Čovek

Ulica. Pusta ulica, čovek i pas. Pas laje, reži, sprema se na skok. Ne skoči. Stade pred čovekom. Čovek pruži ruku psu. Pas zastade, podvi rep i polako mu se približi. Omirisa ruku, i poče mahati istim onim repom. Čovek ga pomazi po glavi i nastavi da hoda. Pas ga pogleda u leđa, okrenu se za čovekom i nastavi cupkati za njim. Čovek se zvao Luka. Pas nije imao ime.

Luka polagano otvori dvorišna vrata. Pusti psa da uđe unutra, pa onda on. Otiđe do česme, napuni ćasu vodom i pruži je pred psa. Nasmeši se. Pogleda oko sebe. Kuća. Kuća k'o kuća, niti ružna niti lepa. Jednostavno, kuća. Dvorište niti malo niti veliko. Lepo. Istrčaše deca iz kuće i jedna žena stade na trem gledajući Luku. Deca se zaleteše prema Luki "Tataaaa...". Osmesi na licu. Luka se nasmeja, oboje ih zagrli i podiže. I Marka i Mariju. Dvoje male dece, rođene isti dan. Plave kosice, plave okice kao samo nebo. Luka ih poljubi. Žena im se polako približi, silazeći sa trema. Zagrli ih svo troje. Vera, tako se zvala. Crna gusta kosa. Crte lica grube, ne zato što su tako trebale da budu, ali za Luku najlepše. Svaka ta crta.

- Ručak? - upita Vera.
- Može, baš sam gladan. - reče Luka.

Sedoše da jedu. Deca nastaviše da se igraju u dvorištu. U tom momentu, otvoriše se vrata dvorišta. Uđe čovek. Visok, lep, zgodan po svim kriterijumima ovoga sveta. Lepo obučen. Aleksandar beše to, jedan od najcenjenih ljudi u selu. Kažu da bi taj svakome pomogao i svakome se našao.

- Zdravo Luka. - reče Aleksandar.
- Dobrodošao mi, moj dobri Aleksandre. Sedi. - Luka mu pokaza na stolicu.
- Kakvo te dobro u moj dom pozva?
- Znaš, kažu ljudi, da sam i dobar, da bih se svakome našao. Znaš i sam koliko sam dobrih dela učinio i da sam svakome dao. Pa traže ljudi od mene da se kandidujem, i da u grad odem kao odbornik našeg malog mesta. I hoću. Ali i sam znaš kako je tamo, pa sam mislio da nekoga za svog savetnika povedem.
- Lepo, lepo. Pa koga si mislio da povedeš sa sobom? - upita Luka.
- Tebe. Od tebe ne znam u selu mudrijeg i boljeg čoveka. Jes' da se držiš postrani, ali znam da bi mi ti uvek dobar savet dao i da bi iza njega stao. - reče Aleksandar.

U tom momentu Marija istrča iz dvorišta na trem i obrati se Luki.

- Tata, tata, daj mi malo vode.

Luka ustade, ode do česme, sipa joj čašu hladne vode i dade joj.

-Evo ti, dušo.
- Hvala, tata. - reče Marija, i otrča nazad.

Sede Luka.

- Hvala na poverenju, moj dragi Aleksandre, ali moram te odbiti.
- Što, Luka? - iznenađeno reče Aleksandar. - Pa to bi bilo dobro i za tebe i tvoju porodicu.
- Znam da tako misliš, ali ne mogu. Naš mir je ovde.
- Ali Luka, i tamo ima svega. - u čudu mu reče Aleksandar.
- Znam da ima, ali naš mir je ovde. - odgovori mu Luka.- I oprosti mi, moj dragi Aleksandre, što te moram odbiti.

Aleksandar ućuta. Čak se malo i razbesni, ali ne pokaza to.

- Pa ništa Luka, moram te onda sad napustiti, da idem dalje da tražim. Ostaj mi zdrav, ti i tvoja porodica. - reče i ustade.
- Hvala ti, i tebi isto.

Aleksandar ustade, i polako napusti dvorište, vidno zbunjen. Luka nastavi da jede.

- Šta je Aleksandar hteo? - upita Vera, koja je iznosila pitu od zelja.
- Da idemo u grad.
- Šta si mu rekao?
- Da neću.
- Dobro. - reče Vera, i uđe u kuću.

Sedi Luka ispod drveta u hladu krošnje. Pored njega pas, dahće. Luka gleda svoju njivu, i smeši se. Mazi psa. Pogleda i njega.

- Vruće? - reče psu.

Pas ga pogleda, kako te samo pas može pogledati. Luka se opet nasmeši. Iz daljine vide Luka da ide neka skupina ljudi prema njemu. Pričali su i hodali. Svi slušaše jednog čoveka, primeti on. Približiše mu se polako. Čovek duge kose, plavih očiju mu sa osmehom priđe, i upita ga dal' on i njegovi pratioci mogu sesti, da podele hlad sa njim. Luka reče da naravno da mogu da sednu i podele i zaklon i ručak sa njim. Sedeli su u tišini. Ljudi više nisu pričali. Luka pomisli "Ljudi kao ljudi.". Sedeli su tako dugo, i svi uživali u toplom danu. Oseti Luka neki čudni mir. Taj čovek ga je davao i šakom i kapom. To je smirivalo i njega i njegove ljude.

- Vidiš, ovi ljudi me prate, jer im dajem mir. - prekide čovek tišinu.
- Osećam, a i vidim. - reče mu Luka.
- Ali tebi kao da moj mir ne treba? Kao da znaš?
- Ne znam, ali osećam, kažem Vam moj gospodine. - reče Luka mirnim glasom.

Nastaviše da uživaju u toplom danu. Čovek polako ustade. Kaže da moraju krenuti. Reče Luki da i on može sa njim, ako želi. Luka mu reče da on ima kući ženu i decu, njivu i obor, i da neće.

- Prati me - reče čovek
- Već te pratim, ali ne moram da idem. - odgovori mu Luka.

Čovek se nasmeja milo, i pruži mu ruku. Rukovaše se, i polako ljudi nestadoše iz Lukinog vidokruga. On je i dalje imao blagi osmeh na licu i mazio je psa.

Pas kaska, i onako, kao i svaki pas, malo to ukrivo. Luku to nasmeja. Ulica pusta. Vruć dan. Otvoriše se vrata jedne kapije, i izađe čovek na štakama. Ilija beše to, stari Lukin prijatelj još iz detinjstva.

- Luka, možeš li ući da mi pomogneš. Treba da se nešto prenese, a ja ne mogu.
- Naravno, moj dobri Ilija. - reče Luka i uđe u dvorište. Pas uđe za njima.