdanu? Kakvih lavirinata, i prolaza. Kakva je ono turistička atrakcija, a mi dopuštamo da propada. Katastrofa! Ali da se ne bavim sad sa tim, nije moja stvar. Mislim, jeste, ali ko će mene ovako ludog da sluša.

Al' da ne davim sa tim. I tako sam ja išao gradom i istaživao. Tu sam stekao još jednu osobinu, da volim da budem sam. Nije neka osobina, ali mi je koristila mnogo u životu. Jednostavno sam se snalazio sam, po tom, tad meni, velikom gradu, kao što sam kasnije radio to u životu, kako me je nosio. Ipak, kad razmislim, nije to loše. Nekako, i dan danas mi ljudi smetaju kad se dešava neki problem. Gube se, paniče, svašta. Ne, to kod mene nema, reši, pa posle zahvaljuj onom gore što te spasao tako blesavog. U zadatom momentu, možda ti život zavisi baš od reakcije u tom trenutku, i onda nema mesta panici. E, tu volim da budem sam. Jednostavno mi drugi ljudi smetaju. Kontam da sam tu osobinu stekao tada. Sa sve tim Ciganima iliti Romima, koji su mi od neprijatelja, postali prijatelji. Kakve sam batine dobijao kasnije od keve što sam bežao, da vam ne pričam, ali nekako kad keva bije to ne boli, zar ne? To me moj ćale naučio, koji me u životu nije nikada udario. "Sine, kad majka bije to ne boli", i stvarno nije.

Moj ćale u to vreme, nekako kao da nije ni postojao. Mislim jeste, ali stalno je bio na nekom putu, radio, kao što sam već rekao. Stalno nešto. Sećam se samo par stvari. Kad je završavao svoj drugi fax, pošto on ne može kao normalan čovek da ima jedan, nego deset, da sam mu uvek bio ispod stola i igrao se. A i jednom kad me je poveo, jer nije bilo nikoga da me čuva, na ispit, da me je njegov profesor pitao šta da mu dam, a ja sam rekao "čistu peticu, tata je sve znao", i tu je izbio smeh, i pokušaj da mi se objasni da tu petica i nije neka ocena. A klavir, stvarno ga nije zanimao, i ovde se već ponavljam, jer njegovo je "… harmoniku da naučiš, a ne te gluposti, pa da imaš zanat… i kralj Petar je imao zanat iako je bio kralj… a jel' znaš šta? Opančar!!!" i tako dalje. Čudan čovek. Dobar, ali čudan, bre. Da ne davim o njemu, u ovom segmentu priče. Više ne znam ni gde sam stao, ni šta sam hteo da kažem. Trebao sam tu harmoniku da naučim da sviram, bio moj matori u pravu, da se "nafatiram" love.

Lepo da sviram po svadbama, i da me zabole uši. I još neki svoj hit da izbacim tipa:

Mačkica sam prava,
Nek se zna,
Nema nigde takve kao ja!
Zgodnica sam prava,
Nek se zna,
Nema nigde takve ja!"

E, to je život, a da sad ja tu nešto piskaram o svom životu. "Udri Mile u tanane daske", briga i veselje da mi budu problem. Sad se već smejem sam sa sobom. I sebi, i Kalemegdanu, i Romima, i jebenom klaviru. Šta ćeš, život ide dalje. Dok su moji drugari bili zatvoreni, pod budnim okom penzosa, u četiri zgrade, ja sam vršljao gradom. Ali da ne shvatite pogrešno, nisu to samo četiri zgrade. Moram malo da vam pojasnim kako "Fontana" kao kraj izgleda. Ona se sastoji od Betonjače, to je moj kraj, Rupače, to vam je jedna ogromna rupa, tako je i dobila naziv, Bloka jedan, zato što mu je tako i ime. Čuli ste za blok 63 ili 45, e na "Fontani" vam je blok jedan. I to je osnova moje "Fontane". Naravno oko nas su dušmani. A najveći od dušmana su "Gundulići", a zovu se tako jer su iz škole "Ivan Gundulić". S njima su sve kavge i frke. Ima tu još tri osnovne škole "Ratko Mitrović", "Đuro Strugar" i "Lenjin", ali oni su nekako uvek bili indijanci, i na strani Gundulića, tako da smo njih zvali pokrajine, u zavisnosti ko ih "osvoji" te godine. Sećam se. Ma prvi dan škole, Ali mi je rekao "Mali, Gundulići su tvoji neprijatelji", i do dan danas je tako ostalo. Stvarno, nikada ne veruj nekome ko je iz Gundulića, a ti si iz "25. maja". E, sad unutar našeg kraja, ima toliko podela, da to nije normalno. Ali osnovna vam je na Rupaču, Betonjaču i Prvi blok. Svi zajedno u istoj školi, ali ne možemo da se vidimo očima, i skupljamo se samo u slučaju nužde, to jest tuča. Te tuče su kod nas počele jako rano. Mislim da sam na prvoj bio već u prvom razredu osnovne škole. Nisam bio od neke velike pomoći, ali sam imao "čast" da idem kao jedan od odabranih klinaca. I stvarno smo se tih osamdesetih tukli motkama i stanglama, a većinom na ruke, ne kao kasnije. Ali kasnije je kasnije. I znate šta? Nije me bio strah na prvoj tuči, čak sam dobio i pohvale od starijih da nisam pobegao. A iskreno, nisam imao pojma šta se dešava. Stajao sam tamo, i pojma nisam imao šta se dešava. Meni bilo zanimljivo.


NASTAVAK SLEDI...

Neću da me pojede mrak

Evo dosta, pozivam na narodni zbor. Kome je preko kurca svega ovoga što gledamo i ne možemo da uradimo ništa povodom tog pitanja, hajde da se okupimo, i kažemo nešto. Da se skupimo i neka kaže svako ono šta ima. Majke mi, prijavite se, i vi držite govore, neću ja da vodim skup. Hajde da ga vodimo svi zajedno. Lepo napravimo listu govornika, evo baš ovde na netu, i ljudi recite šta vam je so na rani. Ne kažem da ja neću isto da uradim, ali nisam poenta ja, nego vi. Zar vam nije više svega preko one stvari!?

Nećemo da pravimo ispred Skupštine, kod Konja ili tako negde, pa da jebemo one poštene ljude koji se vraćaju s posla, nego lepo, možemo i na Avali ako treba, samo želim da vidim koliko vas ima. Evo, napraviću i sajt, i vi mene na tom sajtu obavestite koliko želite to ili ste umorni, i ne možete više. Šta ne možemo više, pa za koga se jebeno borimo, nego za sebe. A ovde se i ne borimo, nego recite na toj bini šta vas muči, podelite to sa ljudima koji imaju iste te probleme ili neke druge, zar je bitno više?!

Naši stari su to dobro znali, čim im se smuči, oni u šumu i ustanak. Ovde ja ne pozivam na ustanak, nego pozivam da se čujemo, da "... ne nestanemo u sumraku..."!!! Jer ovi što su sad na vlasti, a uvek su i bili na vlasti, žele da nas zaborave. Pogledajte dnevnik. Ne svađaju se oni oko nas, nego međusobno oko podele plena, a nas jebu u zdrav razum. Dajte ljudi da ne nestanemo u sumraku, nego da dignemo glas i kažemo "dosta više, nećete više vi nas da jebete, ima nas sa mozgom i koji nismo umorni!!!"

Sećate li se one pokretačke snage devedesetih godina b-92?! Sećate?! Pa pogledajte im sad TV program, jel' vam to nije dovoljan primer da je sve to bila samo farsa!!! Ko god dođe, pojebe nas na suvo. Bar malo da imaju duše, pa da stave neku kremu, nego na suvo!!! Ima ona izreka "ne možete vi nas da jebete koliko mi možemo da primimo!", ali dokle bre, uopšte da nas neko jebe!?!?!

Da ne dubim, ako ste za, daću vam adresu na netu, prijavljujte se, recite prijateljima, prenesite rođacima, nek se čuje glas. Dajte da se okupimo, pre nego nas pojede ovaj mediokritetski mrak. Nek to bude naš glas, pa nek onda ako treba nestanemo u tami ovog sivila!!!

Molim vas, znam da nisam sam!!! Znam!!!

Korto Malteze ft. Gustav

Znači zove me bukvalno, pre petaest minuta, moj stari drugar iz kraja. Moram priznati da sam mu se obradovao. Nije zato što ga ne viđam, jer bih lagao da to kažem, već zato što sam ubio dvadeset minuta na poslu u razgovoru sa čovekom koga volim. Sad kao volim... hehehe... volim kao druga, i bilo mi, bre, super. Njemu smor na šljaci, meni smor na istoj, i nekako, podelimo to. Nismo mi za ovu priču. Na šta mislim? Mislim na ovo, ustaješ u sedam, osam sati ujutru, piješ kafu, ideš na šljaku, smaraš se sa glupostima. Ali stvarno sa glupostima. A pritom te niko ne ceni, niti bilo šta. Samo izrabljivanje i to je sve. Posle onoga šta smo mi radili i proživeli, nismo. Kontam da se i većina vas nalazi u istoj priči. Evo, nek mi neko kaže, kolika to plata treba da bude, da bi preživeo od prvog do prvog u mesecu. Stvarno, kolika?! Evo, priznajem, stvarno u odnosu na većinu vas, ne mogu da se žalim, imam ok platu, ali ni to nije dovoljno. Do pola meseca sam, ćaoooo... bezdinarević, totalni!!!

Video sam ljude, koji žive sa devet hiljada dinara mesečno. Ej, devet hiljada!? Znači čitave porodice žive od toga. I nisu to neki neobrazovani ljudi, nego matori, pojelo ih vreme i nisu se snašli. Evo, mi smo relativno mladi, i šta mi da radimo? Koliko vidim, najveći je uspeh da se zaposliš u nekoj banci i kao to je hit. I onda lažeš da ti je plata veća, a svi te poštuju zato što si u odelu. Koji idiotluk. I tako ceo život, i onda si u tripu da nešto napreduješ, da bi stigao na neku poziciju gde ćeš imati dvesta evra više. To nije život, to se zove korporativni sistem uništavanja života. Ali u svim segmentima društva. Ne moraš da radiš u korporaciji, gde god, to su nam uveli. I onda pljuješ ove "teleće glave" koji voze džipove. Čekaj, pa možeš samo da ima zavidiš na tom materijalnom dobru, pošto se ti za isto boriš, samo što ni ne vidiš da ćeš da uspeš. A oni, napravili kombinaciju, i eto ih u džipu. Mislim, nije ni to pravilno, daleko od toga. I sad možemo da razglabamo o tome, ko se kako snašao i dal' mirno spavaš noću, koliko god hoćeš. Ali ako svedemo priču na to, dal' će život da ti bude, da tiplatu, ali bukvalno, udele na kraju meseca, ili da se priključiš "telećim glavama"... evo sad sam se zbunio. Pa koji je to, bre, izbor u p.... m.....!!! A tek te "teletine" kakvi su šefovi i da ne pričamo. Zabavni, ali gori od ovih korporativnih stranaca. Radio sam sa tom pijanom družinom. Uffff...

Tako da za taj "normalni" život, sveo nam se izbor na "radi za neku stranu firmu bilo kog tipa, za crkavicu, ali imaš neki status, koji si sam izmislio ili su ti ga oni usadili u glavu, dok ne crkneš od zatvorenih prostora i klime..." ili "radi za teletinu dok možeš i ne dođe ti da ga ošajdariš, što bi rekao moj deda, po lobanji...". Izbor ravan nuli. E vidite, ja ne verujem u izbore tog tipa, to nam se nekako naturilo. Uvek mora da postoji rešenje, ali mora da bude i malo sreće. Ima stara kineska poslovica koja kaže "nije samo bitno dal' će ti zlatna kočija doći i dal' ćeš ti ući u nju, još bitnije je dal' ćeš ti tu zlatnu kočiju spaziti". Stvar izbora i umešnosti, pa hajde da kombinujemo deco. Što kaže ovaj moj drugar sa početka priče "... bato, do januara još ovo jajarenje, pa onda odo' na brod... ima tražim Aziju, još to mi ostalo, pa sam video ceo svet...". E to je izbor. Zna on da nije to rešenje za "celu večnost", ali ko zna, možda ti tamo, po tom svetu, nešto iskrsne.

A priča se "bela kuga" i te neke priče. Kako, bre, da se ženimo i udajemo, ajde molim vas. Pa ne mogu sobicu da iznajmim u pičkovcu na mlavi, a da mi o'ma ne ode pola plate, a ne da još i imam dete... aaaaaaaaaaaa... "panika me hvata, postaću tata!!!". "Pa zašto, to je veseo događaj?". "Kako veseo, od čega, bre!?!?!". Pa i ja bi da moji klinci imaju Pampers, a ne one previjače na pranje... hahahahahaha... neko ovde nas debelo jebe. Kako to da do sad nismo izašli na ulicu da jebemo nekom mater. Evo, kako!? Meni je ovo gore jebanje nego pre. Ovde me sad neko jebe u zdrav mozak, i još mi priča da je do jaja situacija. I što sad mi nekom ne jebemo mater, kao narod, a?! Zato što ne znamo ni kome bi jebali mater, a još gore, što nema ko da nam kaže, hajde da jebemo mater nekome!!! I da upre prstom. Mi smo narod, što znači, jednako stoka, mora da nas neko potera. Ovde se ujedinili svi sad u zajedničko kolo, da jebu nas. Znači njih, niti 1%, jebe ostalih 99%. Bravo Srbine, svaka ti čast našta si spao!!! Ne znam... nisam pametan.

Evo, gde je ko od vas bio, ikada!? Gde?! Ako ste i bili, niste to baš sve sami, ili je to bilo jako davno. Ako si iz Beograda, jer si primetio da se mi već osamnaest, a sad će devetnaest godina, vrtimo u 10-15 kilometara, u krug, i tripujemo da nam je do jaja. Gradska ekipa, klubovi, i sve to... Idiotizam!!!

Da ne dužim ovu glupu priču, ali bolje je biti Korto Malteze, bar po meni, nego Gustav!!! "... samo da krene ovo usrano vreme, pa palim ja..." Ovako se osećam kao Korto koji plovi u Gustavovim vodama...

Ambicije i ostale gluposti

Stariji od nas su bili još malo luđi. Mislim na ove 4-5 godina starije. Pokojni Savke i Ali stariji. Videćete u mojim pričama ima dosta pokojnih, ali da nastavim. Dva najbolja druga. Šta su ta dvojica bili u stanju da urade, to nikome nije padalo na pamet. Jednom je Ali došao u školu sa zihernadlama na rukama. On je probušio kožu na rukama zihernadlama, i tako se šetao. Kontate? Ludaci! A Savke je večito jurio zamnom i pokušavao da me zaštiti, jer je živeo ulaz do mog, i valjda osećao obavezu. Kasnije se slučajno ubio, jer nije znao da mu je pištolj pun. Zezao se! Nisam mu ni na sahranu otišao! Koji sam kreten, ali već u to vreme imao sam ja svojih problema, vezanih za oružje i te gluposti. Sećam se kao da je danas bilo, mi završavamo prvi razred osnovne škole, a oni završavaju malu maturu. Cela ta njihova ekipa je skinula pantalone, naguzila se prema školi, i slikala tako. Eto koliko su voleli školu, a možete zamisliti kako je to uticalo na nas kad smo videli takav prizor onako mali. A da, to uvek zaboravim. Moj prvi dan osnovne škole počinje tako što dolazim u školu, sedi neki dečko, karirana košulja, prljave farmerke, starke na nogama. Sedi na zidiću škole, vokmen u ušima, cvikeri na očima. Kaže meni Smor "To je Sova, on je narkoman!". Narkoman, zamislite u to vreme. Svi smo ga se bojali. Kasnije u životu, kad sam upoznao tog Sovu, saznam da nit je ikada bio narkoman niti bilo šta od svega toga. Samo je hteo da bude drugačiji.

Naravno, kao i svi roditelji, tako je i moja majka imala ambicije za mene. Sa pet godina, ja sam već krenuo u muzičko obdanište. Kao, ja sam neki talenat. A ja sam hteo da igram fudbal sa ostalima. A bio sam antitalenat za sport u to doba, pa to je bilo strašno. Niko me nije hteo u ekipi. Znate one likove koje niko neće u ekipi, pa onda gde završe završe, i onda svi ti, iz ekipe u kojoj je završio, negoduju. E, to sam vam bio ja. Onako, glavat i debeo, nije ni bilo čudo, ali kao da sam ja to kapirao tad. A znate kako deca mogu da budu okrutna. Sećam se jednom, niko me neće u ekipi, nema mesta. Kako sam bio uplakan. I odlazim ja onako sa terena, a odjednom neko me zagrli. Nedža, potrčao zamnom "I da se vratim, da se vratim". Vraćam se, svi negoduju, a on kaže "Nek igra umesto mene". Ej, bre, nikada mu to nisam zaboravio, i koliko smo mali bili. Kasnije sam se stalno tukao zbog njega, da ga branim, od Saleta, jer dobro je igrao fudbal, ali nije znao da se bije. A ja, pa šta da vam kažem, uvek sam bio velik, niko nije baš hteo da ima problema samnom. Ostalo to do dan danas. Nije to loše. Ali da se vratim na moju dragu mi majku, koja je i pored svih mojih pokušaja da se izvučem, uspela da me utera u to muzičko obdanište. Jel' možete vi da zamislite moj šok i agoniju, kad sam završio u "Mokranjcu", sa svom onom "nadarenom" decom? I ja sa "Fontane"? Šok za sistem. Ambicije na sve strane. Roditelji muzičari. Šta da vam kažem, Vasil Hadžimanov, Čobijeva ćerka i ja smo zajedno išli na solfeđo. Evo sad se smejem. Ali u to vreme je to muzičko obrazovanje bilo takav horor, i takvo gubljenje dragocenog dečijeg vremena za mene, da je to strašno. Ne kažem, drago mi je što danas mogu da sednem i odsviram nešto, ali u to vreme, čist pakao. Koliko ja to nisam voleo, ne mogu ni da vam objasnim. Zamislite da morate da idete od svoje pete godine na nešto što mrzite. I pritom morate i kući da vežbate taj prokleti klavir, a svi te zovu da ideš napolje i igraš se sa njima. Roditeljske ambicije, zar ima nešto gore za dete u tom dobu? Mislim da nema. I tako sedim ja i sviram taj prokleti klavir. A kako sam posle muzičkog obdaništa, upisao prvi razred klavira. Pa to je hit priča. Znači trčimo keva i ja, i kasnimo na prijemni. Ubacuje me unutra, u učionicu, i ko je tu. Tripo Simenuti, ili ti Tripko Sumanuti. Sve ono ja položim, i sad izlazimo napolje, i naravno, keva, kao i svi roditelji "… i kakav je moj sin…", a Tripko, šta će, valjda naviknut na sve to "… fantastično… mali je genije… biće fantastičan violinista…". Moja keva pobelela "… kakav violinista, mi smo ovde došli da on upiše klavir…". A Tripko "…a?... pa to vam je za sat vremena…". Položim i taj prijemni, i tako upišem klavir. Mislim da sam jedini u istoriji muzičke škole "Mokranjac", koji je, greškom, polagao dva prijemna, i položio. Da se usereš od muke, ili od smeha, birajte sami.

Ali imao je i taj klavir svojih prednosti. Tako sam po prvi put izašao iz svog bloka. Prvo su me vodili baba, deda, keva. Ali već od neke 8-9. godine, išao sam već sam. Nije to bilo kao sad ovo vreme, kad smo svi nešto uplašeni, tad si stvarno bio siguran, i kao klinac sam to osećao. Znači sam, u tim godinama u gradu. Zamislite! Pa to je ceo jedan svet za mene bio, koji je trebalo otkriti. Ali da se vratim na ovo kad sam išao sa ovim "mojima". Sa babom uvek bilo hit. Odemo, babu ja ucenjujem stalno nešto da mora da mi kupi. Imao sam tenkova i vojnika, koliko hoćeš. Znate one makete malih vojnika. E, pa ja sam vam jedan od onih likova, koji su i dalje zaluđeni tim stvarima. Imam i dan danas maketa vojnika i aviona, samo ih kupujem, ali ne sastavljam. Nema se vremena. A baba je za to kriva, i moje makete. Šalim se, naravno. Baba me je samo razumela, i kupovala mi sve te igračke, jel niko drugi nije ni hteo ili mi kupe baš ono što neću. Sa dedom je bio hit. Ali hit! To je čovek, kao što rekoh pre, Oznaš. Znam da to sad nije popularno, ali ako mi neko prigovori na mog dedu, obećavam mu metak u glavu! I stvarno se ne zezam sad! Po kratkom postupku. Tako me deda učio, šta da radim. Metak u glavu! Ne kažem da je to pravilno, ali navika je čudo. Sad se šalim. Znači, on me dovede na čas, i tad je profesorka klavira, inače bivša Pogorelićeva učiteljica, kad je on bio mali, morala da drži otvorena vrata, jer deda nije mogao da dopusti da mu izmaknem na njegovoj "straži". Znači moj blesavi Oznaš sedne i ne pomeri se dva časa, i gleda direkt u mene. A ja sviram, i lupam po onom klaviru k'o kreten, jer sam znao, da kad je deda tu, nema dranja na mene. A ni šamara. Samo osmeh od strane profesorke, i "… bravo…", šta god ja radio. Deda je bio hit! Evo sad mi pade na pamet. On je mene učio sa pet godina da pucam. Da ne verujete. Drži mi ruku i objašnjava. Kod njega su postojala četiri pravila u vezi pištolja, kao i kod mene danas. Prvo, i prazan pištolj ubija. Drugo, nikada ne nosi pištolj sa sobom. Treće, ako ga nosiš, budi spreman da ga upotrebiš. Četvrto, ako si krenuo da ga upotrebiš, ubij, nemoj da ranjavaš. Mislim da su to dobra pravila za decu, jer meni pištolj nikada nije bio igračka. Nikada!!! Kao neko krije nešto od mene, pa ću ja da ga maznem, pokažem najboljem drugaru, i onda ga slučajno upucam i ubijem. Ne, meni je pištolj uvek bio dostupan, i zato mi nije ni bio zanimljiv. Sećam se, kad sam bio u vojsci, bio sam najbolji strelac cele brigade, i pita me komandir čete, jesam li pucao nekada, a ja pomislim "… eeeeee…". Tako da je s dedom bilo prejako ići na taj klavir. S kevom, onako. Sedi iza, i onda ona i profesorka pričaju o tome kako sam ja genijalan??? Da ne verujete. A ja sam sam sebi bacao ono što zatvara dirke na prste, da bi ih polomio i ne bi svirao. Majke mi moje, to sam radio od malena. Osećaj posle toga je fenomenalan. Bole vas prsti, muka vam je i povraća vam se. Prosto da poželiš svom detetu, da to sam sebi radi. E, toliko sam mrzeo taj klavir. Posle su mi stalno govorili "Ti si stalno anti-protivan". Pod jedan, mislim da ta reč ni ne postoji "anti-protivan", a pod dva, nisam "anti-protivan", nego ne volim da mi nameću u životu šta da radim, a celi život mi to neko radi. Al' da ne kukam sad. Kukaću u delu gde sam mnogo stariji nego o dobu o kom pišem sad. Ali posle svega toga, mislim na čas klavira na koji me keva vodi, nas dvoje odemo na matine u "Odeon", i gledamo neki film. Keva je veliki filmofil, kao što sam i ja sad. I tako nas dvoje gledamo neki film posle časa klavira. Nije to bilo loše. Ne mogu joj baš puno sve to zameriti, klavir i sve to. Sve je to lepo. Jednostavno nisam voleo, i to je sve. Keva što je imala maštu. Ima je i danas, nešto se sad prisećam. Sedimo mi u bioskopu, i gledamo "Kobru". Sećate se tog filma? Stalone, neki ludaci i mrak u celom filmu, a on je kul. E, taj film. I sad gledamo film, i neki lik izađe iz filmske sale, ali ostavi neku torbu. Do kraja filma mene je keva ložila da je u toj torbi bomba. Evo sad kad pišem, zvuči ludački, ali nije. To je ta neka mašta, tog tipa. Nema veze, to ne mogu ni da pojasnim. Sve u svemu, na kraju toga sam ja otišao da proverim dal' ima bombe ili ne. Naravno, da nije bilo, ali film smo upotpunili i našom maštom. Tako i dan danas gledam filmove. Ne onakvi kakvi su, već dosta i sam dodam, a i ubacim sebe u isti. E tako se gleda film. Uđeš u ekran ili platno, i zaigraš ulogu. Hvala kevo, i pored klavira. A ćale? On me nije vodio na klavir. Nije čovek bio jednostavno tu. Matori je uvek mnogo radio. Ne da on nije imao vremena za mene ili da nije bio nežan, kao otac, nego radio čovek. Trebalo nas tolike izdržavati. To vam je jedan od onih likova što završe fakultet za dve godine, zato što mu dunulo, a pre toga je imao srednju, i pritom je iz Zemuna, a ekipa mu je ona čuvena. Po čemu čuvena? Pa po čuvenju. Smejem se ovde. Ali, ono, kao sad ću završim fakultet da bi mojoj porodici bilo bolje, i onda završi dva. Ludilo! Ali zato nije išao samnom na klavir, i hvala mu na tome, jer bi onda isti morao da shvatim ozbiljno. Dok su me ovi vodili, sve je u redu, zezanje. Da me je matori vodio, bio bi sad svetski poznati pijanista, koji sebi i dalje lomi prste. Ali nije, znao je da ne volim.

NASTAVAK SLEDI...