Palac

Baš me nešto probolo u leđima. Ponovo! Mislim da ću da crknem. Sto posto srčani udar. Hehhehe... E, moji ljudi, to vam je moj život. Umiranje na dnevnom nivou. Pitate se zašto sad tu nešto patetišem i kukam? Pa ne kukam, samo govorim činjenicu. Ne znam koliko vas ima iste te sindrome. Znojenje dlanova, ubrzani rad srca, mozak koji ne može da prestane da razmišlja o jednoj stvari, a to je smrt. I strah! Sve prisutni strah, koji se ne da oterati. Možda imate, možda nemate, ali ste sigurno barem jednom u životu tako nešto doživeli. Ne bojte se, nećete umreti od srčke, pošto su sve to simptomi, narodski rečeno, napada panike.

Kako nastaju i kuda idu, to vam ne mogu otkriti. Ne zato što ne želim, nego zato što ne znam. Hajde malo tu i lagim. Znam, ali za sebe. Pomoć mog odgovora ne može da uradi ništa, pošto nije isti odgovor i za vas. Ali bar jednu stvar sad znate. Niste sami, neko zna da se bojite i on se boji sa vama na ovom putu. Verujte mi, nisam znao za to kad se meni prvi put desilo. Mislio sam da sam poludeo. Budio sam se u strahu i legao u istom. Kao neki veo koji nosite i ne možete da skinete. Znam, znam, nije to jedini strah koji poznajemo, ali ovaj se nekako najučestalije ispoljava u modernom nam društvu, jer nema više lava da nas juri, a mi da bežimo. Vidan je, i strašan za nas sa betona.

A kako se to mi bojimo smrti kad ne znamo šta je? Kako se bojiš nečega, što ti je potpuna nepoznanica? Možemo reći "... ljudi se boje nepoznatog...". Hmmm... Istina je to, ali to nije ovaj vid straha. I kad se bojiš nepoznatog, to je opet racionalan strah. Strah od smrti je u potpunosti iracionalan. Ovo nisam nigde pročitao, ovo je moje mišljenje i možda grešim, odmah da se ogradim. Kudite, ali... Tako da je onda neki moj zaključak, da se mi, ja, oni, vi bojimo života, ne smrti. Niko, naravno, ne želi da umre osim depresivaca i Emo likova... hahaha... Svi se grčevito držimo tog života. Zašto onda strah od istog? Da se ne nadamo da ćemo nešto propustiti ako umremo? Da nećemo dobiti neki odgovor ako ne poživimo dovoljno dugo? Možda, ne znam.

I opet sam ja tu nešto malo razmišljao, ovaj čovek sišao sa drveta i ruka koja ga baca na sve strane sveta. I dva palca. I tako razmišljaju ta dva palca, i jedan kaže drugome "Nešto sam razmišljao..." - "O čemu", upita ga drugi. "Pa o tome čemu toliki strah, a sa strahom i tolika nada". "I šta si zaključio?" - "Odvojeni smo od stvoritelja. Plašimo se da nas je napustio, a opet živimo i nadamo se da nije", reče prvi palac. "Ne lupaj", reče drugi, i nastaviše da kruže jedan oko drugoga.