"... mož' tako, a mož' i ovako..."

Malo sam otišao u maštu i sarkazam kad sam prekinuo priču o "Ko sam ja?" i prešaltao se na Gastose sa Galapagosa. Nisam pobegao sa teme, nego iskreno, bio mi je potreban odmor od tog pitanja "Ko sam ja?" i čitave te tematike. Ko se uopšte i pita takve stvari, ako nema pametnija posla? Pa izgleda ja. Imam pametnija posla, ali se ipak pitam.

U prošlim pričama sam kružio i kružio, i vrteo se u krug, i naravno, završio nigde. Hteo sam globalno, a i lično da predstavim tu priču. I? Pa ništa. Nema nekog odgovora. Tom "Ko sam ja?" možda možemo bolje da priđemo pomoću tematike "Šta meni treba da bih bio ja?". Hmmm... Šta mi je potrebno? Možda na taj način dođem i do nekog odgovora, a ne tu da zamajavam i vas i sebe. Ali pretežno sebe, jer teško da čovek može da zamajava pametne ljude, a da oni ne pomisle "Vidi budale...". Mada i to možemo da dovedemo u pitanje.

Hmmm... Šta je to meni potrebno? Pa to je neko pitanje na koje ja nikada nisam imao lak odgovor. Od onih sam ljudi koji uvek "... mož' tako, a mož' i ovako...". Kao što sam pre govorio, ambivalentan. Ali nisam više. Nekako sa ovim "Ko sam ja?" i vraćanjem na prošlost, i šta je mene dovelo dovde, postao sam drugačiji. Kako to sad drugačiji odjednom? Pa lepo, desilo se. Nek ostane na tome. I shvatio sam, ne "Ko sam ja?", ali sam shvatio "Šta mi treba?". I odgovor je dosta prost, ako kažem dve reči, ali pojasniti to, malo teže. Ili bolje rečeno, individualnije. Sloboda i ljubav, to mi treba.

"Kakva glupost!" reći će svako "Sloboda i ljubav... hmm... pa nisi otkrio vatru, čoveče, ali... hmm... vrlo slatko... da, da... vrlo slatko...". Zato sam i rekao da je to na individualnom osnovu. Treba to svakome, ali je to moj odgovor na "Šta mi treba?". Sloboda? Kod mene je to manjak osećanja krivice. Celi život taj osećaj nosim. Što od roditelja, prijatelja, devojaka... Kako god, nekako sam za shodno našao da nabacim sebi osećaj krivice. Prvi sam ja onaj koga uvek su nazivali sebičnim, čak sam i ja to mislio da je istina, "... kad ne lezi vraže...". Nekako baš ti koji se toliko "žrtvuju" za tebe, ako malo bolje pogledaš, ispadaju da su više sebični, nego ti "... nadobudni kreten...". "Pa ne rade oni to tebe radi" rekoh sebi nego "sebe radi". Onda su oni žrtve, a ti si kriv što se oni žrtvuju za tebe. Uff... pa ova pomisao je da se naježiš. Jedan prijatelj mi reče, kog sam ovde već pominjao "Znaš ko je najotvorenija i poštenija osoba u narkomanskim porodicama, vezano za osećanja?". Upitah ko? "Pa sam narkoman!". Ovo ne želim da vam objašnjavam, razmislite sami. I to ne mora da bude vezano samo za narkomane, već... Pa pogledajte oko sebe. Sve u svemu, neću više da budem kriv. Pominjao sam ja ovo i pre, ali sad baš kažem, neću! Nema nikakvu svrhu osećaj krivice u mom životu, i uopšte taj vid krivice nije deo mene, već je u potpunosti nametnut deo (deo je mene, ali... opet, skontajte).

Pitao sam baš svog matorog "Kako si uspeo da održiš osmeh u porodici kad je bilo teško?". Nije imao odgovor, ali u razgovoru mi reče "Sine, sebičluk je dobar. Ne čini loše drugome, ali nemoj biti ni budala. Sebičluk je dobar! Nemoj biti budala kao ja!". Shvatio sam šta je mislio time. I neću da budem budala kao on, jer u tom smislu, stvarno je ispao budala i smešan. To je moj matori, i to je njegova priča. Nek vam je on priča.

Ljubav? Mnogo komplikovanije od slobode, a nekako isto. Zar ne? "Ljubav oslobađa". Onda bi to značilo da je sloboda ljubav? Ma jok. Ne mogu da se "vrtim" u logičkom kvadratu... haha... Ljubav??? Znači želim je, ali ne znam šta je. Kažem vam ja, vrtim se i sa onim prethodnim pričama u krug i u ovoj. Nekako sam uspeo kroz život da povežem ljubav i lojalnost. Znam i zašto, ali ne ide to tako. Evo ga moj odgovor i toliko je naivan: Kad sam bio još u srednjoj školi, sanjao sam da volim jednu devojku bez lica. I toliko sam je voleo u tom snu da sam kasnije taj osećaj nosio u grudima nedelju dana. A i sad kad se setim tog sna, mogu da bar malo osetim tu ljubav u grudima. Naravno da ne govorim o ljubavi samo prema ženama, ali to je za mene ljubav. Znate ono... čisto... nekako, pa to... čisto. Bez pitanja i pogovora. Naivno, a?

Hmm... Upropastiše me američki filmovi... hahhaha... Sloboda i ljubav... hahahaa... Još samo američki predsednik da održi govor, zastava u pozadini i eto vam ove moje priče... hehehe... E, moj Ferguso, Deda Mraz ne postoji. Izmislila ga Coca-Cola... hahha