Svi su ćutali

"Gotovo! Stvarno više ne mogu!" razmišljao je Gavrilo dok je išao ulicom. "Znači, mozak mi se raspada. Više ne znam gde teram. Ko su ovi ljudi i zašto ja uopšte hodam ovom ulicom. Zašto hodam ovom ulicom? Koja je to sad glupa misao? Zato što idem do pekare. To je sve. Kad ja ne bih nešto komplikovao" - sam se sebi začudi i mislima i toku u kom su išle. Bolje su bile i ove, nego one panične da će da se onesvesti, da će biti nemoćan da uradi bilo šta da sam sebi pomogne. Ali mu je već i ovih, tog tipa misli koje nisu imale nikakvog smisla, bilo dosta.

Nastavio je da hoda iako se klatio. Sad je počeo i da se klati, jer je pomislio da treba tako. Bar je on tako mislio da se klati, a znao je da je sve to u njegovoj glavi. Svi ti demoni koji su ga izjedali. Sivo. To je bila opet ta upadljiva boja koja ga je okruživala. "Sivilo ovo prokleto. Da se rokne čovek. A i mogao bih da se ubijem, majke mi. I ovako mi je pun kurac svega. U suštini mi je najviše pun kurac samog sebe i ovih moji misli i osećanja. E, moj Gavrilo, a nekada si bio gotivac" nasmeja se sam sebi. "Koliko je sve nekada davno bilo sve tako nevino i besmisleno, a opet smisleno. A sad kad je sve smisleno, sve je besmisleno? Ništa meni ovo nije jasno, osim da imam osećaj da bi napravio neki haos, ali ne mogu da ugrožavam druge zbog sopstvenog haosa u glavi. Šta su mi neki tamo drugi ljudi krivi? Ništa!"

"Četiri bavarske kifle i jogurt" tražio je od pekarke koja je usput bila vidno homoseksualno orijentisana, a tako i raspoložena. Ni njoj nije bilo dobro u glavi. Mala, kratko ošišana, pritom pekarka i nedojebana. "Kako li je tek ovoj u glavi? Ma ko će tek o tome da razmišlja. Mora da je pakao". Davala mu je one kifle ne gledajući ga u oči, već joj je pogled lutao negde daleko. "Hvala" reče Gavrilo i izađe iz te "divne" atmosfere. Vraćao se nazad u kancelariju. "A sad nazad među one bele zidove i onaj odvratno glupi posao. Ali koji je to dobar? Za ono što sam pre radio ovo je sad i hit. Nigde nije dobro koliko ja znam. A i mrzim one firme gde su svi nešto čudno veseli. Tek mi je to sumanuto. Ma sve je to do mene i ovog nemira koji nosim, a ne znam zašto sam takav. Stvarno bih mogao da krenem da bijem ljude ili da odradim tu neku "kombinaciju" što bi rekla moja žena, ali šta ona zna, koja nije nikada imala kontakta sa tim svetom i kako ja njoj da objasnim da "kombinacija" odavno više nema. "Take money and run" je samo fora koja postoji u filmovima. Svi mi ostali smrtnici moramo da crknemo i da čekamo da se možda nešto desi. Možda to jeste predaja, ali sam bio u više od hiljadu tih "kombinacija" i nikada to nije na dobro izašlo ili se ništa nije ni desilo. Mislim da čak zbog njih sad i imam ovaj pakao u glavi. Ali smisliće Gavrilo već nešto."

Penjao se uz stepenice prema kancelariji. "Mislim da bih mogao da uđem unutra i da pobijem sve kolege. Da, znam da bih mogao, ali šta su mi i oni ljudi krivi. Možda je bolje da ja ubijem samog sebe i da zaustavim ovaj neobjašnjivi pakao u glavi. Ma jok, nisam ja taj tip." Nasmeši se kolegama i brzo krenu prema svom kancu da što pre sedne, jer je već imao onaj osećaj slabosti. Trebala mu je samoća.

"Jadni moj Gavrilo, najbolji među palima. Ni ne zna šta mu se dešava. Ne zna zašto oseća toliku tugu, odbačenost, zbunjenost sopstvenim životom. Nije on pravljen, tako nežan, za ovo što ga okružuje. Jednostavno ne shvata on te stvari. Plašim se da bi mogao da okonča svoje postojanje na zemlji sad od kad ima slobodnu volju i ja mu to ne mogu zabraniti. Čak ne mogu ni da znam šta će da uradi."

"Ubiše me više ovi beli zidovi. Daj da popijem one lekove koje mi dade onaj prokleti psihijatar". Izvadi iz džepa neku tabletu, pregrize je i ponada se da će mu biti bolje. Za to vreme u susednoj kancelariji sedelo je troje ljudi. Jedna plava žena koja je razmišljala o tome kako bi bilo dobro da se uda i da pobegne od svega ovoga što je okružuje. Ni njoj sve ovo nije trebalo. Ni sama nije znala zašto radi kad je imala sve, osim baš tog nekog momka koji bi je dobro karao i on radio umesto nje, a ona sedela kod kuće i rađala decu. Čak joj misli odlutaše i na ovo novo putovanje na koje će da ode sa svojom drugaricom i kako će da šeta po Milanu. Ali se onda opet smori što nema onog "lika" da je kara i da ide sa njim. Pored nje je sedela raščupana žena, pijana od sinoć. Ona je imala prostu misao u glavi. Da odradi taj posao koji treba i da zapali kući da spava. To je sve. Pun joj je kurac bio svega i ovako i onako. I same sebe i svog života, ali se nikada bar nije žalila drugima i to joj je služilo na ponos, a nije da nije htela. Navika je čudo. Sa njima je sedeo i mladi momak. Umoram od svog života već u svojim ranim dvadesetim jer ga život nije štedeo. I on nije imao neku veliku misao u glavi, već samo da se završi radno vreme i da se pali gajbi. Ali normalno je proživljavao on sve to, bar je on tako mislio i bio zadovoljan. Sa ostatkom života ne. "Puče bojler!" uzviknu momak. Devojke su već sagle glavu instiktno čuvši taj razarajući zvuk za uši. Momak potrča u toalet, ali sve je bilo u redu. Uđe u Gavrilovu kancelariju i zaneme. Samo zatvori vrata za sobom. "Nemojte ići tamo. Gavrilo se ubio! Zovite policiju!". Svi su ćutali.